Категорија: Зборници

КЊИЖЕВНИ ТЕКСТОВИ ЗА ДЕЦУ

 

КЊИЖЕВНИ ТЕКСТОВИ И РАЗВОЈ ДЕЧЈЕ МОРАЛНОСТИ

 

Резиме: Књижевно дело за децу представља неисцрпни извор зна[1]ња из свих животних области. Проучавањем књижевног дела, његових

идеја и мотива, осим примарних естетских, остварују се и општи дидак[1]тички циљеви. Примери из књижевних дела за децу имају велики утицај на

духовни развој детета, као и на свеукупан развој личности. Ликови у дели[1]ма за децу, носиоци позитивних или негативних особина, помажу детету

да препозна битне врлине и мане и на тај начин формира сопствени си[1]стем вредности.

Кључне речи: књижевност за децу, морал, морално васпитање.

У васпитању и образовању за живот и рад велику улогу игра

љубав према књизи. Књижевност је меёу првим уметностима са који[1]ма се дете среће. Примери из прича, песама, бајки, басни, сликовница

остављају дубоки траг на духовни живот детета, на његову целокупну

личност. У савременој педагогији више се истиче значај позитивних

примера, мада и негативних који, без сумње, имају велики васпитни

значај јер код детета могу да изазову одвратност према многим људ[1]ским недостацима: неуредности, хвалисавости, лењости, лукавству…

Има много примера да су књижевни текстови помогли родитељима у

одвикавању деце од неких негативних особина, као и у стицању пози[1]тивних.

Педагози и писци за децу имају различито виёење функције

књижевних текстова за децу. Док педагози истичу васпитну функ[1]цију као основни критеријум њихове употребе у настави, писци ин[1]систирају на ставу да се књижевност за децу не сме процењивати

критеријумима створеним изван ње саме, нити се сме гледати на њу

искључиво функционално.

Сунчица Денић истиче да „објективност, праведност и хар[1]моничан однос према стварном и могућем које писци за децу, као и

сама деца, прихватају и нуде, нужна је подлога за тумачење и при[1]хватање књижевног текста за децу, као и приступање одраслих у

примени истих― (Денић, 2010: 152).

Годишњак Учитељског факултета у Врању, књига IV, 2013.

Дете не може да развија ставове и вредности само на основу

приче о томе како је важно да поступају исправно, сараёују, буду

добри другови, да није лепо када се сваёају итд. Наравно да је важно

да са децом разговарамо о свим тим стварима, али је много важније

да им пружимо прилику да кроз различите активности доживе шта

значи сарадња, превазилажење конфликата, решавање проблема.

Учитељи имају могућност да са децом кроз различите игре, песме,

приче и активности додирну теме које се тичу развоја животних

вредности. Зато је један од основних задатака наставе књижевности

васпитно деловање на ученике и развијање моралних вредности уче[1]ника кроз обраду и детаљну анализу књижевних дела.

Ликови у делима за децу носиоци су позитивних или нега[1]тивних особина, у њиховим поступцима ученик ће препознати врли[1]не и мане појединца, групе или појединих друштвених сталежа, на[1]ћи ће узоре сопственог понашања и изграёивати систем вредности.

Књижевно дело за дете представља неисцрпни извор знања

из свих животних дисциплина. Проучавањем структуре књижевног

дела, његових идеја, естетских вредности, остварују се циљеви не

само наставе српског језика и књижевности већ општи дидактички,

васпитни и образовни циљеви. Иако савремена критика с негодова[1]њем гледа на принцип дидактичности када су у питању дела за децу,

постојање поуке је очигледно у свим фазама развоја књижевности.

„На синхронијској и дијахронијској равни књижевности, исто[1]рије, од епопеје, мита и легенде, преко различитих модела усмене

традиције, све до великих остварења домаће и светске белетристике,

садржина сваког конкретног дела поучава читаоце својом садржином

или уметничком лепотом. Поруке великих уметничких дела, као што

су Илијада, Одисеја, Еп о Гилгамешу или Библија, представљају дра[1]гоцене поуке или искуство читавог народа на континуираној линији

књижевног развоја, од самих прапочетака, па до наших дана. Позната

дела српске и светске књижевности независно од језика на коме су

написана и коме жанру припадају, уче човека да не понавља грешке

праотаца, које су биле карактеристичне за детињство људске цивили[1]зације― (Смиљковић, Милинковић, 2008: 22).

Читајући песме, приче, бајке, басне и остале врсте, деца се

упознају са њиховим актерима, јунацима, који су носиоци позитив[1]них и негативних особина. Деца ће негативне поступке препознати и

осудити их, а са позитивним јунацима ће се идентификовати и усво[1]јити њихове вредности и поруке које дело шаље. Тако ће, на пример,

Змајеве песме Материна маза и Гаша помоћи деци која су лења и

размажена да увиде колико су те особине ружне и штетне.

Гаша хтеде столар бити

Тежак му је сврдо.

После хтеде ковач бити

Гвожёе му је тврдо.

Он је хтео и ткач бити

Кидају се конци.

И лончар је хтео бити

Ал му смрде лонци.

Затим хтеде кројач бити

Ал га игла боде.

Што год Гашан поче радит,

Све натрашке оде!

За стицање навике уредности и чистоће деци може помоћи

песма Гвида Тартаље Пери руке, И воде се боји, затим Змајева песма

Чистоћа је пола здравља. Колико је тврдоглавост ружна особина и

као и да се инатом не може постићи ништа добро, деца могу увидети

и читањем песме Два јарца Душка Трифуновића.

Кад су дошли насред моста

један рече – сад је доста

и са једне стране и са друге стране

Вратимо се свако себи

да до туче дошло не би

ни са једне стране, ни са друге стране

Песма Једнога дана Љубивоја Ршумовића исмева седам гото[1]вана који презиру рад и труд и читаоцима шаље поруку да се не мо[1]же добити ништа ако се сами не потрудимо и не радимо вредно. Ко[1]лико вреди добар друг откривају нам песме У самоћи Љубивоја

Ршумовића, Свитац пшеничар и воденичар Добрице Ерића, Добри

пријатељи Јована Јовановића Змаја, Друг другу Драгана Лукића и

многе друге. Песме Мати Јована Јовановића Змаја, Бака Десанке

Максимовић, Шта је највеће Мирослава Антића, Срце Драгана Лу[1]кића величају породичне вредности. Много је лепих песама које код

деце буде љубав према домовини и свом народу. Таква је песма До[1]мовина се брани лепотом Љубивоја Ршумовића, која читаоца под[1]стиче да размисли од којих се то опасности домовина треба бранити

(непријатељ, насиље, сиромаштво, нерад, сваёе, неслога, некултура,

неправда…) и открива му како се домовина може бранити лепотом,

реком, цветом, песмом, хлебом, добром књигом, чашћу, знањем, жи[1]вотом… Ова песма шаље детету поруку да се љубав према отаџбини

не показује позивом на борбу, рат, смрт, да се домовина не мора

бранити само пушком, већ највећим људским вредностима:

Домовина се брани лепотом

И чашћу и знањем

Домовина се браним животом

И лепим васпитањем

Патриотска осећања код деце пробудиће и песме о завичају

Моша Одаловића:

Само у мом родном крају

Умем да одредим

стране света

и нигде

нигде

нигде

више

У формирању погледа на свет, развоју моралне свести и мо[1]ралног понашања, значајна је улога бајки као носиоца великих жи[1]вотних истина. Иако је у бајци све наизглед фантастично, нестварно,

ликови и догаёаји су плод маште, у суштини сваке бајке је обичан

човек и порука да добро побеёује зло, да се праведност, поштење,

искреност, скромност, рад и труд увек на крају исплате. Тако бајке

Пепељуга, Трнова Ружица, Ружно паче, Прича о Раку Кројачу, Чар[1]дак ни на небу ни на земљи, као и многе друге, васпитавају децу у

хумане и дубоко моралне личности.

„На предшколском и основношколском узрасту бајка значај[1]но утиче на личност ученика. Богата многим местима неодреёено[1]сти, она допушта дечјој машти да прошири њену садржину, уведе

нове ликове, чудесне ситуације, необичне сусрете, несвакидашње

борбе добра и зла, из којих ће у друштву главног јунака и они сами

изаћи као победници, естетски, емоционално и интелектуално много

зрелији, духовно богатији, морално јачи, него пре читања бајки―

(Стојановић, 2010: 386).

Од свих књижевних врста басна има најексплицитније истак[1]нуту поруку. Занимљивост причања, драмска ситуација, природност

дијалога, јасно оцртан карактер ликова, њихова осећања, експлицит[1]на порука, привлаче децу и можда више од свих књижевних врста

утичу на развијање њихових вредносних судова. Читајући басне

деца ће научити да цене врлине, исправљају мане, цениће снала[1]жљивост, домишљатост, осуёиваће тврдоглавост, халапљивост, лу[1]кавство, хвалисавост… Басна ће код детета развити љубав према на[1]родним умотворинама, усмериће ученика на животне ситуације у

којима треба показати мудрост, сналажљивост, разборитост, помоћи

ће детету да уочи узрочно-последичне везе у одреёеним ситуацијама.

Дидактичност басне најизраженија је код Доситеја Обрадовића, и то у

виду наравоученија, односно посебних објашњења поруке басне.

Пас и његова сенка

Пас, носећи парче меса, пролажаше покрај једне реке. Опази у ре[1]ци сенку своју и помисли да је то други пас с месом. Учини му се онај ко[1]мад много већи, залети се да га уграби, упусти свој комад, те му га однесе

вода, пак остане чудећи се како у један мах оба комада пропадоше.

Поука – не види се оно што се има, зато што се гледа оно што

се жели…

Настава језика и књижевности басну је одувек обилато кори[1]стила управо због њене моралне функције, што се често изједначава

и дефинише као васпитна функција, као што би често могла бити

синоним. Животиње које се понашају као људи одувек су привлачи[1]ле пажњу ученика. У основној школи незаобилазне су басне Цврчак

и мрави, Лав и миш, Гавран и лисица, Лав и лисица, Лисица и ждрал,

Вук и јагње, Корњача и зец, Пас и његова сенка… Али треба рећи да

басна не сме да се користи само за остваривање васпитних циљева,

већ да су оне погодне и за остваривање многих функционалних ци[1]љева (развијање менталних и рецепцијских способности, оспосо[1]бљавање за анализу књижевног дела, решавање проблема, увежбава[1]ње читања, препричавање, богаћење речника, језичке, правописне и

стилске вежбе). Свака басна садржи више поука, а њихов број зави[1]си од степена доживљености басне и изазваних ситуација на стварне

и могуће ситуације и личности, на карактере појединаца, њихове по[1]ступке, врлине и мане.

Када се говори о утицају књижевности на развој моралних

ставова ученика не можемо запоставити значај народне књижевно[1]сти. Читајући народне песме, приче, бајке, басне и друге народне

умотворине, деца се упознају са временом у коме је та књижевност

настајала, човеком у том времену, његовим веровањима, надама,

стрепњама… „Испод наслаге времена, у великим делима су увек је[1]згра општељудских вредности, вечитих истина и нада човекових, са

којима је увек топлије и сигурније― (Маринковић, 2003: 169).

Са народним песмама и причама човек се среће у најранијем

детињству. Оне код њега постављају основе естетског, моралног и

етичког развоја, помажући му да се у реалним животним ситуација[1]ма лакше снаёе и избори. Градећи осећај националног припадања и

поноса на свести о томе ко је и ко су му били преци, народне песме

и приче су стављале човека лицем према себи и према другима, без

обзира на то да ли су „други― означавали породицу, друштвену за[1]једницу, природу или васиону.

„Чињеница је да народне песме и приче због својих изузет[1]них естетских и етичких вредности представљају књижевни садржај

којим се у настави остварују бројни и често јединствени образовни и

васпитни циљеви, меёу којима се посебно издвајају формирање осе[1]ћања националне припадности и система етичких и естетских вред[1]ности. Све ово чини народну књижевност значајним и вредним на[1]ставним садржајем и у савременом времену, посебно у основној

школи― (Марковић, 2011: 753).

У народној књижевности морална начела исказана су на при[1]мерима јунака који су показивали позитивне начине поступања поје[1]динца у друштвеној заједници. Темеље ове етике чини, пре свега,

историјско искуство, православље, душевност и саосећајност. Највеће

благо њене етике је слобода. Слобода говора, слобода љубави, слобо[1]да човекове жртве често су етичке поруке ове књижевности. Нацио[1]нални понос који никога не понижава је такоёе елеменат ове етике.

Пева се о славама и свадбама старих владара и великаша, реёају се

велике званице, свите, богата одела, лепо оружје и подвизи. У име ро[1]дољубља позива се на националну слогу, а у неслози великаша и њи[1]ховој саможивости види се главни узрок националне несреће.

Од витешких моралних начела истиче се верност. Верност

отаџбини, верност владару, верност датој речи, верност у љубави.

Не бих ти се јунак повратио,

да бих знао да бих погинуо.

Идем, сејо, у Косово равно,

за крст часни крвцу прољевати

и за вјеру с браћом умријети.

Насупрот томе, неверство се строго кажњава. Част и образ

чувају се по цену властитог живота. Витешки се поштује достојан[1]ство противника. Тако се о пореклу и снази Мусе Кесеџије говори с

поштовањем, непријатељу се из поштовања витешки предлаже:

Удри прије, да ти жао није.

Храброст, срчаност је, такоёе, битна порука ове етике. Са

подвизима Обилића, Марка Краљевића и других јунака изражавала

се вера у себе, у сопствене снаге борбе и отпора. Читава епска пое[1]зија је порука срчаности, да се издржи у најтежем часу и да се буде

храбар.

Правичност се испољава у тежњи за правдом, и то за правдом

која извире из традиције правне државе, као у песми Урош и Мрњав[1]чевићи. Марко Краљевић је образован човек, он познаје законе и по

њима суди.

Душевност се испољава у саосећању са невољама народа, у

спремности да се помогне у несрећи, да се прашта, у способности да

се осети и немир сопственог срца. Марко Краљевић не само да се сао[1]сећа са људском патњом него и са болом свега живог на свету, као у

песми Марко Краљевић и орао, у којој из косовске крви спасава орла

и односи га у планину, а орлушиће из запаљеног гнезда узима себи у

недарца и односи двору, тамо их храни, а онда пушта на слободу.

Морал ове поезије није морал душевне сломљености, већ оп[1]тимизма који храбри и у најтежем тренутку.

Књижевне врсте за децу, од романа до најкраћих (пословица,

загонетки, ребуса, изрека, као и вицева), имале су и имају знатну

улогу у развијању моралних и општих вредности у животу детета.

Кроз време, књижевност за децу се, сходно условима у којима је на[1]стајала, као и снагом идеја и метафоричности стајала и као чувар и

стражар онога што друге науке промовишу као тенденцију, најпре

етика и дидактика, а најчешће самостално, као што израз уметности

избија и егзистира.

Њена се улога, дакле, помера спремношћу оних наука и ди[1]сциплина да је, у њеној самобитности и аутонимности, препознају

као сусретање, као битан сегмент свеопштег уздизања човека, нај[1]пре детета и његовог васпитавања и образовања.

Битна, савремена и творачка улога књижевности је, измеёу

осталог, да се приближи савременим тенденцијама у развоју деце.

Закључна разматрања

Књижевност за децу има вишеструки утицај на свеукупан

развој личности детета. Њу чине дела високе уметничке вредности,

писана у складу са интересовањима, психологијом и језиком детета.

Она детету нуди извор система вредности и сазнања, пожељних об[1]лика понашања али и неисцрпне радости, ведрине и забаве. Писац се

детету обраћа са позиције искуснијег, шаље му васпитну поруку ко[1]ја произилази из особина самог ствараоца, његове љубави према де[1]ци и познавања њихових потреба и особености.

У настави српског језика и књижевности морално васпитање

остварује се анализом књижевних ликова, њихових тежњи, поступа[1]ка, конфликата и судбине. Добро и зло су основне силе које се суко[1]бљавају и боре у свету књижевне уметности. Зато морално гледиште,

заједно са другима, треба да буде заступљено током проучавања књи[1]жевних дела, а посебно при откривању њиховог смисла (порука). При

томе се треба клонити нападног дидактизирања, наметљивог наравоу[1]ченија и површног увида. Морални садржаји већином су уткани у

књижевна дела у виду загонетака које подразумевају истраживачко

ангажовање у препознавању добра и зла. Зло се обично скрива, ма[1]скира и узима привид добра, а добро пролази кроз силна искушења.

Настава књижевности треба да ствара такве читаоце који ће мањак

добра у текућем животу надокнадити порастом своје спремности да

се ангажују на страни добра и да се супротставе злу.

Уз помоћ књижевних дела ученике треба често доводити у

проблемске ситуације које ће им помоћи да своје навике и површне

моралне ставове критички сагледају, те да узвраћено добро, награду

за доброчинство, признања и славу не схватају као директну после[1]дицу и егоистичку погодбу. Етичка анализа књижевног дела може

се поуздано вршити само ако се ученици упућују да гледишта про[1]шире на све људе и на период дужи од човековог живота. Са тог

универзалног моралног становишта долази се до закључка да нас

добра дела награёују и самим тим што их чинимо. Човек је срећан

кад срећу доноси другима.

Битан циљ моралног васпитања је развијање врлина и сузби[1]јање порока. Зато се ученици упућују да истраживачки и критички

откривају и тумаче карактерне особине и поступке литерарних јуна[1]ка. При томе не треба остати само на главним особинама и грубој

подели ликова на позитивне и негативне, већ треба кренути у дубљу

психолошку и моралну анализу, при чему се открива више особина,

па и понека мана позитивног јунака, а врлина код негативног.

Свако књижевноуметничко дело обилује племенитим поступ[1]цима и хуманистичким порукама које ученици доживљавају и усва[1]јају као узоре за племенито поступање. Задатак наставе је да овај

процес појача, с тим што ће га учинити још приснијим. Племенитост

се огледа и развија и у односима људи према животињама, биљкама,

стварима и животној средини.

Литература

1. Денић, С. (2010). Мера и привид, етиком до књижевне естетике. Бео[1]град: Београдска књига.
2. Ђорёевић, Ј. (2002). Морално васпитање – теорија и пракса. Нови

Сад: Савез педагошких друштава Војводине.

3. Маринковић, С. (2003). Методика креативне наставе српског језика и

књижевности. Београд: Креативни центар.

4. Марковић, С. (2011). Народна књижевност у наставним програмима

млаёих разреда основне школе, Радови Филозофског факултета, бр. 13,

књ. 1. Источно Сарајево: Филозофски факултет у Источном Сарајеву.

5. Николић, М. (2009). Методика наставе српског језика и књижевно[1]сти. Београд: Завод за уџбенике.
6. Смиљковић, С., Милинковић, М. (2008). Методика наставе српског је[1]зика и књижевности. Врање: Учитељски факултет.
7. Стојановић, Б. (2010). Бајка и њен значај у васпитању деце, Савремени

тренутак књижевности за децу у настави и науци. Врање: Учитељски

факултет у Врању, 382-387.

 

др. Марија Дејковић

Учитељски факултет у Врању

 

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ И НАРОДНЕ УМОТВОРИНЕ

 

МЕСТО НАРОДНЕ КЊИЖЕВНОСТИ У НАСТАВНОМ

ПРОГРАМУ И ЧИТАНКАМА ЗА МЛАЂЕ РАЗРЕДЕ

ОСНОВНЕ ШКОЛЕ*

 

У читанкама треба да су побољи и разумљивији

угледи из народне књижевности како би се тиме

деца упутила да доцније сама могу књижевност

свога народа разумети и уживати.

Фридрих Дитес

Резиме: Народна књижевност и народне умотворине одувек су

имале значајну улогу у васпитању младих, зависно од своје поетске снаге и

распрострањености, од утицаја других васпитних фактора, од става во[1]дећег друштвеног слоја према њима. У прошлости су народне умотворине

коришћене у народу ради забаве, поуке и развоја деце. Од почетка 70-их

година XIX века оне постају обавезан садржај наставе, средство органи[1]зованог васпитног утицаја на младе нараштаје, зато их срећемо у читан[1]кама и другим уџбеницима из језика и књижевности.

У раду ће бити речи о месту и избору дела народне књижевности

у Наставном програму и читанкама најприсутнијих издавачких кућа у на[1]шим школама: Завода за издавање уџбеника, издавачке куће Klettа, Креа[1]тивног центра и Нове школе.

Кључне речи: народна књижевност, наставни програм, читанка,

ученик, наставник.

Увод

Дела народне књижевности у прошлости више су коришћена

као средства за ближе разумевање историјских садржаја, или садр[1]жаја наставе природе и друштва, а реёе су тумачена као вредна књи[1]жевна остварења, настала вишевековним животним искуством и ве[1]штим уметничким обликовањем даровитог појединца у народу. Чи-

 

* Проблематика је елаборирана у оквиру докторске тезе Савремени приступ дели[1]ма народне књижевности у млаёим разредима основне школе, одбрањене на Учи[1]тељском факултету у Врању 2010. године.

танке су, измеёу осталог, садржале и дела народне књижевности ко[1]ја су програмом прописана, али и многа дела ван тог програма. Гу[1]бљење монопола у издавачкој делатности уноси мноштво новина у

креирање и концепцију уџбеника, па самим тим и читанки као ма[1]лих литерарних антологија. Актуелни издавачи уџбеника за основну

школу настоје да иновирају структуру читанке. Тако рецимо, уносе

мноштво нових текстова савремених аутора, како домаћих тако и

страних, док избор дела народне књижевности остаје углавном исти.

Стиче се утисак да дела народне књижевности, прошлошћу о којој

говоре, нису привлачна данас. Сви углавном остају равнодушни

према овом делу књижевности, као да је њено време прошло. Изда[1]вачке куће Klett, Креативни центар и Нова школа у својим читанка[1]ма значајну пажњу посвећују народном стваралаштву и настоје да

проширеним избором дела (мимо оних која су предвиёена Програ[1]мом) задовоље интересовања деце, али и потребе учитеља. Остали

издавачи мало воде рачуна о томе, углавном је избор дела, како у

Програму, тако и у читанкама, исти уназад читав низ деценија.

1. Значај народне књижевности у васпитању и образовању

Проучавање народне књижевности у настави може много по[1]моћи у стицању одреёених знања, развијању ученикових способно[1]сти, умења, радних навика и богаћењу искуства. Приликом интер[1]претације ових дела треба прво поћи од естетског критеријума који

треба да је у основи сваке интерпретације, а онда испоштовати и

остале постављене захтеве успешне интерпретације. Чињеница је да

све врсте народне књижевности подстичу и развијају репродуктивну

и стваралачку машту ученика, односно способност представљања

(замишљања). Рецимо, ниједна друга врста књижевности уопште, па

самим тим и народне, не захтева толику маштовитост и инвентив[1]ност као народна лирска поезија. Анализом ове књижевне врсте уче[1]нику је стално упућен позив да при рецепцији буде оригиналан ства[1]ралац који самостално замишља, домишља и тиме ствара свој лични

доживљај времена у коме је песма настала и о коме пева. У народној

књижевности, посебно народној лирици, све је често у наговештаји[1]ма и наслућивању дато, а читалац-реципијент треба, у складу са сво[1]јим хоризонтом очекивања, да себи оживи и представи тај уметнич[1]ки свет. Рецепција епске поезије захтева замишљање, оживљавање и

актуализовање великих епских јунака, мегданџија, витезова који су

неустрашиви и надалеко познати по своме јунаштву. У свим тим

околностима посебно су ангажоване репродуктивна, а нарочито

стваралачка машта ученика. Ведро расположење, духовитост, шала,

оштроумност и довитљивост у основи су поетике народне књижев[1]ности за децу. Приликом сазнавања и рецепције народне књижевно[1]сти код ученика бивају укључене мисаоне операције попут запажа[1]ња, упореёивања, закључивања, доказивања, апстракције, анализе,

синтезе и др. Велики значај народне књижевности у настави је и у

томе што она у знатној мери подстиче радозналост, истраживачки

дух, критичност, оригиналност, интересовање за прошлост, вољну

активност да се дубље упозна историја краја, развију стваралачке

способности. Посебно ови задаци долазе до изражаја када се учени[1]цима дају да их, уз одговарајуће подстицаје и помоћ наставника, са[1]мостално реализују.

Уметничким вредностима и лепотом поетског језика проуча[1]вање народне књижевности значајно утиче на богаћење речника, а

веома је погодно и у оспособљавању ученика за увежбавање разних

врста читања: доживљајног, истраживачког, интерпретативног, ло[1]гичког, уметничког и сл. Учење напамет лирских песама доприноси

развијању меморије, изражајном казивању, рецитовању. Својом спе[1]цифичношћу, којом се издваја, народна књижевност захтева ориги[1]налан приступ и креативног наставника који ће ваљаним подстица[1]јима оспособљавати ученике и придобијати их да запажају битне

стваралачке поступке и значајне појединости у делу, да маштом

пробају да актуелизују догаёаје и сцене, схватају и тумаче значење

уметничких слика и описа, истражују стваралачке поступке, износе

своје утиске и доживљаје. Велике васпитне и образовне вредности

народне књижевности потврёују њихов значај и оправдавају наше

залагање да се посебна пажња поклони избору и месту које треба да

имају у програму и читанкама.

2. Наставни програм и читанке из угла народне књижевности

Полазећи од свега напред наведеног, анализирали смо важе[1]ћи Наставни програм са посебним освртом на народну књижевност.

Следеће табеле прегледно дају наслове дела по разредима, као и за[1]датке преузете из програма које треба реализовати и књижевне пој[1]мове које треба усвојити.

Табела 1. Преглед дела народне књижевности у Програму за I разред

(Просветни гласник, 2004: 4)

Књижевни

род

Назив књижевног дела

Књижевни

појмови које

треба усвојити

Л

И

Р

И

К

А

1. Славујак – народна песма
2. Божић штапом Бата -народна песма
3. Избор из народне лирике (успаван[1]ке и шаљиве песме)

/

Е

П

И

К

А

4. Свети Сава и ёаци
5. Голуб и пчела – народна прича
6. Избор из народне епике (шаљиве

приче, пословице, загонетке, брза[1]лице)

Пословица, за[1]гонетка-препо[1]знавање

У првом разреду народна књижевност је заступљена само са

шест часова, што је у укупном фонду часова (180) мало. Треба иста[1]ћи да су у програму прво наведена дела народне књижевности, што

је и природно, јер се сматра да су она деци најближа, позната из по[1]родичног окружења. Меёутим, не наводе се конкретно циљеви и за[1]даци које треба реализовати обрадом, а што се тиче појмова, очекује

се да препознају пословицу и загонетку. На самом почетку програма

дати су задаци у којима се, измеёу осталог, наводи:

(…) – развијање свести о државној и националној припадно[1]сти, неговање српске традиције и културе,

– развијање и неговање другарства и пријатељства, усвајање

вредности заједничког живота и подстицање индивидуалне одго[1]ворности… (Просветни гласник, 2004: 4).

Наслови дела наговештавају да се њиховом интерпретацијом

у значајној мери могу реализовати постављени циљеви и задаци, ко[1]лико успешно зависи од самог наставника и његовог става према на[1]родној књижевности. С обзиром на то да су наставници практичари,

они очекују конкретнија упутства, посебно када је овај део књижев[1]не уметности у питању. То је и реално очекивати када су у питању

млаёе генерације васпитача-учитеља које су одгајане у другачијем

духу, расле у другом времену када се мало пажње посвећивало про[1]шлости, традицији, вери, култури. Многи меёу њима нису на прави

начин упућени у специфичности народне књижевности, које треба

испоштовати при интерпретацији како би рецепција била потпуна.

Занимљиво је направити паралелу измеёу Наставног програ[1]ма и избора дела која нуде актуелни издавачи уџбеника. Меёу изда[1]вачима је приметна разноликост у погледу квантитета, калитета и

усаглашености са Наставним програмом. У Буквару, аутора Вука

Милатовића и Анастасије Ивковић, у издању Завода за уџбенике и

наставна средства (2003) у последњем поглављу пристуна су три

текста из народне књижевности, и то:

1. Народне умотворине
2. Рёава шала – народна прича
3. Свети Сава и ёаци – народна прича

Дружење са народном књижевношћу наставља се и касније,

при раду са читанком. Тако рецимо, читанка Игра речи, у издању из[1]давачке куће Klett, не пружа довољан избор из народне лирике и

епике како учитељу, тако и ученицима, јер осим народних песама

Божић штапом Бата и Славујак и народне приче Голуб и пчела, ну[1]ди само Народне умотворине (пословице, загонетке, брзалице) и

шаљиве народне приче Радознали сусед и Три ловца.

Нешто је боља ситуација у Читанци у издању Креативног

центра, која осим обавезних песама и прича нуди још и:

1. Ја сам чудо видео – шаљива народна песма
2. Пас и кућа – народна прича
3. Петао и боје – народна прича
4. Радознали сусед – народна прича
5. Лисица и миш – народна прича

Слична ситуација је и у читанци Добро јутро, у издању Нове

школе (2006), која у оквиру поглавља Народно приповедање нуди

следеће наслове:

1. Иш кокоте шарено ти перо
2. Нинај, нанај Симана
3. Данас јесте субота – шаљива народна песма
4. Зец на спавању – народна прича
5. Радознали сусед – народна прича.

Табела која следи (табела 2) даје преглед дела народне књи[1]жевности датих у Наставном програму за други разред (Просветни

гласник, 2004: 5).

Табела 2.

Књижевни

род

Назив књижевног дела

Књижевни

појмови које

треба усвојити

Л

И

Р

И

К

А

1.Мајка Јову у ружи родила-народна пе[1]сма, успаванка,

2.Смешно чудо-народна песма,

3.Породичне и шаљиве народне лирске

песме – избор,

/

Е

П

И

К

А

4.Марко Краљевић и орао-народна епска

песма,

5.Старо лијино лукавство –

народна приповетка,

6.Седам прутова – народна приповетка,

7.Свети Сава, отац и син-народна прича,

8.Српске народне бајке- избор

9.Коњ и магарац- народна басна

10.Лисица и гавран- народна басна

11.Избор из усменог стваралаштва

(шаљиве приче, пословице)

Епска песма,

бајка, басна[1]препознавање

Из ове табеле јасно се види да је у II разреду број часова пла[1]ниран за обраду дела народне књижевности већи (11 часова). Осим

побројаних наслова учитељ је обавезан на слободан избор из наше

народне усмене књижевности и тзв. некњижевних текстова – пре[1]ма програмским захтевима (Просветни гласник, 2004: 8), што пру[1]жа могућност за детаљнији рад и потпуније упознавање ученика са

поетским лепотама и уметничким вредностима књижевног блага

нашег народа. Меёутим, и овде се конретно не наводе задаци које

треба реализовати обрадом. Анализом Наставног програма и упо[1]знавањем са осталим наведеним задацима стиче се утисак да дела

народне књижевности више треба користити као средство за оства[1]ривање задатака неких других подручја, као што су усмена и писме[1]на вежбања из језичке културе. Предлаже се загонетање и одгонета[1]ње, решавање ребуса и укрштених речи, упознавање некњижевних

речи и њихова замена језичким стандардом без инсистирања на упо[1]знавању и доживљавању уметничке вредности краћих народних

умотворина. Тиме се понавља грешка из прошлости, када се народна

књижевност тумачила са другим циљем, да се боље и потпуније раз[1]умеју историјски садржаји.

Даље се наводи да се у хору могу читати …изреке, загонет[1]ке, понеки стих, питалице, бројалице и слично у интересу подстица[1]ња и охрабривања оних ученика који заостају у савладавању чита-

ња (Просветни гласник, 2004: 8). Слажемо се с тим, али је неопход[1]но да се претходно упознају и уоче вредности народне мудрости,

као и згуснутост поетског језика, богатство казивања, па тек онда,

када их деца заволе и почну да уживају у њиховом изговарању и по[1]нављању, треба прећи на хорско читање у циљу увежбавања или

ослобаёања ученика и стицања самопоуздања. Оне могу много више

утицати на стицање самопоуздања ученика ако науче изражајно да их

читају, казују или да се надмудрују са друговима у њиховом открива[1]њу (загонетке), изговарању (брзалице), разбрајању (бројалице). Слич[1]на ситуација је и у Наставном програму за IV разред.

У читанкама је присутна разноликост, почев од оних које не

садрже ни сва дела предвиёена Програмом, као што је Читанка у

издању Завода за уџбенике, аутора Славице Јовановић, у којој се не

налази ниједна српска народна бајка, а предвиёене су програмом.

Нема ни басне Коњ и магаре, песме Марко Краљевић и орао и при[1]поветке Свети Сава, отац и син. Уместо ових наслова, налази се ба[1]сна Бик и зец и народна прича Светлост у кући. Читанка у издању

Креативног центра (издање 2007) садржи, поред наслова који су у

Програму, и народне приче Лажа и паралажа, Звали магарца на

свадбу, шаљиву народну причу Зец на спавању, басну Бик и зец, по

једну страну посвећену загонеткама и народним пословицама о при[1]јатељству. Срећни дани, читанка за II разред у издању Нове школе

(2007), најбогатија је делима народне књижевности, јер мимо оних

предвиёених нуди још:

1.Тамни вилајет – српска народна бајка

2.Сељачки син и отац му – шаљива народна прича

3.Петао и боје – шаљива народна прича и

4.Пас и кућа – народна прича.

Меёутим, не садржи народну басну Лисица и гавран.

У Програму за III разред ситуација је следећа:

Табела 3. Преглед дела народне књижевности у Програму за III разред

(Правилник о наставном плану, 2005: 6)

Књижевни

род

Назив књижевног дела

Књижевни појмо[1]ви које треба

усвојити

Л

И

Р

И

К

А

1.Женидба Врапца Подунавца – на[1]родна песма,

2.Двије сеје брата не имале -на[1]родна песма,

3.Обичајне народне лирске песме –

избор

Породичне народне

лирске песме, ша[1]љива песма, родо[1]љубива песма[1]основна обележја

Е

П

И

К

А

4.Марко Краљевић и бег Костадин

– народна песма,

5.Вук и јагње – народна басна

6.Свети Сава и сељак без среће[1]народна приповетка,

7.Ветар и сунце – нар. приповетка,

8.Свијету се не може угодити –

нар. приповетка,

9.Чардак ни на небу ни на земљи –

народна бајка.

Народна и ауторска

бајка-препознавање

Напомена: Поред наведених дела, наставник и ученици слободно

бирају најмање два, а највише четири дела за обраду (Просветни гла[1]сник, 2005: 3).

У трећем разреду заступљен је мањи број дела народне књи[1]жевности (девет), него у другом разреду, али је фонд часова отпри[1]лике исти, с обзиром на то да се епска песма Марко Краљевић и бег

Костадин и бајка Чардак ни на небу ни на земљи обраёују са по два

часа. Овде је већа пажња посвећена усвајању књижевних појмова

који се тичу народне књижевности. Ученици треба да упознају

основна обележја породичних народних песама, као и шаљивих и

родољубивих (мада ниједна од понуёених није прикладна за изгра[1]ёивање појма родољубиве песме). Када је у питању проза, треба да

препознају народну од ауторске бајке.

Анализом читанки добија се не баш охрабрујућа слика. Са[1]стављачи строго прате избор који је дат у Програму, без додатног

обогаћивања неким новим насловима, чиме би пружили могућност

ученицима да упознају и друга вредна дела, осим обавезних. Такве

су биле читанке четрдесетих година прошлог века које садрже, по

двадесетак и више наслова из народне књижевности. Рецимо, Чи[1]танка у издању Завода за издавање уџбеника, поред дела која су

предвиёена Програмом, садржи следеће наслове:

1.Кад би било-народна приповетка

2.Еро и кадија-народна приповетка и

3.Лав и лисица-народна басна (Милатовић 2004).

Читанка Радост дружења, у издању Нове школе, садржи по[1]главље Народне песме и приче у оквиру кога су, поред обавезних

текстова, дате и:

1.Обичајне лирске народне песме

2.Пси, мачке и мишеви – народна прича (Ћук 2007).

Издавачка кућа Едука у читанци Водено огледало наводи са[1]мо песму:

1. Трепетала трепетљика – народна песма (Цветковић и сар.

2007), мимо оних које су у Програму.

Има и таквих читанки које не садрже ни сва дела предвиёена

програмом (читанке за II и IV разред у издању Завода за издавање

уџбеника).

Издавачка кућа Креативни центар у Читанци за трећи раз[1]ред, поред оних дела која су предвиёена Програмом, нуди само још

један наслов:

1.Клин чорба – народна прича.

Поред ње, ова читанка садржи сакупљене, на по једној стра[1]ни, Загонетке и Народне умотворине. Све то потврёује да је у ве[1]ћини случајева сиромашан избор дела. Читанка нема адекватну

концепцију и не испуњава своју функцију. Губи епитет литерарне

антологије примерене одреёеном узрасту. То се не може односити

на читанку Издавачке куће Klett, Река речи, која, за разлику од

претходних, нуди највећи избор дела народне књижевности мимо

оних која су у Програму:

1.Иде санак низ улицу – успаванке

2.Шаш деветорошаш – брзалице

3.Охолица – народна прича

4.Кад сам био стар човек – народна прича

5.Ој, Бадњаче, Бадњаче – народна песма

6.Питали ёаци учитеља – питалице

7.Иза облака сунце сине – пословице

8.Паде бисер у село, село бисер покупи – загонетке

9.Еци, пеци, пец – бројалице

10. Било, па га није било – реёалице (Жежељ-Ралић 2006).

У четвртом разреду ситуација је следећа:

Табела 4. Преглед дела народне књижевности у Програму за IV разред

Књижевни

род

Назив књижевног дела

Књижевни појмо[1]ви које треба

усвојити

Л

И

Р

И

К

А

1.Наджњева се момак и девојка –

народна песма,

2. Јеленче – народна песма,

Обичајне народне

лирске песме –

основна обележја

Лирска песма –

основна обележја

Е

П

И

К

А

3. Јетрвица адамско колено -народ[1]на песма,

4.Стари Вујадин – народна песма,

5. Меёед, свиња и лисица – нар. при[1]поветка,

6.Пепељуга – народна бајка,

7.Најбоље задужбине – народна

прича.

/

Читанка за четврти разред у издању Креативног центра

нуди само дела која су прописана Програмом. Садржајима народне

књижевности богатија је читанка Свет маште и знања у издању

Нове школе (2006), чији су аутори у оквиру поглавља Наше народно

благо, осим наслова прописаних програмом, дали ученицима могућ[1]ност да се упознају и уживају у краћим народним умотворинама.

Читаве странице посветили су: народним умотворинама, загонетка[1]ма, пореёењима, супротним пореёењима, пословицама и брзалицама.

Тиме су их приближили деци и учинили их саставним делом њиховог

дружења са читанком као најбољим другом. Читанка Речи чаробнице

Издавачке куће Klett, садржи поглавље под називом Из српске стари[1]не, где се налази, осим програмом предвиёених дела, још народна

прича Шљиве за ёубре. Читанка аутора Миленка Ратковића, у изда[1]њу Завода за уџбенике и наставна средства (2004), уопште не прати

Наставни програм, јер многа дела која садржи више се не обраёују у

овом разреду. То сведочи о непрофесионалном односу према овако

важном уџбенику какав је читанка. Уместо дела која су прописана

она садржи следеће наслове:

1.Кујунџија и хитропреља – народна песма

2.Свијету се не може угодити – народна прича (која се по

плану обраёује у трећем разреду)

3.Орање Марка Краљевића – народна песма

4.Крепао котао – народна приповетка

5.Домишљато чобанче – народна приповетка

6.Биберче – народна бајка

Из овог прегледа се види да су многа дела планирана за обра[1]ду у претходним разредима, а нека више нису у Програму. Дела су

често непримерена и тешко разумљива деци овог узраста, јер народ[1]на књижевност захтева да свет доживе целовито, уз повезаност и

условљеност са другим предметима.

Литература

1. Ђорёевић-Милошевић, Н. (1991). Народна књижевност у савременој

настави – увод у истраживање поетике народне књижевности. Школ[1]ски час, Горњи Милановац, бр.1. стр. 20-25.

2. Клеут, М. (2003). Српска народна књижевност. Београд.
3. Недић, В. (1972). Народна књижевност. Српска књижевност у књи[1]жевној критици, књ. 2. Београд: Нолит.
4. Правилник о наставном плану за први и други разред основног образо[1]вања и васпитања (2004). Београд: Службени гласник ПС – Просветни

гласник бр.10.

5. Правилник о наставном плану за први, други, трећи и четврти разред

основног образовања и васпитања и наставном програму за трећи разред

основног васпитања и образовања (б. г.). Београд: Просветни преглед.

6. Правилник о наставном програму за четврти разред основног образо[1]вања и васпитања (2006). Београд: Просветни преглед.
7. Просветни гласник. Београд: 18. фебруар, 2005. године LIV, број 1.
8. Петровић, Т. (1996). Народна књижевност код Срба. Врање: Учитељ[1]ски факултет.
9. Симић, Р. (2008). Вукове пјесме које се пјевају дјеци, кад се успавјљују,

у Књижевност за децу у науци и настави, Јагодина: Педагошки факул[1]тет, стр. 40-57.

Извори

1. Жежељ-Ралић, Р. (2006). Река речи, читанка за трећи разред основне

школе, Klett.

2. Жежељ-Ралић, Р. (2006). Речи чаробнице, читанка за четврти разред

основне школе, Klett.

3. Милатовић, В. (2004). Читанка са основним појмовима о језику за

трећи разред основне школе, Завод за уџбенике и наставна средства,

Београд.

4. Маринковић, С. и сар. (2007). Читанка за други разред основне школе,

Београд: Креативни центар.

5. Цветковић и сар. (2007). Водено огледало, читанка за трећи разред

основне школе, Едука, Београд.

6. Ћук, М., Петровић-Периц, В. (2007). Радости дружења, Нова школа,

Београд.

 

проф. др Буба Стојановић

Учитељски факултет у Врању

NAPRIČALO SE DOSTA PRIČA

 

Sećate se onih dana kada smo bili mali? Kada svaki dan svoj završili smo nasmejani? Pričajući svako od nas neke svoje priče, koje ni po čemu jedna na drugu ne liče. Igrali smo razne igre po scenariju svakom, u svakoj duši deteta nalazio se neki scenarista, pisac i poeta. Nosili smo maske razne i bilo nas je briga, za odredbe i zabrane, šta će ko nam reći, tražili smo sebe same, hrlili ka sreći.

Žmurim sada i vraćam se, tako puno godina je prošlo a ja kao da sam tamo. Proplanak ispod planine Gučevo. Trošna kućica, moji drugari i ja. Potražili smo predah od duge šetnje i pretvaranja da smo hrabri ratnici u začaranoj šumi. Topao letnji dan. Umorni, žedni i prljavi, bez pomisli šta će nam majke reći kada ugledaju takve prikaze na vratima kuće. Poneko sam sa svojim mislima, drugi svoju priču priča. A ja gledam u tu malu kućicu bez vrata. Prozorska okna blago odškrinuta, mislima šetam kroz nju. Koja je njena priča? Vadim svesku iz ranca i u transu olovka ostavlja reči na tom belom papiru. Reči neizrečene i napisane do tada. Pišem scenario iz svoje mašte, kao da slušam ono što niko ne čuje i vidim ono što niko ne vidi. Da li mi ta kuća priča nekim nevidljivim pokretima i nečujnim jezikom? Ona razgovara sa mojim mislima! Prvo je što mi se iskralo kroz šapat koji je opet bio samo za mene i nju. Pomislila sam, možda tako i drugi pričaju sa sobom, kroz olovku prenoseći impresije nekog predmeta, drveta ili ptice. Bila sam drugi razred osnovne škole. Od toga dana moje viđenje sveta se menja. Počela sam da se susrećem sa novim bićem u sebi, koje sam kroz papir i olovku upoznavala u nekom drugom svetu. Samo mojem. Tu sam mogla reći sve i biti bilo ko. Granice nije bilo. Kako tada tako i sada, često mi je teško da uhvatim svoje misli olovkom, budu brže od nje. Pa je mnogo pesama postalo samo tren, koji je nezabeležen na papiru večno otišao u zaborav.

Kroz život mojim umom se napričalo dosta priča, izvelo puno dela, otpevalo pregršt pesama i izrecitovalo poezije. Svaka nesreća i drama, tuga i bol, ljubav i radost zabeležena prvo u mom srcu, prešla je u određenim slučajevima u nekom svom književnom obliku na papir. Emocija i misao istkana od nje postale su esencija, olovka način a delo proizašlo iz svega toga, lični jezik moje duše. Sama petlja života, borba sa sobom i sa svetom oko sebe, da opstaneš, ustaneš, nađeš svoje mesto za sebe i među svima, dišeš i živiš pod ovim nebom, odvela me je od dužeg pisanja. Vreme. Da li osećate kao da svaki dan je sve kraći? Kao da ga jedva ima da uradimo ono što  nam je obaveza, posao, spavanje, da pojedemo hranu za telo jer to je ono što moramo činiti, zar ne? Da osposobimo sebe za nove obaveze. I tako dan za dan. Za bolje sutra. Čije? Ne znamo ni sami ali tako treba, tako je ispravno, zar ne? Najveća istina današnjice, čovek radi ono što mora, većini je nedostižan luksuz da radi ono što želi. A šta je sa hranom za dušu? Bez toga smo naučili, bez nje se može. Bitno je telo, ono nas pokreće! Da li je to buntovnik u meni onaj bez razloga što će mnogi pomisliti? Ja se protivim! Da buntovnik sam ali sa razlogom! Duši treba hrana kao i telu. I svako će je naći na svoj način. Jer kao i hranu za telo koju unosimo ,svakome prija drugačija. Tako i duši. Svako tačno zna šta mu treba. Za čim čezne, koja je njegova najveća glad, ona prava. Meni su to ljubav i poezija. Ja poeziju ne delim na vrste jer je pišem u svakom njenom obliku. Za decu i odrasle. Većina kritičara bi verovatno se našla u čudu u tom šarolikom spektru boja i oblika mojih pesama. Moguća prva misao njihova bi bila da sam pesnik koji nije pronašao sebe. Ali to bi mogli reći samo oni koji me ne poznaju. To malo biće inspiracije koje živi u meni. Koje gradi moju ličnost i svaku reč koja potekne iz mene. Pišem ono što u trenutku osećam.

Čovek ponekad ceo život traga za sobom u pokušaju da se pronađe. Svoju bit postojanja i suštinu. Ja sam je našla u stihovima koji pričaju priču moje duše i srca. Samo u njima i sa njima u sebi mogu reći da sam to ja. Oni žive zbog mene a ja zbog njih. Može se reći obostrana korist. Ali ako smo srećni zbog toga, ništa drugo nije bitno, zar ne?

 

Irena Savić

 

 

KRATKO O KRATKOJ PRIČI

 

Kao pisac kratkih priča mogu samo izraziti žaljenje što nemamo više pisaca ovog književnog žanra generalno na našim prostorima, mada  kratka priča spada u jednu od najstarijih književnih formi, iako  je moderna kratka priča nastala tek početkom 19 veka.

Na sajtovima koji promovišu književnost i dalje ćete uglavnom naići na naslove novih romana.

U kratku priču sam se zaljubio posle čitanja knjige „Prodavnica tajni“ italijanskog pisca Dina Bucatija. Tada sam shvatio veliku zabludu- da je jedino roman prava književnost, literatura …

Naprotiv, smestiti na jednu ili, čak, pola stranice priču koja može biti roman u malom, je vrhunac književnog talenta i umeća.

Radeći za izdavačku kuću BTSA iz Šefilda(VB), prisetio sam se nekadašnje BIGZ-ove edicije „Džepna knjiga“, koja se zaista mogla nositi u džepu, čitati u autobusu, čitaonici, na klupi u parku…

Tako sam predložio svojoj urednici da napravimo nešto slično u našoj izdavačkoj kući, s tim što sam  bio za što manje izdanje po formatu i sadržaju, u kojem bi bilo odštampano najviše desetak što kraćih priča.

Ovakva praksa do tada nije postojala u Britaniji i naišla je na odličan prijem, tako da se u startu prijavio veliki broj pisaca, koji su uplatili da im se odštampaju ovakve „Književne sveske“, koje bi se štampale u velikom tiražu, bile jeftine i svakom dostupne ..

Ako ćemo argumentovano biti na strani kratke priče, svakako moramo reći da je vrhunac spisateljske umetnosti, sa što manje reči reći što više, a tu je kratka priča zaista pravi favorit među književnim žanrovima.

Osim časnog izuzetka Daniila Harmsa, ruskog avangardnog pisca kratkih formi, satiričara rane sovjetske ere na čije je stvaralaštvo uticao nadrealizam, apsurd i zaumno pisanje, i čije su spisateljske minijature prkosile tadašnjoj ruskoj klasičnoj književnosti i njihovim autorima, teško da je moguće pronaći više pisaca sličnog formata, i autorske samosvojnosti.

Naravno, ovde smo za primer uzeli ekstremni slučaj (Harms) pisca, jer kao što je u globalu jako teško jasno definisati sam pojam kratke priče, tako je isto teško nabrojati  sve njene zapadne, i autore sa svih kontinenata, pa ćemo ovde zastati, jer je sam Harms dovoljno veliki i osoben, da se može uzeti za najpoznatijeg pisca apsurdnih kratkih priča i crtica.

Mogu reći da mnogi pisci nisu shvatili suštinu kratke priče, koja je, može se slobodno reći pravi biser među mnoštvom književnih formi.

Za kratku priču se može reći da je prava esencija književne estetike, često puta minijaturni scenario, kao kratki film koji se jednako odvija u glavi pisca i čitaoca.

Ne, kratka priča nije priča, pripovetka, novella … To je KRATKA PRIČA!

Kutija šibica u koju će vešt šibicar uvek uterati kuglicu od staniola, stvorivši iluziju u očima i glavi posmatrača, misteriju koju niko nikad nije uspeo da razreši.

Kratka priča je umetničko delo, mali komad nakita, filigran kojem se možeš večito diviti, a da ti ne dosadi.

U britanskim časopisima, čiji urednici su željno iščekivali da im pošaljem prevod neke svoje kratke priče, one su okarakterisane različitim nazivima: Flash Fiction, Flash Surreal, Dreamscapes … Što je najbolji dokaz da je za kratku priču neophodna fikcija, maštoviti talenat koji može jednu stranicu, ili pola nje, napuniti sadržajem koji pleni.

Na kraju krajeva, kratka priča može biti čista poezija, napisana tako da čitalac uživa u svakoj rečenici.

Suvoparni gramatički pristup kratkoj priči ubija emocije i more (dobrih) bakterija…

i..čini je sterilnom.

A to kratku priču više ne čini kratkom pričom.

 

Slavko Mali

 

KRATKA FORMA NIJE SAMO TREND

 

Konferencija na temu savremenih književnih formi u organizaciji INAKU iz Skoplja, bila je veoma poučna, inspirativna ali se dotakla i nekih, po mom mišljenju, veoma zanimljivih pitanja. Pitanja koja čine veliku slagalicu i samih odgovora, a svaki učesnik je svojim doživljajem ove tematike pridodao jedan neprocenjiv deo u sklapanju celokupne slike.

Kao autor koji se ne bavi isključivo kratkim književnim formama, već piše i poeme, duže priče, a trenutno, možda pomalo hrabro, eksperimentiše i sa par nezavršenih romana, za mene je kratka forma sasvim slučajna, spontana i iskrena tvorevina nekog trenutka koji je nadahnuće. Pišem iskreno, izražavam samo ono što imam da izrazim kroz svoja dela, ništa manje i ništa više. Tek na kraju tog emotivnog i kreativnog procesa, koji se ponekad svede na par stihova, a ponekad i na par strana, forma je već određena idejom.

Dakle, smatram da kratka književna forma ne bi trebalo da bude sama sebi cilj kao takva, već spontano izražavanje celovitih književnih sadržaja.

Na to bi se mogao nadovezati i odgovor na pitanje zašto ih pišem. Jednostavno, nekada je najsloženija fabula smeštena u nekoliko stihova ili redova, i to tako da i ono neizrečeno dolazi do čitalaca dovoljno jasno, a u njima se pak širi na neverovatne načine individualnih tumačenja.

Kratka forma nije, ili bar ne bi trebalo da postane, neka vrsta savremenog književnog trenda, mada se stiče utisak da se upravo to dešava u vidu pretenzija da se piše na jedan određen način. Činjenica je da naše pisanje odražava vreme u kojem živimo, to je neminovnost protiv koje se ne treba boriti prilikom stvaranja, stoga niko ne može stilski podražavati Dostojevskog, Ficdžeralda ili čak Remarka. Mi baštinimo naše vreme u kojem živimo i stvaramo, ali ne treba zaboraviti ni druge forme koje su imale uticaj na naše stvaralaštvo, inspiraciju i formirale nas kao autore na određen način.

U tom smislu savremena kratka književna forma nije konkurencija klasičnom romanu i drugim dužim književnim formama, već sam mišljenja da bi trebalo da ravnopravno koegzistiraju, svaka ispunjavajući svoju svrhu.

 

Jelena Trajanovski Stanković

Графитите како кратка книжевна форма

 

Иако настанале во минатото, кратките книжевни форми продолжуваат да живеат, при непосредната комуникација во која се одомакиниле, но и при авторската книжевност во чии состав се наоѓаат. Овој вид книжевни форми некои теоретичари ги нарекуваат кратки книжевни форми, други пак едноставни облици, а некои – кратки говорни облици. Должината на овие форми варира од една реченица (која може да биде исказна, преку куси песни) па се до долги песни.

Во оваа тема ќе ги опфатам графитите[1] како кратка книжевна форма, кои се за просечниот читател најпрепознатливи (во однос на сите други видови форми). Тие претставуваат неизбежен дел од урбаната средина. Да се ​​замисли град без графити би било исто како да се замисли град без автомобили. Уште од Римско време, од кога датираат и двата легендарни графити од Помпеја: Maxiumus est asimus (Максим е магаре) и Inter leges puellarum est gaudiam puerorum (Меѓу нозете на девојчињата лежи радоста на момчињата) гледаме како Римјаните се забавувале “чкртајки” по ѕидовите од своите градови. Ќе го споменеме и појавувањето во 70-те, сликарот Жан Мишел Баскијат, кој со своите откачени графити со потпис Samo (Сејмо) успеа да го наметне својот стил и начин на размислување. Или: Samo saves idiots (Сејмо спасува идиоти!)

Графитите се насекаде околу нас, ги крадат погледите од минувачите, но временските услови ги прават минливи. Низ деновите, месеците, годините тие постојано се менуваат. Но, секое време прикажува своја емоција и начин на кој се изразува. Во праисторијата тоа било гравирање пораки на ѕидовите на пештерите, малку подоцна усно пренесување на пораки преку приказна или песна, потоа се појавиле книги и весници, радио, телевизија, интернет… Еден од видовите на пренесување пораки денес се графитите испишани на ѕидови и други соодветни објекти, на повеќе или помалку видливи места.

Според некои хроничари на графити, првиот графит во Македонија е напишан во 60-те години на минатиот век. И тој бил со политичка содржина, критикувајќи ја комунистичката власт. Ваквите графити со политичка и со социјална содржина, не се честа појава низ градот Скопје во последните години. И доколку ги има, тие веднаш се бришат или најчесто се пречкртани со црн спреј. Политиколозите кои се занимаваат со човековите права, сметаат дека тоа е знак оти политичките партии, посебно тие на власт, не сакаат да слушнат никаков вид критика. Општините повеќе пати апелираа луѓето да не ја користат креативноста за испишување графити со недолична содржина која може да поттикне верска или меѓуетничка нетрпеливост и која може да ја наруши урбаната култура.

Иако испишувањето графити е забрането и казниво со Законот за јавна чистота, сепак цртачите наоѓаа и наоѓаат начини како на ѕид да ги пренесат своите пораки кои се богати со стилски фигури (споредби, контраст, симбол). Овие книжевни форми се плод на говорната игра, имагинацијата, а неретко имаат и натпреварски дух. Често носат со себе доза на хумор кој може да прерасне во сарказам, дури и понижување, поигрување.

Ќе ги посочам следните графити (забележани низ градот Скопје) кои јас ги сметам за најуспешни, а уште многу други имате во написот, под оргиналниот наслов Скопје, те чекам на крстосницата на Рузвелтова и Орце Николов на Игор Анѓелков: СЛОБОДАТА Е САМО НА СОН; БУРЕК ДА, АЈВАР НЕ; 1000 ЗОШТО? 1000 ЗОШТО ДА НЕ!?; ДОЛУ ВЛАДА!; БОЖЕ ДАЈ МИ ЗНАК; СЛАБО ФАЌАМ СИТЕЛ; ГЛУМЕВ ПОШТЕНА АМА ПУСТИ МЕРАК!; ДАЈ МУ ВРЕМЕ НА ВРЕМЕТО!; ЛЕЛА МАНДАРИНИТЕ ПОСКАПЕА А ТИ УШТЕ СИ МИ СКАРАНА!; РИСТО ВРТЕВ НЕ ТЕ НАЈДОВ; НАРОДОТ НЕМА МИРНО ДА ВЕ ЧЕКА ДА ГО УБИЕТЕ!

Во последно време се повеќе мирисот на свежа боја и колоритот во изобилство ги мами воздишките на случајните минувачи низ градот Скопје. Артистите сакаат да творат во тајност, но се задоволни што добиваат места на кои ќе можат да пишуваат и да цртаат кога и да посакаат. Велат дека со ова Скопје ќе добие една поурбана димензија бидејќи графитите се душата на еден град. Воведувањето “легални ѕидови” е дел од активностите кои ги презема градот за кандидатурата за Европска престолнина на културата за 2028.

Графитите често се оспорувани како некнижевни видови, но и те како ја збогатуваат македонската книжевност, бидејќи сметам дека во себе изнесуваат големи мудрости и расположенија со кои се соочува обичниот човек. Без нив нашата свест ќе биде лишена од сознанието за сфаќањето на животот и светот на “другиот”, предизвикувајќи нежност, сериозност, скокоткање, уживање…

 

м-р Славица Урумова-Марковска

 

[1] *Текст или цртеж на фасади на згради и на др.објект.

KRATKE ZGODBE

 

Kos je rezko zažvižgal in rodil se je Dober dan. Dober dan si je pomel  oči, se pretegnil, si narisal širok nasmeh, zaprhutal s perutmi in se podal na pot na sončni strani Alp. Jutranja rosa ga je umila, akordi cvetic in  trav so ga odišavili, vetrič mu je kodral misli in zbor vrabcev ga je pozdravil s hvalnico dneva.

Tako se rojevajo in pišejo moje kratke zgodbe. Če me vprašate, zakaj sem se odločila za tovrstno obliko, pojasnim, da jih sodoben vsakdan, prežet z neverjetno naglico, lažje prebavi in razume. Zgodbe hitreje potujejo do tistih, ki so željni branja, hkrati pa nimajo dovolj časa, da bi se lotili daljših literarnih del. Tisti, ki berejo moje zgodbe, pritrjujejo, da je posamezna dovolj kratka, da jo prebereš na avtobusu od ene do druge postaje, med malico ali takrat, ko v kavarni čakaš družbo. Dve zbirki zgodb (Ne padi v dimnik in Fatalna ženska) sta prevedeni v e-pub obliko in kot takšni dostopni tistim, ki prisegajo na sodobno tehnologijo e-bralnikov in pametnih telefonov.

Kratka zgodba je tista, ki pokaže pripetljaje iz vsakdanjega življenja. Prav vsak neznaten dogodek, prigoda ali dogodivščina je lahko povod za kratko zgodbo. Kljub kratki dolžini je zgodba jedrnata, vzbuja napetost, uresniči obrat in doseže vrhunec. Hkrati omogoči presenečenje z neverjetnim preobratom na svojem koncu. S takšnim, ki bralko ali bralca preseneti, saj si ga na začetku zgodbe niti ne predstavlja. Spet v drugih primerih imajo moje zgodbe odprte zaključke, ob katerih si lahko posameznik zamisli svoje konce, takšne, ki mu najbolj ustrezajo.

Zgodbe so najpogosteje prvoosebne, čeprav niso avtobiografske in kot takšne ne odsevajo mojih lastnih izkušenj. V nekaterih primerih so napisane tretjeosebno ali pa so napisane z moške perspektive. Nesporno pustim v vsaki zgodbi delček sebe, delček lastnih izkušenj, misli in čustvovanj. Brez občutenja veselja, sreče, žalosti, bolečine ali krivic bi bile zgodbe puste in brezkrvne.  Kratke zgodbe imajo subjektivne, individualne, impresivne in simbolne prvine.

Ponovno poudarim, da snov zajemam iz drobnih pripetljajev današnjega, polpreteklega in preteklega  časa. Kot navajata recenzentki (Marica Škorjanec in dr. Marija Švajncer) je v zgodbah izražena blaga družbena kritika. Poleg aktualnih dogodkov literarno snov iščem v dogodkih iz davne preteklosti. Dogajalni prostor sega iz Maribora na Pohorje in Ptuj ter v Prlekijo, pa vse do Ljubljane in počitniških krajev na morju. Na popotovanje se podam tudi v tujino, na primer v Nemčijo, kjer je Gutenberg pravkar (1450) izumil premične črke, na daljno Japonsko, potujem z metlo na zvezdo Kirko ali na zvezdo Siris med nenavadna tuja bitja. Dogodivščine vil in vilinčkov, polnokrvnih junakov zgodb, ki so prepoznane kot pravljice, so napisane predvsem za odrasle osebe.

Mag. Ana Porenta je v literarni kritiki napisala, da zgodbe delujejo kot vprašanja in odgovori, kot vprašanja, ki rodijo nova vprašanja in kot odgovori, ki so odziv na nekaj drugega, kot je bilo vprašano. In prav v tem so skrita moja pričakovanja. Bralki oziroma bralcu omogočiti, da zgodbo podoživi kot lastno izkušnjo in morda v njej najde delček sebe.

 

dr. Vlasta Črčinovič Krofič

PIŠIMO BEZ SUVIŠNIH REČI!

 

»Dragi prijatelji i sapatnici koji se svakodnevno borimo na istom bojnom polju različitih »kratkih književnih formi« i pokušavamo da sa što manje reči kažemo nešto posebno u iskrenoj želji da se čuje sve što je potrebno i to na lep način.

Moje mišljenje je da je sve principe kratke književne forme već odavno definisala i odredila poetika. Za mene je inače poetika osnova svakog dobrog književnog dela. Zato sam kao odgovor na pitanje nekog urednika: »Šta pišem i kako pišem?« odgovorio: »Kad krenem da pišem neko književno delo, je to samo tada… kada imam nešto da kažem i želim to da kažem drugima na lep način i kada imam moći da strepim da li će i drugima pri čitanju biti lepo. Ponekad je to drama, roman, novela, priča, a kad imam puno, puno vremena za pisanje pokušam da napišem pesmu. Tada sam najsrećniji.«¹⁾

I tek kad sam preneo taj princip i na epske i duže forme sam dostigao, po mom, i mnogo veće uspehe: Evo ove godine su to opazili i drugi i tako su moje kratke priče bile nagrađene nagradama za najbolje kratke priče na srpskom²⁾, hrvatskom³⁾ i na slovenačkom jeziku⁴⁾. A dosta indikativno je i to da jedna od tih priča nosi naslov »Bez suvišnih reči«! Zato predlažem da kao bazični zahtev i istovremeno kratak a uspešan recept za dobru kratku književnu formu izaberemo baš to: pišimo bez suvišnih reči!«.

Ref:

• Dragan Mitić, »Delić raja«, Zbornik pesama 4. Međunarodnog pesničkog konkursa Delić raja, Autori: (ISBN 978-86-900839-3-0; COBISS.SR-ID 28226825, Mladenovac: (2020), str. 106.
• Dragan Mitić, »Šta si to uradila?«, kratka priča, na međunarodnom konkursu za najbolju kratku priču na srpskom jeziku za nagradu »Milovan Vidaković«, koju svake druge godine raspisuju »Srpske nedeljne novine – SNN« iz Budimpešte 2020, je osvojila treće mesto i objavu u SNN, (Budimpešta: HU ISSN 2061–0238; Broj 02; god. XIII; januar 2021.), str. 9.
• Dragan Mitić, »Bez suvišnih riječi«, kratka priča, na Natječaju “Moje drago serce” u sklopu Godine čitanja 2021 u organizaciji Gradske knjižnice Ozalj i Ogranka Matice hrvatske u Ozlju je osvojila drugu nagradu “Stjepko Težak”, objavljena i u časopisu za književnost Društva hrvatskih pisaca »Republika«, (Zagreb, ISSN 0350 1337; Broj 7-8, god. 77; 2021.), str.154-157.
• Dragan Mitić, »Ko ni mojih», kratka priča, na tradicionalnom konkursu »Slavističnega društva Dolenjske i Bele krajine« je dobila nagradu za najbolju priču, objavljena u Zborniku »Usoda vseh se v meni razodeva«, (Novo mesto, ISBN 978-961-94719-4-4, COBISS.SI-ID 64893443, god. 6, 2021.), str. 108-109.

 

Dragan Mitić

Кратки книжевни форми

Еволуцијата на човекот била придружена со еволуција на духот. Секоја нова генерација се безброј нови гранки од едно дрво на духовност, пренесувајќи ги своите знаења од генерација на генерација. Знаењата се пренесувале усно или писмено и сето тоа било од голема вредност  и од витално значење за опстанокот на секоја заедница. Без оглед на тешките времиња и можности низ кои поминале народите низ својата историја, што преживеале и доживеале, токму овие вредности се сведоштво за нивното постоење и борба за опстанок. Духот на еден народ и покрај казните и малтретирањето што ги вршеле државата или црквата низ вековите било тешко да се окови.Колку и да страдало телото, духот бил непокорен, непослушен и невозможно било да се скроти.Од сето тоа се случиле соодветни нешта кои биле во духот на секој народ, тоа е – да се одговори на тешкотиите, условно кажано, со смеа. Смеата, која може да значи исмејување и потсмев, а од друга страна, потсмевот може да се окарактеризира и како еден вид критика.

Започнале се почесто да се појавуваат кратките книжевни форми – приказни,раскази,афоризми,басни,пословици,гатанки и сл.кои допринеле да се слушне гласот на народот за животот кој им бил поставен помеѓу менгеме и од двете страни биле стегнати  и немале право да изберат слобода во своето живеење и изразување.

Кратките книжевни форми  неспорно имале за цел нешто да истакнат, издвојат, обележат, без разлика каква реакција би  предизвикале или би можеле да предизвикаат. Понекогаш тоа можеле предизвикаат смеа до солзи, а понекогаш – смеа до болка.

Дали кратката книжевна форма афоризам  е критика на сé што постои или критика на човечката глупост, лудост, лудило…? Ако се повикуваме на речници, никаде нема да наидеме на одредница која вели дека е „критика“, туку дека е, меѓу другото:

 

„кратка, концизна изрека богата со значење“.

 

За афоризмот би можело да се пишува долго и долго – бескрајно, без никогаш да се запре бидејќи и авторите кои цврсто стојат во одбрана на чистата и критичка мисла, не запираат и не се откажуваат. Бидејќи афоризмот најчесто се заснова на парадокс, тогаш повторно сме соочени со еден вид парадокс – како со неколку зборови да се каже сето она што го сочинува духот на нашето сатирично небо, како да се следи примерот на афористичарот и да се изрази себе со концизна виртуозност без да остане нејасен?
Барањето на вистина е еден тежок и долг процес кој нема крај и сето тоа завршува крајно непродуктивно, особено затоа што тогаш би морале да се соочиме со нешто толку субјективно, нешто што е индивидуално (па дури и колективно ) чувство – поради што некој како поединец се чувству- ва ограничен или загрозен.
Терминот „афоризам“ е од грчко потекло (aphorismos), а во светот станал познат по збирката кратки медицински совети со наслов АФОРИЗМИ (Aphorismoi) од познатиот антички лекар Хипократ, современик на Сократ. Но, ако е несомнено јазичното потекло на афоризмот, авторското е во прашање, бидејќи сите записи на Хипократовата школа се од неколку генерации (5 век и половина IV век п.н.е.), целиот т.н. Corpus Hippocraticum, кој содржи околу сто записи на грчки и околу триесет на латински, му се припишува на Хипократ иако е сигурно дека толку многу списи, особено не во целост, не можат да бидат негово лично дело. Во секој случај, терминот афоризам станал светски познат по споменатата збирка, која содржела четиристотини концизни медицински упатства, групирани во седум области на веќе широката наука за здравјето.

Ширината на поимот афоризам и неговата трансформација низ историјата се чинело дека укажуваат на неединството на неговата оригинална семантичка основа. Терминот еволуирал од глаголот „aphorizein“, кој имал цела значајна скала – да се разликува; одвои, изолира; да излачува; да назначи, да воспостави; утврди; да дефинира; реши … Преку латинскиот превод и рецепција на афоризмите како дефиниции, воспоставувања, дефиниции, до 19 век, афоризмите се сфаќале како посебна форма на научно изразување, понекогаш дури и како когнитивно привилегирани.

За денешната слава на афоризмот во голема мера придонеле  францускиот математичар, физичар и писател Блез Паскал (1623-1662) и германскиот физичар и писател Георг Кристоф Лихтенберг (1742-1799), иако ниту еден од нив воопшто не го користел терминот „афоризам“, и Лихтенберг не ни помислувал на нивното објавување,но биле објавени по неговата смрт.

Античкиот афоризам бил фокусиран на прагматичната страна на животот, но денешниот афоризам се карактеризира со литературна и филозофска широчина. Иако навистина е огромна разликата, по длабокото истражување ја покажува неговата релативност. Тоа покажува дека овој поим имал и своја природна историја – и покрај сите имиња, го зачувал духот на своето првобитно јадро. Не се работи само за краткоста на формата (има како што е познато цела низа кратки форми), туку токму за духот, за специфичната карактеристика на таа краткост. Самата воведна добро позната реченица на Хипократовите „Афоризми“ е вистински афоризам за денешните употреби – Ars longa, vita brevis. Античкиот лекар Гален веќе ја почувствувал посебната убедливост на афоризмите на Хипократ – „голема моќ во мал текст“, со што се карактеризира не само Хипократ, туку и денешните афоризми.

Во поново време  афоризмот е често загрозен од семантиката без резултат на идеолошките, пред сè дневно-политички слогани. Читателот ја прифаќа двосмисленоста на афоризмот како специфичен антислоган, бунт против семантичката празнина на стреотипните пораки на властите.  Станува збор за ефектите на процесот врз истиот јазичен материјал, афористичарот се појавува во улога на магионичар кој со мала лингвистичка интервенција ја преувеличува пораката за моќ во бумеранг. Тој бумеранг, во спротивна насока, не само што ја дува димната завеса на идеологијата откривајќи го вистинското лице на говорникот, туку и ја разбива „долината на одгласите“ на недвосмислениот, дневно-политички говор, потсетувајќи нè на изворните значења на зборовите. Ние сме сведоци на двојна трансформација. Носителите на „моќта над говорот“, немоќни во моќта на говорот, стануваат гротескни слуги на обичниот „говор на моќта“, наметнатото, прокламирано „значење на говорот“ неконтролирано се распрснува во просторот на „говорот на смислата“. Афоризмот станува идеален простор за читателот во кој општиот недостиг на богатство се сумира во зачудувачкото, раскошно богатство на недостиг.

Се разбира за да произведе таков ефект во гореспоменатите „мали јазични интервенции“ мора да поседува супериорна изработка, способност да им служи на стилските микроструктури на спротивставување, повторување, засилување и пренесени значења.

 

Елисавета Мирчева

наставник  по македонски јазик и библиотекар

ООУ,,Св.Кирил и Методиј “ – Иловица

 

КРАТКИТЕ ЛИТЕРАТУРНИ ФОРМИ КАТО ВРЪХ НА СИНТЕЗ В ЛИТЕРАТУРАТА

 

          Кратките литературни форми като върхово постижение на синтетичния изказ в литературата  –  специфики, характеристики и резултати

 

         

Всеки литературен жанр има своите правила, които служат като ръководство.

Кратките литературни форми са мъдрословия от неизбежната спирала на живота.

Тяхното преимущество е, че казват много с малко думи.

Като връх на синтез, на краткостта, на лаконичността в литературния жанр, е хайкуто,  родено (създадено) през 17 век в Япония. Традиционното хайку е от три реда

със съответния брой срички 5-7-5. Българското и западното хайку е по-различно

от японската традиция, но има автори, които я спазват. Башо, който е известен като

първия голям поет в историята на хайкай и хайку, също  е нарушавал 17-те срички.

Това правило не е било спазвано и от други японски поети. Повече от сто

години размерът на хайку не е задължителен (в края на 18 век и началото на 19 век

се явяват реформатори, като М. Шики и С. Огивара, които създават движение

„Свободен стих”). Постепенно от класическото или фиксирано хайку се обособява

така  нареченото свободно хайку.
В много произведения заглавието е натоварено с голям смисъл и е ключ към него. Като тук например:

Врабче.
Подскача по терасата
с крачета кални.

Шики

Самият автор определя стихотворението си със заглавието „Врабче”. Ако

не беше кръстено така, може би щяхме да се замислим повече над смисъла в двата реда.

 

Пишат се хайку и от един или два реда. Като например:

По плажа вървя, огледах се –
даже следи вече няма.

Осаки Хесай

Срещат се и хайку с повече от три реда:

От вси страни
довяват ветровете
черешови венчелистчета
в езерото на гмурците.

Башо

*зоол.гмурец: сем. Colymbidae

Съвременните хайку често се пишат без сезонна дума (киго). В него няма

забранени или „срамни” теми, така, както ги няма в природата.

За хайкуто поетът и публицистът Павел Боржуков в негова статия, поместена

в Алманах за литература, изкуство и социален живот „Ирин Пирин, 2/2006, пише:

„На мен изящното хайку, понякога  ми прилича на онези звезди-джуджета, които

генерират колосална енергия в себе си и стават все по-малки”.  А поетът, писателят

и сценаристът Калин Терзийски, в предаване от „Култура.БГ на 18.08.2015 г.,

за кратките форми казва: „Аз обичам, наистина много обичам и много се радвам

на много добре споените, синтезирани и точни неща, но те стават с много зреене,

защото многото е продукт на незрялост, а, когато всичко е достигнало до златна зрялост всяка дума звънти на местото си, като в хайкуто например.”

Защо хайкуто е предпочитано от съвременния човек? Защо е модерно и

популярно, защо е обичано и четено? Моето обяснение е, защото е много кратко за

четене и защото силното хайку провокира и дава възможност на всеки човек, който

има усет, сетива, подготовка, качества и дарба,  да го възприеме и чрез своето въображение, да го допише, да стане съавтор. Това е интересното и хубавото на

хайкуто  – то може да има безброй интерпретации, може да се напише, или допише

и в метрото, и на улицата, и в къщи, и другаде. Нали има такава игра?

Колкото по-естествено и непринудено идва образът, колкото по-естествен

и непринуден е изказът, толкова повече печели хайкуто.

За да освети мисълта си и да получи откровения, човек трябва да освободи

себелюбието и да отиде сред Природата, да я гледа със смирение и с удивление,  да търси синхрон  и съзвучие с Нея, и тя, Природата да  му посочва Пътя, а не той да ù е господаря.  Важното е човек да се събуди; да има антени, които да вибрират на финна чистота.

Естественост и непринуденост, това са характерните черти на този

литературен жанр хайку, на тази най-къса поетическа форма в световната литература.

При представянето ми на млада авторка на Мелнишките вечери на поезията

в Мелник през 2012 г., в моята рецензия отбелязах, че „при писане на хайку човек

трябва да е с качествата на поет и на философ, и то на философ, който дава своето мнение. Хайкувистът трябва да направи сентенцията, да обобщи много неща и най-кратко и точно да го каже, с максимум да даде минимум – там е спецификата на хайку поезията. Той трябва да е извисяваща планина над другите, за да може да прави такива обобщения.”

Накрая завършвам с думите на професор Висенте Ая: “Хайку не е музеен експонат. То е живо и като всяко живо нещо се развива.”

 

Латинка Златна

Ловеч, България