Skip to main content

NAPRIČALO SE DOSTA PRIČA

 

Sećate se onih dana kada smo bili mali? Kada svaki dan svoj završili smo nasmejani? Pričajući svako od nas neke svoje priče, koje ni po čemu jedna na drugu ne liče. Igrali smo razne igre po scenariju svakom, u svakoj duši deteta nalazio se neki scenarista, pisac i poeta. Nosili smo maske razne i bilo nas je briga, za odredbe i zabrane, šta će ko nam reći, tražili smo sebe same, hrlili ka sreći.

Žmurim sada i vraćam se, tako puno godina je prošlo a ja kao da sam tamo. Proplanak ispod planine Gučevo. Trošna kućica, moji drugari i ja. Potražili smo predah od duge šetnje i pretvaranja da smo hrabri ratnici u začaranoj šumi. Topao letnji dan. Umorni, žedni i prljavi, bez pomisli šta će nam majke reći kada ugledaju takve prikaze na vratima kuće. Poneko sam sa svojim mislima, drugi svoju priču priča. A ja gledam u tu malu kućicu bez vrata. Prozorska okna blago odškrinuta, mislima šetam kroz nju. Koja je njena priča? Vadim svesku iz ranca i u transu olovka ostavlja reči na tom belom papiru. Reči neizrečene i napisane do tada. Pišem scenario iz svoje mašte, kao da slušam ono što niko ne čuje i vidim ono što niko ne vidi. Da li mi ta kuća priča nekim nevidljivim pokretima i nečujnim jezikom? Ona razgovara sa mojim mislima! Prvo je što mi se iskralo kroz šapat koji je opet bio samo za mene i nju. Pomislila sam, možda tako i drugi pričaju sa sobom, kroz olovku prenoseći impresije nekog predmeta, drveta ili ptice. Bila sam drugi razred osnovne škole. Od toga dana moje viđenje sveta se menja. Počela sam da se susrećem sa novim bićem u sebi, koje sam kroz papir i olovku upoznavala u nekom drugom svetu. Samo mojem. Tu sam mogla reći sve i biti bilo ko. Granice nije bilo. Kako tada tako i sada, često mi je teško da uhvatim svoje misli olovkom, budu brže od nje. Pa je mnogo pesama postalo samo tren, koji je nezabeležen na papiru večno otišao u zaborav.

Kroz život mojim umom se napričalo dosta priča, izvelo puno dela, otpevalo pregršt pesama i izrecitovalo poezije. Svaka nesreća i drama, tuga i bol, ljubav i radost zabeležena prvo u mom srcu, prešla je u određenim slučajevima u nekom svom književnom obliku na papir. Emocija i misao istkana od nje postale su esencija, olovka način a delo proizašlo iz svega toga, lični jezik moje duše. Sama petlja života, borba sa sobom i sa svetom oko sebe, da opstaneš, ustaneš, nađeš svoje mesto za sebe i među svima, dišeš i živiš pod ovim nebom, odvela me je od dužeg pisanja. Vreme. Da li osećate kao da svaki dan je sve kraći? Kao da ga jedva ima da uradimo ono što  nam je obaveza, posao, spavanje, da pojedemo hranu za telo jer to je ono što moramo činiti, zar ne? Da osposobimo sebe za nove obaveze. I tako dan za dan. Za bolje sutra. Čije? Ne znamo ni sami ali tako treba, tako je ispravno, zar ne? Najveća istina današnjice, čovek radi ono što mora, većini je nedostižan luksuz da radi ono što želi. A šta je sa hranom za dušu? Bez toga smo naučili, bez nje se može. Bitno je telo, ono nas pokreće! Da li je to buntovnik u meni onaj bez razloga što će mnogi pomisliti? Ja se protivim! Da buntovnik sam ali sa razlogom! Duši treba hrana kao i telu. I svako će je naći na svoj način. Jer kao i hranu za telo koju unosimo ,svakome prija drugačija. Tako i duši. Svako tačno zna šta mu treba. Za čim čezne, koja je njegova najveća glad, ona prava. Meni su to ljubav i poezija. Ja poeziju ne delim na vrste jer je pišem u svakom njenom obliku. Za decu i odrasle. Većina kritičara bi verovatno se našla u čudu u tom šarolikom spektru boja i oblika mojih pesama. Moguća prva misao njihova bi bila da sam pesnik koji nije pronašao sebe. Ali to bi mogli reći samo oni koji me ne poznaju. To malo biće inspiracije koje živi u meni. Koje gradi moju ličnost i svaku reč koja potekne iz mene. Pišem ono što u trenutku osećam.

Čovek ponekad ceo život traga za sobom u pokušaju da se pronađe. Svoju bit postojanja i suštinu. Ja sam je našla u stihovima koji pričaju priču moje duše i srca. Samo u njima i sa njima u sebi mogu reći da sam to ja. Oni žive zbog mene a ja zbog njih. Može se reći obostrana korist. Ali ako smo srećni zbog toga, ništa drugo nije bitno, zar ne?

 

Irena Savić