KRATKI ZAPISI KAO SPASONOSNI PUTOKAZI NA PUTU POVRATKA SOPSTVU
Kratka književna dela mogu da budu percipirana kao koncentrovani, esencijalni maleni svetovi, ili isečci svetova – katkada zanosni, osvešćujući, okrepljujući, uznemirujući, provokativni, vidarice ili bočice s toksičnom sadržinom.
U svojevrsnom interaktivnom uzročno-posledičnom odnosu između onih koji pišu i onih koji čitaju, i kraće i duže književne forme imaju svoje mesto na književnoj sceni i među čitaocima. Uprkos ekspanziji kraćih književnih formi, moguće uslovljeno ubrzanim načinom života savremenog čoveka i njegovom preplavljenošću raznovrsnim informacijama koje nužno iziskuju selekciju sadržaja, poslednjih godina svedoci smo globalnog uspeha i dužih, romanesknih formi u nastavcima, i to među čitalačkom publikom raznih uzrasta. Uprkos krizi čitalaštva i stvaralaštva, književnost žilavo opstaje.
Čitajući, manje ili više dosledno, predano i zainteresovano, dela nekoga pisca, ili određene tematike, forme – produžavamo i produbljujemo osobeni susret sa književnošću. Boraveći u tom specifičnom, naročitom svetu književnih dela, istražujući ga iz raznih aspekata, a prema mogućnostima i svojevrsnom proviđenju i doprinoseći njegovom bogaćenju sopstvenim stvaralaštvom – nastavljamo taj kulturološki, civilizacijski, specifično ljudski domet i amanet književnosti.
U skladu sa rečima književnice Ivane Dimić da je “pisac ostrašćeni čitalac,” i sama sam pre svega čitateljka, doživotno “inficirana” i očarana čitalaštvom, a zatim i spisateljstvom. Profesionalna izmeštenost i distanciranost iz direktnih književnih tokova, daje mi slobodu da ono što pišem, kada pišem, bude manje ili više snažno izniklo iz nekakvog iskustva, autentičnog doživljaja stvarnosti (koja može da bude i racionalna i iracionalna, iz sfere svesti, podsvesti). Retko pišem namenski. Češće se delo koje napišem manje ili više “uklapa” u koncepciju i tematiku određenog književnog konkursa – te spram toga bude objavljeno, ili ne, u kraćoj, ili dužoj formi.
Zapitanost i dilemu, a moguće i ambivalentan odnos prema zadatoj formi, svojevremeno sam iskazala kroz kratku pesmu “Sakaćenje”. Iako se pesma svojom dužinom uklopila u ograničenu formu od 32 stiha, neretko propisivanu na savremenim književnim konkursima, ona ujedno izražava bunt autorke protiv takve vrste “sakaćenja” i “ukalupljivanja” umetničke slobode. To bi, moguće, ujedno predstavljalo stav prema raznim vidovima (društvenih, unutrašnjih) nesuvislih uslovljavanja i ograničavanja. Ipak, to nikako ne znači i otpor prema kratkoj književnoj formi. Naprotiv, kratka dela, pored svoje književne vrednosti, neretko predstavljaju i spasonosne putokaze, malene dragulje na putu povratka sopstvu i suštastvenom.
SAKAĆENJE
Kako osakatiti pesmu
na 24
28
32
stiha?
/OPREZ: sa svakim retkom broj stihova raste!/
Množe se međusobno,
uvijaju i ukrštaju
stihovi
nezainteresovani
za rime i brojke.
Da l’ oštricom noža vodom zatupljenom
k’o što tortu rasecam
štedljivo
na rođendanskom slavlju?
Il’ k’o hleb, jedini, ubajaćen i krut –
jer ubogi koriste sve
i ništa nije za bacanje?
Kako iskasapiti delikatno telo poezije
da u kalup može da bude ugurano –
amputirati joj ruke?,
noge?,
odrezati kosu,
lišiti je snage,
skratiti joj jezik?
Ukalupljenu pesmu zatim
kako doživeti kao svoju?
Autentičnu,
iskrenu,
slobodnu,
rečitu
i neophodnu?
Mirjana Kiževski