KRATKE KNJIŽEVNE FORME
Ovo je samo moje viđenje pomenute forme – nemojte mi zameriti ukoliko se
ono ne poklapa sa Vašim.
Kratke književne forme su kratke priče koje uglavnom imaju jednu temu, jednog
glavnog junaka i nisu naročito komplikovane. Ne volim ni dela ni karaktere koji
„pričaju“ mnogo, a ne ispričaju ništa i iz tog razloga pišem baš ovakve, kratke,
književne forme. Smatram da je velika veština da se misli i osećanja (bila ona, lepa,
ružna, teška…) sažeto iskažu ili stave na papir baš onakva kakva jesu; da pritom
ne izgube svoju draž i emociju. Koliko Vam se puta desilo da Vas nečija kompaktna
misao dirne do srži? Da Vas pisac sa druge strane papira pogodi „u centar“ samo
jednim svojim zaključkom?
U poređenju sa romanima i novelama, kratke književne forme su jednostavno[1]kratke. U njima nema suvišnih opisa, teško da će čitaocu preneti „miris“ određene
situacije, kao što to čine romani, pa na dvadeset stranica opisuju kako je mirisao
čaj od kamilice nekog zimskog jutra. One čitaocu ne ostavljaju previše prostora za
maštu, već imaju jasno određen zaključak.
Ljudi koji preferiraju kratke forme su ili jako dobri govornici i komunikacija im je
jača strana, zato što se sagovorniku obraćaju jasno i razumljivo ili stidljivi i nerado
govore, pa im je (prirodno) lakše da se to svede na nešto kratko. Ja se često
zaletim pa preterano uđem u detalje i kada priča izgubi smisao do te mere da
nema povratka-obrišem sve i počnem iz početka.
Još kao dete me je mama učila da jasno kažem šta hoću, zašto sam ljuta i šta me
boli, što je pomoglo da se nesporazumi i konflikti izbegnu, nesigurnosti i
nedoumice reše i da se ostvari dobra komunikacija. Vođena time, težim da mi reči
uvek budu takve – kratke i jasne.
Nataša Sperlić