Skip to main content

O STVARANJU KRATKE PRIČE ILI

KAKO DA JEDNOSTAVNO NE BUDE BANALNO

 

Jedna od najupečatljivijih rečenica koju sam upamtila sa predavanja na Uvodu u filozofiju na prvoj godini studija na Filološkom fakultetu u Beogradu, davne 1988. godine, bila je „Do jednostavnosti se treba uzdići“. Zaista, jednostavnost je „težak posao“, ne mislim pritom samo na književnost, već i na druge umetnosti, pa i jednostavnost življenja, ili možda na jednostavnost oblačenja, ishrane, a da se pritom, i to je najvažnije, ne pređe u banalnost.

Kratka priča kao žanr zahteva od nas da stvari pojednostavimo, pre svega jer nas ograničava prostorom. Ako smo ograničeni na jednu stranu formata A4, brojem reči ili karaktera, da li to znači da se moramo ograničiti i mišlju? Svakako ne. U tom smo slučaju ograničeni jedino dužinom teksta pa pristup pisanju mora biti drugačiji. Dakle, pošto misao ne smemo sputati u stvaranju, moramo svesti izraz na jednostavan oblik. Pri tome jednostavnost izraza, pre svega, podrazumeva jezičku preciznost, nikako odsustvo jasnoće ili značenja ili sugestije. Jezički precizna rečenica je u ovom slučaju ona kojom jasnu nameru pisca vidimo, čak i onda kada se od čitaoca očekuje da je „dovrši“. Dakle, to podrazumeva sažetost izraza, a da se ograničenost prostora nadoknadi pomoću metaforičnosti i asocijativnosti. Najbolji je primer za to verovatno Borhesova ili Pavićeva kratka priča, u kojoj su nedorečenost ponekad i odsustvo radnje, nadoknađeni otvorenošću značenja, tj. odsustvom hermetičnosti. Sa druge strane, zaokruženost sadržaja, kakvu imamo kod Kiša pokazuje da se kratkom formom može dati sadržina sa zatvorenim događanjima, ali otvorenim značenjima.

Pristup je, dakle individualan i tu je na autoru da eksperimentiše sa sadržinom i formom, da dopusti sebi da se u prozi ništa ne događa, a da se radnja ipak vidi.

U priči „Bal pod maskama” (autorke Tatjane Milanović), koja je cela u dijaloškoj formi, dijalog je jednostavan, kolokvijalan. Radnja je svedena na minimum: dvoje razgovaraju na terasi dok se u pozadini čuje zvuk valcera. Ako se zadubimo nad dijalogom koji ova dva lika vode, saznaćemo da se u životu mlade Natalije mnogo toga desilo, pre, ali i u toku realnog dešavanja radnje priče. Dešavanje se, dakle, u ovoj priči ne prepričava, već nagoveštava. Psihološko stanje lika takođe, a ono prati uzlaznu putanju do konačnog razrešenja u poslednjim replikama. Natalija i Dušan, koji su se uneli u ulogu prisutnih na balu u otmenoj kući sa prelepom baštom, dok se Natalija jedva kreće u balskoj haljini koja je sputava da napravi jednostavan pokret, postaju ponovo ono što jesu, dvoje mladih razočaranih događanjima, koji se osećaju neprijatno u tom okruženju. To je svakako postignuto asocijativnošću i fragmentarnošću, jer za prepričavanje nema prostora, i sasvim je nepotrebno. Pritom je sama situacija, bal pod maskama, istovremeno, vidimo u raspletu priče, alegorija.

Isti ovaj tekst bi se vrlo lako preveo u kratku dramsku formu i ne bi, naravno, ništa izgubio od svog značenja. Naprotiv, reditelju bi bila otvorena vrata da eksperimentiše i dogradi dešavanja i psihološko stanje likova uputstvima koja bi dao glumcima, a scenografu i kostimografu da se igraju. Ovako, u kratkoj priči, čitalac će morati sam da dogradi ono što je izostavljeno, a jasno nagovešteno.

Dakle, dok god jednostavnost ostavlja prostora da se o rečenom premišlja i ostavlja otvoreni prostor za dograđivanje misli, ona je svoju ulogu ispunila, spasla nas je banalnosti.

 

Tatjana Milanović