Skip to main content

Марко Лопушина

 

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ДИЈАСПОРИ

 

ДАЛЕКО ОД СРЦА

– У расејању активно ствара око стотину професионалних српских писаца. Већина њих су, међутим, због лошег односа државе, готово, приморани да се сами боре за свој уметнички статус и место у отаџбини

НЕПОТРЕБНА ПОДЕЛА

– Нисам за то да се српки писци деле на домаће и заграничне. Ако је књижевник активан, није битно да ли је расејан или изникао у отаџбини, већ шта и како пише. Додуше, писци удијаспори имају друкчије искуство, мишљење и политичке ставове према животу у матици. Иностранство слаби утицај матичног језика и културе, тако да то намеће потребу да будемо заједно, било као писац и читалац, било као члан удружења или сарадник неког министарства – сматра Миланка Мамула, књижевница из Милана, која је управо у Новом Саду објавила свој четврти роман „Грешке и омашке се изузимају“.

 

Када је пре два месеца у Кливленду преминуо највећи историчар и публициста у емиграцији Боривоје Карапанџић, у београдским медијима је добио свега неколико редака. А када је недавно, српској јавности потпуно непознат писац Теа Брајактаревић добила америчку награду за свој роман, то је нашироко објављено у свим медијима. Овак кратки приказ односа српске јавности према нашим писцима у расејању типичан је пример, рекли бисмо, целокупног третмана заграничних књижевника у отаџбини.

– У Србији не постоји комплетна евиденција српских писаца у свету. Ми имамо листу само стотину својих чланова из расејања, док о осталима немамо никакве податке. Како држава само делимично поклања пажњу српској књижевности у дијаспори, то не постоји комплетна слика о њеном обиму и значају за српску културу – каже Радомир Андрић, председник Удружења књижевника Србије..

Према некомплетним подацима Удружења књижевника Србије у дијаспори данас има око 400 активних писаца. Већина њих су аматери, док се стотину Срба професионално бави књижевношћу. Највише писаца има у САД, Канади, Немачкој, Француској, Хрватској, Румунији и Мађарској. У последње време све већи број књижевника регистрован је у Шведској и далекој Аустралији.

У овом тренутку УКС има десет захтева писаца из расејања за пријем у чланство. Само током маја новосадски „Прометеј“ је објавио три дела, чији су аутори из Швајцарске, Италије и САД. Јелена Јовин из Бостона је написала монографију сјајних рецепте „Божанствене торте“. Некадашњи директор Управе прихода Србије, тајанствени Александар Радовић је објавио роман “Црни коњаник“, који је део шпијунске трилогије „Швајцарски гамбит“ настале у женеви. А Миланка Мамула из Милана је објавила љубавну сагу о српској бизнисменки у Италији. Све ти књиге тек крче мукотрпно пут до читалаца, јер су њени аутори из дијаспоре.

– У дијаспори има неколико десетина заиста капиталних писаца, али на њих држава не обраћа потребну пажњу. Све се у Србији према тим књижевницима чини по изреци „далеко од очију, далеко од срца“. Писци у расејању су занемарени и сетимо их се тек када тамо у туђини освоје неко високо признање. Уосталом, ми у Србији и без дијаспоре имамо проблем са београдизацијом српске културе, односно имамо муку да доброг аутора из унутрашњости афирмишемо, а камо ли неког изврсног аутора из иностранства – тврди Зоран Колунџија, власник издавачке куће „Прометеј“.

И објашњава да су писци из расејања су, готово, приморани да се сами боре за свој уметнички статус и месту у српској литератури.Владимир Пиштало у Њујорку, Милован данојлић из Париза иДавид Албахариј у Торонту су успели у томе, јер су из Србије отишли у емиграцију као афирмисани аутори.

Пример афирмације Пиштала и Албахарија у београдским литерарним круговима, међутим, показује да је као неко из дијаспоре могуће изборити високу позицију у Србији, само ако се стално појављујеш у Београду – сматра Зоран Колунџија.

Однос је државних институција према ауторима из расејања је недовољан за подршку и афирмацију заграничне књижевности. Извесне напоре чини Удружење књижевника Србије, које за то нема довољно кадрова и средстава. Приметан је и учинак Министарства дијаспоре које је установило награду “Арсеније Чарнојевић“ за писце из расејања. Пажња Министарства културе и Министарства спољних послова према заграничним писцима је неприметна. Дешавало да у време Сајма књига у Франкфурту, српски амбасадор ниједном није ушао на штанд српског Удружења писаца „Седмица“ из Немачке. И када му је то предложено, приметили смо, амбасадор је само окренуо главу и наставио да једне пршут на штанду Републике Србије.

Књижевно стваралаштво писаца из дијаспоре се не може занемарити и оно представља значајан део у укупном стваралаштву српске културе. Што би ми писци у расејању рекли, језик је наша отаџбина. А лепа литература је део нашег културног идентитета у свету. Наши писци у иностранствусу, међутим,веома значајниза Србијутек кадуспевају да продру у врхкултуре нове домовине. Чарлс Симић је награђивани песник, а Наташа Радојчић, награђивани прозаиста у САД. Сретен Божић, алијас Би Вонгар је био кандидат Аустралије за Нобелову награду – подсећа нам Радомир Андрић

Удружење књижевника Србије је прво почетком осамдесетих отворило своја врата за писце из емиграције. Тада су промовисана дела Боривоја Карапанџића о комунистичком терору према емиграцији.У међувремену, на међи два века, писац Мома Димић је као прави истраживач проналазио српске литерате и у удаљеним крајевима све три Америке, у Аустралији и широм Европе. Димић је написао и два зборника радова српских писаца у дијаспори.

Наши саговорници тврде да је прошло време када смо свешто је долазило из дијаспоре стављати у засебну књижевну фиоку и процењивати посебним, веома попустљивим, критичким аршином. У дијаспори двадесетак српских литерарних удружења, с акојима УКС и Министарство дијаспоре има одличну сарадњу.

– Да бисмо разрешили и утврдили однос матице према заграничној књижевности, ми предлажемо да се одржи први Сабор писаца дијаспоре наредне 2012. године и то у Призрену, како бисмо заједно ишли коренима у походе – предлаже песник Љубиша Симић, челник франкфуртске „Седмице“.

Удружење књижевника Србије подржава ову идеју писаца из Немачке. И планира наредне године да објави Књижевни лексикон свих српских писца и њихових књижевна удружења у расејању. То ће, кажу у УКС бити њихов допринос афирмацији заграничној књижевности. А остало нека учини држава.