Породица у контексту савремених друштвених процеса
Резиме: У овом раду даје се преглед најзначајнијих ефеката убрзаних друштвених промена, које су означиле период постсоцијалистичке транзиције на Балкану. Реч је о друштвеним оквирима, у којима се износе запажања у вези са емпиријским подацима у синтетичким студијама социолошких истра- живања, изведених у првој деценији 21. века. Резултати изведених истражи- вања, који се односе на поједине аспекте породичних односа, говоре да уместо очекиваних био-социјалних кретања, која би водила ка модернизацијским прео- бражајима српске породице и домаћинстава, имамо регресиван ток и прак- тично враћање уназад, што доводи до противуречних односа полова и генера- ција у породици. Са друге стране, имамо и велики број нуклеарних породица, које су завршиле своју репродукцију и којима у блиској будућности предстоји физичко нестајање.
Сумарни приказ емпиријских налаза у савременој социолошкој мисли допринеће разумевању континуитета регресивних социјалних догаёања у јав- ној/институционалној сфери и јачања процеса ретрадиционализације у при- ватној/примарној сфери друштвеног живота.
Кључне речи: савремена породица, модерна породица, транзиција, ре- традиционализација.
Уводне напомене
Сведоци смо промене облика, положаја и улоге савремене поро- дице, као и моћи и утицаја глобалних друштвених појава, које подстичу ове промене. Глобалне друштвене појаве (сиромаштво, незапосленост,
- Рад је урађен у оквиру пројекта „Култура мира, идентитети и међуетнички односи у Србији и на Балкану у процесу евроинтеграције“ (149014 Д), који се реализује у Цен- тру за социолошка истраживања Филозофског факултета у Нишу, а финансира га Ми- нистарство за науку и технолошки развој Републике Србије.
отуђеност, потрошачки менталитет и друге) пратећи су елементи новог светског процеса међузависности у технолошкој, економској, политич- кој и културној сфери живота савременог друштва. „Свет у којем живи- мо препун је нових могућности; али исто тако и потешкоћа и неизвесно- сти. Свиђало се то нама или не, сви ми морамо да се изборимо са меша- вином могућности и ризика које тај свет нуди и нигде ово запажање није тачније него кад је реч о личном и емоционалном животу“ (Гиденс, 2003: 186).
Природа промена савремене породице одликује се вишедимензи- оналношћу, а она се одражава у социјалној, културној, верској и регио- налној различитости. Промене појединих обележја породице, као што су облик породичне организације, састав породице, број деце у породици, пораст развода бракова, ширење или контракција сродничке мреже, објективно се манифестују, али се и латентно трансформишу (практич- ни пример: интима породичног живота која се огледа у узајамности и отвореност друштвених односа у преуређеној породици, као и промени садржаја породичних и сродничких односа). Упркос томе, што је савре- мена породица захваћена процесима агресивне модернизације и глоба- лизације, што подлеже модерној законској регулативи (и тиме прати убрзане промене у друштву), она је и део друштвеног простора коме припада и управо у том контексту проучаване промене облика, положаја и улоге савремене породице постају социолошки занимљивије. Глобали- зација није у стању да поништи све разлике између европских друштава, а „материјално богаћење еуропских друштава повећало је могућности избора и тако довело до још веће диверсификације начина живота“ (Пу- љиз, 2004: 245).
Савремена развијена друштва, која су усвајањем либералних тен- денција прихватила потрошачки менталитет, хедонистички стил живота и култ слободног времена, као савремени начин живота, подривају ра- зноврсни проблеми. На који начин се ти проблеми објективно манифе- стују као глобални друштвени феномени, на који начин они утичу на промене у савременој породици и породичним односима, предмет је многих социолошких анализа. Истраживање глобалних друштвених проблема понаособ указује на њихову важност у креирању савремених тенденција у појединим аспектима промена у породици. Због тога се савремене тенденције не могу посматрати одвојено од глобалних дру- штвених феномена и сазнања до који су дошле друге научне дисципли- не. „Изазови будућности далеко су сложенији но што ма која научна дисциплина може теоријски и методолошки да их обујми. Демографија нам нуди тек неколико каменчића за мозаик који остављамо у наслеђе генерацијама које долазе, а степен уважавања све три демографске ди- мензије, очекиваног, вероватног и могућег умногоме сведочи о способ-
ности друштва да осмисли своју садашњост и спремности заједнице да овлада ритмовима сутрашњице“ (Аврамов, 1993: 2).
Као што је познато, становништво развијених земаља Европе, са становишта породичних прилика, у XX веку је било обухваћено двема демографским појавама, baby-boom (нагло повећање броја живорођења и испољава се кроз снажно повећање опште стопе фертилитета) и baby- bust (нагли пад стопе укупног фертилитета и постепеног опадања броја живорођења). Смена ових демографских појава довела је до депопула- ције Европе и нових трендова, који означавају прелаз са квантитативне на квалитативну контролу фертилитета (Cliquet, 1986. наведено према: Аврамов, 1993: 10).
Поред наведених двеју демографских појава, које су имале ути- цаја на креирање тенденција у појединим аспектима промена у савреме- ној породици, значајнији утицај свакако имају и појаве глобалних друштвених феномена, који стварају нову слику Европе у светлу поро- дичних прилика и односа.
1. Појмовна одређења породице
Породица је једна од најстаријих примарних друштвених група у оквиру које се остварују биолошки, емотивни, економски, едукативно- културни и комуникацијски односи. Марко Младеновић дефинише по- родицу као „основну друштвену групу која, зависно од историјског и друштвено-економског развитка окупља лица везана браком и њихово потомство, а евентуално још и шири или ужи круг крвних или других сродника, који се удружују ради задовољења разноврсних биолошких по- треба (задовољење полног нагона, раёање и подизање деце), економских потреба (производња, потрошња, размена), социјалних (заштита чла- нова породице), васпитних, емотивних и других потреба“ (Младеновић, 1963: 32). Ова дефиниција је условно прихватљива за потребе нашег ис- траживања. Неопходно је истаћи да се овако прихваћена мисаона кон- струкција о породици односи на породицу која у реалности постоји као један од облика породичне организације у Врању. Овако одређен појам породице потиче из „златног периода социјализма“, шири од појма бра- ка и појма нуклеарне породице, који заступа Ентони Гиденс (2003). Док је брак двовалентна друштвена група заснована између мушкарца и же- не, дотле је породица шира друштвена група и садржајнија је по својим функцијама. Динамику различитих функција породице (биолошко-сек- суална и репродуктивна, емотивна, социјализаторска, економска, вас- питно-образовна, заштитна) можемо пратити преко различитих типова породице, који се неједнако развијају и у сталним су трансформацијама (редукцијом неких функција трансформише се патријархална породица у демократску).
Појам патријархалне породице је исто што и појам традиционал- не породице, односно ови појмови су синоними. Употреба придева „па- тријархална“ за традиционалну породицу произилази из схватања да је управо патријархалност основна одлика овог типа породице. Овим пој- мом истиче се ауторитет и доминација мушкарца и потчињеност женских чланова у породици. У нашој социолошкој литератури патри- јархална породица је најчешће истраживана у оквиру породичних задру- га. Није једноставно дефинисати појам традиционалне породице, пого- тово ако имамо у виду његову досадашњу употребу и нека алтернативна одређења. У раду ћемо користити радну дефиницију овог појма, тако да под традиционалном породицом подразумевамо онај облик породице који је по својим структурним и садржинским одликама најближи моде- лу традицијске породичне организације. Традиционална породица је би- ла патријархална заједница у којој су мушкарци и старије генерације имали највиши положај (ауторитет). Породица као економска заједница (одн. као потрошачка друштвена установа) постаје домаћинство. Струк- турално, традиционална породица би могла да буде нуклеарна или про- ширена, али је за њу готово увек карактеристично да је она део ширег сродничког система, од којег зависи њен идентитет и егзистенција.
При том имамо у виду да породица представља историјски про- менљиву друштвену заједницу (Младеновић, 1995: 36), па користимо и појам модерне породице, који се у социологији користи за означавање оне породице која се код нас јавља у послератном периоду, односно о породичном типу, који се мења услед процеса индустријализације и ур- банизације. Модерна породица настаје кад се производња „износи из породице тако што се изван ње запошљава најпре муж (отац), па потом и жена (мајка), кад деца стичу више образовање од својих родитеља, и таква породица задржава само неке друштвене функције: није више про- изводна, али остаје економско-потрошачка скупина (домаћинство); структура ауторитета се мења и жена се постепено изједначава са мужем, а деца са родитељима; социјализација се преноси и на друге друштвене групе; сви чланови породице преузимају бројне нове улоге у широј заједници и ступају у мноштво значајних друштвених односа из- ван породице“ (Митровић, 2007: 125).
Индустријализација је поспешила социјална кретања становни- штва, тј. убрзала процес урбанизације и значајно изменила приватну сферу друштвеног живота села и градова (поред осталог, и у малим ме- стима). Основни правци тих промена крећу се од нове поделе рада међу члановима породице па до идеализације брачног живота у нуклеарној породици. У прилог томе говори шематски приказ дескрипције ових промена Рудија Супека (Supek, 1963: 92-94), који осветљава промене ко- је се манифестују:
а) у новој подели рада међу члановима породице
(промене у економском начину живота и нова подела рада сео- ске породице јача, а градске слаби – у мањим градовима породица је и даље јака);
б) у породицама великих градова губи се вредност суседства
(у мањим градовима и даље функционишу територијалне једини- це – градске области које повезују породице, тако да једна породица контролише живот друге породице);
в) измењеном начину друштвеног живота (позориште, рестора- ни, разне врсте разоноде и дружења) који доприноси губитку породич- не кохезије
(у мањим градовима друштвени живот, разонода и лични контак- ти одигравају се углавном у оквиру породице (породични и догађаји, крсне славе, прославе верских и државних празника);
г) у опадању величине породице јер се број деце смањује
(док су породице на селу састављене од претежно 6-7 чланова дотле су градске породице сужене на двоје-троје деце, тј. сведене на та- козвани „систем двоје деце“, а то доводи и до тога да су односи међу члановима породице постале присније, јер се један члан породице више бави другим, муж женом, родитељ децом, па су тако и међусобни одно- си интензивнији);
д) у промени породичних односа
(долази до индивидуализма у брачним и породичним односима, тај индивидуализам делује као сила која чвршће повезује чланове по- родице);
ђ) у већој анонимности личног живота у граду, чиме се долази до идеализације брачног и приватног живота
(у селу и мањим градовима сви се углавном познају по добрим и лошим странама својих личности, па се појединац као личност осећа уско повезан са својом околином , док је у већим градовима човек мање
– више непознат и осећа се као странац изгубљен у маси људи).
Нуклеарна породица је израз који потиче од Талкота Парсонса и назив је за савремену породицу, која по саставу представља, како Ан- ђелка Милић у појмовном одређењу нуклеарне породице наводи, малу групу родитеља и њихове деце (рођене или усвојене). Са изласком ши- рих и ужих сродника из породичне групе, индивидуализују се рад, сво- јина и потрошња у нуклеарној породици.
Модерно друштво је друштво ризика и многоструких избора, друштво нетипичних облика проширене и нуклеарне породице, али и даље стабилан узор пожељног начина живота и примарна сфера дру- штвености. Модерна породица је самостална друштвена група, незави- сна од сродничких група, којима припадају супружници. Анђелка Ми-
лић – модерну породицу посматра као индивидуалну засебну јединицу која задовољава потребе својих чланова самостално или у сарадњи са друштвеним установама и јавним службама, које спадају у оквир дело- вања модерне државе. Модерна породица је резултат постепене историј- ске редукције и контракције (сужавања) сродничких односа на нуклеус неопходан за биолошку репродукцију (Милић, 2007: 416-417).
Прихватајући многе новонастале потребе, које са собом доноси индустријско-урбанизацијска цивилизација, неопходно је модерну поро- дицу схватити као место које савременом човеку служи као ослонац у личним и друштвеним превирањима, уточиште блискости и интимног разговора, место за дружење, одмор, разоноду и рекреацију, али и еко- номски одрживо место преживљавања. Популистичко појмовно одређе- ње породице је најфлексибилније савремено одређење породице и дато је у Енциклопедији Британика (2005) и доступно је широј читалачкој популацији. У овој популарној енциклопедији о породици се говори као основној друштвеној јединици и институцији која је одговорна за поди- зање и социјализацију деце, за негу болесних, старих и немоћних, а по- ред тога је одговорна да својим члановима обезбеди основне физичке, економске и емоционалне услове за живот (Енциклопедија Британика, 2005: 64).
2. Емпиријско искуство о породичној динамици у транзицијском контексту
Савремено српско друштво се већ две деценије налази у стању драматичних социо-економских и политичких превирања, што је једним делом усмерило научно-истраживачко деловање социолошке академске заједнице. У савременој социолошкој литератури се савремена драма- тична догађања изучавају као појаве постсоцијалистичког друштва са блокираном транзицијом и пратећим стратегијама ретрадиционализаци- је. Савремени друштвени тренутак начинио је од свакодневног живота у Србији „живу социолошку лабораторију“ на чија „открића“ се у сада- шњости и будућности свакако треба ослонити.
Чини се посебно значајним, у овом делу есеја, истаћи и то да је дводеценијски период, који је за нама, у ствари период свеукупних дру- штвених промена, које су суштински измениле сваки сегмент српског друштва. Поједини аналитичари и истраживачи савремених социјалних збивања и „свеколиких друштвених промена“ истичу да је „друштво Ср- бије добило битно измењену социјалну структуру, измењене доминант- не друштвене актере, нову логику функционисања и нове друштвене проблеме и противуречности. Све то даје печат свакодневном животу људи у овој земљи“ (Боличић и Милић, 2002: 7).
Важно је истаћи да тој групи социолога, аналитичара и социјал- них истраживача савремених социјалних збивања припадају социолози који прихватају микросоциологију као све присутнији ниво социолошке анализе у савременој социологији, који се углавном користи за истражи- вање микропроблема, везаних за односе у примарним друштвеним гру- пама, у малим и неформалним друштвеним групама и у социологији свакодневног живота. „Микросоциологија је ниво социолошке анализе који се – у погледу простора, времена и/или броја актера – усредсређује на мале аналитичке јединице. Првенствено проучава међуљудске интер- акције лицем у лице у свакодневном животу и интерперсонално пона- шање у малим групама. Најчешће је примењују симболички интеракци- онизам, етнометодологија и теорија размене. Иако је често повезана с разумевањем индивидуалних значења, микросоциологија се не може свести на неки конкретан облик теоријског објашњења. Током послед- њих деценија, микросоциологија доживљава експанзију, омогућену раз- војем нових истраживачких техника и усавршавањем старих, које теже што детаљнијем бележењу природног тока друштвене интеракције“ (Спасић, 2007: 327). Такође је од изузетне важности истаћи и то да је
„прво и значајно“ социолошко истраживање, које је имало претензију да опише промене које су се догађале у предратном периоду (које за потре- бе овог истраживања посматрамо само као период који је претходио ин- тензивнијим процесима индустријализације и масовније урбанизације Врања) и у породицама различитих региона предратне Југославије, ис- траживање Вере Ст. Ерлих (Југославенска породица у трансформацији, 1971). Ово истраживање „није свеобухватно већ је фрагментарног ка- рактера и не представља добру референтну подлогу за упоређивање ар- хаичних и савремених облика примарне друштвености“ (Голубовић, 1976: 297-314).
Многи социолози (С. Боличић, А. Милић, М. Лазић) слажу се да у проучавању свакодневног живота примарних друштвених група, пре свега породице, треба поћи од социолошки значајне парадигме разоре- ности друштва. Материјална разореност друштва, ограничено делова- ње подривених државних институција (привреда, здравство, образова- ње, култура…) и нефункционисање државе доприносе стварању нових друштвених институција, нових вредности и обичаја, новог морала и но- вог културног обрасца, чијем се утицају не могу одупрети изоловани по- јединци да би преживели глобалне катаклизме.
Посматрано истраживање Анђелке Милић (2002) лонгитудинал- ног је карактера, креће са позиција социолошке анализе протеклих друштвених збивања и састоји се од два посматрања од којих свако обу- хвата по један петогодишњи период: 1995. године је извршено прво ис- траживање које је обухватило период од 1991-1995. године, а 2000. је
извршено и друго истраживање, у време пре републичких и савезних из- бора на којима је дошло до кључног преокрета – пада дотадашњег режи- ма, које је обухватило период од 1996-2001. године. У чланку Добитни- ци и губитници у процесу транзиције из угла породичне свакодневице (1991-2001) аутор излаже упоредне резултате оба истраживања по свим посматраним димензијама, који су потврдили полазне тврдње „да поро- дична свакодневица, огромног дела становништва у Србији показује деценијски континуитет и превагу догађаја који угрожавају егзистенци- јалну основу породица и домаћинстава и излаже их великим материјал- ним и физичким губицима, менталним и емоционалним стресовима и професионално каријерним губицима. Губитнички синдром се са инди- видуалних породичних група преноси на урбана језгра и урбане заједни- це, које су претрпеле највећа разарања, како на материјалном, тако и на социјалном и моралном плану. (…) Добитници представљају, према на- лазима нашег истраживања маргинални део укупне популације“ (Ми- лић, 2002: 272-274). Управо је ово истраживање избацило у први план две значајне социолошке категорије: добитнике у процесу транзиције и губитнике у процесу транзиције, које су данас општеприхваћене и у другим наукама. За аналитичку обраду добијених података конструиса- но је пет индексираних салда тзв. биланса за поједине области или аспекте породичног живота: био-репродукциони биланс, имовински би- ланс, биланс егзистенцијалне угрожености, каријерно професионални биланс и психо-интерактивни биланс, који су посматрани на основу де- мографских и социјално-професионалних обележја испитаника. Резул- тати истраживања су показали да су у оквиру био-репродукционог биланса жене претежни губитници, а што се старости тиче, највећи по- зитиван салдо бележе млади између 21-30 године, док остале групе бе- леже или ниже учешће позитивног салда или негативни салдо. Када је у питању образовање, утврђена је правилна тенденција: што је више обра- зовање, то су већи породични губици, што аутор тумачи изразитим при- суством емиграције из породица са највишим образовањем. Резултати истраживања су показали да су имовински губици чешћи код мушкара- ца, што се објашњава претежном концентрацијом материјалних добара у рукама мушкараца, код старијих, што је опет повезано са већом кон- центрацијом материјалних вредности у рукама одраслих и старијих, код испитаника са средњим степеном образовања, што је логично, будући да они имају већу имовину од оних без школе, а мање су заштићени од губитништва од појединаца са вишим образовањем од њих. Резултати истраживања показују да су жене угроженије од мушкараца у оквиру биланса егзистенцијалне угрожености, а према старости се успоставља управно сразмеран однос: што већа старост и што је образовање ниже, већа је егзистенцијална угроженост. „Добитници“ каријерно-професио-
налног биланса су најчешће мушкарци, а најчешћи губици се појављују код испитаних без школе, а најређе код оних са вишим образовањем. Код психо-интерактивног биланса не исказују се разлике према полу, али се исказују разлике према старости. Највише погођених лошом кли- мом међуљудских односа среће се у групи средњих година и најстари- јих преко 60 година. Исто тако, нема значајних разлика према степену образовања, што се и могло очекивати, будући да је српска популација озбиљно захваћена овим негативним синдромом понашања и односа у микро средини.
Уместо закључка
Сва досадашња социолошка истраживања у Србији указују на то да је српска породица била изложена дуготрајним стресним и кризним друштвеним догађањима, која су, пак, узроковала негативне и страте- шки значајне друштвене промене у животу појединаца и њихових поро- дица. Најновији емпиријски подаци у синтетичким студијама Анђелке Милић, Загорке Голубовић, Марине Благојевић, Гордане Трипковић, Смиљке Томановић и Мирјане Бобић, који се односе на поједине аспек- те породичних односа, говоре да уместо очекиваних био-социјалних кретања, која би водила ка модернизацијским преображајима српске по- родице и домаћинстава, имамо регресиван ток и практично враћање уназад, што доводи до противуречних односа полова и генерација у породици. Са друге стране, имамо и велики број нуклеарних породица, које су завршиле своју репродукцију и којима у блиској будућности предстоји физичко нестајање.
Сумарни приказ емпиријских налаза у савременој социолошкој мисли доприноси разумевању континуитета регресивних социјалних до- гађања у јавној/институционалној сфери и јачања процеса ретрадицио- нализације у приватној/примарној сфери друштвеног живота.
Социолози се слажу у оцени да је у двадесетогодишњем кризном периоду изостала системска глобална стратегија трансформације дру- штвеног бића и да у српском друштву доминирају напори примарне друштвене сфере да се постојеће стање преживи и да она остане витални део друштва све дотле док се не догоди неки преокрет који ће осигурати нове и стабилније услове реализације сопствених потреба и очекивања.
Литература
- Аврамов, Д. (1993). Појединац, породица и становништво у раско- раку, Београд: Научна књига.
- Гиденс, Е. (2003). Социологија, Београд: Економски факултет у Бео- граду.
- Голубовић, З. (1976). Промене у структури породице у Србији по- сматране у контексту друштвено-културне средине, Часопис Соци- ологија, вол.3/4, Београд, стр. 297-314.
- Golubović, Z. (1981). Porodica kao ljudska zajednica, Zagreb:
- Мандра, А. (2001). Основи социологије, Подгорица: ЦИД.
- Милић, А. (2001). Социологија породице, критике и изазови, Бео- град: Чигоја штампа.
- Милић, А. (2002). Добитници и губитници у процесу транзиције из углас породичне свакодневице (1991-2000), у: Боличић, С. и Милић, А. (ур.) Србија крајем миленијума. Разарање друштва, промене и сва- кодневни живот. Београд: Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду, стр. 251-281.
- Милић, А. (2004). Трансформација породице и домаћинстава – за- стој и стратегије преживљавања, у: Милић, А. (пр.) Друштвена трансформација и стратегија друштвених група: свакодневица Ср- бије на почетку III миленијума. Београд: Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду, стр.315-345.
- Митровић, М. (2007). Увод у социологију и социологија права, Бео- град: Правни факултет у Београду/ Службени гласник.
- Младеновић, М. (1991). Основи социологије породице, Београд: Слу- жбени лист СФРЈ.
- Пенев, Г. (2002). Природно кретање становништва 1991–99/2000., у: Економске теме: економска стварност СР Југославије (Републике Србије), Београд: Чигоја штампа, стр.27-41.
- Puljiz, V. (2004). Henri Mendras: identitet i različitosti Europe, u: H.Mendras (2004) Europa i Europljani, Zagreb: Masmedia, str. 233-246.
- Спасић, И. (2004). Социологија свакодневног живота, Београд: ЗУНС.
- Supek, R. (1963). Sociologija, Zagreb: Školska
- Supek, R. (1968). Ispitivanje javnog mnenja, Zagreb:
- Haralambos, M. (1989). Uvod u sociologiju, Zagreb: Globus.
- Haralambos, M., Holborn, M. (2002). Sociologija – Teme i perspektive, Zagreb: Golden
- Енциклопедија Британика (2005). Породица, Књига 7, Београд: По- литика – Народна књига.
Доц. др Данијела Здравковић,
Педагошки факултет у Врању