Ne budimo stranci u književnosti za mlade
Bez ikakve sumnje, književnost za mlade postavili smo mi stariji i predvideli je kao most između literature za decu i književnosti za odrasle. I kao uvek kad radiš nešto za druge i u imenu nekog drugog najverovatnije teško pogodiš baš sve njegove želje. Posebno u ovom slučaju, kad kao odrasli autori, pišemo literaturu za mlade uz potajnu želju da će je sa istim žarom čitati i odrasli. Naravno da su žanrovi u velikoj većini slični ali ako su svi oni u literaturi za odrasle dozvoljeni i prisutni, dajmo u književnosti za mlade prednost temama koje im po prirodi »bolje stoje« i poštuju prirodni red: dakle prve ljubavi, prva prava prijateljstva i svemoguće mladalačke veze što idu kao ruka u ruci sa njihovim uzrastom i identitetom u krhkom nastajanju. Da li to »mlado odraslo doba« zaista počinje oko četrnaeste i završava tamo oko dvadesete, dvadeset prve godine, kao što često pominjano opredeljenje Sare Trimmer 1) staro već par vekova, što je još uvek, a ostaće nerazrešivo pitanje i predmet debata još neko vreme, nije ni tako važno. Važno je da sa velikom pažnjom i osetljivošću pišemo za mlade o njihovim temama, njihovim jezikom misleći na njihov način.
Kako to dostići je pitanje za milion dolara, ako ne i više. Istina, danas, kada se u literaturi za mlade stvarno vrte milioni dolara, čini se da postoji odgovor na to. Mnogi su to postigli izuzetnim proširenjem spiska tema; od onih koje su skoro na granici prihvatljivih, od samoubistava, silovanja do smrti bližnjih, roditelja i to i prirodnih i nasilnih. Ipak najviše najuspešnijih su, kao uostalom i u drugim oblastima beletristike, one koje su napisane zrelim pristupom autora, tako da su i nehotice, zahvaljujući kompleksnosti koju kvalitetno opisuje bile zanimljive i za sve – i za odrasle.
Mnogi pominju kao prekretnicu u literaturi za mlade baš roman »The Outsiders« Susan Eloise Hinton 2), koga su u jezicima na našim prostorima prevodili kao »Stranci«. Iako prevod možda nije najautentičniji ipak dobro pokaže suštinu problema onih koje, nažalost, društvo na osnovu nekih osobina ne prihvata i odbija. Strašno je kada se to odnosi baš na mlade. A tu se radilo samo o prikazu i druge, mračnije strane života mladeži iako je možda bila realnija i verovatnija od one ulepšane i mistifikovano povezivane samo sa onim što je mladosti pripisivano: samo lagano, bezbrižno… Mnogi su uspeh njenog dela, da se tako prirodno približila mladima, direktno bez nepotrebne čežnje za nečim nezaustavljivo prošlim, objašnjavali činjenicom da je to i sama počela da piše kao vrlo mlada još nepunoletna. Mnogi nismo više tako mladi, ali zato kad pristupimo pisanju za mlade, potrudimo se da mi tamo ne budemo stranci i ne zaboravimo da pišemo odgovorno… jer: »sve što napišeš ostane« 3).
1) Sara Trimmer, Guardian of education, tom1, 1802.
2)Susan Eloise Hinton, The Outsiders, 1967.
3)Dragan Mitić, »Sve što napišeš ostane«, »Tajna pjesme«:146, Balkanska pjesničak unija, UKNS, Sarajevo, 2021.