Проф. др Тихомир ПЕТРОВИЋ
Педагошки факултет у Сомбору
Универзитет у Новом Саду
РЕЧ – РЕЧЕНИЦА – ГОВОР
Сажетак: Рад нуди констатације које се тичу природе речи, реченице и говора као „језика у акцији―. Посвећена је пажња култури међусобног
опхођења. Тежиште је на сазнању да осећање за језик претпоставља познавање најмањих језичких јединица и фраза у њиховој логичној, сликовитој и мелодијској вредности.
Кључне речи: реч, реченица, култура говора, свакодневни говор, језик.
Реч
Као глас или појам гласова који обележавају један појам или
једну мисао, реч је базична јединица и основно средство споразумевања. У свакодневном опхођењу, речи непосредно упућују на стварне,
чулно-опипљиве ствари, особине и процесе. Њима се издвајају предмети из хаоса појава, даје облик и боја, приближава или удаљује.
Као најмања самостална јединица лексичког система, реч представља комбинацију појма и акустичке слике, по Сосиру, „ознаке― и
„означеног―. Однос између форме и значења је арбитраран, то јест не
постоји непосредна или логична веза између онога што речи означавају
и њиховог конкретног гласовног склопа (изузеци су ономатопеје у којима је појам у звуковној вези); посреди је скуп гласова који имитира
оно што представља, звукови који упућују на стварност.
Између речи и појма не влада однос један – један, који претпоставља да једна реч има само једно значење или појам, већ реч има
много значења. Речи нису никакве етикете за појаве и предмете који
човека окружују. Уколико би оне задржале апсолутно једно значење,
довела би се у питање експресивно-импресивна функција језика. Ма како јасно казане, увек су недовољне да би се потпуно и јасно пренело
оно што се мисли и осећа. Тек, њихово властито значење приближно
докучи изложене двосмислености; губи се у јасноћи и прецизности израза, а поготову у енергији и прегнантности. Обиље речи означава богатство духа и истанчан однос према свету стварности, омогућава разноликост и сликовитост говора. Богаћење речничког фонда није само
у квантитативном повећавању укупне масе речи нечијег речника, већ је
то и способност проширивања значења речи. (Српски језик садржи
80.000 речи; у Српском рјечнику Вука Караџића из 1852. године налазе
УДК 808.5
-оригинални научни рад-
се око 47.000 речи.) Узима се да у свакодневној употреби инвентар речи не прелази 2.000, при чему образованији члан друштва користи на
десетину хиљада јединица.
Реч као потенцијални минимум реченице или потпуна реченица
има свој облик (утврђену морфолошку структуру, један акценат, одређене граматичке облике и синтаксичку функцију), своје значење (логичко и афективно) и своју функцију (интелектуалну, имагинативну и
емоционалну).
Као и покрети тела, речи поседују своје релативно право значење, налик ономе које имају бројеви или хемијске формуле. У лексикону, својим статичким значењем и хладном појмовношћу, оне делују
штуро и сувопарно, налик су непокретним сликама или „мртвим лептирима у хербаријуму―.
Смисао и дух једне речи увек је пространији од саме те речи.
Поименице, њено неречничко значење није условљено само њеним могућим полазним значењем или звучањем. Снага речи, реални смисао и
пуно значење, неисказано осећање које треба да се осети, избија из целине мисли у којој се нађе, својим положајем који заузима у оквиру целокупног језичког система. У интеракцији са околним речима, интенционалним продирањем из свог значењског подручја у значењско подручје
друге речи, из једне реченице у другу, она „као да упија смисао претходних и наредних речи― (Виготски, Lev Vygotsky), проширује своју
функцију и информативну квоту поруке, истиче најразноврсније нијансе и сегменте стварности. Реч призива значење друге речи, може повести за собом читаве целине.
Једна иста реч у акцији, зависно од индивидуалне мотивације и
њеног нагласка, изражава најразноврснија расположења: чуђење, питање, сумњу, иронију, разочарање и тако редом. У ситуационом контексту, она као да није толико важна колико онај смисао што јој се приписује при употреби. На пример, у језичкој комуникацији „цвет― је дете,
„храст― човек који одолева животу. Реч „звезда― носи у себи представу
о сјају, блеску, удаљености и неприступачности. „Орао― симболише
моћ, победу, снагу, ослобађање од ропства. „Чарна гора― може бити
пријатељ и непријатељ јунаку. Реч „глава― има преко четрдесет значења.
Речи могу имати конкретно значење: камен – стена и бубрежни камен,
као и апстрактно: камен на срцу – притисак, мора. Значење научног говора, наспрам песничког, одређено је релативно уским семантичким
простором.
Људска стварност и многе животне манифестације не могу се
схватити из вербално-језичког склопа значењских јединица од којих су
сачињене (реч, реченица), већ из целине говорења и свеукупне говорне
драматургије.
У свом преносном значењу или као гола лингвистичка обележја,
речи недостају не само кад говорнику није најбоље позната материја,
него и онда кад сувише зна и дубоко види.
Реченица
У излагању, реченице и говорне целине смењују се у виду лабаво повезаних или гдекад привидно сасвим неповезаних склопова. Тачно значење и мноштво асоцијација реч има само у реченици као скупу
речи (или једној речи) који преносе неку информацију, неко значење
или смисао. (Реченица је „најпростија и најмања говорна целина у којој
се слободном и друкчијом везом појмова нешто ново о њима казује―,
Александар Белић). Све што се збива у језику, испољава се у њој као
емотивно-мисаоној целини чије је значење кудикамо више од простог
склопа речи од којег је састављена. Као језичко стилска и комуникациона јединица, она постаје смислени говорни акт тек у свом логично-динамичко-формалном спрегу.
Као јединица значења и граматичка категорија, реченица се
формира по законима одређенога језика. Логичан поредак делова,
стриктна уређеност њихове зависности и независности чине њену конструкцију кохерентном и хармоничном целином. Нормалан редослед
темељи се на реду речи који иде од познатог ка непознатом, од субјекта
ка предикату (субјекат, предикат, објекат; апозиција и атрибут испред
именице, прилог испред глагола). Ред речи конкретизује мисао. Живо
говорење, међутим, прати и обрнути ред: од непознатог ка познатом, од
предиката ка субјекту, те изостављање везника, па и главних делова.
Актуелни контекст, обраћање мислима и осећањима, намећу спонтано
стављање речи на одређено место, а не по неком логичном значењу.
Изговорена или написана мисао треба да је одмерена, складно
обликована, примерена облику и тону; идеал је основаност, разборитост, прегледност, сведеност на најпотребније, јасност изнад свега.
Исказ се обликује сходно захтеву конкретне говорне ситуације.
Адекватни синтаксички склоп даје му посебан емоционални тон и истиче оно што је најважније.
Оформљена мисао зависи од сложености њене структуре, односно броја речи који је сачињавају. Дужину или краткоћу, сем осталог,
диктира сложеност садржине која се излаже, образовни ниво прималаца, спољашњи контекст, говорникова зрелост и говорников психолошко-логички залет.
Као изворна операција у грађењу језика, реченица има своју дужину. Главни су прегледност, ваљаност синтаксичке организације, пријемчивост. Речи се не броје, већ се мере важношћу и смисленошћу.
Интелектуалном дискурсу су инхерентне кратке и дуге заокружене мисли.
Кратка реченица је једноставнија, јаснија, директнија. У односу
на развијенију мисао, она је форма потпунијег преношења информација. Говор кратких система исказа, као реторичких периода, некомпликоване структуре, пун је ритма и тонских ефеката; делује емотивније,
оштрије, даје изреченом неку жестину.
Дуге реченице су везе сложенијих мисли и већег броја појмова.
Закључне, раставне, узрочне, погодбене, допусне и последичне логично-емотивне јединице вишега реда, беспрекорно се усклађују са најригорознијим правилима граматике и стилистике. Као под-реченице објашњавају једна другу и склапају се у целину једне реченице израђене
истом, мада не једнолично одређеном реченичном интензивношћу. Као
интелектуални склоп, реченица треба да је синтаксички широка колико
мисли дозвољавају, односно колико ограничавају захтеви за њихово
праћење (такав да се, по речима Јован Стерија Поповића, „на крају лако
сетимо почетка, при чему /реченица, Т. П./ мора имати толико предаха
колико је нужно да се не уморимо―). Дуге реченице обележавају додаци, апозиције, релативне језичке конструкције.
Монотоно и заморно делује стална употреба само краћих или
само гломазних реченица; тек се њиховим варирањем и осмишљеним
комбиновањем постиже динамика.
Реченицу као мисаоно-емотивну синтезу детерминише говорни
темпо. Живост се постиже с времена на време промењеним тоном излагања мисли, давањем оквира за уигравање њеног ритма. Управо се
строга изграђеност, што потпунији израз једне мисли, учвршћује помоћу ритма и такта, боје и звука. Она је ритмички скројена уколико одговара потребама дисања и при изговору „не притиска груди― и не „смета
куцању срца―.
Од значаја је хармонија као унутарња вредност. Намерна асиметрија, исцепкана интонација, непотпуност међусобног распореда делова, недореченост, мењање гледишта, дају фрази специфичну хармонију.
Реченица треба да је груба, без поетског интензитета или украса, сва у служби да се означено именује у елементарном виду.
Као у свакидашњем говору, употреба компликованих реченица
отуђује од слушалаца. Неумерена развијеност, продужавање и уметање
накнадних мисли, чине реченицу предугом, екстензивном. Умеци, допуне и ограничења, дужине и развијени делови кваре равнотежу међу
целинама и привидно прекидају односе приређености. Лоше организован реченични спрег отежава пријем поруке, захтева реципијентов напор, оставља утисак замршености, те даје друкчији смисао. Масивна
реченица се теже памти; али може бити јаснија од кратких и од лоше
сазданих.
Говор
Не постоје материјални трагови о постанку говора – као ни о
постанку писма. Претпоставка је да су његови почеци у афективном узвику, у подражавању гласова, можда у слоговима који објашњавају делиће стварности. Настао из оскудног броја узвика и цоктања језиком,
отприлике пре 100 000 година, говор у науци и данас представља „неизрециву чињеницу―.
Резултат сложене активности говорних органа и нервних центара у кори великог мозга, говор подразумева процес произвођења гласова и гласовних комплекса који имају семантичку вредност. Остварен
помоћу артикулизованог језика и у изворној животној ситуацији, обележавају га гласност, јачина, висина, темпо, ритам и боја гласа. Претварање садржине у материјалну звучност, говор, разликује три фазе: експресију, фонацију и артикулацију.
Говор није неуређена језичка маса. Организована језичка целина
у којој су сви разнородни елементи сједињени и потчињени једном циљу, он је, по дефиницији, „непроменљив вишедимензионални сигнал чија су акустичка својства енергија, фреквенција и време― (Каплан, Caplan),
„селекција језичких елемената и њихова организација у сложене језичке
јединице вишега реда― (Јакобсон, Jakobson). Његова примарна својства
јесу правилност, јасноћа, језгровитост, течност и сврсисходност.
Као физиолошки неопходна и научена (ненагонска) активност,
говор се посматра у светлу друштвених манифестација. Захваљујући
речи, логосу, писао је Исократ, „окупили смо се да заједно живимо― и
„усавршавамо готово све што нам је донела цивилизација―. Као природни медиј и „човекова практична свест―, он је незаменљив облик
споразумевања на једном вишем степену. Средство за размену мисли,
искустава и објашњавања објективне истине, он је база сазнања и есенцијалних информација о карактеристикама људског интелекта и емоција. Говор као језичка делатност у најсвеобухватнијем смислу те речи,
најпогоднији је за најразноврсније обликовање садржине.
Уобичајена је подела говора на свакодневни идиолект, говор који се научи у детињству и књижевни, односно стандардни. Сагласно
двојству човекове природе, диференцира се на интелектуални и емоционални, на рационално и патетично обојен говор. Међутим, услед недељивости човекове личности и „један― и „други― ставља у однос међусобног прожимања.
Саткан од мисли и речи, од доказа и подстицаја, гласа и пауза,
говор се одређује као озвучени, материјализовани и конкретизован језик. Однос језика и говора је као однос апстрактног и конкретног, општег и појединачног, као целовито и парцијално, као могућност и
остварење (Милан Шипка).
Вербализација која се креће у орбити реторике, осим садржинске тачности, осмишљености и јасне мотивисаности у свим својим одредиштима, карактерише формална дотераност. Органска повезаност
делова, лепо и јасно саопштавање мисли, култивисаност, дају му естетско-експресивну функционалност.
Сам говор као „хладан медиј― није довољан за разумевање и задржавање пажње. Као комплексан и мултимедијски акт, он постулира
невербална средства погодна за логичко и емотивно казивање. Имају се
у виду наглашене кључне речи, паузе, дикција, звучни ефекти и гестови.
Култура говора
Култура подразумева образовање, просвећеност, племенитост,
пристојност, постигнут систем савршенства. Као сложена целина,
укључује у себе знање, уметност, способност и навике; имплицира скуп
процеса, промена и творевина насталих као последица материјалне и
духовне активности људског друштва.
Саставни део опште културе и понашања, језичка култура узима
као полазну тачку опхођење на цивилизацијском нивоу, поименице, коректно споразумевање у складу са лингвистичким правилима. Дефинисана као многоврсност и интеракција између судионика у разговору,
она изискује одређена правила понашања. Манифестује се у садржини
и организацији, у индивидуалности и лику појединца. („Говори да те
видим―, казао је Сократ.)
Споразумевање путем језика је сложен мисаони процес; сматра
се да говорник ретко може да саслуша свог партнера, будући заокупљен
припремом свог говора. За време туђе дискусије, он чини редослед својих мисли. Безгласно прелажење у мислима преко целог садржаја, трансформисање чињеница у слику, претпоставка је кохерентности говора,
повезаности мисли и теме, те онемогућавање прелажења с једне на другу
тему, с једног предмета на други.
Језичка култура се показује у способности коришћења разноврсних изражајних средстава основног лексичког фонда језика. Овладавање правилним, тачним и течним казивањем захтева познавање норме
стандардног језика, развијено језичко осећање, истанчаност, бригу за
чистоту и естетику израза. Претпоставља потпуност садржине, објективност, говорење без предрасуда, полуистина или прикривања вредности, као и адекватну говорну реализацију.
Култура дијалога се стално негује и унапређује учењем језика,
богаћењем речника, избегавањем прекомерне употребе страних или мање познатих речи и израза за које постоје одговарајући домаћи, те читањем дела врсних писаца.
Вербализација се прилагођава миљеу, конвенцијама и обичајима једне друштвене заједнице – људско понашање је у свим манифестацијама суштински ритуално и у целости обликовано логиком различите
репетиције. Социјална условљеност (образованија, културнија, мање
образовна средина) детерминише ниво говорне културе.
Успостављена кооперативност од најнепосреднијег је значаја за
успех конверзације и уклањање баријера. Неопходни су спремност за сарадњу и удруживање ради крајњег циља, уљудност која рађа уљудност.
Норма пристојности налаже дисциплину духа, сталоженост,
увиђајност, обзирност, стрпљивост, разумевање и уважавање различитости. Толеранција, прихватање начина нечије експликације, од кључних је говорних категорија која опхођење усмерава у конструктивном
правцу. Осећање за меру и спремност на толеранцију даје печат култури опхођења.
Осим утиска дубоке заинтересованости за оно што се износи,
дисциплина духа у језичком комуницирању претпоставља показано
стрпљење за туђе аргументе и мишљење. Властито занимање, концентрација, нагнут положај тела, потврдно климање главе, гледање у очи и
лице, коришћење мостова у комуникацији као што су, „да-да―, „баш занимљиво―, „реците још нешто―, добронамерно повлађивање, испољавају заинтересованост и респект према страни која излаже. Васпитање и
пристојност показују се у улози доброг и драгоценог слушаоца. Прекидање усред мисли, преотимање речи, недозвољавање другоме да заврши
започету мисао без прекида – и онда када знате шта ће рећи – те самостално завршавање туђе започете реченице и слични гестови, при чему
се јавља опасност погрешног довршавања нечије реченице, приписивање
некоме што није имао на уму, оставља утисак нестрпљивог пожуривања
и понижења. Реторички је сачекати да саговорник заврши оно што је
мислио. Туђе мишљење прихвата се с уважавањем и као реално, а евентуално оспоравање треба да је коректно, аргументовано и с мером. Дипломатска истрајност се манифестује у непротивљењу нечијем мишљењу, у
сустезању од давања савета, наговарања или изражавања самилости, у избегавању конфронтације и превазилажењу најмањих иритантних утисака.
Метода „да-али― усаглашава можда са неприхватљивом тврдњом и обазриво истиче што би се још могло узети у обзир. То је концепт у којем
субјект осећа кретање својим путем, док, у стварности, бива на неупадљив и постепен начин вођен саговорниковим путем.
Тактика навођења на друкчије мишљење, које неће изазвати
противљење (фраза „По свему, Ви сте у праву, али са друге стране…―),
понављање изговорених мисли, експлоатисање беседниковог вокабулара, започињање речима: „Као што је саговорник сам уочио― или други
видови концесије (фигуре мисли којима се привремено допушта противничко уверење, а затим оно аргументовано побија). У основи стра-
тегије је ненападање или неприсиљавање, односно уважавање и признавање, а потом обарање снагом чињеница са што веће висине. Не показати ни најмању нервозу у случају друкчијег мишљења. Љутња, надуреност и изнервираност јесу „истински вампири― који угрожавају човекову
психичку равнотежу. Увек избећи опречно реаговање које узрујава.
Имајући у виду да се прво запажа изговор гласова, речи и акцената, не запоставља се дикцијско обликовање. Контакт захтева усклађену јачину и темпо, говорење које „годи уху―, одмерено, без викања и
надвикивања. Полази се од гласности или утишаности сабеседника, како би се он сам сачувао од упада у опасну клопку, угледао на несвадљив глас. Уколико се друга страна обраћа јаким гласом, улази се у
(раз)говор тихим и пријатним гласом, стратегијом шаптања. Тихо говорење захтева тихост и обратно. Експлозивна ситуација диктира спуштање тона.
Говорна етикета се испољава у многим екстерним поступцима
као знацима одобравања или неодобравања, прихватања или неприхватања. Говорни бонтон препоручује одобравање и климање главом, изразе истинске усмерености на садржину; гледање саговорника у очи,
праћење погледом његових покрета – не жмиркање или трептање очима. Искључено је снебивање, гледање кроз прозор или на сат, предуго
говорење, силом наметање идеје, горљиво заступање својих ставова,
оптерећеност, тенденцијско бојење алузије сујетом или реваншизмом.
Пренебрегавање противречности, разобличавања, стишавање страсти и
зловоље, осујећују јарост и ескалацију конфликта. Понижавају и дискредитују тврдоглавост, непријатељска настројеност, разобличавање,
подругљиве искрице или жуч жаоке.
Понашање укључује поздрав као гест пријатељства и учтивости,
потом познанство, обраћање, захвалност и извињење. Говорно васпитање захтева уобичајене речи и фразе при ословљавању лица или постављању питања. У свакодневној комуникацији чује се „опростите―,
„пардон―, „изволите―, „молим―, „хвала―.
Памћење имена је проблем при сусрету. Наиме, коришћење
имена током говора свесно „милује― нечији его и показује већу пажњу.
Поименице, саговорници приликом упознавања истовремено изговарају своја имена, на који начин се смањује вероватноћа њиховог памћења.
Саветује се (при упознавању) преузимање иницијативе и изговарање
властитог имена; онда се начини пауза и чује име друге стране. А пошто ова то саопшти, треба поновити и рећи: „Драго ми је, Немања―.
Може се име повезати са себи неком познатом особом.
Претерана пристојност може да узруји и начини веће одстојање
него, можда, прека реч.
И комуникација посредством телефона и те како утиче на ширење естетске културе и критеријума лепога. Саобраћање подразумева
успостављање, проверу везе, поздрав и представљање обе стране. Треба да је кратко, јасно и високог нивоа вербалне културе.
Схваћена у ширем смислу, језичка култура није сама по себи
сврха, него и нешто што се складно уклапа у опште друштвене циљеве.
Тежња по сваку цену језичко-стилским квалитетима, претерана чистота
и одсуство језичке толеранције, оставља утисак артифицијелности и снобизма, може да засмета. Правилност говорења, канонизовање обзнањених језичких навика, само је „нижи степен владања културом говора―.
Дијалог. Најопштија друштвено-говорна форма опхођења јесте
непосредно обраћање говорника саговорнику, понашање сведено на
питање и одговор. Посреди је миран, разложан и добронамеран разговор који води споразумевању између два члана језичке заједнице. Дијалог карактерише жива, непосредна и брза смена акције и реакције;
оштро изражена промена интонације, шаролико измењивање различитих форми мелодијског кретања говора, подједнако широко развијен
низ средстава мимике и гестикулације. Непрепоручљива је конверзација сведена на полемику или вербално надигравање. („Прави дијалог између два човека у основи је немогућ. Сваки се дијалог своди на два монолога који се наизменично смењују. Речи приањају само на оног ко их
изговара―, Лучијан Блага, Lucian Blaga). Дијалог је више шкрт неголи
сложен, обележен је недореченостима јер се сабеседници могу споразумевати и алузијама, гестовима и мимиком.
Титуле. Обраћање коме речима претпоставља поштовање устаљене патријархалне хијерархије, у исто време, досегнути ниво културне вербалне комуникације. Ословљавање је друштвено и културно детерминисано. Употреба личних заменица ти и ви у обраћању подлеже
друштвеном положају, а не граматичким категоријама лица и броја.
Ословљавања ти и ви показују природни однос међу говорним представницима, као и њихов социјални статус у оствареном говорном догађају; показује се блискост, односно равноправност комуникатора.
Ословљавање са ви сигнализује друштвену и емоционалну дистанцу
саговорника, знак је поштовања према старијима, непознатима и претпостављенима; њима се исказује службени, резервисани однос. Релација ти – ви или ви – ти упућује на генерацијску или друштвену неравноправност; одређује однос старији – млађи, надређеност – подређеност.
Одступања сигнализују недостатак учтивости и одсуство културне комуникације. Друштвено је верификовано да се људи међусобно блиски
ословљавају са личним именом, именом одмила или надимцима. Непознатом се обраћа са „Господине―, „Госпођо― или „Госпођице―. У службеној комуникацији, претпостављени се ословљава са „Господине
професоре―, „Господине инжењеру―, „Господине председниче Владе―.
Државници, поглавари, функционери и верски достојанственици захтевају избор припадајућих етикета. Особама краљевске крви обраћамо се
са „Ваше височанство―. Обраћање присутнима са ми, позива на суделовање у започетом говорењу или на одређену акцију, побуђује осећај
припадности једној идеји. Ми–казивање, говор у име више лица, колективна позиција, упућује на узајамност говорника и саговорника, води
њиховој идентификацији.
Свакодневни говор
Насупрот говору са подијума, стоји употребно-разговорни вид
усмене комуникације, у којем долази до дискретног односа саговорника као комуникатора и у коме се улоге наизменично мењају: прималац
постаје пошиљалац, а пошиљалац прималац. Непосредни однос излагача
и слушаоца и непредвидљиви комуникацијски исход, јесте најраспрострањенији облик опхођења међу људима. Интимно споразумевање персонално-идентификованих субјеката у суженом простору, укрштање и
супротстављање властитих тежњи, свођење речи на питања и одговоре,
на изговорену поенту, упражњава се поглавито међу члановима породице или припадника исте социјалне или узрасне групе. Реч је о свакодневном, фамилијарном облику непосредног споразумевања, реализованом на уобичајено-неутралан начин, махом за столом, у саобраћају,
трговини, у радном простору, на свечаним банкетима, прославама и
другде. Као стил простих и елиптичних независно сложених конструкција, разговорни дискурс означава врсту функционалностилске диференцијације.
Разговор занесењачки, пун енергије, који плане па се угаси, потече па стане, растерећен етикеције – размишљања о почетку, структури и завршетку, налик је драми без радње, без заплета, без дијалога; говор је чији ток прате сопствене мисли и речите паузе.
Животно-практична комуникација ослобођена је нацрта, конвенција и утврђеног начина опхођења и држања. Може се, наиме, с мало речи исказати максимум информација или максимумом речи минимум информација, као што се дају саопштити мисли, не водећи посебно рачуна
о њиховој садржини и форми. Граматичка и стилска непослушност (намерне, лексичке, синтаксичке, дикцијске и друге погрешке), говорење
без правила, само по нагону и слуху, оцењује се као небрижљив и нижи
вид саопштајног језика. Респект произвољног и спонтаног, избегавања
напора у тражењу израза, задовољење било којим језичким обликом, тек
да се мисао схвати, чини излагање без плана и нецеловитим.
Приватно општење прати немарно склапање реченице, непрецизно
повезивање језичких и синтаксичких делова. Ситуационе и елиптичне
реченице, израз ад хок, инстинктивно ослобађају од строгости логичког
реда, учености и низа закључака. Недовршавање мисли и започињање
нових, сажимање речи и узречица, препуштање току речи, стихијност у
мислима, разгранана дигресија, немарност и комоција, израз су неуредних, неорганизованих или полуорганизованих реченичних форми.
И у обичном говору води се рачуна о општеприхваћеним језичко-стилским законитостима. Међутим, мешање конкретног и замишљеног, несавладан отпор језика, језичка сапетост, оскудност вокабулара,
похабана фразеологија и разводњеност израза муте свежину и воде у
маниризам, девалвирају вредност реченог.
Маловарошки идиом, оно што се назива обичним, слободним
говором, прати уиграни вербални дискурс и вокабулар у којем се „речи
муче и досађују у устаљеним везама―. Посреди је механички контакт
који има нечег што опомиње на човека у свечаном руху, коришћење
наслепо усвојених клишеа, окошталих конструкција, намештених и
обезличених израза који у свакодневној размени губе аутономну вредност, и који могу стати уз свако зборење. Саобраћај неослобођен свакодневних клишеа, аутоматизма и комуникацијских механизама, прате
гестови који обично замењују изостављене делове реченице.
Тешко хватање мисли. Прелажење с предмета на предмет, без
икаквог реда, неповезано, збркана хрпа мисли, одаје импресију говора
као од закрпа скројеног. У конструкцијама у којима се теже разабира
шта се на шта односи у реченици, шта је са чим везано, с муком се хвата контактна мисао. Грубе погрешке у јасности, лежерност израза,
оштри контрасти у интонацији, нетачно обојена реч и накнадна објашњења, подједнако угрожавају прихватљивост поруке.
Човеку је потребан разговор као кора хлеба. Осим информативне, разговорни језик има насушну контактну функцију. Сведен на слободу којом се ступа у физички додир са људима, он је у служби повезивања и хуманизовања односа међу људима. Пријатељско чаврљање,
слободно ћаскање или обично трабуњање, функционишу као средство
релаксације духа или избегавања непријатног ћутања, напросто, оне
мучнине усамљености у којој се живи. Разговор је индивидуално задовољство и слаткоћа, „души посластица― (П. П. Његош).
Неформална конверзација, изван непосредног физичког контакта, на даљину, преко телефона или другог модерног медија, такође је
вид дружења.
У обичном говору речи се изговарају сливено; деле се предасима више или мање заокругљени реченични делови, постиже се еуфонија, ритам и друге акустичке вредности. Зависно од садржине, ситуације,
сабеседника и званичности, он поприма посебну интонацију. Аграматизам или отклањање ретких неспоразума постижу се интонацијом као
паралингвистичким средством. У целини, реч је о дикцијски неуобличеном саобраћају, без мисаоно-емотивних вибрација. Говорење без велике
промене темпа и великих распона интонације и интензитета, једнолинијски ток реченице, једнолично котрљање речи и муцање, развученост,
умарају и неминовно воде у монотонију. Непотребна отезања и сувишни звукови: је ли, да-да, хоћу рећи, хм, аа, а, е, ее, и изрази су лежерне
интонације. Уху смета погрешно наглашавање или изговарање гласа
који се не подудара увек са оним који је стандардом утврђен.
Мрмљање у браду, говорење уз подрхтавање гласа, у којем беседника „издаје глас― или „дави― кашаљ, ритам калупни и недикцијски,
тромост, чине изушћено немуштим и стерилним. Туп изговор или неуобичајено танак глас проузрокован недостатком резонанце или због напетости, један је од тежих камена спотицања.
Развучени реченични склопови који обилазе око мисли, задржавање на површини ствари, најчешће огољена садржина, лексика непробрана, као покупљена на улици, подавање „хучном току говорне бујице―, говор неизграђен и далеко од духа и лепоте речи, стављају овај
(раз)говорни варијетет на доњу границу стилске норме.
Ужи и једностран избор лексике, именички начин изражавања,
поједностављена синтакса (потврдне, саставне реченице), невешто позајмљивање речи и пуко угледање, задовољење било којим изразом, тек
колико да саучесник у говору буде схваћен, наликују почетној вербализацији, пукој говорној вежби.
Нижи систем говорне културе неретко прате прозукле и неприкладне речи, као што су натоциљати, прокоментарисати, одреаговати, одрадити, опасуљити се, лексика која грубо и нељудски квалификује ствари и појмове: замајавање, замлаћивање, блејање, спрдање, те
речи смандрљати, лупеж, мрцина и слично. Осим говорења које захтева извињење присутнима због неприкладног избора речи, речи срозаних на степен најгрубљег језика, изузетно, у оптицају је непристојан
вокабулар, лексеме које с незгодним асоцијацијама, неприличношћу и
недоличношћу, вређају и омаловажавају слушаочеву осетљивост, где
кад, изазову занемелост и емоционалну запањеност.
Контакт прати претеривања у речима или тону. Непотребни додаци, својеглаве дигресије, усиљавања и грандилоквенције доводе до пренаглашености и патетике. Красноречивост, јуриш на метафоре, гомилање
звучних и праскавих речи, бомбасте фразе, неодмерени реторички тонови
фанфара, поимају се као помодност и разметање. Неискрено говорење ради стила и ритма квалификује се, исто тако, као охолост и шепурење.
Бесадржајност, десемантизованост израза, понављање истих
или бескорисних речи, које одузимају много од времена, у поређењу са
садржином која се жели изрећи, стварају одбојност код слушалаца.
Празни код, вербалне обмане, дволичење речима и шарање очима, лажи и полулажи (комерцијалне, политичке и медијалне обмане),
јесте говор ружних осећања. Карикирање отровним речима, језик мржње, назлобрз и поган, припада отуђеном виду опхођења. Неконтролисано и ентропичко говорење које затрпава главну мисао подједнако је
вид језичке злоупотребе.
Поплава речи и обрта из бирократског регистра, непотребна
сложеност, преопширност, извештаченост и фразерство, шире се преко
медија вртоглавом брзином. У свакодневном саобраћају циркулишу
неодређено, компликовано изражавање, формулисање израза на издестилисан начин (не занатлија него радни човек који самостално обавља делатност личним радом и средствима рада у својини грађана), те
стереотипност, таутологија, плеоназам, надувеност, одбојност, сувоћа,
укоченост, умртвљеност и слично.
У неформалној комуникацији, естетско нема управљености према изразу, мада се не може порећи „показивање― властитог израза и
скретање пажње на њега. Недовољно одређен, хетероген, са једном ширином, пун обрта и сугестивности, свакодневни говор је једно велико
поприште метафора; само: човек је навикао на његове поетске фигуре
које га више не узнемирују. Стилско укрштање, једноставност, живост,
изражајност и спонтаност споразумевања, сад више сад мање афективна лексика, нису само песнички украси већ и замеци поезије. „Претеривања― која се по самој ствари не примају за стварна, дају разговорној
лексици изразито емотивну димензију.
Литература
- Ненадовић, О. (1988). Говорна култура. Београд.
- Петровић,Т. (2005). Реторика. Сомбор: Учитељски факултет у Сомбору.
- Поповић, С. (1987). Говорништво у теорији и пракси. Београд.
Tihomir Petrovic, Ph.D.
WORD – SENTENCE – SPEECH*
Summary: This paper offers insight into the nature of words, sentences and
speech that represent ―language in action‖. The focus is on the culture of communicative interrelationship. It is argued that the sense for the use of language implies
knowledge of the atomic units and phrases and their descriptive and melodic values.
Key words: word, sentence, culture of speech, everyday language, language.