ИЗ МРАЧНИХ ШУМА И ПЕЋИНА – У КОСМИЧКА ПРОСТРАНСТВА
Бајке пишемо с претпоставком да ће их читати дјеца, али су одрасли такође њихови вјерни читаоци. У њиховом прихватању разлика је само у томе што читаоци у зрелијим годинама препознају у бајкама фантастику, дакле, нешто што из немогућег прелазе у могуће, а млади читалац, у чијем поимању свијета нема немогућег, тражи – истину! Пуну истину чак и у описивању најфантастичнијих сцена. Наравно, овдје мислим на умјетничку истину, чија је основна подлога увјерљивост у осликавању збивања, ситуација, амбијента и ликова.
Зато, писац не треба да се плаши да дијете неће повјеровати, на примјер, у могућност да човјек или неки човјеколики јунак има десет руку и у свакој друго оружје, ако им то саопштава увјерљивим приповиједањем; прије ће сумњу у то исказати читалац у годинама, највише зато што је зашао у животно доба у коме постепено пресушују извори маште.
Дакле, ко хоће да пише бајке мора и сам ући у бајку, мора макар једним дамаром проживјети бар који тренутак у сваком јунаку и – сам себе увјерити да је све то о чему пише – најистинитија истина.
Има још нешто о чему савремени бајкописац мора водити рачуна, а то је сензибилитет дјетета 21. вијека.
Данашњем дјетету загонетне пећине у мрачним прашумама и језиви замкови на високим литицама, у којима громови са олујног неба налазе уточиште, нису исто што су представљали њиховим дједовима и прадједовима када су били дјеца. Зато, учинимо младом читаоцу услугу и осавремењену фабулу преселимо из трошних колиба, мракача и гладног сиромаштва – у широка космичка пространства.
Зна дијете овог вијека да је космос бесконачан и да у њему има, колико мрачних, толико и, рецимо, ружичастих сазвјежђа, и да се у њима могу наћи ванземаљски јунаци који би се радо удобно смјестили у бајку. Они могу бити сатворени од свјетлости, таме, звука, етеричног космичког треперења и струјања. Зар нека добра вила не би могла да буде чаробница са Сиријуса и зар пренцеза из Андромеде не би могла да на некој свемирској станици сретне принца у коме су се препрели зраци звијезде Данице?
Онда, коме су више потребне вјештице? Поведимо младог читаоца у свемирске предјеле маште и заједно с њим нађимо тамо неко чудовиште и, истовремено, јунака сазданог од свјетлости који ће то чудовиште отјерати у неку космичку црну рупу. Ако већ не можемо без вјештица, онда бар у њихове метле уградимо батерије, без страха да дијете то неће схватити. Оно данас има мобилни телефон, таблет, лаптоп, и зна да те справе не функционишу без батерије, а сигурно су чули да се већ и аутомобили по нашим друмовима крећу помоћу тог изума.
Дакле, лијепом, увијек истинитом реченицом, поведимо дијете из мрачних шума и пећина у широка космичка пространства. И никад не заборавимо да у тој бајци мора бити макар један јунак из нашег села, улице, града, из ужег завичаја који се зове – планета Земља!
Уосталом, нема човјека који макар некад не пожели да бар малчице привири у бајку, а много их је који би радо да се у њој скуће.
Ово су само неке натукнице о савременој ауторској бајци.
Овај бајкописац биће радостан ако вас подстакну на размишљање и разговор, а нимало се неће љутити ако их будете оспоравали.
Ранко Павловић