Skip to main content

Dalibor Soldatić 

KNJIŽEVNOST O GAUČIMA

Usamljeni jahač, nomad, gonič stoke na prostranim pampama, gaučo,

oduvek je bio prisutan u argentinskoj književnosti. Gauča ima u Argentini,

Urugvaju, Paragvaju, Boliviji i Brazilu. Žive u ruralnim oblastima, bave se

pre svega stočarstvom, posebno uzgojem konja i poljoprivredom.

Kada je u pitanju književnost treba razlikovati dva pojma: književnost

gauča (literatura gaucha) i književnost o gaučima (literatura gauchesca).

Književnost gauča pojavljuje se već u doba Kolonije i predstavlja narodnu

književnost usmene tradicije, lirsko narativnog karaktera koju prenose

putujući narodni pevači― pajadores (payadores) uz pratnju gitare ili viuele

pevajući i improvizujući pesme o poznatim ličnostima i događajima. Može

se reći da je ova poezija i način njenog izvođenja poslužila kao polazna

tačka za književnost koja se pojavila u XVIII veku u doba romantizma i u

kojoj je glavni protagonist gaučo.

Književnost o gaučima pojavljuje se krajem XVIII i početkom XIX veka u

Argentini i Urugvaju kao deo šireg pokreta hispanoameričkih pisaca u to

doba: amerikanizma. Rađa se u doba neoklasicizma, cveta u doba

romantizma, nastavlja u realizmu i naturalizmu da bi polako nestala u

doba modernizma. Naime, nakon sticanja nezavisnosti od španske vlasti,

kada se formiraju mlade države u Latinskoj Americi logično je da se

postavlja i pitanje: ko smo mi, odnosno pitanje nacionalnog identiteta.

Književnost o gaučima pokriva sve vrste: poeziju, prozu i dramska dela

mada se najvrednija ostvarenja registruju u poeziji.

Književnost o gaučima uzdiže lik ovog nomada u ravan nacionalnog mita.

Obrazovani autori identifikuju se s likom ljudi sa sela i pružaju

svedočanstvo o jednoj nepovratnoj prošlosti. U njihovim delima

predstavljene su oblasti, predeli, život gauča u surovim uslovima pampe,

njihov način razmišljanja i delanja. Glavna osa oko koje se kreće sve,

političke ideje, kritika društva i vladajućih struktura i razni poduhvati, bilo

pozitivni bilo negativni, jeste gaučo.

To ne znači da je slika gauča u književnim delima uvek pozitivna. Ima

nečeg romantičnog u toj fatalnoj sudbini gauča, slobodnog nomada koga

dolazeće ekonomske i društvene okolnosti osuđuju na nestajanje.

Industrijalizacija zahteva da se gaučo uključi u proces moderne

proizvodnje. Gaučo je primoran da postane nadničar, sluga ili vojnik. Na

promene koje mu se nameću često odgovara silom. Pri tom služi i

autoritarnim vođama i ne tako retko postaje žrtva represije. U kojoj meri se

razlikuje slika gauča u književnim delima najbolje se vidi u hibridnom

proznom tekstu Dominga Faustina Sarmijenta Facundo i čuvenom romanu

Rikarda Guiraldesa Don Segundo Sombra.

Vrhunskim dostignućem književnosti o gaučima svakako se smatra Martin

Fjero, Hosea Ernandesa, poema svrstana među klasike argentinske

književnosti. Martin Fjero započinje neposredan i opšti kult hrabrosti i

ličnoj odvažnosti gauča u epskom smislu. Neki ga književni istoričari

smatraju mitopeotskim delom. U njemu se gaučo prikazuje više kao

društveni a manje kao etnički tip, proizvod primitivnog stočarstva. Otuda

njegovo odbijanje da prihvati modernizaciju a samim tim i grad i

civilizaciju u Sarmijentovom smislu. Takav gaučo s jedne strane može biti

zloupotrebljen u političke svrhe, ali u svojoj buntovničkoj individualnosti

može i da se uzdigne.

Martin Fjero objavljen je između 1872. i 1879. godine. Njegov autor Hose

Ernandes (1884― 1886) iz ličnog životnog iskustva dobro je poznavao

ruralnu sredinu Argentine i njene žitelje. Njegova slika gauča nije slikovita

i folklorna već se trudi da predstavi lik koji reprezentuje karakter

argentinskog gauča, usredsredivši se na njegov način života, osećanja,

mišljenja i izražavanja. Ernandesova slika argentinskog društva je gorka.

Istovremeno predstavlja protest protiv nepravde i marginalizacije gauča

dok veliča autentične duhovne vrednosti prirodnog sveta. Martin Fjero

reaguje protiv vlasti, vojske, pravde, grada i civilizacije zato što ga guraju u

propast, i izrasta u mit slobodnog, neukroćenog pojedinca koji ne trpi

društvene nepravde, opresiju i zalaže se za jedan drugačiji, pravedniji

poredak.

Siže je relativno jednostavan. Vlasti su otrgnule Martin Fjera od porodice,

od pampe i prisilno ga regrutovale da bi se borio protiv pobunjenih

Indijanaca. Život na granici pun je zloupotreba, samovolje i nepravdi. Na

kraju će ogorčeni Martin Fijero dezertirati. Nakon tri godine vraća se u

svoje selo da bi zatekao uništen ranč a nestali su mu žena i deca. Kreće u

osvetnički pohod i postaje zli gaučo, nasilnik, upada u poroke, postaje

skitnica ali i dalje nosi u sebi plemenitost svoje prirode. U druženju s

drugim beguncem, Krusom, na kraju prvog dela poeme beži od vlasti koje

ga progone i sklanja se kod divljih Indijanaca. Tako je na primeru jednog

pojedinca prikazan jedan idealizovani mitski svet pampe koji moderna

civilizacija i vlasti uništavaju.

Ernandes je 1878. godine objavio drugi deo svoje poeme „Povratak Martina

Fjera“ u kom se buntovnik vraća u civilizaciju i društvo od kojih je bežao,

uveren da će konačno biti shvaćen. Iskustvo života s Indijancima ispalo je

negativno. Posle smrti Krusa i ubistva jednog deteta kod Martina Fjera

bude se plemenita osećanja i on se okreće protiv Indijanaca i vraća u

civilizaciju.

Ponovo je srećan jer je našao svoju decu, vidi svetlu budućnost dok u

pozadini i dalje ostaje pampa kao temelj velike Argentine u budućnosti.

Tako smo dobili na neki način poetski prikaz Sarmijentovog sukoba

između civilizacije i varvarstva koji se rešava poštovanjem slobode

pojedinca i potrebe da se nametne društveni poredak koji obezbeđuje mir i

prosperitet naciji.

Poema je pisana jezikom gauča koji veoma originalno Hose Ernandes

uzdiže na jednu višu estetsku ravan tako što stvara originalan ali

verodostojan jezik. Veliki argentinski pisac Horhe Luis Borhes svrstao je

među najveća dela argentinske i latinoameričke književnosti sa estetskog

stanovišta mada nije gajio simpatije prema glavnom junaku.