ПОЕТСКИ ТЕКСТ У ФУНКЦИЈИ РАЗВОЈА
ПОЈМОВА О ПРИРОДИ И ДРУШТВУ
Резиме: Вртићи пружају најповољније услове за свеукупни психички и физички развој предшколског детета. Поред циљева који су усмерени
на развој личности, развој вољних и карактерних особина, позитивних
емоција и понашања, вртићи остварују значајан број циљева који се односе на сазнавање и развијање основних појмова о свим областима човекове
делатности. Дете у овом периоду добро прихвата и усваја сваку врсту
знања и информација кроз организовану, осмишљену и васпитно усмерену
игру, па самим тим и основна знања о природи и друштву.
Поетски текст који се најчешће користи у функцији развоја говора, може имати и функцију развоја основних појмова о природи и друштву. У раду су наведени примери песама за децу које васпитачи, као и
сви који се баве васпитањем и образовањем предшколског детета, могу
користити како би дете разумело свет у коме живи и постепено изградило основне појмове о непосредном природном и друштвеном окружењу.
Кључне речи: поетски текст, васпитање и образовање предшколског детета, појмови о природи и друштву.
- Увод
Предшколски период је најважнији и најбурнији период у
развоју детета. То је период богат развојним потенцијалима, период
у коме се умногоме развија интелигенција и перцептивне способности, у коме дете има одлично памћење и интензиван сезомоторни и
психосоцијални развој. Дакле, период када се постављају темељи
читаве будуће личности. Сматра се да од квалитета васпитања и
образовања детета у овом периоду, умногоме зависи успешност и
домети каснијег развоја и учења. У том смислу, вртићи, у којима се
спроводи институционално васпитање и образовање предшколске
деце треба да омогуће најповољније услове за свеукупни развој дечје личности.
Како дете у предшколској установи проводи велики део свог
времена, њен утицај на развој и учење детета је, поред утицаја породице, изузетно велики. У предшколској установи дете долази у додир, комуницира, сараёује са вршњацима и одраслима, и оспособљава се за заједничко живљење и деловање у заједници са другом
децом и одраслима. Све се то одвија у условима који су прилагоёени
њему, његовим могућностима, интересовањима и развојним потребама. Предшколска установа детету даје подстицаје, узоре и средства за
развој богатих, разноврсних и осмишљених активности којима може
да се бави несметано, као и да делује практично, конструктивно и
стваралачки. У њој дете треба да се, пре свега, осећа сигурно и прихваћено да би могло безбедно и релативно самостално да испитује
свет око себе и тако стиче позитивна искуства која ће се испољити
кроз склоност и способност за активно учествовање у животу и раду
своје васпитне групе, али и читаве предшколске установе. Предшколска установа, дакле, омогућава детету да доживи богато и позитивно искуство о сарадњи са другим људима, о игри, раду и учењу и о самом себи.
Познато је да предшколско дете најбоље учи кроз игру, акцију, активност и откриће. Осим што је за дете изузетно значајна активност и начин његовог изражавања, игра представља специфичан
облик учења. То је јединствен чин у коме се активирају сви потенцијали детета. Дете кроз игру истражује стварност, проверава сопствено искуство, измишља нове обрасце понашања, мења искуство,
надокнаёује раскорак измеёу компликованог света одраслих и сопствених могућности. Кроз игру, васпитачи и родитељи могу да код
детета развију и оплемене стваралачке и сазнајне потенцијале, мишљење, вољу.
Како се у предшколском периоду остварује систематско васпитање и образовање којим се делује на свеукупни, а пре свега, на интелектуални развој детета, треба имати у виду основне карактеристике дечјег мишљења које ћемо, овом приликом, укратко, изложити.
Карактеристике дечјег мишљења на предшколском узрасту
Предшколско дете је, великим делом, ослоњено на чулне утиске. Поред тога, сазнање детета има још неке специфичности условљене карактером његовог мишљења. Дечје мишљење је синкретичко, глобално, што се огледа у егоцентричности, као његовој битној
одлици на раним ступњевима развоја. Егоцентризам се изражава
кроз склоност детета да о свему суди према себи јер није у стању да
разликује своју од туёе тачке гледишта. Због тога оно не осећа потребу да доказује и образлаже своје тврдње, сматрајући да су јасне
саме по себи. Поред тога, предшколско дете, нарочито млаёе, нема
довољно изграёену свест о себи издвојену од средине у којој се креће, односно, не уочава јасно границу која одваја његов унутрашњи
свет од спољашњег.
За узраст до друге или треће године живота карактеристична
је и појава егоцентричног говора који, за разлику од социјализованог,
није намењен да се нешто саопшти другима нити их узима у обзир.
Прелаз са једног облика говора на други није условљен само узрастом, већ и искуством у контактима са другим особама, што помаже
детету да стекне степен социјалне зрелости који ће му омогућити да
разуме и уважава туёа гледишта и изгради одреёенији појам о себи.
У односу на природне појаве егоцентризам се изражава кроз
неколико гледишта. Наиме, код детета се јавља реализам који можемо објаснити као склоност да се сопствени поглед на ствари узима
као апсолутан и уверење да оне изгледају само онако како их дете
види и осећа. Знак се идентификује са оним што означава – верује се
да је реч својство предмета на који се односи; меша се унутрашње са
спољашњим, психичке појаве са стварношћу. На пример, дете верује
да сан који сања могу видети и други итд. Анимизам, који се такоёе
јавља, означава тежњу да се ствари схвате као живе и да имају одреёене намере и циљеве (на пример, сунце се раёа сваког јутра да би
пробудило децу), док артифицијелизам представља веровање да је
све што постоји, чак и у живој природи, створио човек и да је све
створено за човека (нпр.: језера су ископали људи, а брда су направљена да би се деца по њима могла пењати и санкати). Схватање
узрочности такоёе има егоцентрична обележја. То се огледа у финализму, односно, схватању да сваки процес обавезно тежи неком циљу. На пример, дете неће бити задовољно ако му се на питање: „Зашто се кликер котрља?― одговори: „Зато што је тераса коса―, већ ће
питати: „Он зна да си ти доле?―. Оно, наравно, не придаје људску
свесност кликеру, али механичко објашњење није довољно јер свако
кретање има узрок и циљ.
Предшколско дете није у стању да раздваја предмет од његових видљивих својстава и не може да проникне у његове суштинске
одлике. У његовом закључивању јављају се аналогије које карактерише прелажење с једне конкретне чињенице на другу без трагања
за њиховом сличношћу на уопштенијем нивоу.
За процес дечјег мишљења је карактеристично и одсуство реверзибилности, односно, способности да се радње, од којих се састоји извршена операција, понове али обрнутим редом, тако да се успостави стање које је постојало пре операције.
Мишљење детета, које се ослања на слике ствари и њихове
конкретне особине, не базира се на изграёеним појмовима. Појмови,
којима располажу предшколска деца, често су непотпуни и засновани на небитним карактеристикама. Прве дечје дефиниције ствари заправо се односе на оно што се може урадити са њима, на њихову
функцију. На пример, ако упитамо петогодишње дете шта је столица, одговориће да је она „за седење―, сто „да се на њега ставе тањири―, оловка је „да се црта―, итд.
Понекад се може учинити да је мало дете почело да генерализује, нпр. када за сваког униформисаног човека каже да је војник.
Овде се ради се о недиференцираним појмовима, а не уопштенијим,
до којих се долази генерализацијом онога што је битно. Постепено,
нарочито захваљујући помоћи одраслих, предшколска деца могу да
усвоје опште појмове.
Описане особине мишљења предшколског детета указују да
се оно постепено креће ка логичкој мисли, која почиње да се развија
на прелазу из предшколског у школски узраст. Дете на узрасту од
четврте до пете године карактерише примитивни облик интуиције,
тзв. примарна интуиција. Са пет до шест година дете ће развити сложенију, артикулисану интуицију. Овај вид интуиције претходи правој логичкој операцији која се јавља ослобаёањем детета од везаности за оно што је видљиво, када виёење бива контролисано увиёањем, што се дешава на узрасту око седме године.
У основи развоја мишљења предшколског детета лежи формирање умних радњи. Полази се од реалне радње мaтeријалним
предметима, преко замишљања ове радње уз помоћ замишљених материјалних предмета, да би се коначно, читава радња одигравала на
унутрашњем плану, а реални предмети били замењени представама
или појмовима. На тај начин се граде очигледно-опажајни и логичко-појмовни облици мишљења.
На вишим етапама развоја мишљења умне радње се врше на
плану унутрашњег говора, користећи различите знаковне системе.
Меёутим, мишљење детета не оперише толико знацима, колико сликама. Оне одражавају у неким случајевима конкретне предмете, а у
другим се јављају више или мање уопштене и шематизоване. Оно
замишља решење задатка у виду низа радњи изведених уз помоћ
предмета или њихових замена.
Многе од поменутих карактеристика дечјег мишљења последица су посебне животне ситуације у којој се оно налази и могу се
под одреёеним условима мењати. Тако, на пример, везаност мисли
за конкретан, посебан случај изостаје уступајући место уопштенијим формама расуёивања када се дете упознаје, не са издвојеним
стварима и њиховим особинама, него са општим везама и законитостима које владају у стварности. На пример, деца у петој и шестој
години лако усвајају знања о неким општим физичким својствима и
саставу тела, о зависности изгледа животиње од начина на који она
живи, о односима измеёу целине и делова, о скуповима и елементима и др., примењујући их у својој мисаоној делатности.
Упркос наведеним ограничењима у развоју мишљења на
овом узрасту, условљених чињеницом да још нису достигнути његови логичко-појмовни облици, у детињству се прикупљају многобројна искуства која битно утичу на читаву личност детета, а посебно на
развој његове интелигенције.
- Учење предшколског детета и организовање активности
са циљем упознавања природне и друштвене средине
Познато је да предшколско дете има уроёену мотивацију да
учи и сазнаје. Оно учи када за то има разлог и када оно што учи за
њега има значење. Сопственом активношћу, дете учи путем интеракције са социјалном и физичком средином тако што непрестано мења и прилагоёава своја претходна искуства и сазнања. Важно је нагласити да учење није једноставно преношење и усвајање знања.
Оно се не може поистоветити са памћењем и понављањем, нити са
обраёивањем одреёеног градива заједно са децом. То је процес активне конструкције и реконструкције знања; „логичка конструкција
коју дете мора самостално да изгради, али тако што ствари истражује, комбинује, проверава сопствене хипотезе, консултује другу децу
и одрасле, добија информације и сазнања како из организованих, тако и из спонтаних ситуација учења― (Правилник о општим основама
предшколског програма, 2006: 19). Учење предшколског детета је
успутно и случајно, често ограничено контекстом дешавања, мање
свесно, са мањим способностима вербализовања, скромнијим могућностима логичког закључивања, али са великим могућностима памћења, перцептивно одреёено, али зато имагинативно и представно
богато. Дете учи у свим ситуацијама и током целог дана.
Васпитач омогућује да се процес учења неометано развија.
Он препознаје и открива оно што деца знају, прати њихове потребе
и интересовања и на основу тога организује средину, планира материјале и активности који могу бити подстицај и прилика за нова учења, али и за ширење и стварање нових потреба и интересовања. Ситуација учења се организује индиректно, пажљивом организацијом,
тако што васпитач даје упутства и идеје, али на тај начин да деца сама доёу до решења и открића. Понуёени садржаји треба да буду различити по тежини, врсти активности, областима из којих потичу, тако да свако из групе „пронаёе― свој део, што деци даје прилику за
интеракцију и размену идеја.
Када се говори о упознавању света и развијању основних појмова о непосредном природном и друштвеном окружењу, треба истаћи да дете има природну потребу да разуме себе и свет који га
окружује, веома је заинтересовано за све оно што се око њега дешава и налази. Оно има идеје о стварима са којима се сусреће и тумачења за појаве и догаёања која је формирало на основу ранијих искустава. Како расте и развија се, све више прераёује и организује
искуства. У интеракцији са природном и друштвеном средином,
практичним учешћем у разноврсним активностима и облицима комуникације са одраслима, дете постепено прелази са опажајно-практичног и представног на појмовни план, чиме се граде основе за систем појмова из области природе и друштва.
У планирању, програмирању и реализацији усмерених активности детету треба омогућити да истражује природне и друштвене
појаве; уочава и упореёује карактеристике живог и неживог света;
уочава везе измеёу човековог развоја и развоја других живих бића;
уочава и тумачи природне појаве и процесе који се одигравају у живом свету; упознаје карактеристике биљног и животињског света и
њихове животне циклусе; упознаје и разуме друштвена догаёања и
друштвени живот своје средине, делатност људи, друштвене односе
и појаве, културу, обичаје, начин живота свог и других народа; упознаје правила понашања у саобраћају и њихову примену у свакодневном животу; сазнаје о угрожености, заштити и очувању животне средине. Да би деца разумела и стекла основне појмове о свету
који их окружује треба им дозволити да сама наёу одговоре. Децу
треба подстицати да испољавају интересовање и природну радозналост за ствари и појаве које их окружују, као и да откривају различите начине стицања знања кроз самостално долажење до одговора. У
том смислу, треба им омогућити да посматрају, истражују, питају,
експериментишу, упореёују, предвиёају, износе и проверавају своје
претпоставке, решавају проблеме, откривају узрочно-последичне
односе меёу стварима и појавама, класификују, разликују и категоришу ствари по њиховим својствима, примењују стечена знања у
новим ситуацијама итд.
- Функције поетског текста
У организацији усмерених активности, поетски текст се најчешће користи у функцији развоја говора, богаћења речника, увоёења
детета у свет књижевности за децу, развијања језичке културе. Поред
тога, поетски текст се може користити и у функцији развоја основних
појмова о природи и друштву. Дете се са поетским текстом сусреће
још од најранијег детињства. Најпре, када му певају успаванке, ташунаљке, цупаљке; затим у игри када изговара разбрајалице, бројалице,
брзалице, потом када му васпитач чита уметничке или народне песме,
када памти стихове и изражајно рецитује пред публиком. Може се рећи да је песма стални пратилац дететовог живота.
Поезија за децу јесте једно прилично разуёено поетско поље.
Она се развијала и јављала у складу са различитим условима и различитим потребама и деце и одраслих. У том смислу, постоји велика
разноликост и у тематском и у формалном погледу у распону њеног
временског трајања од почетка до данас. Она се, пре свега, обраћа
дечјем уму и емоцијама, дечјем интелекту и уобразиљи, са мањим
или већим успехом комуницира са мисаоним и осећајним светом детета и задовољава његове естетске захтеве.
У песмама за децу присутне су различите теме и мотиви својствени детету и његовом свету: све оно што га окружује, природа,
биљни и животињски свет (цвеће, дрвеће, лептирићи, зечеви, птице…), деца, чланови породице, љубав, игра, свет чудесног и фантастичног, све што је својствено детињству, али и оно што, понекад,
искаче из сфере дечјег интересовања. Дете занима све од земље до
неба, али му се нуди одмерена, занимљива и интересантна тематика;
свет улепшан нитима маште, поетизована и метафорична стварност
насликана ведрим и јасним бојама. „Њега држи у напетости свет заоденут у игру, чуда и чаролија, чежња ка немогућем, симболичка
визија света; занимљиви су му први контакти са светом, разонода,
пријатељство, породична љубав; интересантни су му љуска од јајета, живкање врабаца, играње мачића с клупчићима вуне, превртање
зечева по трави; воли да зна колико је длака у мачковом репу, „да ли
се мрак, кад је био мали, бојао таме―, да ли је „тата коњ на којем јашу сви клинци― или „судија за прекршаје― ― (Петровић, 1991: 132-
133) и свакакве ствари и измишљотине.
Потребно је нагласити да традиционална и савремена поезија
упућена детету, која му се чита, коју слуша и понекад говори напамет, има своја обележја. Традиционална поезија за децу, генерално
гледано, „више је израз патријархалног свијета и његових начела реда и озбиљности, који у дјеци, прије свега, види „будуће људе―, посматрајући дијете као недовршено биће и дјетињство као непотпун
свијет― (Вуковић, 1996: 74-75). Савремена поезија за децу израз је
једног друкчијег света, у ком су основна начела битно промењена, а
посебно је промењен став према детињству. Савремени песници „у
дјеци виде дјецу, а у дјетињству аутономан и вриједносно супериоран свијет; по њима, то је једини чист сегмент човјековог живота.
Основу модерне поезије за децу чини оно што се назива дјечјом
природом, његова психо-емотивна конструкција постаје изазов за
поетску креацију― (Вуковић, 1996: 75-77). Фантазија, потреба за вечном игром и наглашена потреба за хумором, битне особине детета,
су, уједно, њени основни структурни елементи.
У основи традиционалне и савремене поезије за децу стоје и
различити циљеви: то су у традиционалној – педагошко-моралистички, едукативни и прагматички; у модерној – забављачко-хуморни, маштарски и игриви. Ова два циља се, свакако, често мешају. Даље, у
традиционалној поезији интенција је веома видљива, понекад чак толико изражена да заклања естетско биће песме, док је у савременој,
практично, за дете невидљива. На тематско-мотивском плану, у домену стиха, односно метричке и ритмичке организације песме и у сфери
стила, такоёе, постоје одреёене разлике. Стандардне, вечне теме детињства, доминантне у традиционалној поезији, у савременој остају и
даље, али су све присутније градске теме и урбани миље, као и некадашње табу теме (љубав, страх и сл.). Строгу римованост традиционалне поезије у савременој смењују стихови различитих дужина и
слободније комбиноване строфе. То су, у односу на традиционалну,
„мелодични и импресивни стихови, лаки и игралачки, пуни неочекиваних асоцијација и непредвидљивих спрега, ексцеси у стилу и скокови граде строфе артистички богатим― (Петровић, 2005: 156-157). По
Вуковићу: „истрошени стилски репертоар традиционалне поезије
освјежава слободнија метафорика, ослоњена на већу фреквенцију тзв.
звучних фигура, а затим и на комплекснији асоцијативни потенцијал―
(1996: 78). Асонанце, алитерације, ономатопеје, игре речима, жаргонизми, слободнија и богатија лексика су средства којих се у стилском
погледу држи савремена поезија.
Подједнако уважавајући вредности традиционалне и савремене поезије за децу, у васпитању и образовању предшколске деце
треба користити само највреднија песничка остварења. Узимајући из
бескрајног и огромног простора поезије за децу врхунска дела, васпитач може употребити поетски текст за остваривање различитих
програмских циљева и задатака. Избор песама зависи како од узраста деце и њихових сазнајних могућности, тако и од дидактичко-методичке и педагошко-психолошке оспособљености, припремљености, мотивисаности и креативности васпитача.
У даљем раду, представљени су примери песама за децу које
васпитач може користити како би дете упознало и разумело свет који га окружује и изградило основне појмове о непосредном природном и друштвеном окружењу. Избор сачињен у раду обухвата песме
неколико аутора, а почиње од Змаја, највећег песника српске поезије
за децу, чије су песме и данас актуелне.
Добро познати стихови песме Свет: „ Ала ј‘ леп овај свет,
онде поток, овде цвет…―, носе поруку животне радости и оптимизма. Песма може послужити за упознавање детета са светом природе, лепотама природних богатстава, али и са последицама њиховог
искоришћавања у савременим условима и потребом очувања и заштите природе.
Добру основу за упознавање и праћење природних појава, односно временских прилика карактеристичних за одреёена годишња
доба, пружају Змајеве песме Киша и Ветар. Оне могу покренути сазнајне подстицаје и питања на која се траже одговори – колики је
значај воде, колика је снага ветра , итд.
Песма Сади дрво, истог аутора, упућује на посматрање и
уочавање основних карактеристика дрвећа и наводи дете на размишљање о значају дрвећа и користима које човек има од шума, као и
о начинима да се оне очувају и обнове.
Ради уочавања и тумачења природних појава и њиховог утицаја на живи свет, посебно оних које су повезане са годишњим добима и климатским појавама, може се користити велики број песама. Тако, на пример, Јесења песма Д. Радовића и Зимска песма Ј. Ј.
Змаја могу послужити за упознавање основних карактеристика јесени, односно зиме, као и за подстицање детета на систематско посматрање промена у природи ради проширивања искустава и стицања
знања о овим годишњим добима.
Када се организују активности са циљем стицања сазнања о
улогама које поједине биљке имају у човековом животу, васпитач
може користити песму Цветак Војислава Ј. Илића. Она упућује дете
на изграёивање хуманог односа према биљном свету и указује на важност старања човека о биљкама којим доприноси њиховом опстанку и развоју.
У оквиру активности усмерених на упознавање природне и
друштвене средине један од циљева је упознавање деце са основним
карактеристикама раста и развоја човека, као и условима потребним
за његов живот. Када се говори о исхрани као важном фактору човековог развоја, може послужити песма „Воће― Љ. Ршумовића. Ова
песма указује на значај воћа за раст и развој дечјег организма, па је
васпитач може користити како би упутио децу на формирање правилних навика у исхрани.
За објашњавање сложених процеса у природи који се одвијају у живом свету, васпитач, опет, може поћи од песме. Песма Миш је
добио грип Љ. Ршумовића даје подстицај за сазнавање о заједничким стаништима одреёених животиња и њиховој повезаности у
„ланце исхране―.
Успостављање односа са вршњацима и децом различитих узраста, као и односа са одраслима једна је од основних дечјих потреба. Ради стварања повољне атмосфере у групи и социјалних односа
који подразумевају толеранцију, поштовање мишљења и ставова
других, могу послужити песме Деца су народ посебан и Забрањујем
злоћу, већ поменутог аутора, које могу отворити многа питања – какав је положај деце у породици, која су њихова права и обавезе, какви су односи меёу вршњацима, измеёу дечака и девојчица, чланова
породице, итд.
Велики је број песама које се могу користити са циљем упознавања природне и друштвене средине и изграёивања основних
појмова о природи и друштву. Примери наведени у раду могу послужити васпитачима за непосредно извоёење активности из ове
области.
- Закључак
Предшколски период је богат по развојним потенцијалима
детета. То је период у коме се развија велики део интелигенције и
перцептивних способности, у коме се одвија интензиван сезомоторни и психосоцијални развој; дакле, период када се постављају темељи читаве будуће личности. У том смислу, вртићи, у којима се спроводи институционално васпитање и образовање предшколске деце
треба да омогуће најповољније услове за свеукупни развој дечје
личности.
Када се говори о развоју интелектуалних способности предшколске деце, васпитач користи различите методе, поступке, облике
и средства, водећи рачуна о постављеним циљевима, природи про-
грамских садржаја, потребама, интересовањима и узрасним карактеристикама својих васпитаника.
У организацији усмерених активности васпитач често користи поетски текст, узимајући из бескрајног и огромног простора поезије за децу само највреднија песничка остварења. Најчешће га користи у функцији развоја говора, богаћења речника, увоёења детета
у свет књижевности за децу, развијања језичке културе. На примерима смо показали да се, поред ових функција, поетски текст може
користити и у функцији развоја основних појмова о природи и друштву. У вези са тим, можемо рећи да су функције поетског текста
бројне и разноврсне.
Ради стварања целовите слике света, на чему се све више инсистира у савременом васпитању и образовању, и тематског повезивања програмских садржаја, потребно је проналазити најбоље начине, поступке и средства. Поетски текст васпитачу то, свакако, омогућује.
Литература
- Вуковић, Н. (1996). Увод у књижевност за дјецу и омладину. Подгорица: ИТП „Унирекс―.
- Јекнић, Д. (1995). Антологија српске књижевности за децу I: поезија.
Београд: МАК.
- Каменов, Е. (1985). Методика васпитно-образовног рада са предшколском децом за IV годину педагошке академије. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
- Лазаревић, Ж., Банёур, В. (2001). Методика наставе природе и друштва. Јагодина- Београд: Учитељски факултет у Јагодини/ Учитељски
факултет у Београду.
- Маркоска, Д. (2002). „Породица и вртић у првим корацима еколошког
едуковања предшколске деце―, У: Макевић, С. (ур.), Еколошка свест и
еколошко образовање деце и омладине (87-101). Шабац: Виша школа
за образовање васпитача.
- Петровић, Т. (1991). Дете и књижевност: критика о српској књижевности за децу. Лесковац: Дом културе „Жика Илић Жути―.
- Петровић, Т. (2005). Књижевност за децу: теорија. Сомбор: Учитељски факултет.
- Правилник о општим основама предшколског програма. (2006). Београд: ЈП „Службени гласник―.
- Радовић, Д. (1987). Антологија српске поезије за децу. Београд: Српска
књижевна задруга.
- Росић, Т. (2008). Методика развоја говора: изабрани текстови. Јагодина: Педагошки факултет.
Мc Ана СПАСИЋ-СТОШИЋ