Skip to main content

ЧИТАЊЕ И ПРЕПРИЧАВАЊЕ У ФУНКЦИЈИ ПРАВИЛНОГ

РАЗВОЈА ГОВОРА ДЕЦЕ ПРЕДШКОЛСКОГ УЗРАСТА

Резиме: Један од начина да се деца уведу у свет књижевних дела

јесте читање које на нивоу предшколског узраста обавља васпитач. Изражајно читање има многоструки васпитни значај за предшколску децу.

Препричавање прочитаног по унапред припремљеном плану излагања подстиче правилан изговор гласова и доприноси адекватном развоју говора.

Кључне речи: читање, мотивација, књижевни текст, препричавање.

Увод

Упознавање детета са чарима књижевности започиње врло

рано, још у предшколском периоду. Слушајући и усвајајући разноврсне интерпретације књижевних остварења, почев од песама и бајки са којима се најраније и најраёе сусреће, дете почиње посредно и

помало несвесно да се упознаје са самом књижевношћу. Већ на том

узрасту почиње да се раёа љубав према књижевном делу, коју одрасли треба да побуёују и константним интригирањем дечје пажње

негују и развијају. То је првенствено задатак породице, а пре свих

родитеља. Њихова улога у овом развојном периоду је пресудна.

Уколико се потруде да свом детету усаде љубав и интересовање за

књижевно стваралаштво још од малих ногу, утолико ће се оно лакше усмеравати касније. Његова жеља за дубљим и темељитијим проучавањем књижевног дела биће снажнија и поткрепљена претходно

стеченим искуствима и сазнањима. Правилно осмишљене и организоване усмерене активности у предшколским установама пресудно

доприносе подстицању и развијању интересовања детета за поимање уметничких својстава књижевног света. У овом случају је веома

битан правилан избор адекватних и узрасту прилагоёених књижевних текстова.

Читање на предшколском узрасту

Значајан задатак васпитача у вези са припремањем за рад са

децом предшколског узраста јесте транспоновање писаног говора у

усмени говорни израз, а то се постиже читањем. Задатак није лак

иако је чињеница да су оба говорна система у непосредној меёусобној повезаности. Усмени говорни израз је примаран јер је настао пре

писаног. Према томе, писани говор је секундаран и представља фиксирање интелектуалног дела говора, односно мисли које желимо

саопштити другима. Читањем се разоткрива не само мисаона компонента говора већ и емотивна компонента, жеље, мотиви, тежње, једном речи, инспирација писца, његова поетска стварност. Меёутим,

„читалачка позиција детета предшколског узраста условљена је

чињеницом да оно још није оваладало способношћу самосталног читања―(Дотлић, Каменов, 1996: 247). Како би се постигла оваква

трансформација и адекватно доживљавање књижевноуметничких

текстова од стране деце, неопходно је посредовање васпитача који

поседује широку језичку и књижевну културу. „Дете не може, с обзиром да не зна да чита, да ступи у директан контакт са уметничким

делом и да га само доживљава, тумачи и вреднује― (Наумовић, 2000:

11). Стога је васпитач у обавези да свесрдно преузме улогу преводиоца писаног језика у говорни, како би деца била у могућности да

упознају чаробни свет књижевних дела, њихов садржај и моралноестетске поруке које она носе. Такву своју улогу васпитач најпотпуније остварује на два начина: избором и интерпретацијом књижевног дела.

Васпитач са развијеном и изграёеном говорном културом, поред тога што својим говором у сваком тренутку делује као пример и

образац говорења, посредујући измеёу књижевноуметничких текстова и деце, значајно доприноси развијању љубави према књизи и

уметности речи уопште. Сходно томе, изражајно васпитачево читање један је од најзначајнијих корака у остваривању комплетне комуникације са децом. Уз адекватну мимику и гестикулацију васпитача,

спонтану причу о прочитаном и употребу очигледних дидактичкоигровних средстава, дете ће моћи да продре у суштину уметничког

текста и схвати његову емоционалну поруку. Према томе, читање

мора бити такво да омогући преношење емоција писца на децу, осећања која обузимају главне јунаке, носиоце радње, расположења и

лирска осећања садржана у самом тексту. У току припремања за изражајно читање, васпитач се мора придржавати одреёених методичких упутстава за организацију слободне и усмерене активности и

примену свих компонената доброг, изражајног говора.

Изражајно читање има непроцењиви васпитни значај за децу

предшколског узраста. Зато је неопходно да васпитач приступи одабиру књижевноуметничких текстова веома стручно и надасве одговорно. Пре свега, треба бирати текстове прожете дијалогом, јер садрже радњу коју деца радо прате, репродукују и чак драматизују.

Потом, бирати текстове са сликовитим описима природе, као и текстове чији језик привлачи пажњу деце лепотом својих израза. Уопште, народна, класична и савремена књижевност за децу у стиху и

прози представља неисцрпан материјал за читање деци. Развијање

патриотских осећања остварује се избором и читањем кратких текстова са тематиком из народноослободилачких ратова, љубав према

родитељима развија се читањем дела Десанке Максимовић, Драгана

Лукића и других, док се правилан однос према природи, живом и

неживом свету изграёује у делима Толстоја, Змаја и других великана

домаће и светске књижевности за децу. Према томе, треба бирати

дела са тематиком из дечјег живота, из живота одраслих који је доступан дечјем поимању ствари, из света предмета и бића, из света

забаве и игара. Текстови треба да буду прилагоёени узрасту деце, да

су кратки и једноставни, да су језички разумљиви деци, али и да

пружају могућност за усавршавање и развијање језичких елемената

дечјег говора.

Веома је битно да се методичком обрадом текстова које васпитач одабере за читање допринесе да садржај постане својина све

деце. Стога је неопходно да уметнички текст који се чита деци поседује јасан садржај, да је изражајан, са лепим и сликовитим изразима.

Још један значајан услов је избор текста који није засићен сувишним

непознатим речима. Дакле, текст не би требало да поседује више од

две-три нове, непознате речи, јер ће у супротном садржај бити тежак

за разумевање и доживљавање и неће одговарати дечјим могућностима схватања и прихватања градива. Са друге стране, ако су све

речи јасне, васпитачево читање оставиће дубок утисак на мале реципијенте. Меёутим, уколико има мање познатих речи, неопходно је

протумачити их пре читања, како би се повећао степен разумевања и

текст био јасан у целини. Утисак целине говорног садржаја од пресудног је значаја за схватање и усвајање поруке писца. Када се говори о поетским књижевним текстовима, нове речи не смеју се мењати, већ само подробно тумачити. Код научно-популарних текстова,

постоји могућност да се овакве речи замењују адекватним објашњењима и речима и изразима који су приступачни деци. На тај начин

ће се проширивати и богатити активни речнички фонд детета, што је

један од примарних задатака методике развоја говора.

Деца реципијенти на предшколском узрасту не учествују директно у сазнавању текста, већ слушају васпитачеву интерпретацију

одабране врсте књижевноуметничког дела.― Из тог разлога је важно

да васпитач приступи читању сасвим одговорно, тј. да прочита текст

изражајно како би привукао дечју пажњу, побудио интересовање да

уоче главне елементе понуёеног књижевног текста и схвате радњу―

(Смиљковић, Стојановић, 2007: 7). Деца емотивно доживљавају појаве и јунаке, радују се и тугују с њима, одушевљавају се или их

осуёују. Динамичност у читању, мимика, боја гласа, дикција и интонација имају веома значајну улогу у разумевању смисла текста и

саме емоционалне поруке. Осећање мере при читању је неопходно

и представља ствар укуса и педагошке културе васпитача. Сувишно драматизовање омета критичко слушање и усвајање садржаја

прочитаног. Наглашавање битног у тексту односи се на интонацију, боју гласа, темпо, реченични интензитет и друге компоненте изражајног читања.

Читање се може временски организовати према плану рада

по групама. Меёутим, ова активност се не сме изводити случајно како би се, на пример, умирила несташна деца. Током читања неопходно је обезбедити тишину, будући да сваки шум или неки други

звучни извор доводи до расипања дечје пажње.

Након успелог читања текст се, на захтев деце, може поново

изражајно читати, будући да је понављање прозних књижевних састава потребно ради успешнијег утврёивања и усвајања садржаја.

Када је у питању млаёа узрасна група, понављање се своди на просту репродукцију, односно понављање истим речима, с обзиром на

то да је дечје памћење на овом узрасту веома пластично и заснива се

на задржавању аудитивних утисака.

Препричавање на предшколском узрасту

Један од најсврсисходнијих и најчешће коришћених облика

усменог изражавања деце предшколског узраста јесте препричавање

садржаја књижевноуметничких текстова. У методичкој литератури

препричавање се убраја у говорне вежбе, будући да се њиховим коришћењем веома доприноси говорном развоју деце. Ова активност

се углавном реализује након васпитачевог изражајног читања одреёене врсте књижевноуметничког текста, после причања, посматрања

слика, гледања филма, телевизијске или позоришне представе, слушања радија. Дакле, за ову врсту говорних вежби могу послужити

сви расположиви извори: непосредна стварност, посредна стварност

која се упознаје читањем текстова, доживљаји било индивидуални

или колективни и машта.

Дословно препричавање, које се своди на просту репродукцију усвојених садржаја, примењује се у раду са млаёом узрасном

групом деце. Наиме, на овом ступњу интелектуалног развоја, деца

имају потребу за дословним понављањем захваљујући пластичности

њиховог памћења тако да свако, па и најмање одступање од овакве

репродукције изазива негодовање против нарушавања слике која је

већ створена у њиховој свести. Дословно се препричавају кратке

приче, анегдоте, басне. Такво препричавање доприноси, пре свега,

нези логички повезаног говора. У млаёој васпитној групи оно се организује по плану, измеёу осталог и допуњавањем реченица. На тај

начин, овај облик препричавања поприма својство занимљиве активности, слободне дечје игре која пружа могућност тзв. позајмљивања

говора стидљивом детету. На пример, кад васпитач застане у говору,

деца му „помажу―. Тиме се активно укључују у слушање, праћење

говора и активно препричавање по реду, односно по извесном плану

васпитача. Васпитно-образовна пракса указује на чињеницу да коришћењем само простог, репродуктивног препричавања, деца, нарочито у старијој васпитној групи, губе жељу за препричавањем. Да се то

не би догодило, да се не би губио смисао за доживљавање књижевних дела, треба од дословног препричавања ићи даље у циљу постизања самосталности у говорном изражавању деце.

На сложеније облике препричавања прелази се онда када се

уочи да су деца оспособљена да самостално, својим речима препричају садржај прозног штива. Тада се може применити скраћивање

прозног текста као сложенији облик. На пример, препричава се само

фабула, ток догаёаја, без објашњења мање важних појединости. Још

један сложенији облик препричавања је проширивање садржаја новим детаљима. Деца тиме повезују познате са новим појединостима,

најчешће асоцијацијом, и комбинују представе коришћењем маште

у стваралачком препричавању. У току препричавања деца настоје да

имитирају изражајни говор васпитача, што је веома корисно, јер се

труде да коригују или потпуно елиминишу грешке у свом говорном

изражавању.

Препричавање се може комбиновати са илустровањем или

слушањем магнетофонске репродукције дечјег препричавања. Постоје и други начини:

текст се препричава до половине, а други део деца илуструју;

илуструје се први део приче, а настави се са препричавањем;

препричава се текст у целини, а илуструје само једна реченица.

Препричавањем деца подражавају и спонтано усвајају различите форме језичког остварења у разноврсним делима која се репродукују, па се тако спонтано уграёују у дечју свест и језичку културу.

Закључак

Читање и препричавање као облици говорне комуникације са

децом предшколског узраста отварају неслућене могућности у стимулисању говорног развоја деце, у богаћењу њиховог речника и

подстицању језичког стваралаштва. Зато је њихова адекватна примена од несумњивог значаја за развој комуникацијских способности

деце, а она управо зависи од припремљености и оспособљености

васпитача за правилан избор одговарајућих књижевноуметничких

текстова са којима ће се деца упознавати и откривати њихове скривене поруке и значења.

 

Литература

  1. Бугарски, Р. (1995). Увод у општу лингвистику. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
  2. Дотлић, Љ., Каменов, Е. (1996). Књижевност у дечјем вртићу. Нови

Сад: Змајеве дечје игре.

  1. Михајловић, Б. (1979). Методика развоја говора. Крушевац: Педагошка академија за образовање васпитача предшколских установа.
  2. Наумовић, М. (2000). Методика развоја говора. Пирот: Виша школа за

образовање васпитача у Пироту.

  1. Петровић, Т. (2005). Књижевност за децу: теорија. Сомбор: Учитељски факултет.
  2. Rosandić, D. (2005). Metodika knjiţevnog odgoja. Zagreb: Školska knjiga.
  3. Росић, Т. (2008). Методика развоја говора. Јагодина: Педагошки факултет у Јагодини.
  4. Смиљковић, С., Стојановић, С. (2007). Предшколска и школска лектира. Врање: Учитељски факултет у Врању, Врање.

 

Ивана ТАСИЋ МИТИЋ