Проф. др Стана СМИЉКОВИЋ
Учитељски факултет у Врању
КЊИЖЕВНИ ТЕКСТОВИ ЗА ДЕЦУ
КАО СЛОБОДНА ЛЕКТИРА
Резиме: У овом раду расправљаће се о књижевно-уметничким
текстовима као изворима лексике, симбола, граматичког система. Указаће се на врсте које програм предмета Српски језик и књижевност на млађем основношколском нивоу предвиђа, као и на вредна остварења савремене књижевне продукције за децу. Циљ рада је да се путем интегрисаних
садржаја укаже на неодвојиву и нераскидиву везу између језика и књижевности. Одабрани књижевни текстови које ученици читају у периодима слободног времена омогућавају дијалог са ауторовим текстом који
доприноси развоју мишљења, богаћењу духа и смисла за лепо.
Кључне речи: Књижевно-уметнички текстови, лексика, лектира.
Увод
Књижевни текстови представљају полазне претпоставке које
су везане за учење језика, богаћење лексике, уочавање симболичнометафоричних слика, хумора, игре и поезије. Језички слојеви књижевних текстова међусобно се прожимају и захтевају контекстуално
читање. Поред тога, основне вредности српског језика уочавају се и
сазнају из естетског смисаоног текста који мотивише децу на размишљање, усмени и писмени стваралачки приступ и способност комуницирања.
Феномен језика, а нарочито његов екстралингвистички слој
који чине акценат, емотивно-мисаона усмереност, мелодија и ритам,
представљају основу у процењивању значењских симбола и нивоа
садржаних у уметничком делу, посебно за децу. Речи у језичком
тексту откривају суштину и продиру у суштину. Без њих многа објашњења појава би пресахла, а духовност ишчезла. У речима књижевних дела сачувана је традиција и култура људске цивилизације, говор љубави проистекао је из најдубљих осећања, отварају се слике
душа поколења и мудрости опстајања. Ове констатације, као и сликовитост и сугестивност уметничког говора показаћемо на примеру
поезије Десанке Максимовић и Мирослава Антића, с једне стране и
народног стваралаштва, с друге.
Годишњак Учитељског факултета у Врању, књига III, 2012.
Богатство песничке речи
Богата ризница песама за децу Десанке Максимовић опева
доживљаје детињства и детета, усхићења свеживотним и свеприсутним у космосу. Живот сваког живог створења, патње, персонифициране боли и радовања животиња, птица, биљака и још много ситница које живот чине пуним и динамичним, заузимају важно место у
поезији за децу. Почев од збирки симболично-метафоричног наслова, као што су Река помоћница, Ветрова успаванка, Пролећни састанак, Росне руковети, Шумска љуљашка, Чуда у пољу, Сунчеви
поданици, Птице на чесми, Златни лептир и Дете у торби, до бајки
и прича, песникиња ниже стихове исклесане руком доброг мајстора
певача. Открива тајне срца и душе природе, разгрће мрачне шумске
ходнике, проналази у њима скривене горске потоке и разуме гргоље
воде, чује говоре цвећа и дрвећа, слуша како живот ниче у хиљаде и
хиљаде примерака.
Детињство проведено у ненарушеној природи Бранковине и
њени мириси најбоље ће се одразити у песмама које симболизују зачетак здравог живота и почетак једног новог сазнања природе. Кроз
изванредне описе река и шумских бистрих извора, кладенаца, врела,
вирова, росе којом се умивају птице и траве, водом која је животворни сок, описом планина, шуме и цвећа, биља у њој – песникиња сва
своја чула дарује песми. Сва њена знања о постојању и животу наједном оживе, успламте и ти огњеви рађају песму која слави живот
и лепоте у њему. Наводимо неколико стихова као доказ претходној
тврдњи:
Ја волим скровити живот шуме,
никад не знаш отров у којој је бобици,
никад не знаш шта паук шумски уме,
нити шта коњиц ветар носи у зобници.
Ја волим живот шуме скровити,
никад не знаш где вију гнезда тајне,
не знаш где те чека извор лековити,
где ћеш наћи дрењина рујне колајне.
Игра духа и стваралачке маште, као и тежња ка узвишеним
сазнањима остварена је необичним везама речи, инверзивним стиховима, метафорично-симболичним и персонифицираним језиком преплетеним чудесношћу и фантастиком. Зато, док се читају њене
песме, осећамо: како се птице умивају, договарају, певају, ћућоре,
жвргоље, граде гнезда, одгајају младунце певајући им успаванке, и
бубице које воде опасну борбу за опстанак тежећи некаквом поретку. Ту је безброј гмизаваца и других животиња које се међусобно
разумеју, а њихов говор и проблеме и сам читалац разуме. Природа
пуна боја исказана поетском мелодијом и жива створења у њој наткриљена су космичким догађајима. Све функционише у најбољој
хармонији: звезде су ту да прате шта се тамо доле, у најскровитијој
шуми догађа, својим сребрним сјајем осветљавају путеве залуталих
путника – бубица и птица. Уколико звездани сјај не може допрети
до живога света – ту је месец који се невидљивим мердевинама спушта до земље, ломи сенке и путеве. И ветар, који песникињи личи
на младог момка, развејава све снове када наврати у шуму или крошњу дрвета, а сунце – тај жути сунцокрет – својом топлотом зове
семе различитих биљака да избије из земље.
Игровни елементи и дете
Најлепше слике обликоване игром речи и разуђеношћу израза назиру се од песама у којима Десанка Максимовић открива своју
безграничну љубав према цвећу и биљкама. Животни хедонизам и
хуманизам избија из ритма стихова. То је пут којим нас песникиња
води ка чудима у која побеђујемо. Прекрасним и оригиналним метафорама песникиња осветљава камене и загонетне пећине и у њима
крунисање цара патуљака круном каменог цвета, ноћно крстарење
патуљака у шуми и њихов труд да пронађу чашице каћунака из којих би се напили воде. Асоцијације се нижу: отварају се змајеви двори, назире се змај који „девојку под пазухом носи“. Ту је и змија
младожења која скида змијску кошуљицу како би се претворила у
прекрасног момка. Над свим тим чудним догађањима седи усуд,
скида звезде са неба и баца их у воду. Вода носи звезде, месец их
прати и плете своје руменкасте мреже како би уловио све оно што се
са висине може видети и чути. А када се створи привидан мир и све
заспи, зажуборе неке горске чесме које почињу своје ноћне песме
намењене вили која повија и љуља дете, намењене живом свету који
само ноћу проналази смисао живљења. Када се све светлости ноћне
угасе, ту је свитац који попут ноћног светионика проналази изгубљене путеве мравима и штурцима. У саму рану зору весели птичји
оркестри пробуде шуму, биљке, ветрове и воду. Поздраве месец и
звезде, ноћне чуваре и пошаљу своје песме које се ветром и водом,
као ехо, разносе свуда. Уочава се да специфичним стихом, тоном,
римом, асоцијацијама, ономатопејама и хиперболом песникиња
ствара доживљај, динамизира лирске догађаје и ситуације. Ритмом и
хармонијом успоставља се живот који се множи и оплођује, гради се
мост од реалности до мита и легенде, од бајке до дугих лирских монолога којима се осмишљава живот у безброј облика и слика.
Немушти језик којим говоре животиње и биљке кроз песму
одувек је био човеку загонетан јер тај свет живи својим животом који се манифестује покретима, погледима. Своје болове и радости изражава само кликтајем, завијањем. Одлази са земље као што одлази
суза, роса или облак. Специфичним везама речи, епитетима који
красе стихове и строфе, динамичним глаголима и поезијом која господари, песникиња је успела да симболичним језиком исплете и
преплете текст који не остаје само знак већ и са многим значењима.
Тим поетизовано-симболичним језиком ствара се игра којом се
остварује „радост срца“ и стиче мудрост.
Тајне и мудрости света које песник кроз игру речи саопштава
и које деца кроз сопствену игру прихватају исказане су кованицама,
неологизмима, асоцијацијама, контрастима, деминутивима, застарелим и заборављеним речима, тихим хумором којим се осветли појава или догађај. На тај начин песникиња психологизира биљни,
животињски и неживи свет, указујући при том, младим читаоцима
сасвим необичну животну димензију.
Писци за децу својим стваралаштвом бране дете у одраслом
човеку, помажу да мали човек одрасте, као што је то чинио Мирослав Антић у својим песмама. Звездасти снови и жеље, све лепоте
овога света живе својим посебним животом у поезији, домаштавају
се започете приче о детету, откривају тајне снова и сновиђења. Песник пева: „Све се ређе усуђујем да изговарам речи јер увек значе
друго него што ја то желим.“ Оне (речи) наличе на бајку, пословицу
или загонетку. У складу са тим својим унутрашњим духовним законима, Антић ствара песму и свестан је да је „највећа поезија тренутак када ниси свестан песме.“ Опозиција могуће-немогуће, присутна
у овом примеру, као и у другим, у потпуности је функционална, поткрепљена игром симболичних речи и веза. Пронађена је азбука која
се увек изнова учи. Његове песме саме по себи уносе животно и песничко искуство које је модерно конципирано и грађено, јер песма
је пут да се до личности дође. На том путу песник се бори за аутономију – слободу деце. Изнутра је треба обасјавати невидљивом светлошћу која ће огрејати само истинске духове. То треба чинити
игром и маштаријама јер и у игри има озбиљности и истине. За песника Антића игра је једна од највећих истина.
Посебна срећа за песника је говор и откриће речи. У њима је
лепота значења и звука. Његове речи увек другачије значе но што он
жели: „Ко зна гласове мисли, ретко када се оглашава гласом говора.“ Зато песме личе на игру сна и јаве, веровања и надања, игре грана на ветровима. За песника су светови деце велики „јер да би се
истински волело, треба одрасти до детета“ – каже песник, као што
„нема малога човека и мале љубави“. Уметничким визијама писци
употпуњују тзв. празан међутекстовни простор мислима јунака и
њиховим доживљајима. Тиме откривају узвишено у обичном, стварајући асоцијације читалаца које богате језик, мисао и емоције младог читаоца.
Симболи у народној басни
Много је слојева који су се током протеклих миленијума таложили те представљају подлогу за обнову сазнања и значења ове
књижевне врсте. Оно што се из предања може назрети и што је још
увек актуелно – то је језик. Иако има доста елемената архаичности,
бајковитости и фантастичности, слика створена у давној прошлости
остаје. Визуелни облик који је потекао из речи богати се путем језика и његове неисцрпне моћи, омогућујући да се у њему пронађе
живот. Ко ће у њему наћи оно што ће га испунити, зависи од њега
самог. Али, наћи ће. И ученици ће, уз помоћ свог учитеља, а понајвише својом интуицијом, продрети у књижевни текст и себе обогатити новим доживљајем, новом врстом мудрости.
Осим препознатљивих симбола који навиру из предања, могу
се у појединим појавити и бајковити. Такав је случај са предањем
Змија-девојка у Мрсињграду. Композиција – сасвим у духу бајке, језик и чудесне представе такође. Заплет намеће догађај из којег ће
потећи предање о девојци коју је отац проклео да се у змију претвори и чува благо све док је људско лице не пољуби. Визуелна представа проширује се духовном: девојка плеше у рану зору, пре сунца.
Такав чудесан призор видео је пастир, хтео је побећи, али исповест
девојке и молба да је спасе, задржала га је. Страх да пољуби змију
био је јачи од обећаног блага и лепоте девојке. Трипут је змија полазила уз пастиров штап, трипут ју је пастир стресао. Клетва којом је
отац проклео девојку, добија нове димензије: уклела је пастира да
му трипут опусти кућа. Он умире.
Иако је овај текст предања изабран као домаћа лектира за четврти разред, он има и своју дубљу филозофију и није у потпуности
из дечјег доживљајног света. У њему има фантастике, драме, маште,
говора, покрета, боја, звукова, светла, али и таме. У складу са могућностима деце, открива се живот у својој сложености која рађа страх
да ће се, можда, угасити, нестати. Жеља девојке да сачува благо јача
је од страха који је створила природа – снежних неприлика. Из страха се јавила потреба да се девојка преобрази у пређашњи лик. Живот
испод змијске кошуљице за њу је теснац, оквир који је спутава. Самоћу ублажава повременим преображајем у девојку, али клетва је
присутна стално. Људски лик је елиминисан, говор је остао. Говором она исповеда своју невољу. Кад јој се жеља не испуни, и она испољава кобну и злу страну своје природе. Жели смрт човеку који је
из зачараности не може спасити, јер га спутава страх. Цика којом
змија испољава своју негативну енергију наговештава кобни крај. То
је истовремено и опомена да је живот велика борба. Текст отвара загонетне капије игре речи и игре за живот. Јунаци је нису размрсили.
Басна има дуги живот захваљујући својој непрестаној примени у објашњењу мисли и догађаја који су везани за човека и човечанство. Уколико су њене примене нове и увек оригиналне, она
успешно продужава своје трајање и обнавља смисао и значење у зависности од времена и услова развитка човекове мисли. Човек у басни не треба да препознаје јунаке и догађаје из живота, већ својим
духовним бићем открива алегоричност казивања. Уколико се препозна догађај или јунак, басна губи своју првобитну лепоту, те књижевни текст постаје дидактички.
Басна је жанр са необичним јунацима: то су животиње и
предмети који говоре и имају сталне карактере. Иако су то животиње различитих врста, међусобно разумеју језике, успостављају
комуникацију, друже се, гложе; дијалогом подстичу развој радње.
Драматика и сажетост радње елиминисала је описе и портрете, ту је
акција која треба да се спроведе до краја. У самом центру читаочеве
и слушаочеве перцепције је текст који се одликује својом двострукошћу радње, или тзв. нивоима у радњи. Ови нивои доприносе успостављању поетичности која басну чини књижевношћу. Крај басне
представља сједињавање обеју равни које су се током развоја радње
јављале као супротне, противречне. Као у драми и епу, катастрофа у
басни представља психолошко пражњење, доводећи радњу басне до
природног завршетка. Претходна тврђења поткрепићемо анализом
басне Феникс и голубови.
Спољашња лепота узбуђује нарочито онда када је биће ње
свесно. Оно се поноси сазнањем да ће дуго гледати свет и чуда у њему. Такав је феникс који се сам излегао из родитељског гнезда. Прекрасно тело, крила, издржљивост, све је то спремно за стогодишњи
лет. Јато белих голубова, као нежни посматрачи, прилазе фениксу,
диве се лепоти и дуговечности. Прво питање које постављају – где
му је друг – открива психологију пркосног и осионог летача и у контрасту, дружељубивих грлених певача.
Дијалог, којим се две равни у басни приближавају и одмичу
истовремено, открива две супротне особине: жељу да буде сам и дуговек, јединствен – то је жеља феникса, и жељу голубова да у друштву, песми и лепоти игре у лету испуне своје животе. Сазнање да
ће сто година летети сам, изазива сажаљење код дружељубивих птица: О, несрећне на свету птичице! Како ли ће толико дуги и бедни
проживети и провести живот, и без брата, и без пријатеља, без
сестрице и без верна друга (Обрадовић, 1963:245).
Поента је симболично-поетска, прожета тугом и болом због
самоће. Не намеће се, сама се открива из кратког дијалога који је
функционалан. Појам лепоте је широк и различито се тумачи. Проналажење смисла духовне лепоте најсветлији је животни чин. Голубови су умели да га пронађу.
Будном перцепцијом, читаоци млађег школског узраста, читајући прозна и песничка остварења, откривају и оне лепоте које су
по много чему неухватљиве, суптилне, бесконачне у изналажењу лепоте која утиче на развој духовног богатства. Снага генија писаца и
твораца народне књижевности допринела је открићу поетских елемената свевременског значења.
Закључак
Песник песмама пише и ствара разгледнице ума, мисли и сећања, промишљања, досезања до усијаног ума, до креације. Има тренутака када је свестан апсолутног себе, када тврди да уме да обликује ватру длановима, хода по пени реке и океана. Умео је све то јер је
веровао себи и речима којима испуњава мисао, знао је да је незнање
веће од знања. Потпуно је у праву када потенцира да се огромна знања могу наћи и у малим световима. Певајући о свему чега се дотакао, песник Антић се узвисио до оних који умеју да се одмакну
довољно и виде ствари изван чула, а да ипак живе у њима својим
животима и чулом свога духа обележе време. Антић је обележио
време јер је полазио од сазнања да је дух сваке речи којом је створио
игру, хумор, мисаоност шири од саме употребљене речи.
Мисао немачког писца Грима да је „у давна времена сваки
звук имао свој смисао и своје значење“ остаје важећа јер је свевре-
менска. Каже се да је реч магија, да се звук простире у етар својом
вишезначношћу и симболиком, не само у књижевном тексту, и да
има своју функцију. У књижевним делима за децу појмови и звукови, тачни описи и кристализиране слике света задржане су језиком.
Језик и речи у њему не могу се описати, нити објаснити до краја, макар колико синонима и симбола нашли, као што је то учињено трагањем по песмама поменутих песника. Изговорена реч, разговор
природе и птица, струјање ветрова и хука змајева осветљава човеков
дух и животни ритам који се осећа из стихова који симболизују неисказану лепоту, радост, остављајући могућности различитог разумевања поезије и поетике писаца какви су Десанка Максимовић и
Мирослав Антић.
Књижевна дела за децу откривају најдубље садржаје живота
и значе сусрет младих духова са тим истинама које су често неухватљиве. О њима се пише да се досегне до лепоте која ће у младом
бићу пробудити мисао и изазвати естетско-емоционални доживљај,
саградити хармонију и бити зрнце мудрости у даљем животу и трагању (Смиљковић, 2009: 68). Књижевна дела, прозна или стиховна,
настала у срцу, исказана речима оживљавају, или живе свој други
живот у мислима и осећањима читалаца. За њих је то шаролики и
разнолики свет духова који траже тајне у лепотама, прижељкују да
из текста потече река догађаја, проговоре ликови. Речи, нарочито у
делима намењеним деци, постају шифре. Како ће их она дешифровати, зависи од психичке конституције и културе читања, од тога колико је понуђена естетска творевина блиска дечјем животу. Уколико се
успешно успостави дијалог између писца и читаоца путем текста,
утолико ће задовољство у трагању за смисленим лепотама бити веће.
Литература
- Виготски, Л. (1975). Психологија уметности. Београд: Нолит.
- Обрадовић, Д. (1963). Басне. Београд: Просвета.
- Караџић, В. (1853). Српске народне приповијетке. Београд: Нолит.
- Смиљковић, С. (2006). Ауторска бајка. Београд: Учитељски факултет у Врању.
- Смиљковић, С. (2002). Настава српског језика и књижевности I.
Врање: Учитељски факултет у Врању.
Stana Smiljković, Ph.D.
LITERATURE FOR CHILDREN
AS EXTENSIVE READING MATERIAL
Abstract: Literary texts as sources of lexicon, symbols, grammatical system
will be discussed in this paper. The author points out the types of literary texts
forseen by the curriculum of the subject Serbian language and literature on lower elementary school level. The writer also emphasizes valuable achievements
of modern literary production for children. The goal of this paper is to point out
by integrated contetnts inseparable and permanent ties between language an literature. Chosen literary texts that students read in their free time provide a dialogue with author`s text which contribute to thought development, enriching
spirit and the sense for beauty.
Key words: belletristic texts, lexicon, reading.