Мс Марија ДЕЈКОВИЋ
Докторанд Учитељског факултета у Врању
КЊИЖЕВНИ ТЕКСТОВИ И РАЗВОЈ ДЕЧЈЕ МОРАЛНОСТИ
Резиме: Књижевно дело за децу представља неисцрпни извор знања из свих животних области. Проучавањем књижевног дела, његових
идеја и мотива, осим примарних естетских, остварују се и општи дидактички циљеви. Примери из књижевних дела за децу имају велики утицај на
духовни развој детета, као и на свеукупан развој личности. Ликови у делима за децу, носиоци позитивних или негативних особина, помажу детету
да препозна битне врлине и мане и на тај начин формира сопствени систем вредности.
Кључне речи: књижевност за децу, морал, морално васпитање.
У васпитању и образовању за живот и рад велику улогу игра
љубав према књизи. Књижевност је меёу првим уметностима са којима се дете среће. Примери из прича, песама, бајки, басни, сликовница
остављају дубоки траг на духовни живот детета, на његову целокупну
личност. У савременој педагогији више се истиче значај позитивних
примера, мада и негативних који, без сумње, имају велики васпитни
значај јер код детета могу да изазову одвратност према многим људским недостацима: неуредности, хвалисавости, лењости, лукавству…
Има много примера да су књижевни текстови помогли родитељима у
одвикавању деце од неких негативних особина, као и у стицању позитивних.
Педагози и писци за децу имају различито виёење функције
књижевних текстова за децу. Док педагози истичу васпитну функцију као основни критеријум њихове употребе у настави, писци инсистирају на ставу да се књижевност за децу не сме процењивати
критеријумима створеним изван ње саме, нити се сме гледати на њу
искључиво функционално.
Сунчица Денић истиче да „објективност, праведност и хармоничан однос према стварном и могућем које писци за децу, као и
сама деца, прихватају и нуде, нужна је подлога за тумачење и прихватање књижевног текста за децу, као и приступање одраслих у
примени истих― (Денић, 2010: 152).
Годишњак Учитељског факултета у Врању, књига IV, 2013.
Дете не може да развија ставове и вредности само на основу
приче о томе како је важно да поступају исправно, сараёују, буду
добри другови, да није лепо када се сваёају итд. Наравно да је важно
да са децом разговарамо о свим тим стварима, али је много важније
да им пружимо прилику да кроз различите активности доживе шта
значи сарадња, превазилажење конфликата, решавање проблема.
Учитељи имају могућност да са децом кроз различите игре, песме,
приче и активности додирну теме које се тичу развоја животних
вредности. Зато је један од основних задатака наставе књижевности
васпитно деловање на ученике и развијање моралних вредности ученика кроз обраду и детаљну анализу књижевних дела.
Ликови у делима за децу носиоци су позитивних или негативних особина, у њиховим поступцима ученик ће препознати врлине и мане појединца, групе или појединих друштвених сталежа, наћи ће узоре сопственог понашања и изграёивати систем вредности.
Књижевно дело за дете представља неисцрпни извор знања
из свих животних дисциплина. Проучавањем структуре књижевног
дела, његових идеја, естетских вредности, остварују се циљеви не
само наставе српског језика и књижевности већ општи дидактички,
васпитни и образовни циљеви. Иако савремена критика с негодовањем гледа на принцип дидактичности када су у питању дела за децу,
постојање поуке је очигледно у свим фазама развоја књижевности.
„На синхронијској и дијахронијској равни књижевности, историје, од епопеје, мита и легенде, преко различитих модела усмене
традиције, све до великих остварења домаће и светске белетристике,
садржина сваког конкретног дела поучава читаоце својом садржином
или уметничком лепотом. Поруке великих уметничких дела, као што
су Илијада, Одисеја, Еп о Гилгамешу или Библија, представљају драгоцене поуке или искуство читавог народа на континуираној линији
књижевног развоја, од самих прапочетака, па до наших дана. Позната
дела српске и светске књижевности независно од језика на коме су
написана и коме жанру припадају, уче човека да не понавља грешке
праотаца, које су биле карактеристичне за детињство људске цивилизације― (Смиљковић, Милинковић, 2008: 22).
Читајући песме, приче, бајке, басне и остале врсте, деца се
упознају са њиховим актерима, јунацима, који су носиоци позитивних и негативних особина. Деца ће негативне поступке препознати и
осудити их, а са позитивним јунацима ће се идентификовати и усвојити њихове вредности и поруке које дело шаље. Тако ће, на пример,
Змајеве песме Материна маза и Гаша помоћи деци која су лења и
размажена да увиде колико су те особине ружне и штетне.
Гаша хтеде столар бити
Тежак му је сврдо.
После хтеде ковач бити
Гвожёе му је тврдо.
Он је хтео и ткач бити
Кидају се конци.
И лончар је хтео бити
Ал му смрде лонци.
Затим хтеде кројач бити
Ал га игла боде.
Што год Гашан поче радит,
Све натрашке оде!
За стицање навике уредности и чистоће деци може помоћи
песма Гвида Тартаље Пери руке, И воде се боји, затим Змајева песма
Чистоћа је пола здравља. Колико је тврдоглавост ружна особина и
као и да се инатом не може постићи ништа добро, деца могу увидети
и читањем песме Два јарца Душка Трифуновића.
Кад су дошли насред моста
један рече – сад је доста
и са једне стране и са друге стране
Вратимо се свако себи
да до туче дошло не би
ни са једне стране, ни са друге стране
Песма Једнога дана Љубивоја Ршумовића исмева седам готована који презиру рад и труд и читаоцима шаље поруку да се не може добити ништа ако се сами не потрудимо и не радимо вредно. Колико вреди добар друг откривају нам песме У самоћи Љубивоја
Ршумовића, Свитац пшеничар и воденичар Добрице Ерића, Добри
пријатељи Јована Јовановића Змаја, Друг другу Драгана Лукића и
многе друге. Песме Мати Јована Јовановића Змаја, Бака Десанке
Максимовић, Шта је највеће Мирослава Антића, Срце Драгана Лукића величају породичне вредности. Много је лепих песама које код
деце буде љубав према домовини и свом народу. Таква је песма Домовина се брани лепотом Љубивоја Ршумовића, која читаоца подстиче да размисли од којих се то опасности домовина треба бранити
(непријатељ, насиље, сиромаштво, нерад, сваёе, неслога, некултура,
неправда…) и открива му како се домовина може бранити лепотом,
реком, цветом, песмом, хлебом, добром књигом, чашћу, знањем, животом… Ова песма шаље детету поруку да се љубав према отаџбини
не показује позивом на борбу, рат, смрт, да се домовина не мора
бранити само пушком, већ највећим људским вредностима:
Домовина се брани лепотом
И чашћу и знањем
Домовина се браним животом
И лепим васпитањем
Патриотска осећања код деце пробудиће и песме о завичају
Моша Одаловића:
Само у мом родном крају
Умем да одредим
стране света
и нигде
нигде
нигде
више
У формирању погледа на свет, развоју моралне свести и моралног понашања, значајна је улога бајки као носиоца великих животних истина. Иако је у бајци све наизглед фантастично, нестварно,
ликови и догаёаји су плод маште, у суштини сваке бајке је обичан
човек и порука да добро побеёује зло, да се праведност, поштење,
искреност, скромност, рад и труд увек на крају исплате. Тако бајке
Пепељуга, Трнова Ружица, Ружно паче, Прича о Раку Кројачу, Чардак ни на небу ни на земљи, као и многе друге, васпитавају децу у
хумане и дубоко моралне личности.
„На предшколском и основношколском узрасту бајка значајно утиче на личност ученика. Богата многим местима неодреёености, она допушта дечјој машти да прошири њену садржину, уведе
нове ликове, чудесне ситуације, необичне сусрете, несвакидашње
борбе добра и зла, из којих ће у друштву главног јунака и они сами
изаћи као победници, естетски, емоционално и интелектуално много
зрелији, духовно богатији, морално јачи, него пре читања бајки―
(Стојановић, 2010: 386).
Од свих књижевних врста басна има најексплицитније истакнуту поруку. Занимљивост причања, драмска ситуација, природност
дијалога, јасно оцртан карактер ликова, њихова осећања, експлицитна порука, привлаче децу и можда више од свих књижевних врста
утичу на развијање њихових вредносних судова. Читајући басне
деца ће научити да цене врлине, исправљају мане, цениће сналажљивост, домишљатост, осуёиваће тврдоглавост, халапљивост, лукавство, хвалисавост… Басна ће код детета развити љубав према народним умотворинама, усмериће ученика на животне ситуације у
којима треба показати мудрост, сналажљивост, разборитост, помоћи
ће детету да уочи узрочно-последичне везе у одреёеним ситуацијама.
Дидактичност басне најизраженија је код Доситеја Обрадовића, и то у
виду наравоученија, односно посебних објашњења поруке басне.
Пас и његова сенка
Пас, носећи парче меса, пролажаше покрај једне реке. Опази у реци сенку своју и помисли да је то други пас с месом. Учини му се онај комад много већи, залети се да га уграби, упусти свој комад, те му га однесе
вода, пак остане чудећи се како у један мах оба комада пропадоше.
Поука – не види се оно што се има, зато што се гледа оно што
се жели…
Настава језика и књижевности басну је одувек обилато користила управо због њене моралне функције, што се често изједначава
и дефинише као васпитна функција, као што би често могла бити
синоним. Животиње које се понашају као људи одувек су привлачиле пажњу ученика. У основној школи незаобилазне су басне Цврчак
и мрави, Лав и миш, Гавран и лисица, Лав и лисица, Лисица и ждрал,
Вук и јагње, Корњача и зец, Пас и његова сенка… Али треба рећи да
басна не сме да се користи само за остваривање васпитних циљева,
већ да су оне погодне и за остваривање многих функционалних циљева (развијање менталних и рецепцијских способности, оспособљавање за анализу књижевног дела, решавање проблема, увежбавање читања, препричавање, богаћење речника, језичке, правописне и
стилске вежбе). Свака басна садржи више поука, а њихов број зависи од степена доживљености басне и изазваних ситуација на стварне
и могуће ситуације и личности, на карактере појединаца, њихове поступке, врлине и мане.
Када се говори о утицају књижевности на развој моралних
ставова ученика не можемо запоставити значај народне књижевности. Читајући народне песме, приче, бајке, басне и друге народне
умотворине, деца се упознају са временом у коме је та књижевност
настајала, човеком у том времену, његовим веровањима, надама,
стрепњама… „Испод наслаге времена, у великим делима су увек језгра општељудских вредности, вечитих истина и нада човекових, са
којима је увек топлије и сигурније― (Маринковић, 2003: 169).
Са народним песмама и причама човек се среће у најранијем
детињству. Оне код њега постављају основе естетског, моралног и
етичког развоја, помажући му да се у реалним животним ситуацијама лакше снаёе и избори. Градећи осећај националног припадања и
поноса на свести о томе ко је и ко су му били преци, народне песме
и приче су стављале човека лицем према себи и према другима, без
обзира на то да ли су „други― означавали породицу, друштвену заједницу, природу или васиону.
„Чињеница је да народне песме и приче због својих изузетних естетских и етичких вредности представљају књижевни садржај
којим се у настави остварују бројни и често јединствени образовни и
васпитни циљеви, меёу којима се посебно издвајају формирање осећања националне припадности и система етичких и естетских вредности. Све ово чини народну књижевност значајним и вредним наставним садржајем и у савременом времену, посебно у основној
школи― (Марковић, 2011: 753).
У народној књижевности морална начела исказана су на примерима јунака који су показивали позитивне начине поступања појединца у друштвеној заједници. Темеље ове етике чини, пре свега,
историјско искуство, православље, душевност и саосећајност. Највеће
благо њене етике је слобода. Слобода говора, слобода љубави, слобода човекове жртве често су етичке поруке ове књижевности. Национални понос који никога не понижава је такоёе елеменат ове етике.
Пева се о славама и свадбама старих владара и великаша, реёају се
велике званице, свите, богата одела, лепо оружје и подвизи. У име родољубља позива се на националну слогу, а у неслози великаша и њиховој саможивости види се главни узрок националне несреће.
Од витешких моралних начела истиче се верност. Верност
отаџбини, верност владару, верност датој речи, верност у љубави.
Не бих ти се јунак повратио,
да бих знао да бих погинуо.
Идем, сејо, у Косово равно,
за крст часни крвцу прољевати
и за вјеру с браћом умријети.
Насупрот томе, неверство се строго кажњава. Част и образ
чувају се по цену властитог живота. Витешки се поштује достојанство противника. Тако се о пореклу и снази Мусе Кесеџије говори с
поштовањем, непријатељу се из поштовања витешки предлаже:
Удри прије, да ти жао није.
Храброст, срчаност је, такоёе, битна порука ове етике. Са
подвизима Обилића, Марка Краљевића и других јунака изражавала
се вера у себе, у сопствене снаге борбе и отпора. Читава епска поезија је порука срчаности, да се издржи у најтежем часу и да се буде
храбар.
Правичност се испољава у тежњи за правдом, и то за правдом
која извире из традиције правне државе, као у песми Урош и Мрњавчевићи. Марко Краљевић је образован човек, он познаје законе и по
њима суди.
Душевност се испољава у саосећању са невољама народа, у
спремности да се помогне у несрећи, да се прашта, у способности да
се осети и немир сопственог срца. Марко Краљевић не само да се саосећа са људском патњом него и са болом свега живог на свету, као у
песми Марко Краљевић и орао, у којој из косовске крви спасава орла
и односи га у планину, а орлушиће из запаљеног гнезда узима себи у
недарца и односи двору, тамо их храни, а онда пушта на слободу.
Морал ове поезије није морал душевне сломљености, већ оптимизма који храбри и у најтежем тренутку.
Књижевне врсте за децу, од романа до најкраћих (пословица,
загонетки, ребуса, изрека, као и вицева), имале су и имају знатну
улогу у развијању моралних и општих вредности у животу детета.
Кроз време, књижевност за децу се, сходно условима у којима је настајала, као и снагом идеја и метафоричности стајала и као чувар и
стражар онога што друге науке промовишу као тенденцију, најпре
етика и дидактика, а најчешће самостално, као што израз уметности
избија и егзистира.
Њена се улога, дакле, помера спремношћу оних наука и дисциплина да је, у њеној самобитности и аутонимности, препознају
као сусретање, као битан сегмент свеопштег уздизања човека, најпре детета и његовог васпитавања и образовања.
Битна, савремена и творачка улога књижевности је, измеёу
осталог, да се приближи савременим тенденцијама у развоју деце.
Закључна разматрања
Књижевност за децу има вишеструки утицај на свеукупан
развој личности детета. Њу чине дела високе уметничке вредности,
писана у складу са интересовањима, психологијом и језиком детета.
Она детету нуди извор система вредности и сазнања, пожељних облика понашања али и неисцрпне радости, ведрине и забаве. Писац се
детету обраћа са позиције искуснијег, шаље му васпитну поруку која произилази из особина самог ствараоца, његове љубави према деци и познавања њихових потреба и особености.
У настави српског језика и књижевности морално васпитање
остварује се анализом књижевних ликова, њихових тежњи, поступака, конфликата и судбине. Добро и зло су основне силе које се сукобљавају и боре у свету књижевне уметности. Зато морално гледиште,
заједно са другима, треба да буде заступљено током проучавања књижевних дела, а посебно при откривању њиховог смисла (порука). При
томе се треба клонити нападног дидактизирања, наметљивог наравоученија и површног увида. Морални садржаји већином су уткани у
књижевна дела у виду загонетака које подразумевају истраживачко
ангажовање у препознавању добра и зла. Зло се обично скрива, маскира и узима привид добра, а добро пролази кроз силна искушења.
Настава књижевности треба да ствара такве читаоце који ће мањак
добра у текућем животу надокнадити порастом своје спремности да
се ангажују на страни добра и да се супротставе злу.
Уз помоћ књижевних дела ученике треба често доводити у
проблемске ситуације које ће им помоћи да своје навике и површне
моралне ставове критички сагледају, те да узвраћено добро, награду
за доброчинство, признања и славу не схватају као директну последицу и егоистичку погодбу. Етичка анализа књижевног дела може
се поуздано вршити само ако се ученици упућују да гледишта прошире на све људе и на период дужи од човековог живота. Са тог
универзалног моралног становишта долази се до закључка да нас
добра дела награёују и самим тим што их чинимо. Човек је срећан
кад срећу доноси другима.
Битан циљ моралног васпитања је развијање врлина и сузбијање порока. Зато се ученици упућују да истраживачки и критички
откривају и тумаче карактерне особине и поступке литерарних јунака. При томе не треба остати само на главним особинама и грубој
подели ликова на позитивне и негативне, већ треба кренути у дубљу
психолошку и моралну анализу, при чему се открива више особина,
па и понека мана позитивног јунака, а врлина код негативног.
Свако књижевноуметничко дело обилује племенитим поступцима и хуманистичким порукама које ученици доживљавају и усвајају као узоре за племенито поступање. Задатак наставе је да овај
процес појача, с тим што ће га учинити још приснијим. Племенитост
се огледа и развија и у односима људи према животињама, биљкама,
стварима и животној средини.
Литература
- Денић, С. (2010). Мера и привид, етиком до књижевне естетике. Београд: Београдска књига.
- Ђорёевић, Ј. (2002). Морално васпитање – теорија и пракса. Нови
Сад: Савез педагошких друштава Војводине.
- Маринковић, С. (2003). Методика креативне наставе српског језика и
књижевности. Београд: Креативни центар.
- Марковић, С. (2011). Народна књижевност у наставним програмима
млаёих разреда основне школе, Радови Филозофског факултета, бр. 13,
књ. 1. Источно Сарајево: Филозофски факултет у Источном Сарајеву.
- Николић, М. (2009). Методика наставе српског језика и књижевности. Београд: Завод за уџбенике.
- Смиљковић, С., Милинковић, М. (2008). Методика наставе српског језика и књижевности. Врање: Учитељски факултет.
- Стојановић, Б. (2010). Бајка и њен значај у васпитању деце, Савремени
тренутак књижевности за децу у настави и науци. Врање: Учитељски
факултет у Врању, 382-387.
Ms Marija Dejkovic
LITERAL TEXTS AND CHILDREN‘S MORALITY DEVELOPMENT
Abstract: A literal work for children presents an inexhaustible source of knowledge on the entire life realm. By analyzing it, its motifs and ideas, apart from
the primary aesthetical, there are also general didactic goals that are being
realized. There are also many literal examples which hold the great significance and therefore, an influence on children‘s spiritual development, as well as on
the entire personality development. The characters, the bearers of positive and
negative traits, help children tell virtues from flaws and thus form its own value
system.
Key words: children literature, morality, moral education.