Мс Јелена ЈОВАНОВИЋ
Учитељски факултет у Врању
Универзитет у Нишу
СЛИКА БАЈКОВИТОГ СВЕТА ГРОЗДАНЕ ОЛУЈИЋ
Сажетак: Рад се највећим делом занима за обесмишљену и претећу слику ауторкиног бајковитог света. Та је слика посредована путем истих мотива и
исте теме. Реч је о теми власти и мотивима рата и велеграда. У раду се истражује на који су начин и у којој мери ове појаве присутне у бајкама, како су реализоване и како утичу на бајковиту слику света. С обзиром на то да је ауторка
првенствено позната по прозрачној слици света, предмет рада су и светла и једноставна решења путем којих се она ослобаёа злокобне слике.
Кључне речи: бајковита слика света, претећа слика света, дехуманизован град, рат, тоталитарни системи, деструкција индивидуе, прозрачна решења.
Бајке Гроздане Олујић наслањају се на искуства ауторске бајке и
националне и европске фантастичне приче (Опачић, 2010: 115)1
, а према
мишљењу Ј. Љуштановића наслањају се „на један од највиталнијих токова
европске традиције у писању ауторске бајке, онај који има своје порекло у
немачком романтизму“ (Љуштановић, 2010: 103). Притом, тврдња Ј.
Љуштановића не искључује схватање З. Опачић, јер исто потврёује током
свог бављења бајковним радом Г. Олујић. Наиме, добрим делом тумачења
ово двоје истраживача граде се на основу присуства и значаја појаве фантастичног у бајкама Г. Олујић.
Јунак бајке и читалац модерног доба навикао да прихвата и признаје
из света који га окружује искључиво ствари које су део његовог индивидуалног искуства, према оностраним и натприродним догаёајима и појавама
најчешће заузимају став одбијања и неприхватања. Њихове реакције на натприродно управо су два од три услова које Ц. Тодоров претпоставља остваривању фантастичног (Тодоров, 2010: 33). Чудесно се јавља у случају када
изостану поменуте реакције. У одреёеном делу бајки Г. Олујић доминира
чудесно. У супротном, у случају када су услови испуњени, могуће је остваривање неколико категорија: фантастичне, фантастично-чудне и фантастично-чудесне. Сходно томе и следећи типолошко одреёење ауторкиних бајки
под истраживачким пером З. Опачић могуће је издвојити чудесне приче и
приче са присуством фантастичног и чудног (Опачић, 2010: 120).
1 Елементи народне бајке и народне приповетке уопште представљају полазиште за уметничку симболизацију (Опачић, 2010: 115).
УДК 821.163.41.09-93 Олујић Г. (049.32)
– оригинални научни рад –
Мимо овог класификационог принципа, З. Опачић издваја још и
алегоријске приче. Скривајући се иза преносног и симболичног значења,
алегоријске приче тематизују и проблематизују положај и судбину појединца „у свету који му је супротстављен, његово осећање анксиозности,
несигурности и трагање за идентитетом“ (Опачић, 2010: 117). Алегоријска
прича јавља се у више облика – као парабола, сатира и антибајка. Управо
на равни усложњавања и раслојавања приповедног света категоријама од
фантастичне до чудесне, и даље алегоријске, лежи један од разлога жанровске еволуције бајке у националним оквирима, а путем бајки Г. Олујић.
Измеёу већ поменутих и толико значајних збирки за развој српске
ауторске бајке постоји велика временска пауза. Прве две збирке настале су
и биле објављене током 80-их година 20. века (1979-1987) док су остале
„угледале светлост дана“ у првим деценијама 21. века (2002-2007). Стога
је логично и нужно запитати се како се рашчлањавање бајковног дела Г.
Олујић на две етапе, узроковано великом временском паузом, одражава на
ауторкину слику света.
Очигледно је да је велика временска дистанца оставила одреёене
последице на поменуту слику света. Узроци последица су и спољашњи и
унутрашњи. Суштинска промена слике света, а тиме и промена ауторске
бајке уопште, условљена је споља, а условила је „личност савременика“
(Опачић, 2010: 116), те Г. Олујић истиче његову усамљеност и страх. Савремено доба укида све значајније вредносне системе остављајући човека без
ослонца и заштите. На тим основама Г. Олујић гради, мења и заоштрава
своју слику света. Те промене могу се посматрати и пратити путем алегоријске равни, будући да се у њој у различитим видовима проблематизује положај појединца у свету који га окружује. У овом случају у савременом.
Већ у првим збиркама ауторка тематизује усамљеност (Месечев
цвет – Олујић: 1979), чежњу и потребу за идентитетом (Седефна ружа,
Маслачак – Олујић: 1979, Белутак – Олујић: 1984) или заменом сопственог идентитета (Човек који је тражио своје лице – Олујић: 1979), тежи да
опише скученост и сујету властодржаца (Царица и зевалица – Олујић: 1979
и Земља ветрова – Олујић: 1984) и себичлук и несавесност живих према
умрлима (Звоно које је опомињало – Олујић: 1979). Наиме, поменуте алегоријске приче, у иронијском тону сатире, проблематизују човеков положај у свету, његов однос према себи самом и свету који га окружује, али,
за разлику од алегоријских прича каснијих збирки, још увек нуде излаз.
Приликом успостављања равнотеже, јунак, измеёу осталог, бива
ослобоёен и усамљености. Шкољка са дна океана и маслачак долазе до
спознања себе. Охолост и сујета властодржаца бивају кажњене и изложене
подсмеху, а људи испаштају због своје себичности. Дакле, ауторка од
самог почетка посеже и наслања се на „личност савременика“, али, како се
та личност у стварности мења, бива измењена и у ауторкином бајковитом
свету. Отуда се, проучавањем алегоријских прича касније етапе, уочава да
се идентитет не проблематизује, јер се више ни не види као проблем, будући да индивидуа, а самим тим и идентитета, више нема. Зато се уместо
лица носи Златна маска (Олујић: 2008), док се човек више не остварује
кроз самоспознање већ кроз професију и функцију која му је додељена
(Бела кртица – Олујић: 2008), наравно, уколико му уопште тоталитарни
режим власти тако нешто и допусти (Мишја рупа – Олујић: 2004. и Иглица
чаробница – Олујић: 2008).
Спољни фактор, „личност савременика“, покренуо је стваралачку
делатност и утицао на промену или реорганизацију досадашњих тематскообликовних начела и поступака и, наравно, на стварање нових. Спољни
фактор утицао је на ангажовање унутарњих фактора.
О појединим темама које прожимају поменуте алегоријске приче
већ је било речи. Приче са присуством фантастичнога и чуднога, такоёе
значајне за промену слике света, тематизују породичну институцију и
односе меёу члановима породице, као и ратна збивања и страхотне последице које собом носе. То не значи да меёу чудесним причама није заступљена слична или иста тематика, само је реёа. Приметно је и у погледу
ових тема, баш као и у случају алегоријских прича, значајно померање у
њиховој реализацији у збиркама друге етапе у односу на раније збирке.
„Тако се карактеристична слика урбане, дестабилизоване породице из
првих збирки радикализује … и, још даље, деструише и нестаје…“ (Опачић,
2010: 118). Ратне тематике у првим збиркама ни нема. Она у бајковити
свет улази тек са збиркама друге етапе и тиме нужно мења преёашњу слику света (Острво видри – Олујић: 2002, Село изнад облака – Олујић: 2004,
Патуљкова њивица, Кула на седам ветрова – Олујић: 2007).
Неколико је мотива и тема који условљавају и заоштравају ова
померања. Путем алегоријских прича, фантастичних и чудесних, могуће је
уочити учесталост и доминацију мотива града, теме која преноси утицаје
власти и моћи, и мотива рата. Ове појаве за крајњу последицу имају
деструкцију индивидуе, идентитета. Град и власт наметањем својих вредности/невредности изједају јединку отимајући јој идентитет, што даље
узрокује свеопшту деструкцију (деструкцију институције породице, пријатељства и сл.). Рат, имајући на уму свеопште уништење, опет деструише
јединку посредством истог поступка. Ова тема и мотиви присутнији су у
последњим збиркама. О бајкама у којима су присутни, начину на који су
утицаји ових појава испољени и начину на који одреёују бајковиту слику
света биће речи у средишњем делу рада.
Стога, јасно је да рашчлањавање бајки на две етапе, узроковано
великом временском дистанцом, утиче на промену слике бајковитог света
Г. Олујић. Виталистичка слика света, ведра и полетна, увек изнова, упорно
и без предаха позива своје читаоце, првенствено млаёе, у борбу за срећније, праведније, здравије и самосталније детињство, и на неговање племенитих, хуманих и алтруистичких вредности, јер су искључиво оне нужан и
бескомпромисан услов за остварење срећног краја у бајкама Г. Олујић.
Меёутим, та иста виталистичка слика света временом постаје претећа.
Човек више није у могућности да дубоком чежњом и истинском вољом
доёе до жељеног циља, јер у њему више нема ни чежње, ни воље, а ни
потребе за остварењем било каквог циља (Бела кртица). А, када и гаји
неке покретачке вредности, најчешће су мотивисане злом (Златна маска,
Мишја рупа). Дакле, „бавећи се истим књижевним жанром више деценија,
ауторка постепено изграёује, мења и заоштрава своју књижевну слику света. Свеукупно гледано, приметно је кретање од утопијске ка антиутопијској слици света“ (Опачић, 2010: 119). Ово се кретање може пратити кроз
тематско-мотивске поступке подстакнуте спољним фактором – „личношћу
савременика“ у алегоријским и фантастично-чудним или фантастичночудесним причама.
Истина је да је у оквиру бајковног дела Г. Олујић много мање бајки у којима представа о свету одступа од виталистичке или утопијске.
Доминација, чак предоминација у корист витализма и утопије сведочи
веру у добро и непосустајање и непредавање злу које је све више присутно. Дакле, чак и кад бајке не нуде излаз, какве су поједине бајке последњих збирки, предоминација бајки са виталистичком сликом света сведочи
о могућности излаза. У осталим случајевима, оваква слика света обично
представља полазну тачку. Ауторка полази од непријатељске, обесмишљене стварности, од стварности од које се не може побећи и која се не може
превазићи и победити да би читаоце уверила управо у супротно нудећи им
могућа решења.
Решења су наизглед многострука, али у основи свих њих је једна
вредност. Та је вредност од првих збирки присутна у бајкама Г. Олујић и
тиче се јунакове природе и његовог разумевања света.
Несебична, „отворена“ и ка небеским пространствима окренута
природа јунака бајке, природа која прихвата свет у свој његовој сложеној
целовитости признајући његову чудесну димензију (Маријан и Сребренка,
Звезда у чијим је грудима нешто куцало – Олујић: 1979, Врт плавих ружа
– Олујић: 2002, Олданини вртови – Олујић: 2004 и др.), природа која не
пристаје на оквире задате врстом или случајним стицајем околности
(Дечак и принцеза, Седефна ружа – Олујић: 1979, Небеска река – Олујић:
1984, Камен који је летео, Твор који је хтео да мирише – Олујић: 2002 и
др.), природа која не пристаје да заборави, свесна да ће заборављајући своје порекло заборавити себе (Белутак – Олујић: 1979, Светлосна врата –
Олујић: 2002) носи излаз из сваковрсних животних ситуација.
Колико год да ауторка обесправљену и обесмишљену слику света
чини свеприсутнијом у бајкама позне развојне фазе, не дозвољава таквој
слици да однесе превласт. У јунаковој природи и његовом доживљају света лежи избављење из сваковрсних животних страхота. Треба само бити
искрен, праведан, „отворен“ и имати вере у немогуће. Треба само за нечим
искрено чезнути и дубоко веровати у могућност његовог остварења. Само
се оваквим односом према злокобном свету исти може победити.
Литература
- Бунтовници и сањари: књижевно дело Гроздане Олујић (2010). Зборник
радова. Београд: Учитељски факултет.
- Дајмрих, Х. С. (1978). „Злокобна бајка: инверзија архетипских мотива у
модерној европској књижевности“. Народна бајка у модерној књижевности. Приредила Мирјана Дрндарски. Београд: Нолит.
- Лити, М. (1994). Европска народна бајка. Београд: Орбис.
- Олујић, Г. (1981). „Поетика бајке“. Детињство. Часопис о књижевности
за децу, год. VII, бр. 3, стр. 31-38.
- Олујић, Г. (1979). Седефна ружа и друге бајке. Загреб: Младост.
- Олујић, Г. (1984). Небеска река и друге бајке. Загреб: Младост.
- Олујић, Г. (2002). Камен који је летео и друге бајке. Београд: БИГЗ.
- Олујић, Г. (2004). Снежни цвет и друге бајке. Београд: Bookland.
- Олујић, Г. (2007). Јастук који је памтио снове и друге бајке. Београд:
Bookland.
10.Олујић, Г. (2008). Олданини вртови. Београд: Bookland.
11.Пешикан-Љуштановић, Љ. (2011). „Усмено предање у ауторским бајкама
Гроздане Олујић“. Жива реч: зборник у част проф. др Наде МилошевићЂорёевић. Београд: Балканолошки институт САНУ: Филолошки факултет,
479-497.
12.Тодоров, Ц. (2010). Увод у фантастичну књижевност. Београд: Службени
гласник.
Ms Jelena Jovanović
FAIRY WORLDVIEW G. OLUJIC’S
Summary: The work is mainly interested in the image of meaningless and
threatening world, present in all G. Olujic’s works of fiction, as well as in fairytales
although it is well known that the author does not dwell on these images, but that
she looks for and almost always finds the solutions by which she liberates herself
from this kind of images. And exactly these solutions are the subjects of the researches. Fairy and novelistic image of dehumanized world are compared by means of
the theme and motives that determine the image both in her fairytales and novels. It
is the theme of power, and the motives of war and metropolis. The ultimate consequence of these phenomenon is the lost of personality and identity by means of forgetting, not remembering.
Key words: fairy worldview, threatening worldview, dehumanized metropolis, war, totalitarian system, personal destruction, prosaic solutions.