Skip to main content

Марија ОБАДОВИЋ

ОШ „Јован Миодраговић― у Београду

КРАТКЕ КЊИЖЕВНЕ ФОРМЕ*

Сажетак: Рад представља теоријски осврт на форме народне књижевности које су, у досадашњем проучавању, највише запостављене. Иако су

настале у давна времена, ове форме настављају да живе, што кроз непосредну комуникацију, у којој су се одомаћиле, што кроз ауторску књижевност, у

чијем се саставу често налазе. Не постоји усаглашен назив за ову врсту књижевних форми, па их поједини теоретичари књижевности називају кратким

књижевним формама, други једноставним облицима, а неки пак кратким говорним облицима. Дужина ових форми варира од једне реченице, којом могу

бити исказане, преко краћих песама, па све до дугих песама, у којима се поједине радње нижу у узрочно-последичном односу.

Овим радом су обухваћене врсте кратких књижевних форми које су,

од свих форми ове врсте, најпознатије просечном читаоцу. Свака врста, обухваћена радом, илустрована је примером из народне књижевности, а тамо

где је то карактеристично, и из ауторске.

Кључне речи: народна књижевност, традиција, кратке књижевне форме.

Појам

Кратким књижевним формама се могу назвати такве књижевне

врсте које изворно припадају усменој књижевности. Међутим, једноставни облици су саставни делови многих сложених облика, епских и

лирских песама, новела, приповедака, романа итд. На тај начин, изворно усмене врсте, уткане су у дела писане књижевности. Кратке књижевне форме се придружују и прози и поезији. То је из разлога што оне

могу бити стилизоване и у стиху и у прози. Без обзира на то, ове форме

свакако чине посебну категорију. Повезане су са свим осталим књижевним родовима и врстама, а учестало се могу срести и у непосредној

комуникацији. Разликују се бројне врсте: пословице, питалице, загонетке, разбрајалице, брзалице, анегдоте, успаванке, благослови, клетве,

заклетве итд. Од свих врста књижевности, у досадашњем проучавању

најмање пажње је посвећено кратким књижевним формама.

 

*

Рад представља сажету верзију дипломског рада на тему Кратке књижевне форме, који

је одбрањен на Учитељском факултету у Врању 2013. године.

УДК 821.163.41:398

-стручни рад-

380

Врсте

  1. Пословице

Пословице потичу из Библије, а затим из грчке и латинске традиције, коју преузимају хуманисти. Код нас их први користе Захарије

Орфелин и Доситеј Обрадовић.

Назив „пословице― је употребљаван у књигама и пре Вука Стефановића Караџића (1787-1864), али се тек са Вуковим Рјечником

(1818) и његовом књигом Српске народне пословице и загонетке

(1836), тај назив сасвим усталио за означавање одређеног језичког и

књижевног облика. Српске народне пословице Вук је издавао и пре

  1. год, и то 1818. године, у Српском рјечнику, а потом 1827. год, у

огледу Првог српског буквара.

Пословице се, најчешће, састоје од једне, две и ретко од више

реченица. И док се у другим књижевним облицима о животу говори

причањем и описивањем, одређеном фабулом и ликовима, у пословицама свега тога нема, оне су скраћене толико да често одају утисак непотпуних реченица. Пословице улазе у друга књижевна дела – песме,

приповетке, романе, драме, басне, бајке и сл. Стилски су појачане метонимијом, алитерацијом, ономатопејом и другим стилским фигурама.

Многе пословице су закључни део одређених прича или песама. Временом се текст губио, а остајао је да живи само онај део који је добио пословичку форму. Такав случај је и у народној песми Славујак (Однеше

га три ловца/ И пустише у луге/ Стаде славуј певати:/ „Тешко другу без

друга/ и славују без луга!―). Велики број пословица наликује редукованим баснама. Немогуће је, притом, одредити да ли се басна сводила на

пословицу или се развила из пословице. Велики број Доситејевих басни има наравоученије, по ком су његове басне и познате, исказано у

облику пословице. Тако у басни Орао и лисица, Доситеј као поуку износи: „Не држи се с ким се ниси кадар почупати – вели једна стара пословица.―

Тематика пословица је живот и сви његови аспекти, знање и

глупост, истина и лаж, храброст и кукавичлук, срећа и несрећа итд. Пословице, од свих форми, најуспешније одолевају времену. Да би се пословица запамтила и преносила, неопходно је да буде јасна. Онога часа

када смисао избледи, пословица нестаје из употребе. Старим, наслеђеним пословицама, стално се прикључују нове.

Многи наши писци су користили пословице и пословички тип

размишљања као један од изражајнијих облика мисаоног удубљивања.

У том смислу, Његош је, несумњиво, без премца („У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци!― или „Очи зборе што им вели срце― итд.)

Пословице се још називају и афоризми, сентенције, максиме,

гноме или крилатице, при чему неки теоретичари праве разлику међу

тим називима, док их други сматрају различитим именима за исту књижевну врсту.

Вероватно не постоји човек који није чуо и у свом говору искористио неку од пословица: Без муке нема науке. (Вук, СНП, 156); Гвожђе се кује док је вруће. (Вук, СНП, 663); На млађима свет остаје. (Вук,

СНП, 3214); Поклону се у зубе не гледа. (Вук, СНП, 4322) итд.

  1. Питалице

Мало их је забележено и налазимо их расуте у оквиру збирки

пословица и загонетки и других избора народне прозе. Ни сам Вук Стефановић Караџић на њих није обратио потребну пажњу, као што је то

учинио са лирским и епским песмама, народним приповеткама и другим врстама. Сличан однос према феномену питалица имали су и проучаваоци усмене народне књижевности.

Питалица има са разним мотивима. У њима се најчешће збива

шала или се ко излаже подсмеху, поједини народи (Турци и Роми), жене

и бабе, свештена лица и поједине животиње. Оно што је у питалицама

најјаче и највредније јесу духовита уочавања људских слабости и мана.

Питалице имају устаљени композициони склоп: уводне, стереотипне речи (питао, питали – обично у трећем лицу перфекта), затим питање и на крају одговор (најчешће у једној реченици). Одговор питалице може често постати пословица. Треба истаћи да су многе питалице

настале сажимањем анегдота и краћих прича, изостављањем описа ситуација или радње и њиховим свођењем на дијалог. За разлику од пословице, у питалицама кратак дијалог чешће може бити прожет духовитим запажањима него поуком. Одговор у питалицама је најчешће

оштроуман, мудар, али и шаљив, сатиричан, па и саркастичан.

Питао магарац ђака:

„Шта ћеш бити када непрестано учиш?―

„Не знам шта ћу бити, али знам да нећу бити магарац!―

  1. Загонетке

Систематско бележење загонетки почиње радом Вука Стефановића Караџића у 19. веку. Он је, уз пословице, скупио и око осам стотина загонетки.

У загонеткама се намерно одређени животни садржаји приказују „увијено― и изокола, тако да буде што теже ономе ко одгонета. За

разумевање загонетке потребно је познавати контекст у којем се она

поставља.

Све загонетке се могу свести на облик: питање – одговор. Дијалог је основна форма загонетке.

Загонетка се одликује изразитом применом стилских фигура.

Поред метафоре, честа су и поређења (Као жица танко, као змија витко,

пуца као пушка, гризе као вашка? (Бич)), контрасти (Све по кући изгоре, а кућа оста. (Лула)), асонанце (Ај, море, ај! Што је, море, што? Ко је

тамо то? (Одјек)), алитерације (Вукотићи вуку, секутићи секу, сам баћа

превраћа, низ крив поток обраћа? (Руке, зуби, језик и грло)), као и рима

(Ноге у блату, а глава у злату. (Свећа)).

Данас загонетка нема ону улогу коју је имала у далекој прошлости. Она је сада вид забаве и разоноде. Загонетка се данас јавља у виду

акростиха, анаграма, палиндрома укрштених речи, разних ребуса и допуњалки итд.

Да загонетке, као и остале кратке књижевне форме, нису само

носиоци традиције и обележја прошлости, потврђују и Загонетне приче

савременог ствараоца Уроша Петровића. Свака загонетка у Загонетним

причама подстиче на размишљање. Главни ликови – трапери или замкари постављају логичке замке, за чије је решење потребно много размишљања. Пети, најновији наставак серијала Загонетне приче садржи

мозгалице различите тежине и одговоре на сваку загонетку, осим последње. Аутор обавезно, уз сваку причу и решење, дâ и неку поуку:

„Претерана нестрпљивост смањује шансу за успех―, „Понекад је и спорост права брзина―. Тежина мистерије означена је бројем листића биљке

гинка билобе. За загонетке које носе више од шест листића аутор каже

да су „немогућа мисија―. Међутим, Урош Петровић није објавио решење

последње загонетке у књизи. Тиме је изазвао читаоце да му путем издавача, „Фејсбука― и Менсе шаљу одговоре. Досад је успело да је реши

само десет људи. Половина од њих су деца!

Загонетна прича бр. 5: Боја која недостаје – два гинкова листића

Атилија је желела да изненади Анула лепим поклоном. Решила

је да му поклони заставу њихове насеобине, коју би сама исцртала. Прво је узела лепу белу тканину. Обојила је горњу половину у пријатну

нијансу жуте, затим доњу половину заставе плавом. Сачекала је да се

боја осуши, па онда узела четкицу да нацрта лист и доврши заставу.

Али…тек тада је видела да уопште нема зелену боју. Девојчица је била

очајна, јер је намеравала да изненади Анула још исте вечери. Осврнула

се око себе, тражећи било какво решење за свој проблем. У дворишту

је нашла само поломљену стрелу, један жир и један камен. Онда је добро размислила. „Ха, сетила сам се!―, узвикнула је весело. Недуго потом, застава је била завршена. У средини је нацртала зелени лист, симбол њихове насеобине.

Како је Атилија успела у томе?

Решење: Атилија је само помешала плаву и жуту, и добила зелену! Проверите!

Запамтите: Многе боје се могу добити мешањем других боја.

Тако љубичасту можемо добити мешањем плаве и црвене, наранџасту

мешањем црвене и жуте и тако даље.

Сатиричар, писац за младе, директор Змајевих дечјих игара и

особа која се бави визуелним истраживањима, Душан Поп Ђурђев, на

иновативан и креативан начин ствара „стрипстихове―, тј. стихове чију

форму чине симбиоза графема и речи. Аутор за своју књигу Слик ковница каже да је „мапа поетских композиција, рађених колажним поступком од нађеног (ready-made) материјала и лексичке грађе―. Он у ту

сврху користи различите апликације и логотипе, познате широј јавности, креирајући сликовне ребусе, а од њих риме.

  1. Бројалице

Бројалице представљају стиховано набрајање речи и на тај начин подстичу на изговор гласова. Звучна слика и музичка нота су њихови највећи квалитети. Користе се за игру са децом и за игру деце међу собом.

Едем, бадем

Белнбарише,

Мајстори кућу

Начинише.

Окма,

Докма,

Тиква,

Диква,

Златна

Јабука.

384

  1. Разбрајалице

Разбрајалице се изговарају при разбрајању учесника у игри и састављене су од произвољних, најчешће неразумљивих речи. Алитерацијама, асонанцама и римама се појачавају звучни ефекти разбрајалица.

Енци, менци,

На каменци,

Тамо кују дванајст деци;

Ин, пин, чарапин,

Чараупе,

Једи супе

Баш ти!

Најчешће их прати покрет руком док се разбраја, тако да онај на

кога падне последња реч, испада из даљег разбрајања.

Кад остану два играча:

Еци, пеци, пец!

Ја сам мали зец,

Ти си мала препелица,

Еци, пеци, пец!

  1. Брзалице

Брзалице такође представљају вид дечје игре. Игра се састоји у

томе да деца задају једна другима одређене изразе, које треба брзо и

правилно изговорити и по неколико пута. Необично тешко изговорљив

распоред речи, гласова и слогова и звуковна сличност доводе до грешака у изговору и, неретко, комичних ситуација.

Кнеже витеже, кад те видеше, обвеселише ли ти се?

*

Туре буре гура,

Була буре ваља;

Боље була буре ваља

Нег’ што Туре буре гура.

*

Шаш деветерошаш, како се раздеветерошашио!

  1. Ређалице

Ређалице су дуже говорне творевине у којима се нижу, у узрочном последичном односу, поједине радње. Функција им је у заједничкој забави у којој дете треба да запамти поређане појмове или поједине

радње у каузалном односу.

Куповање од најмањега до највећега

Рано пођох на пазар,

Купих пиле за динар;

Ој ти пиле питето!

Рано пођох на пазар,

Купих коку за динар;

Ој ти коке, кокорајко!

А ти пиле питето…

…Рано пођох на пазар,

Купих вола за динар;

Ој ти воле, кућо моја!

А ти краво, музо моја!

А ти коњу, трко моја!

А ти вепре, рано моја!

А ти овцо, стриго моја!

А ти козо, бриго моја!

А ти гуско шевељајко!

А ти патко шиго-миго!

А ти п‘јетле, рано дођи,

Тер ми хој, тер ми пој;

А ти коке кокорајко!

А ти пиле питето!

  1. Успаванке

Успаванке су песме са кратком лирском фабулом. Певају се деци у жељи да заспу. Певају се тихо, у ритму клаћења детета. Изражавају различите жеље детету, добар и миран сан, здравље, да стаса и замени родитеље у кућним обавезама. Успаванка је честа како у усменој,

тако и у писаној књижевности широм света. У успаванкама велику улогу имају ономатопеје, као што су нинај, нанај, буји, паји.

Буји баји моје чедо мало

Буји, баји, моје чедо мало,

Бујим баји, а нарасти нани,

Па ћеш ићи у сватове уји.

Мајка ће ти ујака женити,

На дори ће девојку просити,

На вранчићу сватове купити,

На зеленку девојку довести:

Ако дођу коњи играјући,

Весела ће бити нам девојка;

Ако дођу коњи дремајући,

Невесела биће нам девојка;

Ујка ће нас лепо даровати:

Марамама, танким кошуљама,

А тебе ће зелен-јабукама.

За мању децу су од посебног значаја Змајеве успаванке.

Овако се спава

Ако не зна која глава

Како се мирно, слатко спава,

Нека само

Дође ‘амо.

Ја ћу тако добар бити

Па ћу сваког научити.

Могао би човек чути

Како расте трава,

А зашто су ућутали?

Мали браца спава.

  1. Ташунаљке и цупаљке

Ташунаљке су песме које се односе на период од неколико дана

дететовог развитка, када дете покушава да се усправи и начини први

корак. Карактеристичне речи су „ташун, ташун―.

Ташун, ташун, танана

И свилена марама,

У марами шећера,

Да ми дете вечера.

Познате су Змајеве ташунаљке у којима је позајмио ритам, тон и

метар од народних ташунаљки:

Таши, таши

Таши, таши, танана,

Ево једна грана,

А на грани јабука

Као молована.

Долетеће птичица,

Љуљнуће се грана,

Отпануће јабука,

Дигнуће је Ана.

Таши, моја, па моја,

Носи деда шебоја,

На шебоју шара,

То је бубамара.

Бубамара лепета,

Не боји се детета,

На руку му слета

Са шебоја цвета.

Таши, бела, дебела

Сва су деца весела,

Донео им чика,

Из шуме лешника.

Јела би и Љуба,

Али нема зуба,

Зато јој је сека

Узварила млека.

Таши, роде, па роде,

Курјак бере јагоде

Кад набере доста,

Молиће га Коста,

Да их све не помлави,

Да и Насти остави,

А курјак ће каз‘ти

„Како не бих Насти!―

Таши, таши моје луче,

Иде баба по унуче,

Из далека прстом пружа

Ено моја Ружа!

Таши, таши, Ружице,

Нека бриде ручице,

Знаш да воли баба Јела

Кад су деца весела.

Таши, таши, малена,

Сукња ти је шарена,

Кошуљица бела,

Кума ти је донела;

Коса ти је плава,

Паметна ти глава,

А усташца замедљана

Увек насмејана.

Таши, таши, Цвето,

Моје чедо пето,

Имаш четир’ брате,

Сви питају за те.

Један пита: Камо је?

Други вели: Тамо је!

Трећи тражи Цвету

По беломе свету,

А четврти нађе милу

На мајчином крилу.

Цупаљке су врло кратке песме, шаљиво интониране, и изводе се

док се дете у рукама, или на крилу, изазива на поскакивање. Карактеристичан им је рефрен: Оп, цуп!

Опа, цупа, танана,

Што ми ниси казала

Да мој драги болује,

Да му носим понуде:

Од комарца ребарца,

Од мушице душице,

Једну коцку шећера,

Да мој драги вечера,

У решету ракије,

Да се драги напије.

  1. Лазаљке

Лазаљке су песмице које претходе ташунаљкама, а певају се детету док пузи (лази). Рефрен им је: Лази, лази!

Лази, лази, Лазаре,

Те долази до мене,

При’ватај се за мене,

За свилене рукаве,

За свилене мараме,

За клечане кецеље.

  1. Мит

Мит је везан са пореклом и настанком света или појединих особа, појава, људских творевина или читавих народа. Митови су уткани у

културу свих народа. Тако су нам познате грчка и римска митологија.

Мит је по много чему сродан легенди, али се у њој, за разлику од мита,

назире јасно историјско језгро.

Један од најпознатијих митова је онај о Сизифу. Сизиф је херој

грчке митологије и представља оличење узалудног посла. Богови су га

осудили да гура велику камену громаду уз планину, како би је поставио на врх. Али сваки пут када би се приближио врху, камена кугла би

му измакла и вратила се у подножје брда. Сизиф је тако покушавао изнова и изнова, али без успеха.

Један од најпознатијих српских митова је, свакако, косовски

мит. У сржи овог мита се налази веровање да је кнез Лазар свесно жртвовао своје „земаљско царство―, да би задобио „царство небеско―.

Кнез Лазар је на тај начин постао утеловљење свих оних који су се борили за одбрану хришћанства и постао светитељ, чији пример треба

следити. Његов избор је Србе учинио „небеским народом―, тј. народом

изабраним од Бога. Овај мит представља Вука Бранковића као издајника, иако је историјски доказано да то није тачно.

  1. Легенда

Легенда показује сличности са новелом или приповетком, али,

за разлику од њих, описује необјашњива збивања и појаве. Творци легенди су непознати, али им је ослонац у историји и географији одређенији него у случају митова. Обично говоре о пореклу биљака и животиња или поводом неких историјских личности, места и догађаја.

Како је постала кртица

Некакав сељак хтео да присвоји туђу њиву, па свога сина закопао у земљу, пошто га је најпре научио што ће одговорити кад се запита. Судије и парничари дођу на њиву, и ту онај што је хтео туђе да приграби рекне: „О црна земљо,

кажи чија си!― – „Твоја сам, твоја сам!―, зачује се детињи глас из земље. Прави газда чувши то тргне се, и судија пресуди да њива припадне неправедноме. Кад се

сви разиђу, онда отац са мотиком у рукама навали копати земљу да извади дете,

али детета нема! Отац га зове, и дете се одазива, али све даље бежи. И тако се претвори у кртицу. Тако је, веле, постала прва кртица.

У нашем народу постоје многе легенде и оне се могу глобално

поделити на легенде о личностима и легенде о местима. Прве се деле

на легенде о јунацима и легенде о свецима. У легендама о јунацима највише се говори о Краљевићу Марку, Милошу Обилићу, кнезу Лазару,

Сибињанин Јанку и другима, а у легендама о свецима о Христу, Светом

Сави, Светом Николи, Светом Ђорђу итд. Легенде о местима су чешће.

Легенда о Ђавољој вароши

Некада давно, овде су живели скромни, мирни, својој вери привржени

становници. То је сметало ђаволу, па им је он спремио „ђавољу воду―, да забораве

на родбинске односе. Пошто су пили ту воду, омамљени мештани реше да венчају

брата и сестру. Ђавољи план је покушавала да спречи вила, која према легенди и

дан-данас држи под својом заштитом овај крај. Вила није успела да уразуми сватове, и они кренуше са младенцима ка цркви на венчање. Она се онда поче молити Богу да на неки начин спречи родоскрнављење. Бог услиши њену молбу, споји

небо са земљом, дуну јак, хладан ветар и окамени сватове са младенцима. Тако су

настале камене фигуре које и данас стоје на истом месту.

Посебно су интересантне легенде о Светом Сави, које га приказују као чудотворца који учи људе како се оре, тка, прави сир итд.

Свети Сава проклео човека

Ухвати Свети Сава јагње, па га хитне преко цркве. Док је оно падало, овца се не беше ни с места макнула. Пошто јагње паде на земљу на ноге, Свети Сава

га благослови, да прохода одмах, чим се ојагњи. Тако је бацао и остале животиње;

па која је доле пала на ноге, ту је благословио, да одмах пође, а која није, ту је

осудио да прохода тек после дуже времена иза рођења. – Кад је свршио са свима,

дође ред на човека. Али кад узе дете од жене, она ће му: „Чек, Бога ти, да се не

убије!― – па отрча на другу страну цркве, те дочека дете у крило. Свети Сава се

веома наљути на то, па јој рече: „Носићеш га тако у крилу најмање годину дана―.

С тога дете не може проходати пре године.

  1. Виц

Виц је кратка језичка творевина која служи изазивању комичног

утиска. Најбитнији елеменат вица је да се зна испричати. Виц се не може парафразирати. Може обрађивати најразличитије теме: језик, логику, етику, политику, мушко-женске односе, националну припадност,

животињски свет итд., а најчешће теме су му оне које су тренутно актуелне у друштву. На крају вица се мора десити неочекивани обрт.

Пита учитељица:

-Хајде, Перице, реци ми једну пословицу.

-Ко рано рани, две среће граби.

-Браво! А сад још једну.

-Паметном је и једна доста!

  1. Анегдота

Анегдота је сажета прича о некаквом догађају или приказује

једног јунака (због тога је блиско повезана са новелом која се понекад

и развија из анегдоте) који је имао изузетан иступ у значајној ситуацији. Често се анегдоте групишу око једног типа који је народ издвојио

(Насредин-хоџа код Турака или Еро код Срба). За разлику од легенди,

које су засноване на измишљеним појединостима, анегдоте подразумевају животну истину која се везује за одређену личност. У новије време

ова врста приче се све више везује за поједине истакнуте и широј јавности познате личности, за хероје, научнике, политичаре и уметнике. Краткоћа и једноставност чине да их говорници радо користе у беседама.

За време Другог светског рата, против Ајнштајна је била подигнута велика научна кампања у Немачкој, што је резултирало изласком

књиге Сто научника против Ајнштајна. Чувши то, Ајнштајн је рекао:

„Зашто сто? Да нисам у праву, и један би био довољан.―

  1. Басме

Басма је врста молитвеног песништва против разних болести.

Обично је праћена употребом магијских помагала (восак, ватра, трн,

стара метла, чешаљ). Обилују лирским паралелизмима, симболима,

анафорама, епифорама и симплохама, многобројним ономатопејама,

алитерацијама и асонанцама. Басме су увек дате у форми монолога.

В. Попа уноси већи број басми у антологијску руковет народне

поезије Од злата јабука (1958).

Сунце зађе за гору, оде плач у воду; вода хучи, моје дете мучи; у

воду хук, у моје дете мук! (против плача)

*

Ја дрмнух граном, а грана земљом; земља свим светом; сам свет мојим суђеником: цркао, пукао, док до мене не дошао! (девојачка врачања)

  1. Клетве и заклетве

Клетва је краћа говорна форма која исказује жељу да се некоме

деси зло. Код Срба, најтеже су материнске и девојачке клетве. Највиши

степен клетве је проклетство. Клетве се јављају у свим облицима усмене књижевности, у басмама, епској поезији, у баладама итд. Супротни

облик клетви је благослов.

Пример клетве се може видети у епској народној песми Мусић Стеван:

…Јер знадеш ли, моје чедо драго,

Кад оно смо на заклетви били,

Како нас је заклињао кнеже,

Заклињао, проклињао љуто:

– „Ко је Србин и српскога рода,

И од српске крви и колена,

А не дош’о на бој на Косово:

Не имао од срца порода,

Ни мушкога, ни девојачкога!

Од руке му ништа не родило,

Рујно вино, ни шеница бела!

Рђом кап’о, док му је колена!―…

Дао ти Бог зимљиво срце, а лојане ноге, па нити се могао зими

огријати крај ватре, ни лети на сунцу!

*

Дао ти Бог дукат од сто ока, па нити га могао носити ни трошити, већ седео крај њега и просио!

Заклетве су краћи говорни облик помоћу којег се исказује лични

став према неком бићу, појави или ствари, позивањем на појам, појаву

или особу која има највиши могући значај за онога који изговара заклетву. Заклетве су сличне клетвама, обично почињу формулом тако или

толико (Тако ми части!). Према народном веровању, велики је грех погазити дату заклетву.

Тако ми се уста наопако не обратила!

*

Тако ме туђе очи не водиле!

  1. Благослови

Благослов је једноставни говорни облик који се упућује блиској

или уваженој особи, изражавајући жељу за здрављем или каквом добробити.

Леп пример благослова имамо у песми Урош и Мрњавчевићи:

Краљ га куне, цар га благосиља:

„Куме Марко, Бог ти помогао!

Твоје лице св’јетло на дивану!

Твоја сабља сјекла на мејдану!

Нада те се не нашло јунака!

Име ти се свуда спомињало,

Док је сунца и док је мјесеца!―

Што су рекли, тако му се стекло.

  1. Здравице

Здравице су врста свечане беседе помоћу које се упућују честитке и добре жеље.

Као што је то случај и код народних песама, и код здравица

имамо честу појаву општих места. Неретко оне из озбиљног, узвишеног тона могу да склизну и пређу у шалу, подсмех, па чак и заједљиво

ругање:

Домаћине,

бог нека те сачува

мотике тупе

и жене глупе.

Кратких гаћа

и дугачких коприва.

Тесних сокака,

бесних девојака

и дугачких чаробњака.

Што садиш да ти роди,

што чуваш да ти се плоди.

У поље добри клипови,

у шталу дебели бикови,

у ливаду лепе траве,

у шталу музне краве,

у поље добра пшеница,

у кућу здрава дечица.

Здрав да си домаћине!

Вештина у наздрављању се у народној култури веома ценила.

Зато је кључно место у обреду наздрављања припадало најбољем говорнику.

Здравица приликом крштења

Ову здравицу Божјег пића пијем за срећу и дуг живот мог кумића! Да га

Бог поживи много година; нек‘ буде узданица и понос родитељима. Нека вам је

срећна принова да Бог да! Нек су живи родитељи! Дај Боже да сви скупа дочекамо

па да овом чеду и на свадби заиграмо! Да Бог да!

*

Славска здравица

Здрав да си (име домаћиново). За здравље и добро. У чије се здравље вино пије, све му здраво и весело било, родило му вино и пшеница и по кући све мушка дечица и по брегу бела лозица, све му овце поље притиснуле, по тору му све

близни јагањци.

Позната је и Здравица Душка Радовића која слави живот и све

оне мале ствари које га чине срећним. „Живети, живети, лепо је живети!―, каже познати писац.

Закључак

Кратке књижевне форме су настале тако што је наш народни човек, који је одувек живео у тесној вези са природом, опевао своја запажања и ставове према животу, страхове, веровања, обреде, радове, игре

итд. Ови носиоци традиције су послужили као инспирација многим

ствараоцима и они су их уткали у своја дела, било у оригиналном или

промењеном облику. Иако се њихов постанак, углавном, везује за нека

давна времена, ове форме се лако уклапају и у садашњост, свевремене

су и активне у свакодневном говору. У систему књижевних родова и

врста, није било лако одредити тачно место кратким књижевним формама. То је било из разлога што се ове форме јављају и у прозном облику и у стиху. Такође, ове кратке форме често представљају поенту или

чине саставни део многих, по обиму, већих књижевних врста (поука басне може бити исказана пословицом, новела се може развити из анегдоте, у саставу појединих епских и лирских песама се налазе различите

клетве, заклетве и благослови). Узимајући све ово у обзир, кратке књижевне форме, ипак, чине засебну категорију.

Теме које ове форме обрађују су разноврсне (људске слабости и

мане, битне одлике неког живог бића или предмета, актуелне друштвене теме, језик, политика, животињски свет, логика итд.), као и повод у

којима се изговарају (здравице на крштењима, свадбама, славама; успаванке за добар и миран сан детету; разбрајалице приликом дечје игре

итд.). Пошто су у давна времена казиване у скупу људи, тј. пред публиком, онај који би их говорио морао је да буде добар говорник. Добри

говорници су били веома цењени у друштву. Данас могу попримити

„модеран― облик, па се тако загонетке могу јавити у облику загонетних

прича, математичких мозгалица, ребуса, анаграма или укрштених речи.

Све врсте кратких књижевних форми обилују стилским фигурама, међу којима предњаче алитерација, асонанца, поређење, контраст,

анафора, епифора, метафора, а проучавајући их, наилазимо и на ономатопеју, симбол, лирске паралелизме, симплоху итд.

Ове књижевне форме су плод игре говора, маште и духа, а често

могу имати и такмичарски карактер. Неретко, носе одређену дозу хумора која може прерасти у сарказам, па чак и у поругу. Кратке књижевне форме, као што су брзалице, ређалице и бројалице, могу послужити

као својеврсне логопедске вежбе, јер их чине речи које су састављене

од сугласничких група тешких за изговор.

Без обзира на разлике међу врстама кратких књижевних форми,

заједничка функција свих њих је забава и разбибрига, што никако не

значи да не носе и дубљи смисао, напротив, често износе велике мудрости у само једној реченици.

Често оспораване, називане некњижевним врстама, кратке књижевне форме су, свакако, обогатиле српску књижевност. Без њих би наша

књижевност била лишена веровања, схватања живота и света, обичаја и

обреда нашег народног човека, а са њом и ми, потомци тог истог човека.

Литература

  1. Група аутора (1985). Речник књижевних термина. Београд: Нолит.
  2. Ђурђев, П. Д. (1998). Слик ковница. Нови Сад: Дневник.
  3. Живковић, Д. (1992). Теорија књижевности. Београд: Завод за уџбенике и

наставна средства.

  1. Јањић, Ј. (2001). Усмене народне пословице, питалице и загонетке у наставној пракси. Београд: Ученичка задруга ОШ „Милош Црњански―.
  2. Караџић, С. В. (1969). Српске народне пјесме, књига II. Београд: Просвета.
  3. Караџић, С. В. (1965). Српске народне пословице. Београд: Просвета.
  4. Кнежевић, В. М. (1957). Антологија народних умотворина. Н. Сад-Београд: МС-СКЗ.
  5. Огњановић, Д. (1997). Дечје доба. Београд: Пријатељи деце.
  6. Огњановић, Д. (1999). Звездано јато. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
  7. Петровић, Т. (2001). Историја српске књижевности за децу. Врање: Учитељски факултет.
  8. Петровић, Т. (1996). Народна књижевност за децу код Срба. Врање: Учитељски факултет.
  9. Петровић, У. (2006). Загонетне приче/књига прва. Београд: Лагуна.
  10. Попа, В. (1999). Од злата јабука/Руковет народних умотворина. Београд:

Издавачко предузеће „Рад―.

  1. Поповић, Т. (2010). Речник књижевних термина. Београд: Логос арт/Едиција.
  2. Самарџија, С. (2002). Народне басне и приче о животињама. Београд: Гутенбергова галаксија.
  3. Самарџија, С. (2007). Увод у усмену књижевност. Београд: Народна књига-Алфа.
  4. Солар, М. (1986). Теорија књижевности. Загреб: Школска књига.
  5. Тартаља, И. (2008). Теорија књижевности. Београд: Завод за уџбенике и

наставна средства.

 

Marija Obadovic

SHORT LITERARY FORMS*

Summary: This paper presents theoretical review of forms of oral literature which are, in previous studies, neglected the most. Even though their roots

spread all the way to the ancient times, these forms continue to live through direct

communication, in which they have found a constant place, and through written literature, where they can be found very often. There is no one universally agreed

term for this kind of literary forms so many literary theorists tend to call them

‗short literary forms‘, while others tend to call them ‗simple forms‘, and some, also,

‗short figures of speech‘. The length of these forms varies from one sentence, in

which they can be presented, to short poetic forms, and all the way to long poetic

forms in which some individual themes form causal relationship.

This paper encompasses various types of short literary forms which are,

out of all forms of this type, most familiar to common reader. Every type included in

this paper is illustrated with an example from oral literature, and, where characteristically, from written literature.

Key words: oral literature, tradition, short literary forms.