КЊИЖЕВНО ДЕЛО КАО БИТАН МЕДИЈ
КЊИЖЕВНО ДЕЛО КАО БИТАН МЕДИЈ У НЕГОВАЊУ
И ПРЕНОШЕЊУ ХУМАНИХ ВРЕДНОСТИ
Порука лепоте и љубави као порука вредности
у делу Владе Урошевића и српских писаца за децу
Резиме: Неговање и промовисање хуманих вредности у књижевно[1]сти једно је од примарних начела. У самој дефиницији књижевности, од
првих теоријских утемељења до данас, садржане су основне вредности и
опредељења, као и циљеви ове креативне особине људског бића, ако се
имају у виду квалификације: поука и забава. Из једне, као и из друге те[1]жње, креативно и стваралачки преносе се и показују основне вредности
друштва и човека у њему. Могућности овакве врсте дистрибуирања хума[1]них садржаја и вредности далеко су примамљивије, племенитије и прихва[1]тљивије од догматских принципа појединих дисциплина које се баве слич[1]ном проблематиком. Између осталог, то се потврђује и тиме што се
језик, структура и слика књижевног дела доживљавају емотивније, и
што се таквој поруци више верује.
Персонификована стварност, као и визија о невидљивом а могу[1]ћем, чини књижевно дело постојаном пратећом човековом духовном су[1]штином. Нарочито се у овом контексту препознаје дело које за актера
има дете или бића блиска детету.
Рад ће се бавити фантастичним, бајковитим, тј. маштовитим
светом, најпре у књижевности за децу, третирајући компаративне вред[1]ности македонских и српских аутора.
Кључне речи: књижевност, хумане вредности, поруке, креатив[1]ност, деца.
Књижевно дело Владе Урошевића припада кругу македонске
књижевности који се није мирио са просечношћу и конвенционали[1]змом, већ се укључио у савремене књижевне изразе, као што је и
створио свеже, веће и шире поетске просторе. У књигама поезије,
као и у прозном стваралаштву, Урошевић отвара путеве новог поет[1]ског израза у којем се осећа спрега са најсавременијим и модерним
Годишњак Учитељског факултета у Врању, књига III, 2012.
светским токовима. Неоптерећен лектиром, а са посебним сензибили[1]тетом, ослоњен је на митске и архетипске облике фолклорног миљеа.
Још на почетку свог стваралаштва Урошевић наговештава
иновацијску оријентацију, смело и аналитички проговоривши о оно[1]ме што је и тајна, и свеукупна човекова суштина.
Најпре поезијом, потом прозом, уврстио се у сам врх тада ју[1]гословенске књижевности. У едицији Савремена српска проза, бео[1]градска Просвета објавила је 1983. године књигу Лов на једнороге,
или у поднаслову: Нове приче о Емилији.
Приче су везане у романескну целину, додуше, не изразито
чврстом везом, већ лабавим преласком из једне ситуације у другу.
Оно што је заједничко јесте доживљај света девојчице Емилије, или
дечакова нарација – нека врста малог сневача који би могао бити не[1]ко друго (не и секундарно) лице самог аутора.
Приче су, наочиглед, слика реалности у одређеним времени[1]ма, просторима, околностима, а визија надреалног води у свет нео[1]бичности, свеједно да ли је реч о неком далеком простору изнад или
испод свакодневице.
Још једна интегрална веза у овом делу јесте прича о једноро[1]гу, тј. прича о једнорозима. Необична животиња, величине омањег
коња са лепом, мудром њушком, малом паперјастом брадицом, и
тамним, тужним очима; са спирално извијеним, млечнобелим јед[1]ним рогом, слика је чуда које се дало реткима. Емилија, девојчица
испуњена сновима, биће одабрана за једнороге. У причи Лов на јед[1]нороге Емилија ће имати ту моћ да привуче чудесне беличасте жи[1]вотиње, не би ли их успешније и са више насладе ловила деца, иза
којег ће следити ужас или усхићење.
Једнорог је попут синонима за нешто чему се тежи. Њега је
произвела, довела или вратила тзв. варљива постојаност свакида[1]шње свести. У питању су снови дужи од ноћи, стања у којима се
крајности додирују. Ту није реч о трајном душевном стању, већ о
тренуцима екстазе. У стању или сликама чудесног и необичног, не[1]ма осећање стрепње и страха, мада фантастика одређује своје посто[1]јање у додиру са непознатим. Надреалност и несвакидашњица у сфе[1]ри су слободе дечијег израза.
Деца у Лову на једнороге не сумњају, а у додиру са њима
Емилија је једно.
Андре Бретон је писао да све наводи на веровање да постоји
извесна тачка духа иза које живот и смрт, стварно и имагинарно,
прошлост и будућност, саопштиво и несаопштиво, високо и ниско,
престају да буду запажени противречно, проналазећи тако праву
слику за доживљај надреалног света.
Влада Урошевић, по Ђурчинову „загледан је у чудесне обли[1]ке и имагинативне опсене урбаног микрополиса (…) одлази у походе
звезданим пространствима, универзуму, астрополису, трагајући за
његовим митолошким објашњењима и значењима“ (Ђурчинов,
1978: 135). Оваква констатација Ђурчинова односи се, најпре, на по[1]етски свет Владе Урошевића, али и на његову фантастичну и надре[1]алну прозу.
Како долази до пријатељства или до јединства Емилије и јед[1]норога у прози Владе Урошевића?
То може бити и производ патолошке халуцинације. Оне могу
доћи као одбрана од осећања угрожености, што ствара особе или ли[1]кове који нису потпуно уобичајени, чији је карактер чулни, и оне
имају пун доживљај стварности. Оваква ситуација може бити и пси[1]холошка, али и социјална одбрана.
Код ове деце, нарочито код Емилије, мала је разлика од чул[1]не до унутрашње реалности. Диригована споља, њена душа, као и
њено тело, прихвата све што се уклапа у слику и нагон – то није су[1]протно од унутрашњег задовољења. Док се није срела са својим ЈА –
са освешћеним својим стањем, док није чула разлог зашто њена моћ
(или моћ сличних њој) привлачи једнороге, она није препознавала,
као што код ње и нису биле одвојене унутрашње и спољашње те[1]жње, чула. Емилија својим чулима види и осећа необично биће у об[1]лику једнорога. Група дечака, такође, види исто, само што нема моћ
„припитомљавања“, као што Мали Принц, добротом, љубављу, чи[1]стотом, има исту. Тако се код Боре Станковића чудесно биље јавља
ноћу само Биљарици; она је одабрана од Бога да га види.
И Емилијина родбина једним делом носи те дарове, зато и
има такав став према једнорогу; зато је једнорог у причи Једнорог у
задњем дворишту дошао код њих. Једнорози се не приказују свако[1]ме, као што их исувише различита природа или „општа природност“
код других одбија. Они су блиски са онима који имају „вишу те[1]жњу“. Та „виша тежња“ може бити у несвесном бићу човековом (ту
је и најчешће), те се тако та „веза“ испољава као извесна доза зајед[1]ништва – сличности, божанског јединства.
За њих се нарочито интересују и они, свеснији у групи: науч[1]ници и особењаци. Они, више интелектом и знатижељом, но нагон[1]ским чулом, такође имају вид извесне комуникације. Тако једнороге
спомињу врхунски умови и даровити људи, дакле, ретки, као што су:
Плиније, Исидор од Савиље, Леонардо да Винчи, Марко Поло, Аба
Саид… Они који су свој живот приложили, стварајући везу са чистим,
верујући у чуда; уживајући у непознатом, као и у даљине и тмине.
Кроз своја виђења или сновиђење многи необични сусрели су
се са једнорозима, а само девицама они дођу, наслоне главу у крило
и мирују задовољно. Само девицама. Само чистим девојкама као
што је Емилија. Зато је питање „да ли је девица?“ битно; без њеног
девичанства никада се не би могло приближити једнорогу, никада се
једнорог не би дао ухватити. Можда и не би био видљив! Код Еми[1]лије многа чуда долазе из сна. И једнорози код ње долазе из сна.
Она и изговара нешто што може бити решење те енигме: Мислим да
се све што сањам – догађа. „Сви њени снови дешавају се у празним
салама. Из њих је она улазила у уске ходнике, отварала врата све ма[1]њих и мањих одаја, заплитала се у унутрашњост некаквог комплек[1]сног здања, које ју је увлачило све дубље и дубље у своје тамно и
претеће језгро. Али она никада није стизала до њега. Пре но што би
прекорачила праг последње одаје, она је успевала да се врати у ја[1]ву… (…) И тада се пробудих – завршавала је она своју причу“ (Уро[1]шевић, 1983: 24).
Тако је и у причи Мала кутија, као што је варка и игра спе[1]цифично њено стање и у Летњој олуји и у Броду, названом Скопље.
Професоре, надарене као читаче звезда, Емилија дозива у овој дру[1]гој причи да дођу, да се врате, да слете. Само су ретки знали, као она
и дечак-наратор, заљубљен у њу, да су отишли у неповрат у једном
изненадном преокрету времена. „Моја рођака Емилија и ја ишли
смо кроз маглу, држећи се за руке, пратећи звук.“
Њих двоје, заљубљени, имају моћ која није блиска осталима;
даривани су за отвореност да приме другога, спремни да верују.
Прича Брод, назван Скопље завршава се речима: „Да ли сте ви, по[1]некад, у новембарским ноћима препуним магле, чули брод? Убедио
вас је да су далеке ствари одједном блиске? Зар не? Да ли и ви имате
осећај да се у тим тренуцима, плови? И да ће у следећем тренутку
додирнути, већ наслућени облик непознатог?“ (Урошевић, 1983: 69).
Видети скривено можда долази од Божијег дара или воље да
се открије правда и истина, да се сачува или роди љубав. Дечаци,
иако виде једнороге, имају жељу да овладају тиме што им је, на по[1]четку, даривано. Њихова се агресија и моћ претварају у супротност
од природне хармоније, а Емилија и њен рођак све прихватају, раду[1]јући се том, за њих, природном дару. Чак, када је схватила да ће ње[1]но девичанство избрисати све једнороге у том чудесном парку, у тој,
такође чудесној, ноћи, Емилија је спремна да, на неки начин, жртву[1]је своју чедност и своју чистоту, не би ли спасила преостале.
Тренутак освешћивања увек представља тренутак у којем се
открива простор широког нашег присуства у свету, општег, што ће
вратити Емилију у редовне токове и стања. Питање воље, исправно[1]сти, као и коначности, овде није толико битно, колико је битна идеја
да се пода рођаку-дечаку. Свакако да је и њихова емотивна веза пот[1]пуно чиста, као што је све око њих чисто. „Загрли ме“, каже Емилија
у тренутку највећег злочина – највећег лова на једнороге. „Не могу
више да издржим то убијање… То је грозно. Те животиње…“, спрем[1]на да не бежи, већ да примени „други начин“, свлачећи бесрамно ха[1]љину, спремна да се коначно пода. Ни то није могло без последњег
чуда, што би могла бити реакција или подсвести или савести. „Осла[1]њајући главе на прозорски оквир, притискајући њушкице на стакло,
гледало нас је неколико једнорога. Њихове лепе беле главе оцртава[1]ле су се на позадини блештавог плаветнила, у ноћи са месечином.
Они су имали главе остарелих фауна, наивна, скоро дечија лица, на
којима су браде биле као налепљене. Гледали су нас бескрајно ту[1]жним, молећивим очима, као да преклињу“ (Урошевић, 1983: 81).
Делимично се наслућује стање без изузетне страсти, јер је
њено ЈА као могући истребљивач једнорога, јаче од онога што би
дошло, или што ће доћи. Неутрализација нагонске тежње као да је
ствари вратила на почетак. Вратила их је тамо одакле ће свако живе[1]ти свој живот. Чуда у сну, обичности на јави. Зато су једнорози били
онако зачуђени и тужни, јер су осетили да се њихова комуникација
са реалним светом ближи крају. Као и сâмо њихово постојање. Вра[1]тиће се тамо где се велика срца заљубљених, знатижељних и зачара[1]них неће видети.
Питање живота у Лову на једнороге, као и питање будућно[1]сти, одвијаће се без фантазије, онако како се у мноштву и одвија –
непоетично. Или ће, можда, сан заменити јаву, претварајући и даље
Емилији лептирове и бубамаре у једнороге.
Све ове фикције или литерарни реалитети упућују на творач[1]ко биће Владе Урошевића, који у свом књижевном занату, као усу[1]ду, зна и за божанске законе, јер ослушкује сâму идеју апсолута.
Његова прича Лов на једнороге, као феномен истребљивања
чудесног и необичног, остаје као продукт свакодневне градске јед[1]ноличности или савремености – отуђености дечијег света, који је
осуђен да само изузетном маштом спозна далеке чудне звезде (као и
чудна бића, попут једнорога), или да их створи.
Не треба посебно апострофирати значај књижевности за децу
у целокупном психо-социјалном, историјском, а изнад свега у неза[1]видном тренутку за дете и за одрасле. Песничка имагинација често
је већа или виша од природне имагинације. Она се понавља у свако
доба. Гастон Башлар је писао да пронаћи суштину неке филозофије
света значи нужно наћи њен придев. Тако се стварају краћа и дужа
сањарења. Песник, како Башлар каже, зна где да тражи ту обећавају[1]ћу мапу света, „а да би на свој начин исказао шта су ти светови,
створени случајношћу, на граници између слике и сањарења, он се у
њих усељава“ (Башлар, 1969: 188). Песник из тог лавиринта снова
ствара свет, јер ослушкује сâму суштину.
Књижевност за децу једно је од ретких подручја које се отво[1]рено, искрено и чисто, као што је суза чиста, одупире неком инова[1]торском и агресивном, технолошком и хедонистичком односу чове[1]ка према природи.
Стеван Раичковић, један од највећих српских лиричара XX
века, може се узети као песник преко чијих се стихова ствара тзв.
позитивно посредовање. Његово дело, чак и оне књиге намењене де[1]ци или које говоре о детињству, не фокусирају се само на дете-чита[1]оца, већ излазе из оквира времена и старосне доби. Његове су песме
и приче општа слика стварности, макар оне стварности коју књи[1]жевност-литература носи, као тзв. књижевни реалитет.
Учествовање читаоца-детета у овом случају, у креирању чи[1]тавог тог доживљаја и живота јунака из дела и идентификација која
се намеће као лично опредељење, чини непроцењиву вредност пре[1]ношења порука и идеја. Ето васпитања! И, ето задовољства!
Тиме се остварују основни принципи уметности, па и образо[1]вања и васпитања, учења, ако хоћете: поучити, забављујући.
Стеван Раичковић не припада оним песничким епигонима ко[1]ји својом поуком намећу своју идеју. Кроз ово се дело иде тако што
он, ненаметљиво, узима за руку и води у амбијент где читалац није
пасивни посматрач, већ се уклапа и наставља ходање кроз духовну,
емоционалну, и осталу срж самог дела.
Један од значајних песника за децу у чијим се песмама проте[1]же хумана и тиха порука, доброта и вера у виши смисао, чије се пе[1]сме из природне поставке намећу као поруке са Извора Живота је
песник Лаза Лазић. Он, као и многи њему слични, поетиком потвр[1]ђује ону Гетеову мисао да „писац већ створено од Бога просветљава
личним умећем“. Цела Лазићева књига Покретни жбун, праслика је
небеске хармоније. У песми Љубав је истина, Лазић каже:
Љубав није прохтев, утеха, склониште,
лов, надмоћност, игра, размаженост, згода…
Љубав је рит диваљ, птичије станиште,
цвет, пехар наливен руменилом свода…
Љубав није одраз неке друге ствари,
замена, сан, вапај, бунило, причина…
Љубав је дисање мора, жишка жари,
рески дах планински, тиха месечина…
Тако је у песми љубав: пролећне кише ромињање / поверљи[1]вост њиве, мирис тамног бора, клас жита, саћ меда, врч вина, моје
биће исто с твојим од постања.
Прихватањем дела порука је остварена. Може се рећи и
индукција.
Бард српске књижевности за децу и веома битан тумач те
књижевности, Душан Радовић, пише следеће. „Када се говори о то[1]ме да ли литература треба или не треба да васпитава, под васпита[1]њем се увек подразумевају две-три етичке категорије а нико не
мисли о томе да учити децу да мисле и да се изражавају такође
представља врло важан педагошки задатак. Зашто би био мање ва[1]жан или више сумњив педагошки задатак него на лошим текстовима
учити децу да воле мајку или отаџбину? Ако смо научили децу да ми[1]сле, онда смо их оспособили да се сналазе у различитим животним
ситуацијама, не литерарним, него животним“ (Радовић, 1969: 121).
Ако се одвојимо од рационалистичко-позитивистичког виђе[1]ња чињеница и неприхватања такве тајне која се не може, чак ни ма[1]тематичком, ни физичком прецизношћу објаснити, моћи ћемо да
уђемо у снове и животе бајколиких бића Гроздане Олујић, као и код
великих светских мајстора оваквог чудесног простора. Ако, дакле,
поверујемо да постоји место у срцу јунака које производи само љу[1]бав, нећемо се двоумити између земље и неба, између моћи и немоћи.
Тишина и доброта бића у бајкама Гроздане Олујић честица је
из које настаје другачије биће, као што настаје другачији свет. Те
честице увек упућују на почетак, као што упућују на крај. Не може
се рећи на нестајање! Чак и када се сиво-сребрна главица маслачка,
сазрела за нестајање, отргне од тла, од земље, и када лети, бестежин[1]ска, према месецу и небесима – не престаје да живи. Пре ћемо рећи
да се суштински претворила у жељу, у другачије своје отелотворе[1]ње. Можемо чак рећи да су се поједини, поникли из маште самог
аутора, проникли у машти свога међубића, трансформацијом прене[1]ли у вечно. И отуда, као и одасвуда, сведоче о својој намери и жељи,
као и о својој чежњи, учећи да је борба за идеале тешка. Али, та те[1]шка борба једино и може да пренесе смисао у други живот, у поново
рођени сан или стварност, у васкрсли живот. Тако се васкрсава до
новог почетка, до опет оне честице, као могућности веровања и као
вредности живљења. Дете то боље види од одраслих. Зато су бајке
Гроздане Олујић, као и других писаца за децу, а које читају и одра[1]сли, увек ближе детету, јер детету није свест и сујета препрека за ве[1]ровање као и за промену. Оно ту „понуду“ уграђује у добро, као су[1]штинску вредност коју најпре препознаје. Зато су та мајушна бића
значајна: преко њих се прави простор добре постојбине душе, или
постојбине добре душе.
Можда, управо, то кретање, то премештање и веровање у
друго, у више!
О каквој се духовности може говорити ако се имају у виду
бића – предмети – појаве које писци за децу узимају за своје јунаке?
О оној духовности када је сваки предмет личност. То је, за[1]право, најсуштаственија тежња јунака у бајкама и у књижевности за
децу! Та борба за личност. За своју и туђу личност. Тежња за соп[1]ством код јунака израз је креативности, али и веровања. Израз је
својеврсне религије срца.
Лепота у бајкама поменутих писаца, као и у делу Владе Уро[1]шевића, мимо је себичности, охолости и гордости. Њу побеђује љу[1]бав, побеђује нежност и туга.
Књижевност за децу потврђује се као значајан медиј у цело[1]купној семантичкој тенденцији и вредности, носећи и преносећи
моћ едукације, доброљубља, милости, лепоте и преображаја. Улога
такве врсте медија далеко је сложенија и комплекснија, а снага нена[1]метљиво јака и трајна, трајнија од псеудодидактичности и псеудое[1]стетичности.
Као посредник, а често и као творац, књижевно дело немерљив
је чинилац у формирању свеукупне вредности људског бића.
Литература
- Башлар, Г. (1969). Поетика простора. Београд: Култура.
- Ђурчинов, М. (1978). Огледи и критике. Београд: Народна књига.
- Радовић, Д. (1969). Привиди и симболи, Трагом дечје песме. Но[1]ви Сад: Змајеве дечје игре – Културни центар.
- Урошевић, В. (1983). Лов на једнороге. Београд: Просвета.
проф. др Сунчица Денић
Учитељски факултет у Врању