Две песме као прилог теми научног скупа о деци
ОДА ДЕТИЊСТВУ
За један осмех на дечјем лицу,
Вреди се борити.
Вреди дати све благо света
И у дете се претворити.
Чујте, витезови од мармеладе
И принцезе од станиола,
Нека због вас падају владе,
И директори погрешних школа.
Нека огрубели свет пред вас
Стане и нек вам
Поштовање ода.
Ко цвркутање некa се чује ваш глас
И на оџацима нек буде још више рода.
Од смеха шашавог цветајте
И упалите звезду у свакој кући.
Намргођенима још
упорније сметајте
И укротите глад што ће без деце
Свима у срца ући.
Сновима крилатите оне
Којима не долећу оид стрехе ласте.
Не ускачите у велике панталоне
У којима се пребрзо одрасте.
Измишљајте све што вам се хоће.
Звездама имена делите.
Болујте од тајни и немирноће,
И немогуће пожелите.
Тада ће небо бити стреха
Која ће вас од олује штитити.
Тада ће бити дечјег смеха
С којим ћемо рамена китити.
Тада ће нам свима порасти крила
Којима ћемо љубав одледити.
И знати да нас никаква сила
На свету не може победити.
СЛАТКИ НЕМИР
Време отвара своје латице
И хлорофили срца из зелене боје
Претапају се у црвену.
Мама не схвата немире моје
И будно промене прати
Нежна и опрезна ко аждаја.
А тата! Тата никако да схвати
Зашто његова једина ћера
По лицу добија боју румену
Ко младе трешње
Средином маја.
Ништа ту нема опасно и чудно
Па да по цео дан стражаре
Ко два милиционера строга.
И све им је узалудно
Кад се очи ко звезде зажаре
Од неке чаробне струје.
Осим тога,
Не треба да их брине
Прегласна музика,
Ни то што њихова мезимица
Лјубавне стихове
Рецитује.
Шта је потребно ту да чине?
Ништа!
Да се свађају? Не!
Да зову психолога из школе? Не!
Да о том листају пригодну
Литературу?
Ни то!
Треба само да је чувају
Занесену испод месечине.
Да је теше и да јој угађају.
Треба још пуно тога
Да схвате да у кући
Имају велику цуру
И? И да је воле.
Треба само да јој се смеше
И спремају најлепша јела
Која воли.
Плус колаче.
Треба да је теше ако јој
Се плаче.
Ако добије четворку
Због некаквих буна.
Или оде у шетњу пре мрака.
На крају крајева,
Треба ко два човека зрела
Да позову тог дечака
И да му строго кажу:
„Момак,води рачуна!“
А ја, ја ћу да растем
Упркос слатким бригама
Које свакога прате
На путу кад немир проклија.
Научићу најлепше песме
И цитате у књигама,
Па кад ми руке од вољења
Окрилате
И моји најдражи напокон
Схвате,
Да ништа на свету од љубави
Слађе не прија.
Тоде Николетић