Учитељ и развој говорне и писане комуникације ученика основне школе
Резиме: У овом раду бавићемо се проблемом развоја говора ученика млаёих разреда основне школе на примерима књижевно-уметничких тексто- ва, као незаобилазних писаних медија. Значајну улогу у процесу развоја говора и комуникацијских способности има учитељ. Његова говорна моћ, рад на јези- ку на часовима српског језика и књижевности, као и у другим облицима рада и активности, читање и анализа језика текста у листовима и часописима, допринеће развоју говора ученика и уочавању лепота језика свакодневне кому- никације и књижевног дела.
Кључне речи: Говорна комуникација, ученик, учитељ, основна школа, књижевно-уметнички текст.
Развијање културе усменог и писменог изражавања један је од најбитнијих задатака наставе српског језика и књижевности дефиниса- них наставним плановима и програмима. Укупну духовност, загонетке и симболе, материјални свет и имагинарне представе, човек исказује јези- ком. Зато је место овог наставног подручја изузетно и специфично. Његови програмски садржаји преплићу се са садржајима књижевности, граматике и правописа и тако интегрисано функционишу с намером да се кроз текстовну структуру открије кодирани смисао језика.
Језиком се успоставља дијалог са именованим и неименованим актерима као што је случај у бајковитим остварењима за децу. Та уну- трашња логика језика која произилази из говора јунака блиских деци по говорној игри, омогућава развијање језичког мишљења и језичке свести уочавањем језичких законитости. Лексичке и морфолошке вежбе богате речник, али и подстичу ученике да схвате облике речи и изграде нове стварајући текст или контекст у зависности од личних сазнања и инте- ресовања. Послужимо се мислима Умберта Ека, који говорећи о језику
истиче чињеницу која упућује на његово бесконачно тумачење: „… уни- верзум постаје велика сцена с огледалима, где свака ствар одражава и значи све друге ствари… да је језик, што год је двосмисленији, више- значнији и штедрији у симболима и метафорама, утолико прикладнији да именује то Једно у коме се остварује јединство супротности…“ (Еко, 2002: 26).
Креативни наставник све врсте вежбања и остале активности ко- ристи за изграђивање културе изражавања чији су основни елементи правилност, јасност, прецизност, једноставност дикција, интонација, с циљем приближавања дијалекатског говора књижевном. Притом кори- сти књижевне текстове и продукте за децу мотивишући их да читају како би се код њих јавила потреба за самосталним језичким стварала- штвом. Развијање језичких способности ученика допринеће бољој инте- лектуално-емоционалној припреми за одређене врсте говорног и писменог изражавања. Ученичке способности слободним приступом задатој теми, могу доћи до изражаја и открити мисао која је зачета и исказана јези- ком, начин распоређивања детаља у оквиру целине, избор језичких средстава узетих из активног речника ученика итд.
С обзиром на то да је наставни програм један, а школа и услова рада много, циљеви и задаци говорне и писмене културе остварују се различитим методама и облицима рада. Савремена методичка наука не може се замислити без иновираних креативних поступака који ће омогу- ћити жељене исходе исказане учениковим језичким изражавањем. Све из разлога, како истиче писац Егзипери, што се „значење не налази у са- мим стварима, већ у нашем ставу према њима.“ Овакви видови језичких активности упућују ученике у службу и законитости језика доприносећи истовремено развоју ученикове личности, квалитету и току развоја. Утичу на развој психичких процеса кроз разноврсну употребу језика, што се показује стваралаштвом у чувању и неговању језичког изражава- ња. Уколико се настава правилно одвија, ученик својом мишљу ствара, доприноси изграђивању сопственог стила ослушкујући звук у језику. О томе Вук Милатовић каже: „Језик и говор се стално прожимају. Језик је звучна конкретизација говора, а језик је производ говора. Однос између језика и говора, однос је између општег и посебног, између апстрактног и конкретног. Језик и говор су у потпуности условљени један другим“ (Милатовић, 2009: 3).
На почетном стадијуму учења језика велику пажњу треба посве- тити говору као средству комуникације, слушању сопственог, и туђег говора. Из тога произилази брига да се матерњи језик научи, а уколико је земља развијенија, обавеза је већа да се језик и култура негују како би се национални идентитет сачувао. Најбољи примери могу проистећи из читања вредних књижевних дела којима се буди интересовање ученика
за књигу и увођење у књижевни говор. Поред тога, имагинативном упо- требом говора за стварање игровне ситуације, ученику је пружена могућност развоја стваралачких способности. У таквим врстама игре ученик је активни учесник, који кроз интеракцију са наставником или вршњацима изражава своју мисао.
Учитељ који је захтевао да се од самог почетка учења писања и читања написано правилно изговори или прочита, протумачи, обогати новим речима, после четворогодишњег рада утврђује колико је ученик напредовао, не само у предмету српски језик и књижевност, већ и у оста- лим наставним предметима предвиђеним програмом за основу школу.
У књижевним текстовима и уџбеницима граматике за млађе раз- реде основне школе сусрећу се и речи страног порекла. Неке од њих употребљаване су не само зато што за одређени појам и предмет нема одговарајуће речи, већ да би ученици схватили суштину језика који се не може ограничити само на један народ, једну цивилизацију. Зато је култура говора и писања у директној вези са културом мишљења јер учитељ од првог разреда каналише и усмерава мисли ученика тако да оно што изговори буде јасно и прецизно. У почетку су мисли ученика несређене, али сталним и свакодневним вежбама ученик развија способ- ност концентрације мисли, а то значи да оно што мисли може да изгово- ри и напише. Тако се зачиње формирање појмова о језику, самим тим што је лепота условљена његовом употребом.
Културу усменог и писменог изражавања ученици стичу и у об- лицима ваннаставног рада – дружинама, као и у додатној, допунској и факултативној настави, самосталним радом, читањем нових листова и часописа за децу, као и књига из богате продукције за децу. Од посебног значаја је стварање дечјег листа, формирање одељењске библиотеке, прихватање правила о коришћењу књига и понашања у библиотеци, стварање текста сликовница (у првом разреду), измишљање и записива- ње прича, стварање стрипа и илустрација.
Неопходно је истаћи, како пише Рада Ивановић, да „поред свако- дневних животних комуникацијских ситуација, специфичних језичких и комплексних активности, веома значајно место у развоју говорних спо- собности имају и други медији: народна и писана књижевност за децу, филм, позориште (дечје позориште, луткарско, позориште сенки), радио емисије за децу и друго. Сваки од наведених медија пружа могућност за специфичну комуникацијску размену и практиковање језика на особен начин. Код неких медија, као на пример, дечје литературе, васпитач се јавља у специфичној улози, као посредник између детета и уметничког дела. Дечја литература користи се као модел за развој језичког осећања и разноврсну употребу говора, као извор модела за идентификацију и
као подстицај за развијање језичких активности различитог карактера“ (Ивановић, 2009: 83).
Различити садржаји и медији, уколико се ваљано усвајају и одго- варају ученичком интелектуалном и емоционалном свету, оспособиће ученике за говор и писање, с циљем да се ови елементи током учења и развоја богате. Пошто долазе до нових сазнања, у ситуацији су да истра- жују нове могућности изражавања, проналазе начине да своје текстове повезују у логичку целину, дају коначни облик, како говорном изража- вању, тако и писаном тексту. Таквим начином рада ученици долазе до сазнања да све потиче од мисли и осећања, и да се ни из чега не може створити нешто. Битна је активност духа и мисли, или боље речено, по- буђивање духовне енергије како би схватили да се до резултата долази поступно.
Већ је речено да главни и незаобилазни садржаји који доприносе развоју културе говора јесу књижевни текстови. Рад на језику немогуће је организовати изоловано од књижевног текста, као што се књижевни текст и градиво граматике не могу анализирати без говорења или писме- ног саопштавања. Тако се у млађим разредима основне школе култура говора увежбава на свим часовима, у оквиру свих предмета. На часови- ма српског језика и књижевности те вежбе су прецизиране, не само програмом, него и потребама ученика. Говор открива човека, његова ме- лодија привлачи или одбија, мисли се могу прихватити или одбацити, те је улога школе у развијању, изграђивању и усавршавању говорне култу- ре ученика велика.
Читањем дела лектире, ученици богате своју изражајну моћ и речник. Слушајући правилан говор са аудиовизуелних наставних сред- става или казивање учитеља, усвајају књижевни акценат. Притом, поку- шавају да имитирају и у тој активности налазе и чују себе. Гласно чита- ње помаже вежбању говорне мелодије и разумевању прочитаног текста. За правилно читање неопходно је утврдити изговор појединих гласова. Уколико има неправилне артикулације, ученик ће конкретним вежбама настојати да их исправи што се може постићи организацијом разновр- сних језичких игара, одабраним књижевним текстовима из литературе за децу и другим видовима рада.
У предбукварском периоду, у тзв. припремној настави, ученици говоре; они говоре у породици, на улици, у игри са осталом децом. Из- ражавају своје мисли, радују се и плачу. Говор и слобода њиховог кори- шћења представља њихов матерњи језик, језик средине и дома у коме су одрасли. Он се умногоме разликује од стандардног језика, нарочито на дијалекатским подручјима, не само по правилности израза, већ и по реч- нику, мелодији и акценту. То значи да ученици поласком у школу већ имају културу изражавања чију специфичност проверава учитељ. Тај
говорни израз представља основу за изградњу говорне културе која ће се заснивати на правилности употребе језика и реченице. Зато ће прве приче, песме, бајке, анегдоте, које учитељ прича ученицима на почетку првог разреда, бити испричане књижевним језиком. Ученик слуша го- вор свога учитеља, памти одређене конструкције и имитира мелодију, али ће приликом провере запамћеног користити и оно своје језичко уме- ће које је понео из породице и друштвене средине. И на часовима при- преме за учење математичких и осталих појмова, ученици ће преносити своје говорно искуство. Поступним и адекватним вежбањима, ученици се ослобађају у говорном и писаном изражавању. Што време одмиче, они ће се трудити да лепше напишу и што боље искажу своју мисао, не само у оквиру предмета српски језик и књижевност већ и у осталим. На тај начин ће се остварити и језичко и садржинско прожимање језика и културе изражавања и других наставних области. Тако јасан говор и прецизна реченица омогућавају формирање јасног појма.
Предмети који се базирају на уметности, као што су ликовно и музичко васпитање, помажу да се ученици, надахнути понуђеним мате- ријалом, изразе ликовно или музички, и да истовремено своја осећања искажу не само тоном, мелодијом и ритмом, бојом, игром сенки и црта већ и речима при коментарисању отпеваних или насликаних материјала. Поред говорне културе, и писмени састави ученика представљају њихову креацију примене стечених језичких знања, богатства лексике и реченице. Прве писмене саставе ученици пишу после научене азбуке, комбинују знање и дечје искуство, склапају реченице у својим мислима и исказују их кроз целину са датом темом. Од самог почетка, учитељ уводи ученике у тајне писања. Почеци су тешки, а план који учитељ за- једно са ученицима треба да начини помаже да се најосновнији принци- пи писања прихвате и поштују. Тема је полазна тачка на коју ученици у своме писању треба да одговоре. Дата тема мотивише ученике да своју пажњу и мисао усмере материјалу који ће је најбоље доказати. Писање ће бити успешно и умешно уколико ученикова мисао исказана речени- цама стално напредује, иде ка циљу који тема поставља. Дешава се да услед недостатка концентрације или недовољне припреме ученици по- нављају, круже, муче се да пронађу праву реч и њоме уобличе мисао. Каже се да тема није добро схваћена када ученик не може у својим мислима да пронађе одговарајући материјал. С обзиром на то да је у на- слову теме садржана главна мисао, у току писања ученици ће јој посве- тити највећу пажњу. Тако ће испунити захтев равномерности у писању састава: свакој мисли посветиће онолико пажње и простора колико њена
важност захтева.
Писање је сложени чин, те захтева од учитеља да, уз активно уче- ствовање ученика и дијалога о теми, састави план писања. У почетку је
то једноставни план који садржи увод, разраду и закључак. Уколико се захтеви из разреда у разред повећавају, и делови плана се детаљизирају у зависности од теме. План писања представља чин увођења ученика у композицију писмених састава. Учитељ објашњава начин писања увода и његову функцију у тексту. Начин прилажења разради материјала ради доказивања уобличавања теме представља централни моменат у изради теме. Закључак је завршни чин писања о датој теми. Он представља ре- зимирање главне мисли теме и истовремено одговор на захтеве које је тема поставила.
Грађа која се користи за писање састава може бити из различитих области. За рад у млађим разредима основне школе најчешће се користи доживљај детета (доживљај средине, појаве, догађаја, свога положаја у школи, породици, друштву вршњака). Доживљена тематика омогућава ученицима да о њој пишу бирајући материјал који тема тражи, да у складу са својим способностима размишљања и језичког изражавања исказују утиске, осећања или исповести, замерке, својој машти дају сна- гу. Сваки ученик у складу са датом темом има своје виђење и опредеље- ње. Уколико је тема добро схваћена, биће поткрепљена и адекватним материјалом.
За израду писмених састава ученици морају добро да се припре- ме. У зависности од узраста и теме, учитељ припрема ученике уз помоћ материјала који ће помоћи остварењу постављених циљева и задатака, с једне стране, и ученикове изражајне и емоционалне моћи, с друге. Нај- чешће се на овоме узрасту организују часови говорних вежби како би припрема била благовремена и добра за писање писменог састава. При- ликом припреме, тема ученицима не мора бити прецизирана, али се она из добре припреме може лако наслутити. Тема не сме бити изненађење за ученике, без обзира на то ког су узраста, јер добро припремљен и проучен материјал не треба да представља замку, већ могућност више да се он добро уобличи.
Теме за писмене саставе могу се узимати из различитих подручја, најчешће из живота: као што су: игра, рад, стварање, понашање, дожи- вљаји, природа, животиње, људи у природи и свету, доживљаји умет- ничких дела итд. Могућности за избор јесу безграничне, а колико ће их учитељ користити зависи од његових креативних способности и способ- ности ученика, као и циљева и задатака програма.
Закључак
Језик, његова унутрашња организација, као и динамика развоја, намећу школи, као организованој васпитно-образовној институцији, по- требу за стварањем и развојем културе говора и писања. Савлађивањем основних законитости српског стандардног језика, ученици ће се пра- вилно усмено и писмено изражавати, оспособљаваће се за изражајно читање, читање у себи, логичко и критичко разумевање и схватање про- читаног. Развијање способности за правилно, уверљиво и тачно усмено и писмено изражавање, богаћење речника, језичког и стилског израза предуслов је за остваривање садржаја других наставних подручја. О то- ме сведоче дела знаменитих писаца која показују да речи, осим других елемената, функционишу као јединствен и организован систем. Тиме се потврђује да читањем, уз креативан рад учитеља, мишљењем и разми- шљањем, ученици развијају смисао аудитивног и визуелног дожив- љавања речи.
Литература
- Еко, У. (2010). О књижевности, Београд: Народна књига.
- Илић, П. (1998). Методика савремене наставе – српски језик и књи- жевност у наставној теорији и пракси, Нови Сад: Змај.
- Милатовић, В. (2009). Методика развоја говора, избор текстова, Бе- оград: Учитељски факултет.
- Николић, М. (1988). Методика наставе језика и књижевности, Бео- град: Завод за уџбенике и наставна средства.
- Смиљковић, С. (2002). Настава српског језика и књижевности I, Врање: Учитељски факултет у Врању.
Проф. др Стана Смиљковић,
Педагошки факултет у Врању