Зоран и Владимир Момчиловић: Игре

ИГРЕ

Резиме: Аутори у раду посматрају феномен игре као друштвено– историјску појаву. Дају одговор на питање шта је игра, њену дефиницију. У расправи о игри даје се један шири приступ овом свељудском феномену. Показано је да се игром не баве само стручњаци из области физичког вас- питања, спорта и физичке културе. Игром се баве филозофи, социолози, математичари, позоришни и филмски уметници и др.

Рад скицира игру и њен развој кроз историју и различите цивилизаци- је и културе. Такође је изложена једна од многих могућих класификација ига- ра. Прилог је само један покушај класификовања на: моторичке или покрет- не игре, друштвене игре, чулне игре, интелектуалне и хазардне игре.

Кључне речи: игра, физичко васпитање, спортске игре, народне игре.

Увод

Посматрајући феномен игре као друштвено-историјске поја- ве, намеће се питање: шта је игра? Најпре треба одредити појам игре и пратећих њених феномена, као што су појмови и осећај среће – не- среће, појам илузије, доживљај лепог кроз игру, занос и др.

О пореклу игре постоје многе теорије, филозофске претпо- ставке, али и истраживачке заблуде. Тврди се да је човек когнитив- но, конативно и емоционално биће. У далекој праисторији, када је наш предак почео да свесно препознаје своје емоције, започео је процес игре. Прошли су миленијуми, рађале се и пропадале цивили- зације, таложиле се истине и заблуде, међутим, човек је неминовно био део природе. Игра је за човека била и остала начин живота, ин- стиктивно кретање и играње и плес. Велики значај и вредност игре у педагошком процесу, који се означава као физичко васпитање, спорт или телесно вежбање, јесте у саопштавању порука говором те- ла. Овакав начин изражавања игре је задржан и до данашњих дана у свакодневном општењу, у уметности, драми, опери, балету и рит- мичкој гимнастици.

У класификацији игара примећује се велико шаренило. Сма- трамо да је најбољи пут класификације игара онај који је посматран кроз историјску класификацију игара. С тим у вези, у различитим цивилизацијама и културама, игре могу бите:

а) игре у Кини, б) игре у Индији, в) игре у Египту, г) игре у Спарти,

д) игре у Атини и тд.

Игра у Кини

Пратећи историју кинеске културе, примећујемо да се игра протеже као играчка уметност која досеже до III миленијума п. н. е., па и још у ранија раздобља. У Џоу периоду ритуалне игре одликују се настанком канона у играчким покретима који су имали симболич- ко значење. У периоду Џоу, од од VIII до V века пре нове ере, у ри- туалним играма су почели да се стварају канони играчких покрета који су имали симболичко значење. У времену процвата конфучи- јанства и његове идеологије, у периоду од II века п. н. е. до III века п. н. е., заправо, у периоду Хан придавао се велики значај игри и естетском образовању људи.

Игра је у Кини у свом развоју доведена на ниво уметности. Дошло је до сједињења песме, игре и говора. Друга форма која је до- вела до појаве синтетичког театра била је пантомима. Игра-панто- мима је имала веома изражену симболику покрета, хода, окрета, акробатских комбинација. Ако се представљала борба, онда су се обилато користили акробатика и мачевање старим оружјем (Јовано- вић, 1999: 11-12).

Игра у Јапану

Историјски корени игре у Јапану сежу у древно доба. Први об- лици тих игара јавили су се у облику ритуалних игара-заклетви, мо- литвених игара за кишу или жетву, игра-захвалница и др. Из поједи- них елемената ових игара развиле су се народне игре, које су биле основа класичне традиционалне школе јапанске игре. Према леген- ди, прва играчака представа изведена је у ери богова, када се земља оделила од неба. У јапанским играма за разлику од западноевроп- ских, ученици игара, извођачи, истичу изразитост тела. Скоро у свим јапанским класичним играма извођач игра с неким предметом

у рукама: лепезом, пешкиром, малим добошем, палицом, чашицом и др. Техника јапанске игре се постепено усавршавала, а данас има све карактеристике које одражавају ново време.

Игра у Индији

Порекло и развој игре у Индији снажно су утицали на фор- мирање игре многих народа југоисточне Азије. Они су утицали на игре у Грчкој и тим путем допрли до нас. Игре у Грчкој могу се по- делити у три групе:

а) племенску, б) народну и в) класичну.

Из племенских и народних игара еволуирале су класичне ин- дијске игре.

Игра у Египту

На основу археолошких налаза, хијероглифских записа, црте- жа на барељефима и фрескама и откривених гробница долазимо до сазнања да је игра била врло заступљена у египатском обредном ри- туалу и друштвеном животу. Египатска држава оформљена пре че- тири хиљаде година, представљала је најстарију организовану држа- ву. У времену египатске културе игра је била развијена, али није много еволуирала. Владајуће класе имале су тежњу за непроменљи- вошћу постојећег, што је довело до трајне декаденције.

Развој игре у Египту¹ био је у оквиру многобројних утицаја: а) домородачких,

б) друштвених, в) климатских и г) религиозних.

Нажалост на основу савремених истраживања можемо кон- статовати да се само неке од многобројних египатских игара у дели- мично измењеном виду или у наговештајима изводе данас.

¹ О играма у Египту много су писали римски и грчки историчари, путописци и филозофи – Платон, Лукијан, Диодор, Плутарх, Херодот – утврдивши игру као главну основу египатског култа. Нажалост, игре Египта нису биле неговане и чу- ване као класична индијска игра, и потпуно су деградиране као уметност знатно пре ере средњовековља (Јовановић, 1999: 26).

Игра у Грчкој

И код Грка игра је доведена на ниво уметности. Стари Грци су играчку уметност називали оркестрика. Овај појам подразумева досезање екстазе. Под њим се подједнако подразумевају религиозне оргије и друштвене и народне игре. О настанку и пореклу игре јасно нам указују антички историјски и филозофски списи. Такорећи да нема значајнијег хеленског мислиоца који се не бави игром. Опис игара среће се и код грчких писаца трагичара.

Игра у Грчкој досеже свој пуни смисао, процват и лепоту. Има мишљења да се уопштено грчка уметност идеализује и да је она у великој мери продукт наше уобразиље². Појава грчког народног генија је јединствена у историји народа. Невелике скупине грађана, безначајне у смислу снаге, произвеле су огроман утицај на будуће светске догађаје (Јовановић, 1999: 32).

Игра у Риму

Сталним ратовањима Рим није имао времена да нађе свој ду- ховни израз. Њихова тежња била је у освајању простора и других народа. Таква оријентација ка спољним победама удаљавала их је да се баве собом како би победили сопствену снагу и суровост. Поко- ривши Грчку, они су је опустошили, али десило се да је силом поко- рен народ био на вишем ступњу цивилизације. Десио се наизглед је- дан парадокс, покорени грчки народ морално је победио освајаче. Плима духа и мистике, рођена из хеленског скептицизма, запљусну- ла је и победила римски материјализам. Може се рећи да Римљани нису ценили игре. Примера ради, Цицерон је сматрао да само луди људи могу да играју, а Хорацију је игра била одвратна. Међутим, у доба Августа игра пераста у нешто узвишено и добија статус умет- ности. Примера ради у игри пантомима Римљани су превазишли своје грчке учитеље и уздигли је на завидан ниво.

Стална ратовања и освајања условљавала су припремљеност војника за ту врсту напора. Римљани су бринули о снази и спретно- сти својих војника. „Дивљи скокови и оштри покрети наоружаних војника били су одлика једне од игара – беликрепа, која је предста-

² Неоспорно је, међутим, да је грчка уметност игре никла и развијала се без орео- ла, по природним дијалектичким законима по којима се развијала уметност свих народа у свим временима. Неоспорно је, такође, да при свему томе грчка уметност опет стоји на недостижној висини као остварен идеал лепоте (Ибид, 32).

вљала борбу Минерве са Титанима. Ради величања војне моћи био је установљен ред салија (од латинског salio скачем). Салији су изво- дили ратне игре око жртвеника, налик на грчке пирике“ (Ибид, стр. 46). Игра је у Риму добијала разноврсне жанрове и ширила се и на- лазила своје путеве у целој римској империји. У народу су биле по- пуларне кубистике – представе акробата, жонглера и еквилибриста, које су се жилаво задржавале још из фараонских времена Египта, преко Кине и Индије допрле у Грчку, а преко Грчке у Византију (Јо- вановић, М. 1999: 49).

Данашње игре свакако да вуку корене од игара из давнина. Међутим, сигурно је да, такорећи, нема озбиљнијих филозофа од оних из античко доба до скорашњих, савремених који се нису бави- ли игром. Један од њих је и Еуген Финк за кога су основни феноме- ни људске егзистенције:

смрт,
рад,
владавина,
љубав и
игра.³

Свет је уситњен, раздробљен и самлевен. Руинирајућа моћ вре- мена меље савременог човека и његово бивство. Хлеба и игара, тј. panem et circenses заправо су речи презира упућене декадентним Ри- мљанима, а у прилог томе је и много пута већ цитирани и незаоби- лазни рад, објављен 1937. године у делу Homo ludens Ј. Хуизинге.

Ј. Хуизинге дефинише игру:

„Укратко, у погледу форме игра се може дефинисати као сло- бодна акција коју прихватамо као фиктивну и издвојену од свако- дневног живота, способну да потпуно обузме играча, активност без икаквог материјалног интереса и користи, која се догађа у намерно ограниченом времену и простору, по реду предвиђеном датим пра- вилима, подстичући у животу односе између група које се намерно окружују мистеријом и ли прерушавањем наглашавају своју изузет- ност у односу на остали свет“ (Homo ludens, 1951: 34-35).

Тумачење и дефинисање игре не почиње Хуизингом, напро- тив, појам игре среће се код свих древних народа. Позната је бли- скост санскритске речи lila – игра, нарочито космичка или божанска

³ Ради спознаје основних карактеристика и свакодневног тумачења људске игре у овом делу рада посебно су разматрана дела: Финк, Е. (1984): Основни феномени људ- ског постојања, „Нолит“, Београд; Кајоа, Р. (1979): Игре и људи, „Нолит“, Београд.

игра и корена lelaiy – пламтети, светлуцати, сијати. Реч leliy може да означи појмове Ватра, Светлост или Дух (Видети: Елијаде, 1996: 25).

Тренутно, анализе дозвољавају да се игра суштински дефини- ше као активност:

слободна,
издвојена,
независна,
непродуктивна,
прописана и
фиктивна игра.

У дефинисању игара среће се разноврсност форми и израза, што представља несумњив подстицај и постојање многих теорија игре у којима се испољавају и преплићу најразличитија схватања.

Шилер дефинише игру као: „бесциљно трошење енергије“; Еребел као: „природно развијање зачетих клица детињства“; Спенсер: „сувишне акције које се нагонски дешавају у одсу-

ству правих акција… Активност учења ради непосредног задовоље- ња без обзира на веће користи“;

Gross: „нагонско вежбање активности без озбиљне намере које ће касније постати битне за живот“;

Lesgaft: „игром људи имитирају телесне радње – а понекад и моралне – од којих их је модеран живот приморао да се одрекну“;

Валери: „то је оно где досада може да одвеже оно што је за- нос везао“.

Посматрана кроз призму наука и научних области, постоји: а) класификација игара у филозофији,

б) класификација игара у социологији, в) класификација игара у педагогији, г) класификација игара у психологији,

д) класификација игара у уметничким дисциплинама и ђ) класификација игара у физичкој култури.

У односу на годишња доба и временске прилике игре се могу поделити на:

Игре у летњим условима.
Игре у зимским условима.

Класификација игара:

Agon

Читава једна група игара јавља се као такмичење, тј. као борба у којој су вештачки створени једнаки изгледи да би се противници

срели у идеалним условима. Ради се, дакле, о ривалству које се од- носи на једну особину (брзина, издржљивост, снага, памћење, ве- штина, домишљатост…).

Alea

Прецизније речено, ово је игра коцкама и судбина је једини чи- нилац победе.

Mimicry

Она тежи да зада страх или искористи околну распусност која је резултат чињенице да маска прикрива друштвену физиономију и ослобађа праву личност.

Ilinx

У ову категорију игара уврштене су оне које почивају на изази- вању вртоглавице и састоје се у покушају да се за тренутак пољуља стабилност перцепције и јасно разуму наметне нека врста сладостра- сне пометње. У свим случајевима ради се о доспевању у неку врсту грча, заноса или вртоглавице који на пречац бришу стварност.

Paidia

Израз paidia у свом корену носи именицу дете, што на сан- скриту значи кредати, а на кинеском ван – чини нам се потпуније и изражајније одсликавају природу, али је тачно да су ти изрази непо- годни у извесном смислу због своје превелике садржајности. Реч ван је још изражајнија, колико по оном што означава толико и по оном што искључује, то ће рећи игре вештине, надметања претварања и случаја. Паидиа учествује у сваком изливу радости који се изражава непосредном и разузданом кретњом, слободно импровизовано и др.

Ludus

Израз ludus удружује се са агоном и игра се јавља час као agon,

час као ludus. Лудус се често здружује и са mimicryom.

За тумачење игре значајна је и социолошка мисао која полази од игре као:

а) потребе за афирмацијом, амбиција да се покажемо бољим; б) жеље за изазовом, рекордом или једноставно савлађива-

њем неке тешкоће;

в) ишчекивања или тражења наклоности судбине;

г) задовољства због тајанствености, претварања, прерушава- ња;

д) жеље да осетимо или задамо страх;

ђ) потраге за понављањем, симетријом или противно, радости импровизације измишљања, проналажења у бесконачност различитих решења;

е) тежње да се реши нека тајна, загонетка;

ж) задовољства која пружа свака комбинаторска вештина; з) жеље за одмеравањем снаге, вештине, брзине, равнотеже;

и) установљавањем правила и правилника, дужности и по- штовања, искушење и изигравања и

ј) опијености и пијанство, носталгија за екстазом, жеља за сладострасном паником.

У проширеној теорији игара основни ставови који управљају играма – такмичење, срећа, прерушавање, вртоглавица – не срећу се увек изоловани:

а) такмичење – срећа (agon, alea);

б) такмичење – прерушавање (agon, mimikrija);

в) такмичење – вртоглавица (agon, ilinks);

г) срећа-прерушавање (alea, mimikrija);

д) срећа, вртоглавица (alea, ilinks) и

ђ) прерушавање, вртоглавица (mimikrija, ilinks).

Игра се може посматрати и као уметност. Историја уметности игре је најмлађа међу уметностима. Проучавање феномена игре био је предмет проучавања естетике, као изоловане појаве. Уметност и игра дају телу и духу широко благотворно дејство у смислу подсти- цања и развоја свих снага за променом (функционалних, форматив- них и нутритивних), дају телу свежину и окретност, а духу живост и продубљеност. Слобода је суштина игре. Најважнија одлика игре је животворност. У настави школског физичког васпитања ученика од I до IV разреда основне школе игра има изузетни значај и улогу.

Елементарне игре и дечји развој

Кад је уопште реч о игри (не само о елементарној), да би она стварно одговарала својој сврси Ј. Лескошек наводи следећа правила који би се требало придржавати:

На време обезбедити потребне реквизите како би се игре могле несметано спровести;
Игру објаснити кратко, разумљиво и занимљиво, и показати је;
Деца да буду у опреми за вежбање;
Разврстати децу по групама, тако да свака група има подјед- наки изглед на успех;
У игри да учествују сва деца;
У току игре подстицати децу на придржавање правила, по- кушаје ситних превара одлучно сузбијати;
Игру довести, по правилу до краја и

Победнике похвалити, побеђене охрабрити (Лескошек, 1971: 92-93).

При реализацији покретних или елементарних игара од посеб- ног значаја за наставника и учеснике су одређене фазе:

окупљање и припрема деце за игру,
објашњавање игре, и
ток и завршетак игре.

Спортске игре

У шаренилу теорија, дефиниција, подела и значајности фено- мена игре, у оксфордском речнику спортске науке и медицине игра је дефинисана као смишљено такмичарско искуство које егзистира у сопственом времену и простору. Оваква дефиниција игре највише одговара спортским играма (Јаковљевић, 2005).

Главна карактеристика спортских игара да су активности и њихов обим, у оквиру којих се одвија нека игра, имају границе које су одређене правилима игре.

Правила игре решавају:

а) могуће активности које спортисти могу да врше у игри, б) понашање играча,

в) понашање тренера и чланова стручног тима (лекар, масер, кондициони тренер),

г) понашање свих актера игре,

д) тренерима и члановима стручних тимова, као и гледаоци- ма забрањено је пушење у спортским објектима посебно док трају спортска надметања.

Данас у свету, нажалост, на спортским стадионима и око њих све чешће смо сведоци насиља и хулиганског понашања младих на- вијача. У смислу борбе против таквих појава, у све већем броју зе- маља ступају на снагу закони који врло строго санкционишу хули- ганско понашање.

Свака спортска игра има своју развијену: а) стратегију игре,

б) тактику игре.

Ритмичко вежбање и плес

У реализацији дидактичко-методичких садржаја, ритмичке вежбе и плес у млађим разредима основне школе имају изузетно ме- сто и значај. Корени ритмичких вежби и плесова су дубоки и досежу до првобитне заједнице. Временом ритмичке вежбе и плесови доби- јају забавни карактер музичког кретно стваралаштва.

Ритмика се јавља и као садржај у многим (граничним и срод- ним) програмима и спортовима, као што су спортска гимнастика, спортски аеробик, уметничко клизање,, синхроно пливање,, „fitness“ и др. Ритмика се састоји из:

а) вежби без реквизита, које се деле на:

просте вежбе и
сложене вежбе.

б) вежби са реквизитима.

Као друштвени феномен, плесови су своје место налазили у разним друштвеним слојевима. Друштвене и историјске промене утицале су да се плесови данас проучавају као:

а) сценски плесови;

б) друштвени плесови и в) народни плесови.

Примена плесова у оквиру физичког васпитања је велика и врло значајна из више разлога. Спој музике и песме позитивно утиче на расположење ученика, усавршава се оријентација у простору, по- стиже се виши степен координације покрета.

Програмски садржаји школског физичког васпитања са мла- ђим разредима основне школе обухватају плесове и ритмичке вежбе. Деца овог узраста имају потребе за ритмичким и кретним изражава- њем. Познат је утицај, који плес има у јачању осећања и навика рит- мичког, кретног и естетског изражавања. Ритмика и плес утичу на децу да правилно и лепо држе тело.

Дечје народне игре

Народна игра спаде у целокупно народно стваралаштво које се често назива фолклор.

Народно музичко стваралаштво у оквиру програмских садр- жаја наставе физичког васпитања са млађим разредима основне школе остварује се кроз слободне ученичке активности, садржаје

школских приредби и јавних манифестација физичке културе. Ове активности реализују се у:

а) народним песмама; б) народним играма и

в) упознавањем народних инструмената.

Народно музичко стваралаштво, изражено кроз народне игре, посебно са децом, представља вид правилног односа према традици- оналним националним вредностима, али и начин борбе против свих облика декаденције и озбиљно нарушених односа вредности.

Можемо констатовати да народна игра спада у најраспростра- њеније људске активности у којој учествују духовни и физички човекови потенцијали. Заправо, човек док упражњава неке облике народне игре, у њима учествује као комплетна личност, и себе као таквог реализује и изражава.

Народна игра може се схватити као део опште људске актив- ности, иако и сама комплексна, учествује у организовању друштве- ног бића у целини, као структурални елемент заједнице.

Ради остваривања педагошко-дидактичко-методичких циљева и задатака на самом часу физичког васпитања учитељи могу подели- ти ученике на групе у: свираче, певаче и играче.

Народне српске игре развиле су се од народних песама. У на- роду постаје и чисто инструменталне игре које се називају кола.

Са дидактичко-методичког гледишта, у реализацији народних игара учитељи треба да прибегавају сценографском и кореограф- ском обликовању, јер ти спољни елементи привлаче и одржавају па- жњу ученика на потребном нивоу. Кад је у питању обука народних кола, народних игара, веома је важно да учитељ научи ученике да умеју да играју кола из свог краја у коме живе.

Закључак

Посебно интересовање за проучавање игре испољава се у на- стави школског физичког васпитања. Програмски садржаји у наста- ви физичког васпитања са ученицима од I-IV разреда основне школе предвиђају примену елементарних игара, штафетне игре, елементе спортских игара и игре рекетом.

Потребно је указати да изузетну педагошку (васпитну) вред- ност имају игре у детињству (када се и снаге за понављање, и снаге за промену развијају), јер игра помаже детету да очува и развије ду- ховну и телесну гипкост, спонтани развој, слободно расуђивање, не-

зависност и др., све до постизања унутрашње стабилности и хармо- није. Права продуктивност игре јесте стварање, маштовно-стварала- штво и имагинација при игрању. Највиши је то колективни чин, за- једничка игра једне играјуће заједнице. Они који се играју не остају у стварању света игре преко пута производа не остају напољу – они сами улазе у свој свет игре и имају у њему своју улогу.

Литература

Елијаде, М. (1996). Мефистофелес и Андрогин. Чачак: Градац.
Зуровац, М. (1983). Метафизика тијела, Theorija, бр. 3, Београд.
Јаковљевић, С. (2005). Карактеристике спортских игара, Дечји спорт од праксе до академске области, материјал за припрему испита из предмета Основе спорта младих Ауторизована преда- вања. Београд: Факултет спорта и физичког васпитања.
Јовановић, М. (1999). Балет од игре до сценске уметности. Бео- град: Clio.
Кајоа, Р. (1979). Игре и људи. Београд: Нолит.
Марковић, М. (1983). Рад, праксyс, игра, Theorija, бр. 3, Београд.
Симоновић, Љ. (2001). Филозофски аспекти модерног олимпи- зма. Београд: Лорка.
Симоновић, Љ. и Симоновић, Д. (2005). Нови свет је могућ. Бео- град: ауторско издање.
Узелац, М. (1987). Филозофија игре. Нови Сад: Књижевна зајед- ница Новог Сада.
Финк, Е. (1984). Основни феномени људског постојања. Београд: Нолит.
Fink, E. (1979). Oaza sreće, Revija, br. 12,
Frankl, E. V. (1981). Nečujan vapaj za smislom. Zagreb:
Хојсинга, Ј. (1991). Јесен средњег века. Нови Сад: Матица срп- ска.
Шантић, Ј., Трнинић, Д. (1997). Народно позориште. Београд.

Проф. др Зоран МОМЧИЛОВИЋ, Педагошки факултет у Врању

Владимир МОМЧИЛОВИЋ