Савремена настава, ефикасан наставник и активан ученик за друштво које учи
Просперитет једног народа лежи у друштву које перманентно учи, које брине о својим грађанима и њиховом образовању, јер правац у којем образовање покрене човека одређује његов будући живот – исти- че Платон, као што покреће и развој. Свесни ове чињенице људи са Ин- ститута за педагошка истраживања у Београду већ пола века улажу огромне напоре да својим истраживањима осавремене и унапреде обра- зовни систем наше земље.
Поводом педесет година успешног рада, октобра 2009. године на Учитељском факултету у Београду одржана је Међународна конферен- ција под називом Квалитет и ефикасност наставе у друштву које учи. Скуп су организовали Волгоградски државни педагошки универзи- тет из Русије и Институт за педагошка истраживања из Србије. На скупу је било око 130-оро учесника, и то из: Русије, Немачке, Пољске, Румуније, а највећи број из бивших република СР Југославије и Србије.
Скуп је отворила директорка Института Слободанка Гашић – Па- вишић која је говорила о вишедеценијском раду ове установе и значај- ним резултатима. Тимови стручњака – истраживача ове реномиране ус- танове годинама су уназад долазили до значајних сазнања и података за унапређивање и модернизацију образовног процеса. Тако је и овог пута тема скупа била настава, са циљем да се укаже на начине и могућности њене квалитетније организације и ефикасније реализације. За унапређи- вање наставе и подизање њеног квалитета на виши ниво, веома је важна размена искуства и међународна сарадња о чијем је значају говорио Александар Коротков, проректор Волгоградског универзитета.
Немачка је одувек важила за пример добро конципираног образо- вног система, мада у циљу побољшања и подизања квалитета наставе и даље трага за новим моделима и иновативним стратегијама учења. Тако је и овом приликом Хилберт Мајер са Универзитета Карл фон Осијецки
из Олденбурга указао на критеријуме за добру наставу, међу којима на- води демократску културу у разреду. Посебну пажњу је скренуо на нас- тавнике који су, као један од важних елемената дидактичког троугла, стално у прилици да ослушкују и истражују наставу. Они су ти који би требало да осмисле контакт наставе и учења, да организују истражи- вачке тимове са ученицима, тражећи од њих да анализирају слабости и личну снагу предавача – истакао је Мајер.
Веома је значајан закључак да треба напустити досадашњу прак- су понављања разреда која је данас често присутна у образовном сис- тему многих земаља. Понављање разреда, како истиче, ствара лоше осе- ћање код ученика. Са тим се слаже и Душица Малинић која својим ис- траживањем истиче да су сами наставници свесни да то није адекватна педагошка мера, јер нема позитивних ефеката на личност ученика. Ме- ђутим, и поред свих негативних последица које понављање собом носи, оно опстаје у многим земљама упркос реформама које су у току. Алар- мантан је податак да код нас наставници не осећају одговорност за понављање разреда већ то приписују ученику, његовој породици, живо- тним околностима, дакле свима осим себи – истиче Малинић. На крају поставља питање какав облик помоћи поновац може да очекује од на- ставника који не уочава везу између личне одговорности за његов не- успех и понављања у основној школи.
Николај Михаилович Боротко са Волгоградског државног педа- гошког универзитета говорио је о три аспекта учења. Ђурђица Комле- новић је разоткрила образовне стандарде за крај обавезног школовања у Републици Србији. Реч је о предложеној листи стандарда који одража- вају ученичке компетенције: шта ученик треба да зна, разуме и уме да уради на крају обавезног школовања.
У оквиру прве секције Теоријско – методолошки проблеми у од- ређивању и мерењу квалитета наставе било је, између осталог, речи и о дефинисању образовних стандарда, мерењу компетенција ученика, професионалном развоју у друштву које учи, квалитету у стручном об- разовању одраслих, образовању наставника у Србији, моделима профе- сионалног развоја наставника и др.
Друга секција бавила се Карактеристикама успешне наставе. У оквиру ње говорило се о реконцептуализацији садржаја и функцији општег образовања, историјском прегледу планова и програма за основ- ну школу у Србији, диференцијацији школског образовања у Русији, ди- дактичким стратегијама друштва које учи, активном приступу компју- терском образовању, планирању и програмирању као предусловима ква- литетне наставе, новом приступу васпитању и образовању деце пред- школског узраста у Пољској и другом.
Нови дидактичко – методички приступи настави и учењу, назив је треће секције, која је истраживала утицај наставних средстава на ква- литет знања и вештина (Д. Смиљанић), начине рада наставника и мета- когнитивне стратегије ученика (Б. Сладоје – Бошњак), емоције у наста- ви (Л. Богнар и С. Крагуљ), методе подстицања креативности (Ј. Ше- фер), индивидуализацију наставе (Б. Стојановић), проблемско учење (Х. Муминовић, Ј. Станисављевић), поступке мотивисања ученика (И. Ста- нковић), однос ученика и учитеља (С. Смиљковић), социокултурни кон- текст и наставу (М. Митровић), учење социјалних вештина (М. Жељез- нов – Сеничар), ефикасност експеримента (С. Цвјетичанин и М. Сеге- динац), пропусте портфолија (У. Шинковец и Д. Модиц) и друго. Добру наставу карактеришу позитивне емоције у разреду, интер-дисциплинар- ни приступ градиву, индивидуализација наставе у складу са могућно- стима ученика, озбиљна припрема наставника, смислена комуникација и интелигентно вежбање кроз игру и самостални истраживачки рад уче- ника, самоактивност ученика.
У оквиру четврте секције Ефекти наставног процеса било је речи о ефектима припремног предшколског програма, испиту зрелости у средњим школама у Србији крајем 19. и почетком 20. века, евалуацији рада, просветном картону школе, аспектима самоевалуације наставника, унапређивању квалитета евалуације ученика, системском приступу пи- тањима професионалног развоја наставника и другом.
Велики број истраживачких радова дошао је до закључка да тра- диционална настава има мноштво озбиљних слабости и недостатака. Тако, рецимо, Ненад Сузић истиче да је традиционална школа, осим високог домета, показала и негативне исходе образовања међу којима су негативно вредновање учења, страх од учења, избегавање рада, само- хендикепирање, робовски менталитет, компетиције и друго. Школа у друштву које учи, како истиче, треба да промени своју мисију, улогу и визију. Уместо да форсира знање и репродуктивне способности учени- ка, школа треба да има приоритетан задатак да оспособи децу за ефи- касно учење, да их мотивише да заволе учење и остану ентузијастични ученици – закључује Сузић.
Веома су занимљиви закључци до којих су дошли професори са Учитељског факултета у Осијеку (др Ладислав Богнар и мр Сњежана Крагуљ), да су досада и страх емоције које доминирају у садашњој шко- ли. Њихово истраживање намеће закључак да атмосфера у разреду, за коју је највећим делом задужен наставник, треба да буде пријатна, чиме постаје мотивишућа, подстицајна за успешан рад и перманентно напре- довање. Проф. Богнар је истакао да се успешна настава не базира само
на емоцијама, мада су оне веома битне, већ она треба да буде јединство ума, срца и руке.
Да би се то јединство постигло, да би доминирале пријатне емо- ције на часу, а личност ученика доживела самоактуализацију неопходно је традиционалну наставу тематски организовати (Јасмина Шефер), ин- дивидуализовати, учинити је привлачном сваком ученику и ускладити је са његовим индивидуалним способностима и интересовањима (мр Буба Стојановић). Ученик – реципијент субјекат је у настави. Иновираним методама и облицима рада, кооперативним учењем и тимским радом (др Драгана Станојевић), он се духовно и интелектуално богати, напредује, такмичи са другима, али и са самим собом у индивидуализованој наста- ви различитих нивоа сложености и тиме постиже боље резултате и сти- че квалитетнија знања, како су истакли професори Учитељског факулте- та у Врању.
Тако организована настава која у средиште пажње ставља учени- ка, његове способности, интересовања и активности, захтева од њега да запажа, размишља, упоређује, доноси одлуке, закључује, износи своје ставове, чиме себе духовно богати и оплемењује, пријатно се осећа и перманентно задовољава своју потребу, за даљим откривањем, упозна- вањем и сазнавањем тајни овога света, за својим перманентним обра- зовањем и сталним усавршавањем (проф. др Стана Смиљковић).
Иновативним начином рада, поштујући ученикову личност, узи- мајући у обзир његове способности и интересовања, организујући наста- ву у складу са његовим потребама и могућностима, ученику учионица постаје лабораторија, позорница, играоница, ствараоница у којој ће он проналазити оно што је његовом бићу потребно продубљујући своје са- знање, продуховиће своје младо биће и осопособити себе да открије далеке светове и различите људе.
Учесници конференције су се сложили да традиционалну наставу треба мењати. Треба мењати саму концепцију наставе, али мора се ме- њати и позиција ученика који треба да буде у средишту наставног про- цеса, активан у сваком тренутку. Све то је немогуће без наставника који мора, пре свега, себе да усавршава и образује током целог живота како би био ефикасан истраживач у свом послу, осетљив за проблеме савре- мене наставе, потребе данашње деце и циљеве друштва које учи, чиме би се обезбедио просперитет будућих генерација.
Др Буба Стојановић,
Педагошки факултет у Врању