Функције језика у књижевности за децу
Резиме: У овом раду расправља се о функцији језика у књижевном делу за децу. Естетска функција језика биће показана на неколико изабраних фантастичних прича из Антологије фантастичних прича приређивача Гордане Малетић. Имагинација, игра речи, хумор и разноврсне структуре и трансформације у радњи ове врсте причa налазе свој пун смисао у језику који се по многим специфичностима разликује од језика и стила осталих врста намењених деци.
Кључне речи: фантастична прича, језик, функција, реално, имаги-
нарно.
Имај времена за размишљање – то је извор моћи. Имај времена за смех – то је музика душе. Имај вре- мена за читање – то је темељ мудрости.
Стара изрека Јевреја
Књижевна дела за децу, међу њима фантастичне приче, органи- зоване су тако да се кроз њих, и путем њих, људска машта и инвенција, с једне стране, и искуство стечено или створено на древним животним мудростима, могу преточити у језик. Креативно истраживање функције језика у књижевном делу представља дубљу анализу која се остварује увек другачијим читањем с циљем да се продре у унутрашњу структуру текста. Дубљи слојеви значења и кроз мета-језик откривају или ближе објашњавају симболично-метафоричну димензију текста који се истра- жује.
Писци фантастичних прича очекују од истраживача и реципи- јената богаћење приче личним доживљајем, слободним размишљањем подстакнутим одабраним текстом, прижељкују да читалац поверује о испричаном и сазнању о томе. У тој намери проналазе ликове и дога- ђаје, као и могућности како да се из књижевног света и текста преселе у
дечји доживљај. Имагинативне мреже које писци плету путем звукова и различитих језичких знакова приближавају и обликују физички нај- удаљеније светове, као и психички, да у свакој песничкој пори, на посе- бан начин, хармонијом речи и емоција, осветле знање и искуство човека у простору и времену. То испричано време у фантастичној причи ствара слику о променљивом животу душе која је спремна да изнедри увек нове облике и нови квалитет у тумачењу и разумевању.
У приступу фантастичној причи, наставник, а онда и ученици, полазе од различитих нивоа читања. То зависи од узраста и циљева које желимо постићи, као и исхода читања, не само ради тумачења. Ове чи- њенице истичемо из разлога што у фантастичним причама о којима ће надаље бити речи, на први поглед нема додира са реалношћу, али креа- тивним и игровним приступом може се између редова оснажити клица реалности. Уколико се реципијент индивидуално везује и односи према датом тексту, утолико расте и семантичка улога знакова којима се име- нују универзални симболи. Писци остварују своју замисао пратећи ли- кове, њихове судбине, везама са стварним и имагинарним простором и временом, језичким динамизмом, поентама. Понајвише отвореношћу приче која еластичним језиком, рељефношћу ликова, маштом, хумором, игром сна и јаве даје одговоре на старо питање: шта је истина. Послу- жимо ли се мислима надреалисте Душана Матића које гласе: „Све речи које један човек испише, не само својом вештином и својим духом, већ свом тежином своје интелигенције, свим својим ћутањем, свим својим толико пролазним животом, ту су, да други човек, лутајући за сенкама, потражи пламен који зрачи иза свега. Човек и кад се игра, игра се ва- тром“, схватићемо колико енергије духа и ватре има у фантастичним причама које узимамо као пример. Задржаћемо се на неколико прича из Антологије фантастичних прича Гордане Малетић Немогуће приче.
Прича о сну и јави Миленка Матицког настоји да продуби сазна- ња о техници стварања текста и језику који својом једноставношћу и непосредношћу призива саговорника-реципијента на дијалог. Мешавина сна и јаве и размишљање јунака-наратора, усмерава читаоце на помисао, или сазнање о идентитету, о потреби да и у сну, као и на јави открије се- бе. Материјалност тела наратора потиснута је психолошком компо- нентом. Материјално је видљиво, али недовољно јасно и блиско, те зато потрага за другим ја, за невидљивом енергијом која се јавља и губи путем негације, добија фантастичну димензију. Тело је видљиво, душа лута, мисао лети и преображава се настављајући свој пут на имагина- тивним сферама.
Динамиком приче коју успоставља бираним глаголима, писац обузима читаоца, игром која личи на дечју, открива свакодневицу: све је
на први поглед препознатљиво, а опет загонетно. Тајанствена је музика коју јунак, лебдећи између сна и јаве чује, шетња игралиштем, сусрети са безбрижном децом која га не примећују.
Снагом маште и питањима којима нема краја, у сновима у боји који представљају психичко стање сневача-јунака приче, разгрће се де- чја душа жељна игре. Богати се његов свет уживања у бесконачној игри бројања и комбиновања слика, откривања поретка у природи, успоста- вљања везе и равнотеже у датом микросвету – сну који чини подлогу и основу за машту. Питања и констатиција је много, нижу се до момента када јунак-наратор схвата да га нека светлост, за коју касније сазнаје да је сунчева, обасјава и упућује: „Гледао сам право у сунце и оно ми није засењивало поглед. Видео сам га као крупну, жуту и ужарену лопту из које теку потоци сребрних пахуља и разливају се на све стране. Одје- дном сам схватио како умем лепо да размишљам и како могу да бар идем куд год ми је воља“ (Матицки, 222).
Игра доживљаја створених маштом и бесконачно измишљање препуштено вољи, открива се као слика надреалног која се развија она- ко како се унутрашњи портрет јунака богати сазнањима и открићима истине у бескрају. Питања постављена на почетку о суштини душе, о свету који је увек и свуда спреман да активностима и мислима потисне безвредно, на крају приче заокружује се одговором логиком имагина- рног. Испуњен унутрашњом светлошћу добијеном сазнањем да потиче од нацртаног зрака сунца, јунак схвата да доживљај између два буђења боји емоције и богати душу.
Сликовит и поетичан језик, наизглед искидане слике из дечје до- живљајне стварности, симболика која се преплиће са благом дозом иро- није – све то подстиче и развија дечју машту и богати лексику. Ни у једном моменту писац не одступа од замисли да баш језиком, питањима и дечјим одговорима оствари естетски ефекат, као што је и наратор не- прекидно у дилеми да ли је на правом путу открића оних истина које радознало дете схвата својом бујном маштом. Фантазија и њено откри- вање – откривање је душе и жеље која краси људски дух. Преиначавање стварности у фантазију и говорног језика у звук и мелодију, доказује безграничну слободу стварања ради доживљаја при читању. Овој твр- дњи помогла је унутрашња дијалогичност речи и израза којима се писац служи у свом настојању да семантичким, синтаксичким и композицио- ним елементима дочара читаоцима поруке у зависности од њиховог чи- тања и разумевања.
У другој причи аутора Весне Ћоровић-Бутрић Ноћни перач улица открива се фантастичан сан дечака који замишља посао ноћног перача улица. Оквир приче је сасвим реалан. Довољно је да се подигну ролетне
са прозора, па да се искидани догађаји и доживљаји из снова укомпо- нују у причу чијом се садржином дечак одушевљава. Прича потекла из стварности створена је путем поетских и визуелних слика. Језиком који
„ствара“ дечак-јунак ове приче, подстиче се фантазија настала у прија- тној кућној, градској атмосфери. Вештим комбиновањем игре, персони- фицираним сликама, кратким реченицама којима се постиже динами- чност приче, подстиче се дух и богати мисао детета. Могућности откри- вања бројних симбола у стварању фантастичних слика које могу бити чисто истините захваљујући „ноћној смотри речи“ – како каже писац, указују на то да проучаваоци и реципијенти својим индивидуалним улажењем у значења, схватају поруку.
Игра сенки, светла и таме као извора свих енергија, ноћна тиши- на и прича коју зачињу уличне светиљке, знаци су, и појаве које подсти- чу машту, граде нове приче и отварају невидљиве светове. Прозор са којег се простире светлост знак је отворености срца овог свевидећег ма- лог ноћног перача улица. Његово причање о виђеном и доживљеном тече логичким редом. Све је на свом месту, сем неопрезних речи које теку. Мисао писца је сасвим јасна: жели да у фантастичну причу која је изашла из сна у „стварност“, за трен уклопи актуелну стварност без при- дике. Довољно је сазнање јунака да у свему, и при свему треба бити опрезан. Речи, као и капи воде, кроз више хиперболичних и ономатопеј- ских слика пењу се до неба и враћају на земљу. Гласови ноћи, глас ју- нака као светлости ни у сну не напуштају причу о јунаку. Тиме је упа- љена светиљка – жеља, која ће се богатити доживљајем приче: „За див- но чудо, у оном прозору још увек гори светло. Да ли да га угасим?“ (Бутрић, 153).
Искре фантазије искрсавају из приче Драгана Лукића Патуљак у џепу. Преплитањем бајке, фантастичне приче и песме, писац остварује јединство текста с намером да открије најневероватније могућности ко- јима ће се остварити доживљај радости. Патуљак као митско биће и јунак бајки и прича омогућава развој многолике фантазије. Током бајке писац ствара специфичну атмосферу: „Једном се десет шумских патуља- ка преселило у његове џепове“ (Лукић, 119). Од тог момента радња се развија до фантастичних размера. Безимени јунак, можда је то био и пи- сац, ступа у авантуру са патуљцима. Редослед збивања радње и додава- ња нових игара подстиче и машту реципијената. Имагинарни дијалог дечака са патуљцима који су се настанили у углу његовог џепа, потпуно га је одвојило од стварног света. Он је са њима у свету који је само његова мисао створила: причао им је о лепотама и необичностима град- ског и сеоског живота и авантурама које се могу десити.
Путем различитих асоцијација, изврсне мелодије и спонтаности у току приповедања, писац дочарава лепоте детињства и оживљава сећа- ња која га носе кроз живот. Тиха туга која је овој причи наметнула вео тајне остаје писцу као богатство више створено маштом прошарано ау- тобиографском жицом.
Док се Драган Лукић и други писци у својим фантастичним при- чама ретроактивно враћају прошлости, неки од њих, врло често, у фан- тастични оквир уграђују легенде и предања, а све то једном припове- дачком димензијом која доприноси богаћењу свести и развоју људскога духа. Може се поменути прича Стевана Раичковића под називом Бајка о аласу, која по многим елементима одудара од фантастичне приче као врсте. Приповедачки тон у причи ни у једном моменту не наговештава преокрет којим ће догађаји из реалности склизнути у фантазију. Угра- ђена прича у виду кратке легенде о нестанку аласа у дубине Дунава, подстиче људе на машту. Дотада плава вода Дунава, постала је мутна од борбе коју је алас водио са најстаријим сомом. Прича достиже врхунац фантазије у епизоди којом је дочарана подводна пећина са каменом па- латом коју је алас запосео променивши занимање и штитећи рибе од улова. Хуманистичка димензија која се назире из наведених делова, кроз причу о аласовој судбини, открива писца, који се само за трен об- рео иреалном свету и врло брзо, посебним језичким средствима: крат- ком реченицом, изненадним преокретима радње, преплитањем сна и јаве, изрекама које подстичу машту и живе уз помоћ маште.
Ново време преплављено је делима научне фантастике. У прош- лости, али и данас, живе приче о могућем и немогућем, замишљеном и недосегнутом. У причи Соколова планета писац Љубица Сикимић отва- ра питање назива и постојања планете као симбола пространстава и та- јанствености. У тој намери кроз причу гради слику планете која негде и постоји и припада ономе ко у њој открије клице могућег живота и су- штину бивствовања. Почетак приповедања тече из космоса, чиме се ствара утисак као да тај васионски свет тежи да успостави хармонију са нама познатим, условно речено, земаљским. Поређењима, са најлепшим доживљајима везаним за светлости које побуђују радост, писац ствара амбијент за доживљај фантастичног. Снажне персонифициране слике доприносе јачању утиска о лепотама које се могу видети и доградити у машти као индивидуалном виђењу космичког универзума.
Мотив усамљеника, који се често користи у бајкама, присутан је и у овој причи која кроз више сегмената задире у иреално. То се назире из следећих реченица: „Само један њен становник није спавао, већ је стајао на стени испред свог гнезда загледан у небеске висине, као да ужива у лепоти његовог плаветнила. Беше то велики и снажни сиви со-
ко, тамних очију и оштрог вида, најбржи ловац на ситну дивљач од свих птица грабљивица. Стајао је он на истој стени са које је дању осматрао под собом читаву долину и све што се у њој кретало. Сада се у долини није ништа дешавало, те зато његову пажњу привуче велики ватрени блесак на небу“ (Сикимић, 86).
Соко, симбол висина и даљновидости размишља, и у моменту ка- да његова жеља добија пуни смисао који се остварује погледом на пла- нету Земљу и враћа сјају звезда, узлеће. Његов физички узлет поклапа се са психичким. Велика звезда коју он жели да досегне има широко значење у причи: сигурност јер му помаже пролазак и улазак у живот који само фантазија може да створи, просветљење духа, а самим тим, и прочишћење. Његова стваралачка мисао залази у имагинативну сферу из које он може да посматра живот другачијим очима. То самопоуздање даје му снагу фантастичних размера да одлети у висине. Помисао да живи у свету који се разликује од свакодневног, избрисала је простор и време захваљујући осећању које није уобичајено: невидљивој сили којој се предавао у потпуности. Сила коју није мога објаснити, нити дефини- сати меша се и са сном.
Предавањем сну који је својим чарима одвојио јунака од земље и препустио небу, писац успева да приближи читаоцима поетски језик, описима и симболима и психологизирањем главног јунака. Танком ве- зом која спаја појаве у космосу, писац успева да фантастичну нит чврсто провуче и држи до краја, све до дечје перцепције и рецепције фан- тастичног доживљаја. Тоном бајке и легенде, између осталих елемената, ова фантастична прича указује на значај развоја и кружења, на митоло- гичност четири праелемента који чине извор свих енергија: вода, ваз- дух, ватра, земља.
Закључак
Фантастична прича изабраним знаковним и значењским систе- мом доприноси посебном доживљају стварајући могућност доградње путем индивидуалне доживљајне свести читаоца и проучаваоца. Надре- ални и чудесни елементи уграђени су у сиже приче. Мисао књижевнице Жорж Сандове да свака личност „носи дубоко у себи и изражава на вла- стити начин свет и односе у њему“, и мисао Цветана Тодорова „да фан- тастика једино може постојати у књижевном делу као његова тематско- структурна конкретност што се открива читаоцу“ показују да се путем фантазије могу превазићи природни закони. Путем фантазије спајају се супротности, трансформишу се и другачије обликују животне слике и
искуства. Читањем фантастичних прича и анализом којом смо настојали да уочимо њене елементе, очекујемо стваралаштво младих читалаца у доживљају, повезивању и прожимању реалног са имагинарним, и обрнуто.
Литература
- Ингарден, Р. (1975). Доживљај, уметничко дело и вредност, Београд: Нолит.
- Лешић, З. (1982). Језик и књижевно дјело, Сарајево: Свијетлост.
- Лорд, А. (1984). Певач прича I и II део, Београд: Идеа, Графос.
- Малетић, Г. (2009). Немогуће приче, Антологија фантастичне приче,
Београд: Боокланд.
- Милосављевић, П. (1993). Теорија белетристике, Ниш: Просвета.
- Речник књижевних термина, Београд: Нолит.
- Тодоров, Ц. (1987). Увод у фантастичну књижевност, Београд: Рад.
Проф. др Стана Смиљковић,
Педагошки факултет у Врању