Виктор Радун Теон
БАЈКА И ПРОЦЕС ИНДИВИДУАЦИЈЕ У КОНТЕКСТУ КРИТИКЕ ТРАНСХУМАНИЗАЦИЈЕ ЧОВЕКА У ЕРИ ЧЕТВРТЕ ИНДУСТРИЈСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
Резиме:
У овом раду размотрићемо основне карактеристике бајке и анализираћемо значај и улогу бајке за савременог човека. У ери Четврте индустријске револуције, која надире са новим технологијама и свеопштом дигитализацијом, на темељу филозофије трансхуманизма, човек се налази пред изазовима и претњама које преиспитују форму и егзистенцију људског бића и промовишу неопходност трансхуманизације као технолошке трансформације људи. У контексту критике таквих процеса и догађаја, кључну улогу имају процеси, методи и концепти који човека могу да врате на пут духовне трансформације или индивидуације, кроз подстицање и промовисање реинтеграције ониричког, митског, поетског, имагинативног, кроз буђење и освешћивање ирационалних и фантастичних садржаја колективног несвесног. У том правцу, бајке, као елемент митско-фантастичне компоненте колективног људског ума, имају критичну улогу и значај.
Кључне речи: Бајка, човек, индивидуација, трансхуманизам, трансхуманизација, Четврта индустријска револуцја.
Summary:
In this paper, we will consider the basic characteristics of fairy tales and analyze the significance and role of the world of wonders and fantasies in fairy tales for modern human. In the era of the Fourth Industrial Revolution, which is advancing with new technologies and universal digitalization, based on the philosophy of transhumanism, man is facing challenges and threats that question the form and existence of human beings and promote the need for transhumanization as technological transformation. In the context of the critique of such processes and events, the key role is played by processes, methods and concepts that can return man to the path of spiritual transformation or individuation, by encouraging and promoting the reintegration of the oneiric, mythical, poetic, imaginative, awakening and awareness of irrational and fantastic contents of the collective unconscious. In that direction, fairy tales, as an element of the mythical-fantastic component of the collective human mind, have a critical role and significance.
Keywords: Fairy-tale, Human, Individuation, Transhumanism, TRanshumanization, Fourth Industrial Revolution.
- Увод
У овом есеју осврнућемо се кратко на улогу, сврху и значај бајке за савременог човека.
Према Речнику књижевних термина, бајка се дефинише као „народна приповетка са елементима фантастичног; басма или враџбина; прича у којој се на маштовит начин симболично приповеда одрешени садржај.“ [13, стр. 72] Отуда се може рећи да бајка припада категорији народних прича, али представља посебан жанр. Бајке су приче које имају елементе чудесног, митског, надстварног, ирационаног и фантазмагоријског, које имају првенствени циљ да подстакну и развију машту слушаоца или читаоца. Због тога су се бајке најчешће причале деци и лако преносиле из генерације у генерацију.
Уобичајена је подела бајки на фолклорне (народне) и ауторске (уметничке). Код фолклорних бајки не зна се тачно ко је аутор или то није важно. За ауторске или уметничке бајке аутор је увек познат.
Бајка има различите намене и ефекте: педагошки, естетски, етички, когнитивни, креативни, имагинотворни, илустративни и др.
- Карактеристике и значај бајке
Бајка има за задатак да подучи младу душу детета, да усади идеје о поретку ствари, да изгради правилан поглед на свет. Бајка може да естетски и етички обликује доживљајни свет детета и уопште читаоца, и значајно унапреди осећај за правду и истину. Бајка подстиче машту и усмерава је у позитивном, креативном смеру. Такође, бајка има моћ да развије социјалну оријентацију детета или младог читаоца, и да потпомогне његову социјализацију. У том контексту, бајка развија и способност емпатије и симпатије, што је од посебне важности за психички развој у раном раздобљу детињства и одрастања.
Радња бајке обично прати неки образац који је суштински једноставан, лако памтљив и срачунат на то да код публике створи одређени утисак, пробуди пажњу и развије бројне способности и моћи.
Можемо извући неколико заједничких карактеристика бајки. Прво, бајке обично имају неки неодређен почетак, у некој далекој прошлости. Тако, већина бајки почиње фразом: „Некада давно…“. У бајци може бити један или више главних јунака. Обично су то људски ликови. Поред људских јунака, који имају главну улогу и носе радњу бајке, постоји низ других ликова, који се могу поделити по својим функцијама на: помагаче, ометаче, искушитеље, главне непријатеље, фантастична бића и др. У бајци, главни јунаци и други ликови живе и делују и у реалном свету и у фантастичном, надреалном свету. За разлику од фантастичних прича, са којима су сродне, у бајкама се реални и надреални, фантастични свет, надовезују један на други, прожимају и паралелно или наизменично појављују. Јунаци и други ликови у бајкама с лакоћом пролазе из једног у други свет. У фантастичним причама, реални и фантастични свет су строго раздвојени.
У наративу бајке нижу се догађаји, сусрети са фантастичним бићима (виле, вилењаци, змајеви, аждаје, једнорози, дивови и др.), мудрацима, људима са одређеним повлашћеним друштвеним статусом (принц, принцеза, краљ, краљица, племић, витез, дама и др.), људима који имају одређене натприродне моћи, које користе у сврху добра или зла (вештице, чаробњаци, магови, видовњаци и др.), одигравају се чудотворна „претварања“ људских ликова у фантастична бића и обрнуто, ликови наилазе на бројна искушења и препреке и др. Бајке обично описују путешествије главног јунака или јунакиње, као пут трагања за скривеним благом или неким другим симболом чуда, односно богатства, и на том путу га чекају многобројна искушења, препреке и опасности, које треба да превазиђе и реши. Када успешно преброди све те замке и истраје, долази до тачке преокрета или преображаја, и на крају пута јунака обично чека награда и срећан завршетак – венчање, помирење, оживљавање и други видови срећног исхода.
Кључно обележје свих бајки је свет чуда и фантазије, чудесни или фантастични свет, у којем се главнина радње бајке одвија. Овај свет чуда и фантазије представља посебан амбијент или окружење, који има све карактеристике једног новог света, потпуно другачијег од овог који познајемо, света свакодневице. У том свету све је могуће, остварују се могућности које у свакодневној равни стварности нису остварљиве.
Појам свет чуда и фантазије, који овде користим, представља синтагму састављену од два различита појма: чудо и фантазија. Иако наоко изгледа да су синоними, њихово значење је различито. Свет чуда нам сугерише свет или раван реалности који изазива дивљење, нестварно леп, очаравајући. С друге стране, фантазија је синоним за машту или имагинацију. Машта је моћ замишљања. У ширем смислу, машта је мисаони „процес стварања слика о садржајима који никад раније нису доживљени или који су чак нереални и немогући.“ [12, стр. 114] Машта је кључни елемент креативног мишљења.
- Четврта индустријска револуција и технолошка трансформација друштва и човека
Од почетка Новог века до данас, наука и технологија су се успоставиле као доминантне детерминанте економског и друштвеног развоја, профилишући технолошку парадигму као основу напретка.
Данас је технологија у толикој мери уткана у нашу свакодневицу да не примећујемо њен утицај. Толико смо се навикли на присуство технологије у свим доменима рада и живота, да не осећамо колико смо постали зависни од ње. Технологија у значајној мери утиче на наше навике, понашање и начин размишљања. Дошло је неосетно до револуционарног обрта: технологија се више не прилагођава нама, већ обрнуто – ми се прилагођавамо технологији и служимо јој. Окружени смо разним справама, уређајима, апаратима, рачунарима, мобилним телефонима, који неприметно моделују наш животни ритам, диктирају наше навике и утичу на мишљење, говор, читање, учење, изражавање идеја, комуникацију са другим људима и светом у целини.
Човек под утицајем информатичке и интернет технолошке револуције све више постаје програмирани конзумент и извршилац унапред задатих задатака, усмераван према плански конципираним циљевима. Човеков начин живота постаје шаблонизован, прагматичан и утилитаристички координисан. Човек се ослања на рачунаре и мобилне уређаје и користи интернет, не само у комуникацији, прикупљању информација и решавању проблема, већ и код доношења сваке, па и елементарне одлуке.
Последњих деценија 20. века, рапидан развој науке и експлозија нових технологија омогућили су нови технолошки квантни скок и поставили основу за технолошку и индустријску револуцију. Са првим деценијама 21. века, ова револуција се јасно издиференцирала као Четврта индустријска револуција, која поприма обележје глобалне технолошке трансформације економије и друштва у целини.
Шта је то Четврта индустријска револуција (4ИР или Револуција 4.0) и које су њене карактеристике?
Творац концепта 4ИР, Клаус Шваб, оснивач и извршни председник Светског економског форума, истиче да њу „карактерише опсег нових технологија које чине фузију физичких, дигиталних и биолошких светова, утичући на све дисциплине, економије и области, па чак и преиспитујући идеје о томе шта значи бити човек.“ [16]
Револуција 4.0 иницира радикалне промене у економији, култури, друштвеним и међуљудским односима, али њени утицаји сежу и до могућности унапређења, побољшања и преобликовања способности, понашања, погледа на свет и начина живота и рада људи, преиспитујући могућности, улогу, границе и значење човека уопште, у правцу технолошке трансформације људских бића. Актуелна индустријска и технолошка револуција далеко надмашује претходне три индустријске револуције и помера границе утицаја технологије на човека и људско друштво у целини.
У оквиру Светског економског форума издвојено је 12 новонастајућих технологија у оквиру 4ИР [17]: а) 3Д штампање; б) напредни материјали и наноматеријали; в) вештачка интелигенција (ВИ) и роботика; г) биотехнологије; д) извори, чување и пренос енергије; ђ) технологија блокчејн; е) геоинжењеринг; ж) интернет ствари; з) неуротехнологије; и) нове рачунарске технологије; ј) свемирске технологије; к) виртуелна реалност (ВР) и аугментативна реалност (АР).
У пракси, технологије 4ИР су већином још увек у раним фазама развоја и још нису показале свој пуни потенцијал и ефекте. Њихова експоненцијална динамика раста, интензиван темпо експанзије и дисеминације у разним областима економије и друштва још увек нам не допуштају да донесемо коначан суд о њиховој ефикасности и ефективности, као и оправданости улагања у њих. Ипак, њихов утицај се већ сада може описати као дисруптиван и радикално трансформишући, с обзиром на обухватност, домете, динамику, турбулентност промена до којих доводе и непредвидљивост крајњих последица по економију, културу, социјалне односе, међуљудске односе, али и људски ум, понашање и начин живота и рада.
Комплексност утицаја ових технологија, према Герду Леонарду [10, 6-7] потиче и од неких кључних заједничких обележја које поседују, а то су: експоненцијалност, комбинаторни ефекат и рекурзивност. Експоненцијалност се односи на експоненцијалан раст технологије, по експоненцијалној стопи. Овакав раст после одређене тачке добија такво убрзање да људима делује као шок, онемогућава његово праћење и измиче контроли. Следећа карактеристика је могућност међусобног комбиновања и интегрисања различитих технологија, чиме се добијају разне комбинације технолошких решења које имају већу моћ него технологије посматране засебно и креирају нове, неслућене могућности. Рекурзивност, као треће кључно обележје означава способност самообнављања, самопојачавања и самоунапређења нових технологија. Ова карактеристика може довести до експлозије ВИ и стварања суперинтелигенције, у једној неодређеној тачки у блиској будућности, коју трансхуманисти називају тачком сингуларности [9]. Новонастала суперинтелигенција ће после тачке сингуларности надмашити просечног човека по интелигенцији и свим менталним и психичким способностима и имаће форму јединствене тоталне суперинтелигентне мреже, која ће чврсто повезати све ствари, објекте, уређаје, машине, роботе, људе и друге органске и механичке ентитете у јединствену целину.
Револуција 4.0 радикално преобликује концепт технологије и редефинише однос човека и технологије, намећући човеку нужност властитог редизајнирања и трансформисања под утицајем нових технологија (кроз различите технолошке интервенције, као што су: спајање људског мозга и рачунара, уградња вештачких компоненти, делова или органа, уградња чипова и импланата у људско тело и мозак, убризгавање нано-робота у организам, клонирање, генско едитовање и друге могућности генетичког инжењеринга, разни начини повезивања човека и ВИ, коришћење ВР и АР и др.). Човек у новом технолошком окружењу бива подвргнут процесу радикалне технолошке трансформације у смеру трансхуманизације (стварање транс-човека, као неке врсте киборга, хибрида између човека и паметних технологија) и постхуманизације (настајање пост-човека, као финалне фазе технолошке трансформације човека, усавршеног до тачке у којој пост-човек представља нову врсту бића).
Технологије 4ИР носе огромне могућности, али и огромне претње. Оне су у стању да реформулишу, рекомпонују и редизајнирају људска бића, отварајући ново поглавље у еволуцији човечанства. Овакав неслућени технолошки прасак и могућности трансформације технологија 4ИР инспирисан је идеологијом, филозофијом и покретом трансхуманизма. [14, стр. 134-139]
Трансхуманизам се супротставља хуманистичкој оријентацији филозофије. Трансхуманисти не верују у будућност човека, сматрајући да је човек физички, психички и функционално лимитиран, склон умарању и болестима. Стога они теже да превазиђу човека, да га поправе, побољшају или унапреде применом технологија 4ИР, другим речима, залажу се за технолошку трансформацију човека и прелазак у транс-човека и у крајњој фази у пост-човека. Према трансхуманистима, човек све више губи трку са незадрживим растом и експанзијом нових технологија, како ВИ тако и свих других технологија 4ИР, и ми ћемо врло брзо бити стављени пред судбоносни избор: или ћемо нестати као људска врста или ћемо бити принуђени да се трансформишемо у транс-људе и пост-људе.
Међутим, овај избор је суштински лажан. Он нам се намеће силом незамисливог јуриша технологија 4ИР, у које велики бизнис, у спрези са елитом и круговима моћи, глобалним организацијама, невладиним сектором и владајућим круговима развијених држава, улаже огромна финансијска средства, као једина опција, као прихватљива и пожељна будућност.
Tрaнсхумaнистичка агенда која је глобално на снази, оснажена и промовисана свим доминантним глобалним факторима моћи, тежи да оствари крајњи циљ трансхуманиста: успостављање глобалног супертехнолошког тоталитаризма, у виду потпуно контролисаног технотронског друштва, односно глобалног трансхуманистичког друштва, у којем ће садашњи човек бити технолошки трансформисан у транс-човека и коначно, пост-човека.
- Утицај технологија 4ИР и трансхуманизма на психички живот човека и процес индивидуације
Трансхуманисти, у промовисању своје трансхуманистичке агенде, чoвeкa смaтрajу препреком Револуцији 4.0. Oни су зa побољшање и проширење људи крoз интeгрaциjу сa тeхнoлoгиjoм, жeлeћи дa људe учинe зaвисним и контролисаним од стране паметних технологија. Пoтпунa технолошка зaвиснoст и тoтaлнa кoнтрoлa учинићe људe сaвршeним рeсурсимa зa eксплoaтaциjу. Можемо рећи да се последњих деценија човечанство налази у последњој фази људског и предфази трансхуманистичког друштва.
Процес дигитализације данас се убрзано приводи крају, са циљем да постане свеобухватна. Остварењем Интернета ствари (ИС), преко успостављања инфраструктуре 5Г и 6Г мреже, биће успостављена суперпаметна дигитална мрежа која ће бити у стању да преузима од човека многе више психичке функције. Ствара се опште дигитално окружење које ће бити интелигентно, интерактивно и живо. Сав простор у којем човек пребива, станује, креће се, постаће контролисан. Суперинтелигентно дигитално окружење ће неумитно избацити све посредничке функције које су данас неопходне за одржавање еономије и друштва у целини јер ће их преузимати.
Трансхуманизам и настајућу трансхуманизацију треба разумети у контексту биополитике и биомоћи. Према Mишелу Фукоу, који је у филозофију први увео овај појам, биополитика се односи на политику моћи усмерену на живот појединаца, друштвених група и организација. Како истиче Богдана Кољевић, то је појам који, „изнад свега, упућује на различите начине кроз које се остварује тзв. нормализација и регулација живота, за коју је уведен посебан термин управљаштво (governmentality).“ [8] У наставку, Кољевић каже да је биополитика за Фукоа исто што и биомоћ, и оба термина подразумевају „изградњу, деловање и технику опстанка извесног режима истине или праксе истине, који се манифестују у многобројним феноменима и означавају историјске транзиције и деловања генеалогије моћи. Моћ се овде појављује не само као моћ контроле над индивидуама већ као стално контролисање субјеката као чланова одређене популације.“ [8]
У суочењу са вртлогом хипертехнолошких промена, човеков сензорно-моторни апарат остаје немоћан, те тако, у немогућности јасне перцепције и праћења усмерености, динамике и обухватности технолошких трендова 4ИР и њихових реперкусија, намећући му неиздржљив притисак у виду нужности преобликовања и редефинисања људског, модеран човек бива принуђен да се повуче. То повлачење, с једне стране, означава уступање простора слободе инвазији паметних технологија, а с друге, изазива у људској психи турбуленције које доводе до продубљења људске есенцијалне подељености, иницирајући фрустрираност, која се неосетно развија у трауму и стварање комплекса технолошке инфериорности.
Како техницизација делује на човекову психичку динамику и како се одражава на одвијање индивидуационог процеса?
Утицај радикалног преокрета односа човека и технологије на људску психу је погубан. Долази до слабљења етичких принципа, ишчезавања емпатије и симпатије, јачања неурозе, ерозије сложенијих мисаоних и психичких процеса и као резултат тих тенденција долази до десензитивизације човека, који тако све више постаје налик на програмирану машину, незаинтересовану за друге људе и природно окружење, препуштену програмираним налозима дигитализованог друштва, лишену осећаја смисла и више сврхе.
Промишљање разорних последица што по људску психу оставља техницизација која поприма размере технолошког тоталитаризма, у оквиру израстања технотронског друштва Збигњева Бжежинског, усмерена ка остваривању дистопијске визије Новог светског поретка – трансхуманизације човека, доводи нас до тачке у којој се питамо да ли је процес индивидуације, као фундаментални психички процес сазревања и развоја људског ума, угрожен, да ли овај трансхуманистички тоталитарни глобални поредак, ка коме несмотрено срљамо, одбацује и негира темељну тежњу човека за самоостварењем, као процеса психичке реинтеграције човека, који антрополошку неједначину човека исцељује и преображава у једначину, кроз спознају Сопства као центра људске психе и стварање нове психичке и духовне синтезе.
Човекова подељеност, расцеп између онога какав уистину јесте и онога какав би желео или требало да буде, између рационалног и ирационалног, свесног и несвесног, може бити исцељен једино кроз прихватање неосвешћеног, тамног дела нашег бића, који се у Јунговој дубинској психологији назива Сенком. Перфидно стављање човекових способности, понашања и животног стила у службу и под контролу паметног технолошког екосистема, по сили законитости сцијентизације и техницизације друштва, у склопу технолошког развоја 4ИР, радикално ремети координате људске психе, реструктуришући је и модификујући процес индивидуације у правцу и опсегу које још нисмо у стању ни да наслутимо.
Иницијална упућеност човека на производе и услуге информационе технолошке револуције временом је прерасла у његову условљеност и зависност. Дигитализација постаје тотална, захватајући све сфере живота и рада. Човек губи у трци са технологијама, постајући и сам потрошна роба, остајући на располагању дигиталном тржишту константно, 24 сата, 7 дана у недељи. Прикључен континуирано на дигитални, виртуелни универзум, човек бива усисан у мега хипертехнолошки дигитални ум, живећи и понашајући се по диктату аутономних, паметних технологија 4ИР.
Трансхуманистичка филозофија је у основи нормативистичка. Она тежи да одговори на питање: Шта можемо постати или шта можемо бити? Кључна тема трансхуманизма стога није бити него постати; не бивствовање него постајање. Трансхуманизам прекида органску упућеност човекову на освешћивање своје тамне стране, суочавање са Сенком, са оним делом своје психе која је заборављена, нежељена, потиснута. Уместо окретања ка унутрашњим психичким процесима индивидуације, трансхуманистичка филозофија преокреће интересовање човека ка у(дис)топији, ка генерисању бољег, савршенијег човека. Али, испоставља се да је то стварање „бољег“ човека, постајање нечег „вишег“ од човека заправо супротстављање есенцијално људским тенденцијама, кретање које негира хуманитет. То је тенденција одвајања од људског и стварања анти-хуманитета, који потире иманентну људску псхичку структуру и динамику и тежи замењивању човековог бића и организма технолошким симулакрумом човека, у виду синтетисања нове форме – транс-човека и пост-човека, као крајњег стадијума трансхуманизације.
Имплицитно, трансхуманистичка филозофија је нихилистичка јер према њеним гласноговорницима човек није, он нема више будућност, оспорава му се право на самостални психички и душевни развој, право на самоостварење, пориче се његова духовна природа. Човек није јер се његова онтологија доводи у питање. За трансхуманисте човек већ не постоји. Они су заузети неумереним ентузијазмом и фанатичном вером у способности нових технологија и технолошку моћ трансформације људских способности и понашања. Трансхуманисти се чак не упуштају ни у критику човека на доследан и научно аргументован, целисходан начин. Они се фокусирају на уопштено, нормативистичко одређење човека у будућности, немајући ни сами јасну визију технолошких промена које би требало да се догоде, у неодређеној будућности, немајући представу о могућностима које пружају нове технологије у домену технолошке трансформације човека и најзад, не дајући смернице о неопходним организационим, економским и друштвеним прилагођавањима и етичким, културним и психолошким питањима које би неизбежно морале да прате овакве радикалне промене какве они очекују и антиципирају.
Трансхуманистичка критика човека садашњице је крња, танка и недостатна, а визија, ако уопште може да се назове тако, на нивоу спекулације и инфантилних жеља и очекивања.
Дигитализација суочава човека са једним новим, синтетичким светом, који има своје посебне законитости кретања и функционисања, своју структуру и динамику. Још у раном детињству, кроз видео игрице, претраживање по интернету, прикључивање у друштвене мреже и друге облике дигиталног динамичног окружења, рањиве, осетљиве дечије душе, бивају суочене са радикално другачијим карактеристикама које одликују виртуелну, дигиталну реалност. Интернет неповратно утиче на перцепцију, меморију, начин читања и учења, начин претраживања. Самим тим, интернет преобликује психоменталне активности и процесе. Међутим, дигитализација и нове технологије пресудно утичу и на дубље нивое психичког и душевног живота, модификујући психичку структуру и фине механизме интеракције на релацији Персона-Сенка и међу архетиповима несвесног.
Посебну пажњу заслужује анализа утицаја претраживања, читања и гледања садржаја на интернету, организованих и понуђених посредством одређених апликација, преко разних платформи, портала, сајтова, друштвених мрежа и других начина презентовања.
Сликање селфија, лајковање, таговање и дељење разних видео и текстуалних садржаја на друштвеним мрежама, неосетно моделује психу деце и младих људи. Селфи као идеална, вештачка представа себе, дигитални конструкт персоне, представља изобличење праве персоне и Ја-свести.
Када говоримо о развоју човека и преласку у неки виши, развијенији облик човека, са аспекта порекла подстицаја, могу се постулирати два општа модела или перспективе: а) екстерно-детерминисани развој и/или б) интерно-детерминисани развој, који представља развој заснован на индивидуацији или самоостварењу. То су две међусобно искључиве алтернативе. Први модел на будућност човека гледа као на људско проширење применом технологије. То је пре унапређење, побољшање и редизајнирање човека него развој у правом смислу речи. Други модел будућност развоја човека види као духовни развој човека. Само друга перспектива представља истински развој. Могуће је замислити и трећи модел, који би био нека врста хибридног модела, комбинације одређених предности екстерно и интерно детерминисаног развоја.
Трансхуманизам се залаже искључиво за екстерно-детерминисани развој, кроз технолошку трансформацију – трансхуманизацију. У трансхуманизму се развој човека подстакнут технологијама 4ИР у ужем смислу, назива и аугментацијом (проширењем) човека (енглески: human augmentation) или Човек 2.0. Према Гартнеровом речнику, „област аугментације човека се фокусира на стварање когнитивних и физичких побољшања као интегралног дела људског тела.“ [3]
У супертехнолошком економском и друштвеном окружењу, какво ће бити изграђено у блиској будућности, у складу са визијом и циљевима трансхуманистичке агенде, могућност прецизног предвиђања исхода одлука, акција и будућих догађаја биће врло лако изводљива. С обзиром да ће остварење супертехнолошког окружења значити заправо остварење тотално контролисаног економског, културног, друштвеног и сваког другог окружења као слоја укупног човековог окружења, у таквим околностима предвиђање неће представљати никакав проблем. Будућност као таква ће изгубити сваки смисао јер у контролисаном друштву неће бити неизвесности, случајности и могућности грешке. Будућност неће више постојати, јер о њој можемо говорити само ако постоји неко поље неизвесности. Све ће бити могуће израчунати, прорачунати, прогнозирати, проценити, процесуирати, анализирати и евалуирати коришћењем свеприсутне и надмоћне суперинтелигенције, која ће се, системски и синергијски повезана и интегрисана са другим технологијама, уобличити у јединствену суперинтелигентну глобалну технолошку мрежу или екосистем. Врло скоро, вероватно до 2030. године (Агенда 2030), а можда и раније, будућност неће више постојати ни као проблем ни као појам.
Каква ће бити улога човека у таквом окружењу? Овакво окружење је за човека неприродно и насилно, и у њему за човека нема места. Супертехнолошки контролисани свет је вештачки свет, и таквом свету не треба осетљиво, осећајно, рањиво људско биће већ машина, робот, ВИ или хибрид човека и машине, у облику киборга или транс-човека. Модеран човек све мање може да прати суманутост технолошких промена и све теже се носи са све јачим притиском прилагођавања који му нове технологије намећу, константно тражећи од њега нове способности, радне навике и ритам живота. Све је упадљивији несклад између раста и диференцијације нових потреба и захтева које доносе нове технологије, и немогућности људи да те потребе задовоље на ефикасан начин. Људи све више заостају за све комплекснијим захтевима технологија у експанзији, остајући троми, крхки, преосетљиви и лабилни, инертни, недовољно вољни да константно уче и усавршавају се, непослушни, склони умарању и са ниским нивоом толеранције на континуиране промене технолошког окружења. Стога они постају препрека даљем технолошком, економском и друштвеном развоју. Како би се обезбедило даље неометано функционисање и одрживост економског система, као и свих других система унутар супертехнолошког окружења у условима 4ИР, пред човека се поставља императив радикалне промене човека – трансформације у транс-човека.
Трансхуманизам људе ставља пред изазове са којима се у целокупној досадашњој историји нису суочавали. Уместо слободе избора, диверзитета и хетерогености, трансхуманисти нуде ограничен, уско фокусиран и изобличен униформан и хомоген свет који ће чинити разне комбинације и синтезе људи и паметних технологија. На тај начин, трансхуманизам насилно прекида континуитет људског и друштвеног развоја, заснован на путу индивидуације и самоостварењу и намеће искључиви пут технолошке детерминисаности и трансформације кроз интеграцију са ВИ и другим технологијама 4ИР. Не треба сметнути с ума да трансхуманизација, као доминантан технолошки, економски и друштвени глобалистички процес, не треба посматрати као издвојену, самосталну тенденцију, већ у контексту и паралелно са низом других процеса, који се одигравају у оквиру скупа глобализацијских и глобалистичких промена, као што су: сцијентизација, техницизација, дигитализација, корпоратизација, екологизација, и других.
Ако трансхуманизам посматрамо као идеологију у склопу сета водећих идеологија глобализма, онда упоредо са њим треба истаћи следеће идеологије: корпоратизам, конзумеризам, енвиронментализам, џендеризам (родну идеологију) и идеологију политичке коректности. Ове идеологије, иако се међусобно разликују, повезане су и делују мање или више синхронизовано, у оквиру опште идеологије глобализма, тежећи да успоставе Нови светски поредак, као глобални економски и друштвени систем. Оне се супротстављају вредностима и принципима традиционалног поретка, ограничавајући слободу и право избора, намећући контролу и нове форме говора, изражавања и понашања, уперене против традиције, породице, природне полне структуре људи, националног осећаја, националне државе и свих других основних чинилаца традиционалног, предглобализацијског уређења света, перципирајући их као сметње и препреке остварењу свог главног циља.
Научно-технолошки бум, оличен у таласу 4ИР, многоструко је прерастао оквире друштвено дефинисаних могућности контроле и разумевања и револуционисао се у метастазу која незаустављиво нагриза саму основу и смисао свог сопственог раста и развоја, преобразивши се из првобитне позитивне и корисне силе у чудовиште које напада свог творца, лимитира и контролише људске и друштвене развојне потенцијале и прети и самом опстанку људског друштва. Достигли смо тачку у којој наука и технологија не служе друштву већ су стављене у службу корпорација и владајућих елита, које усмеравају технолошки и економски развој у правцу трансхуманизације људи, водећи се логиком моћи и стварања тоталитарног глобалистичког поретка, не обазирући се на етичке, културне и социјалне импликације.
- Улога и значај бајке за душевни и психички развој човека у ери 4ИР
У ери 4ИР, на темељу филозофије трансхуманизма, човек се налази пред изазовима и претњама које преиспитују форму и егзистенцију људског бића и промовишу неопходност трансхуманизације. У контексту критике таквих процеса и догађаја, кључну улогу имају процеси, методи и концепти који човека могу да врате на пут духовне трансформације или индивидуације, кроз подстицање и промовисање реинтеграције ониричког, митског, поетског, имагинативног, путем буђења и освешћивања ирационалних и фантастичних садржаја колективног несвесног.
У том правцу, бајке, како народне тако и ауторске, као фактор и медиј подстицања митско-фантастичне компоненте колективног људског ума, имају критичну улогу и значај. Бајке имају важну васпитну, педагошку и психоразвојну улогу у одгоју детета. За одрасле људе, који већ имају изграђену личност, улога бајке је значајна у смислу подстицања, уравнотежења, корекције и одржавања здраве психодинамике личности, у којој је кључно место имагинације или маште, али и других психоменталних моћи и способности.
Бајка припада истој класи симболичко-митских представа као и митови, предања, легенде, фантастичне приче, које артикулишу хтонско-нуминозне садржаје колективног фолклорног наслеђа. Из истог тог извора делимично црпи и поезија, нарочито она езотеричног карактера. Бајке су елемент симболичко-митског мишљења, које, за разлику од рационалног мишљења, имају свој посебан начин артикулације, свој језик.
Према К. Г. Јунгу, бајка је „спонтан, наиван и мишљу нестворен продукт душе.“ [7, стр. 39] Жарко Требјешанин, анализирајући разумевање бајке у светлу Јунгове дубинске психологије, каже да су „управо зато ове фантастичне приче изузетно погодан материјал за анализу архетипских мотива, ликова и симбола колективног несвесног.“ [15, стр. 67] И даље: „У бајкама појединац је поново у блиској вези са изворима психичког живота, са ’дечјим царством’ у којем се налазе живе слике и нагони преисторијске душе, фантастични садржаји трансперсоналног несвесног.“ [15, стр. 67]
Наративни ток бајке има алхемијски карактер, опонашајући алхемијски процес, а то је алегоријска представа процеса духовне, емоционалне и имагинативне трансформације која се одиграва у уму реципијента бајке. Тако схваћена, ова духовна трансформација је заправо процес самоспознаје, који Јунг назива индивидуацијом.
Од самог почетка, читалац се припрема да уђе у другачији свет, стварност с оне стране ове, свакодневне, конкретне, обичне стварности. Бајке обично почињу речима: „Било једном…“, Некада давно…“, „Био једном један замак…“ итд. То је нека врста иницијације у тај свет – свет чуда и фантазије.
Свет чуда и фантазије, који заузима средишње место у наративу бајке, представља хтонско-нуминозни свет, који превазилази границе и цензуре рационалног расуђивања. Његове границе су границе имагинације. Он је алузија на свет несвесног, у којем, као и у свету чуда и фантазије, не важе законитости просторне и временске одређености и где су чуда увек могућа. Као што пише Бруно Бетелхајм: „Мимо наше свести, несвесно нас враћа у најдревнија времена нашег живота. Чудна, најдревнија, најудаљенија а истовремено најприснија места о којима говори бајка, наговештавају путовање у унутрашњост нашег ума, у подручја не-свести и несвесног.“ [2, стр. 77]
Свет чуда и фантазије нас учи да не треба да се плашимо препуштања несвесном. У несвесном, кроз контакте са архетиповима, ми добијамо одређене спознаје, и када се поново вратимо у нашу свесну раван ума, осећамо да смо спремнији да се лакше суочима са проблемима свакодневне стварности. Према Бетелхајму: „Повевши дете на пут у један чудесни свет, бајка га на крају враћа у стварност, на крајње умирујућ начин. То дете учи оном што му је најпотребније да зна на овом ступњу свог развоја: да допуштање да нас фантазија извесно време подвласти није штетно, под условом да не останемо трајно заробљени у њој. На крају приче, јунак се враћа у стварност – срећну али лишену магије.“ [2, стр. 77]
Авантура у коју се упушта јунак бајке је подударна са процесом индивидуације. Циљ индивидуације је остварење целовитости човека. Под тим се подразумева реинтеграција ума, односно симболички то представља поновно враћање Једном односно Богу. Одавде је јасно да је улога бајке критична у душевном сазревању и развоју психичких способности, с обзиром да она показује образац или модел пута индивидуације, ка постигнућу самоостварења. Бајка, као некакав холограмски супстрат или симулакрум пута индивидуације, садржи све кључне фазе и нивое тог процеса које читалац треба да прође у свом реалном животу. Преображаји и чудотворна претварања, која срећемо у бајкама, упућују нас на могућности духовне трансформације и наговештавају могућности индидуације.
Као и у индивидуационом процесу, тако и јунак мора проћи кроз тешкоће и препреке (које симболизују фрустрације, конфликте и кризе на путу одрастања детета), мора да се бори са змајем (архетип Сенке), наилази на виле или вештице (архетип Аниме), затим сусреће старца са седом брадом (архетип Мудраца), који му даје драгоцене савете и на крају осваја неку драгоценост, у виду блага, драгог камена, чаробног прстена, чудотворног предмета и слично (архетип Сопства). [15, стр. 67-68] Бајка тако откључава врата до садржаја колективног несвесног, допуштајући да се човек упозна са архетиповима и реинтегрише их, омогућавајући неометан и здрав психички развој човека и довршење индивидуације.
Драмска игра ликова у бајци подсећа на стварну животну драму, „игру“ која се одвија у реалном животу појединца. Бајка помаже да се дете храбро упусти у авантуру живота.
Бајка обогаћује и оплемењује душевни живот детета. С обзиром да је душа она компонента психе која је у најближем контакту са архетиповима, бајке имају кључни утицај на формирање складне, уравнотежене, здраве и функционалне душе. Према Јунговом разумевању, који душу идентификује као посебан конституент људске психе, човек једино посредством душе „може сазнати несвесно, опазити представе и симболе (снови, визије) које долазе ’с оне стране’ нашег ја, односно искусити то што се збива у мрачним дубинама његове психе.“ [15, стр. 113]
Бајке дају могућност откривања смисла и крајње сврхе живота. То је највеће скривено благо које бајке чувају. Научити шта је смисао живота, куда идемо, зашто живимо, због чега се боримо и трудимо, то је најважнија лекција и највећа драгоценост живота и учења. Живот је непрестано трагање, истраживање и учење.
Човек је у суштини дихотомно биће: уједно трансцендентно и практично биће. Он је у себи и по себи дубоко подељено биће. Његова расцепљеност потиче из његове иманентне дихотомије, која се изражава као подела психе на свесно и несвесно, или подела ума на рационални и ирационални ум.
Изражавајући ову расцепљеност човекову кроз дефинисање скривеног човека насупрот манифестног и очигледног, Бојан Јовановић указује: „несвесно и још не-свесно одређују тог скривеног човека који стално искушава и изазива оног манифестног и очигледног. Способан да тим скривеним делом себе потврди не само своје креативне већ и самодеструктивне потенцијале, човек може да задиви творца и постиди ђавола. Он није само способан већ се и доказује тиме да чини све, обнављајући живот и умножавајући га, стварајући нови виртуелни свет, али и доводећи себе до амбиса самоуништења. У њему је скривена та могућност свега постојећег и непостојећег, свесног и несвесног, материјалног и духовног, пролазног и трајног, он је то јединство супротности и зависно од околности у његовом спољашњем и унутрашњем свету и долази до њиховог испољавања.“ [6, стр. 10]
Бајка је део несвесног знања. Александар Митровић пореди несвесно знање са пара знањем, позивајући се на хиндуистичку духовну традицију. Према Митровићу, несвесно или пара знање је „дато кроз несвесне садржаје и до њега се може доћи само кроз процес индивидуације и асимилацију тих несвесних садржаја.“ [6, стр. 37] Такође, за њега је несвесно знање „знање оне свести која пребива као архетипска свест ван простора и времена унутар несвесног.“ [6, стр. 38]
Мајкл Полањи за несвесно знање користи појам тацит знања, што се дефинише као „знање које се стиче неформално, уместо да се подучава експлицитно, и које омогућава појединцу да њиме успешно располаже у одређеним окружењима и трагањима. Ово знање се складишти без свести о томе и отуда се не артикулише лако.“ [1]
Анализирајући сневање као „могућност изражавања несвесног на комуникацијски одређен и форматизован начин“ [5, стр. 53-54], Б. Јовановић говори о посебном језику снова. Полазећи од сна и сањања као основе изражавања несвесног и у области културе, где се манифестује кроз митове, бајке, обредне праксе, религијске представе и уметничко стваралаштво, Јовановић успоставља конструкт ониричког кода, дефинишући га као „референцијални назив за знаковни и симболички систем заснован на могућностима другачијег изражавања и размену информација са садржајима изван граница рационалног света.“ [5, стр. 55]
Тајна човекове моћи трансформације, парадоксално, вуче снагу управо из његове расцепљености. У његовом уму је усађено семе способности за самоостварење. Људски ум је тако „намештен“ да изискује преуређење. То захтева стални напор на самоиспитивању, непрестану тежњу, са крајњим циљем стварања новог, преуређеног система ума, који има далеко веће способности него ум човека који застаје пред препрекама и не истрајава на путу духовне трансформације.
Технолошко окружење тежи да пресече везе модерног човека са његовим митско-религијским наслеђем. Трансхуманизација има за циљ да потпуно отуђи човека, ослаби га и учини зависним од технологије, да би га онда повезала са њом и интегрисала их заједно, трансформишући човека у транс-човека. Ако допустимо да се трансхуманизација доведе до свог краја, онда транс-човек неће имати ништа заједничко са човеком. Све везе са општом, колективном људском историјом и наслеђем биће покидане. Транс-човек ће поседовати сасвим другачију структуру ума, а повезаност са рачунаром или другим обликом паметне технологије у мождано-рачунарски интерфејс, што промовишу трансхуманисти, драматично ће изменити биохемију мозга, памћење и обављање свих психичких функција.
Нове технологије су у стању да дочарају фантастичне светове које људски мозак не може разликовати од стварности. Тако, технологија Виртуелне реалности (ВР) омогућује човеку кориснику да искуси и истражи неке нове светове, области и подручја или да научи неке вештине које никад дотад није срео. Такође, ВР човеку може да прошири перцепцију, изоштри или на неки нов начин измени чулни доживљај перцепиране виртуелне стварности. Ипак, ВР ствара илузију стварности. [4] Ова технологија вара чула и мозак, у стању је да убеди мозак да види нешто што у објективној стварности не постоји. Дугорочно коришћење технологије ВР може да заведе човека и дезоријентише га, стварајући му илузију и драстично мењајући осећај за стварно и имагинарно.
Модеран живот човека у урбаној, технолошки контролисаној средини дефинисаној технологијама 4ИР, своди се на низ захтева, норми, квота и ограничења, који се константно надопуњује, проширује и усавршава. То је контролисан, програмиран живот, који дугорочно у уму модерног човека изазива тензију, фрустрираност, стрес, синдром сагоревања, разне комплексе, а може довести и до бројних психичких поремећаја, међу којима преовлађују неуроза, депресија, психоза и стање апатије.
Такви услови живота и рада на нов начин моделују скривеног човека, у правцу реструктурисања односа и интеракције сила несвесног и не-свесног, и тако преобликују психодинамику и индивидуациони процес у својој целини, изазивајући непредвиђене и неслућене турбуленције и сеизмолошке потресе унутар психичке, душевне и духовне раслојености људског бића.
Улога и значај бајке за данашњег човека су непроцењиви. Бајка развија имагинацију, подстиче креативно мишљење и утиче на развој емоционалне интелигенције. Тиме она посредно омогућава уравнотежен развој личности и утире пут бољем сналажењу на неизвесном и сложеном путу индивидуације.
Рационалном, програмираном, аутоматизованом, нормираном уму модерног човека неопходно је ослобођење и растерећење. Неопходно је разрешити чврсто везане чворове и осветлити многе тамне мрље и скривене углове психе. Бајка може бити окидач који покреће силе скривене у нашем несвесном. Бајка нам сугерише, суптилним језиком симбола, шта као људи можемо, и докле можемо стићи, али и колико ниско можемо пасти. Она нам открива највећу тајну наше људскости, а то је тајна духовне трансформације. Бајка баца светло на оно што је најтамније, најскривеније у човеку. Она нам даје назнаке како да ту таму несвесног осветлимо и како да се суочимо са Сенком, као неизбежним задатком који нам предстоји на путу индивидуације.
- Закључак
Читање и проучавање бајки за модерног човека представља пут ка повратку митско-религијском слоју колективног несвесног ума. Симболички, то значи повратак индивидуацији као духовној трансформацији човека и поновно повезивање са скривеним човеком унутар људског ума, одгурнутог и прогнаног под разорним налетом подивљале дигитализације и свеобухватне примене нових технологије у склопу 4ИР, чији циљ је трансхуманизација – технолошка трансформација човека у транс-човека и пост-човека и стварање тоталитарног трансхуманистичког друштва.
Модерном човеку, дубоко уроњеном у дигиталне и виртуелне технолошке светове, подлеглом бесомучном супертехнолошком темпу, спутаном нормама, нормативима, параметрима и стандардима технолошког и глобално-економског окружења, дезоријентисаном, поремећеног осећаја идентитета, застрашеном пред забранама и правилима политичке коректности, читање бајки и митова може да помогне да се врати заборављеном, потиснутом митско-религијско-фолклорном наслеђу. У бајкама модеран човек поново долази у додир са архетиповима несвесног, што му омогућава да се поново укорени и обнови везе са својим скривеним делом психе.
Литература:
[1] APA Dictionary of Psychology, Tacit Knowledge, American Psychological Association, https://dictionary.apa.org/tacit-knowledge
[2] Бетелхајм, Б., Значење бајки, Југославија, Београд, 1979.
[3] Gantner Glossary, Human Augmentation, https://www.gartner.com/en/information-technology/glossary/human-augmentation
[4] Gonzalez-Franco, M., Lanier, J., Frontiers in Psychology, Model of Illusions and Virtual Reality, https://www.frontiersin.org/articles/10.3389/fpsyg.2017.01125/full
[5] Јовановић, Б., Онирички код, Увод у антропологију снова, Хераеду, Београд, 2017.
[6] Јовановић, Б., Скривени човек, Хераеду, Београд, 2019.
[7] Јунг, К. Г., О феноменологији духа у бајкама, у: Архетипови и колективно несвесно, Атос, Београд, 2003.
[8] Кољевић, Б., Биополитика и будућност човечанства, Нова српска политичка мисао, http://www.nspm.rs/savremeni-svet/biopolitika-i-buducnost-covecanstva.html?alphabet=l
[9] Kurzweil, R.: The Singularity is Near: When Humans Transcend Biology, Penguin Books Ltd, 2005.
[10] Leonhard, G., Technology vs. Humanity, The Coming clash between man and machine, Fast Future Publishing Ltd, 2016.
[11] Митровић, А., Увод у тајне несвесног знања, Тајне архетипова, Пешић и синови, Београд, 2014.
[12] Рот, Н., Радоњић, С., Психологија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1974.
[13] Поповић, Т., Речник књижевних термина, Логос Арт, Београд, 2007.
[14] Радун, В., Трансхуманизам, Будућнoст без људи, Пешић и синови, Београд, 2019.
[15] Требјешанин, Ж., Речник Јунгових појмова и симбола, ХеспериаЕду, Београд, 2008.
[16] World Economic Forum. (2020). The Fourth Industrial Revolution, by Klaus Schwab. Retrieved from https://www.weforum.org/pages/the-fourth-industrial-revolution-by-klaus-schwab (September 26, 2020).
[17] World Economic Forum, The Global Risks Report 2017, http://www3.weforum.org/docs/GRR17_Report_web.pdf