Категорија: Зборник 6

Проф. др Стана СМИЉКОВИЋ

Учитељски факултет у Врању

ОСАВРЕМЕЊИВАЊЕ ШКОЛСКЕ ЛЕКТИРЕ УЧЕНИКА

МЛАЂИХ РАЗРЕДА ДЕЛИМА ПО СЛОБОДНОМ ИЗБОРУ*

Резиме: Аутор овог рада посебни значај придаје функцији књижевних врста које чине лектиру ученика основне школе. У циљу развијања

општег образовања, а посебно естетске културе ученика, битно је осавременити и богатити фонд одабраних дела лектире у предмету Српски

језик и књижевност. Циљ рада је да укаже на могућности приступа разноврсним жанровима којима ће се богатити машта, мисао, речник, тиме развијати укус и потребе за читањем. Савремени медији преузели су

функцију информисања, те је књига запала у кризу, што знатно утиче на

ученике основне школе, којима је од самог почетка упознавања са књижевним световима потребна организована помоћ на часовима интерпретације не само обавезних дела лектире већ и дела слободног избора у циљу

мотивисања за читање.

Кључне речи: лектира, ученик, час, интерпретација, слободни избор.

Књижевни текстови лектире ученика млаёих разреда основне

школе представљају духовну комуникацију реципијената са многим

значењима која се откривају читањем и разговором на часу уз помоћ

наставника. Савремена школа тежи развоју психофизичких карактеристика ученика, које се састоје у буёењу животне енергије код деце

како би се кроз низ мисаоних операција осветлила значења речи и

реченица и да се тако, путем фантазије, мисли у сликама. Започети

рад и разговор на часу неопходно је продужити у библиотеци читањем и претраживањем дела лектире којима ће ученици задовољити

своје интересовање, упознати се са продукцијом коју библиотека у

школи поседује, прегледати листове и часописе за децу јер се и у

њима налазе текстови које ученици у договору са наставником, и на

предлог библиотекара, могу изабрати. При избору књижевно-умет-

 

*

Рад је ураёен у оквиру пројекта Традиција, модернизација и национални идентитет у Србији и на Балкану у процесу европских интеграција (179074), који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.

Годишњак Учитељског факултета у Врању, књига IV, 2013.

ничких текстова ученици неприметно изражавају свој став према лепом препознатом у песми, причи, бајци, басни или роману. Те лепоте које ће младо биће препознати читањем, разговором, препоруком

или предлогом допринеће да се код њега створи и изгради укус. Читалац осмогодишњак, поласком у школу, схвата да је први и основни извор сазнања, након савлаёивања читања и писања, књижевни

текст који му омогућава многа духовна задовољства. Хумор, безбрига, машта, дечји снови и игре нашли су своје место у текстовима

лектире.

Почетак увоёења ученика у разумевање лепота књижевног

дела највећи је корак којим се љубав према читању и мотивисању за

читање буди и развија. У томе велику улогу, поред учитеља, има библиотекар који разноврсним креативним активностима може увести

децу у библиотеку и омогућити им ужитак који пружају књиге-ризнице знања и значења. Читањем одабраних прича и песама, најпре,

а онда и сложенијих дела, сугестивно и мелодично, осим љубави

према лепој речи, код ученика ће се проширивати интересовања, те

се могу, у самој литерарној акцији, условно речено, препознати клице даровитости. Оваквим приступом ученик ће од почетка схватити

да се свакодневни говор разликује од говора песме, приче или друге

књижевне врсте, а речи и изрази имају другачију везу и симболичко

значење.

Читајући књижевне текстове лектире, ученици за трен прекидају истинске игре и крећу својим мислима у игру која је плод скривених жеља, плод ума и душе детета жељног знања. Наједном оживљавају слике игара у двориштима или скривеним одајама, а онда се

креће у сусрет песничкој игри створеној у песми или причи, бајци

или роману. Као што јунаци ових жанрова трагају за пријатељима и

одгонетањима тајни, тако и деца, млади читаоци, осмишљавају своје

фантастичне путеве и допиру до лепоте која ће их понети. Никада на

том истраживачком путу ученике не напушта текст писца, а учитељ

и, потом, библиотекар могу многобројним активностима, пре свега,

кроз дијалог и сцену, допринети да дограде и домаштају оно што их

је узбудило и понело загонетном свету. Речи књижевника и речи

учитеља, као споне измеёу писца и читалаца, омогућавају да се многе

загонетке назру и реше. То је моћ која се од најранијих дана школовања почиње формирати, као и током остваривања наставних садржаја,

уз примену облика рада који теже актуелном у настави и савременом

у приступу личности ученика. Неизоставно истичемо креативну улогу наставника и библиотекара, који могу бити иноватори не само у

смислу коришћења савремених облика рада већ и стварања новог односа према градиву књижевне лектире у основној школи.

За успешну рецепцију неопходна је машта читалаца којом се

откривају бројна значења дела. У том процесу рецепција је индивидуална, као и доживљај. Исти је случај и са радом у школској библиотеци: успостављањем комуникације на релацији писац – књижевно

дело – читалац, увек ће постојати могућност за ново читање и доживљавање симболике књижевног текста и његовог језика.

Значајно место у лектири ученика млаёих разреда заузима

народна и ауторска бајка српских и европских аутора. За успешност

разумевања естетских и осталих порука, неопходно је уочити и истаћи богатство тема, мотива, поетски језик осавремењен модерном

дечјом лексиком, необичне и чудесне догаёаје и јунаке, симболику

којом се поткрепљује фантазија и богати речник. Током читања, разговора о бајци, изналажења логичких целина, формулисања наслова,

уочавања особина јунака и разумевања њихових доживљаја везаних

за имагинарни свет, код ученика се буди стваралачки дух, те они покушавају да продуже или скрате бајку, опишу предео који је у бајци

приказан оригиналним језиком и стилом, или измисле догаёај који

ће, по њиховом мишљењу и схватању, одговорити разрешењу драме

или радње. Уколико стваралачка машта ученика доёе до изражаја,

наставник ће појачавати доживљај захтевом да се одвоје чудесни од

фантастичних и реалних елемената, да се објасне функције натприродних јунака (вештица, ала, дивова, вила, змајева) и њихово место

у развоју догаёаја бајке.

Претходна образложења применићемо на практичном примеру Бајке о белом коњу Стевана Раичковића са циљем да се завири у

светове знакова и значења и открије лепота чудесног. Изражајно читање може бити организовано и у библиотеци уколико се наставник

определи да на такав корак мотивише ученике за разумевање њене

алегорично-симболичне садржине и поетске димензије. Ученици ће

у тако створеној атмосфери доживети природу при чему ће уочити

функцију чудесног, разумети мисао главног јунака белог коња који

доживљава духовну и физичку метаморфозу. На тај начин богато

рухо бајке пренеће ученике у светове чуда и јединственим сањаријама испуниће њихове душе: „Бели коњ језди још увек пропланцима и

рубовима уме. Неки га и опазе, али му нико не може прићи, јер је

брз као муња и неухватљив као облак.―

Јединственим и непосредним доживљавањем природе, писац

гради поетичну слику о белом коњу који је у потрази за слободним

животом васкрснуо у младог белца: „Кад се једне ноћи појави на небу пун месец и као усред дана осветли пропланак, коњ осети у ноздрвама опојан мирис неког непознатог биља расутог по обронцима.

Пасао је целу ноћ, а пред зору наиёе и на извор, скривеног меёу три

сасвим близу, грабова стабла. Напоји се необичне, а питке воде, те

уёе дубоко у оближњу шуму. И следећих ноћи долазио је на исти

пропланак, пасао непознате траве и напајао се на извору измеёу три

граба. Преко дана, у сеновитој шуми прошараној сунцем, осећао је

како му се снага све више враћа, како му тело постаје обло, а ноге

гипкије.―

Визуелно-акустични доживљај подстиче ученике на размишљање. Стварањем атмосфере бајке они ће чути: топот и рзање белог коња, његов дах, жубор извора са којег ће се он напити воде. Видеће небо и пун месец који обасјава шумске пропланке, скривену

путању која води до тајанственог извора, сочну траву која враћа посусталу снагу… Једном речју, сјединиће се са природом и животом у

њој. За трен, само за један трен одвојиће се од реалности и светове

биљака и животиња посматраће својим духовним очима. Његови одговори и тумачења потврдиће колико су успели да тајне ове бајке

освоје дограёујући поједине сцене у својој машти, сједињујући свет

природе и детињства у својеврстан доживљај.

Специфична техника граёења ликова, сцена и чудесних догаёаја интерпретацију бајке чине непоновљивом. У тој фази емоционалног поистовећивања са јунацима, ученик постаје креатор, а то је

доказ да је он субјекат који књижевну реч и из других жанрова прима и она постаје део његовог личног преживљавања, његове изражајне моћи и сазнања. Аутономност књижевног текста, као и аутономност у тумачењу и примању симболике, хумора, дескриптивних

и лирских елемената, показује присуство стваралачког духа, који се

може продубити и читањем по слободном избору на сугестије учитеља и библиотекара. Притом ће осетити сву драж загонетки које ће

заголицати њихову душу и створити жељу да их брзо и вешто одгонетну и пронаёу животну истину у њима. Зажелеће да одглуме интересантан лик у сценским играма или опевају лирске стихове песника

који су добили мелодију.

Незаобилазну улогу у остваривању свих тих задатака који

произилазе из тумачења књижевних текстова има и библиотекар.

Пригодном изложбом књига лектире и читанки, као и организованим сусретима са школским писцима, он ће привући дечју пажњу.

Пресудна је улога књижевника у развијању љубави према читању,

доживљавању и разумевању прочитаног. Њихова жива реч може

подстаћи маштовитост и радозналост, а све то ће млада бића усмеравати ка проширивању сазнања о световима створеним у песничким

радионицама.

Наведимо још један пример којим ћемо истражити поетске

светове Душана Радовића у циклусу Причам ти причу. Песник Душан Радовић, чије су песме незаобилазне у лектири, поштује дете коме се обраћа, за које пише из једног новог угла откривајући притом

душу, страхове и враголије детета. Не само песмом већ и причом у

циклусу под називом Причам ти причу писац наративно-лирским тоном слика главне јунаке децу, животиње или предмете. Ништа у тим

причама није непознато деци, па ни Радовићева игра речи и кованица.

Необичним детаљима песник омогућава детету да сагледа свет око

себе и створи слику тога света у коме се радња приче догаёа. Није допуштено да се теме наметну. Зато је почетак приче бајковит. У свакој

је одреёено место збивања радње. Мисли у њима теку природно, неке

су наизглед бесмислене, али дете неосетно схвата њихова значења уз

помоћ звукова, узвика, питања, дијалога, изненадних преокрета, наивних објашњења ситуације. Као што писац причама оживљава и

подстиче дечји дух и показује пут приче, тако ће и наставник у одељењу, а библиотекар у библиотеци, проналазити путеве да се духовна и физичка енергија деце, као и немир одрастања искажу у свакодневним и једноставним ситуацијама.

Обрнути ред речи у причи или песми може представљати велику маштаоницу у којој ће ученик свакој ствари, појави или догаёају одредити право место. У дисхармонији текста проналази ред који

ће се заснивати на личном искуству и доживљају створеном језиком.

Путем хумора и ироније, кроз маштање и причање, деца неистину

схватају као праву истину. У томе им помажу необичне кованице,

стварање атмосфере страха, сугестивно причање, на крају

поента која представља изненадни преокрет у развоју приче или

лирском догаёају и која недореченошћу највише казује. Пред зачуёеном децом писац се не смеје, већ сасвим озбиљно наставља маштање у песми или причи и играма свога духа и речи доприноси

остваривању естетске функције текста. Полазио је од сазнања да је

дух сваке речи којом је створио игру, хумор, фантастику

шири од саме употребљене речи. Зато је Радовић радо читан песник.

Поред већ наведених дела лектире, која може бити по слободном избору, предлажемо збирку песама песника Радомира Мићуновића под називом Велики и мали, која садржи песме које одговарају дечјим интересовањима, песме о свету који је свима познат, а

опет радозналим читаоцима и слушаоцима пружа могућност уживања у мелодији, игри речи, хумору и машти. Снагом поетике имагинације песник води дете-читаоца, али и одраслог, кроз шаролики

свет посебном песничком тајном. Ту тајну не открива, само је про-

дужава из збирке у збирку, градећи поетску кулу детињства са много разнородних јунака, свакодневних и необичних догаёаја и појава.

Ништа обичном читаоцу у тој поезији није непознато иако је

нов песников однос према темама које опева, налазећи другачије излазе из песама које зачиње. Песник, својом способношћу да спонтано уведе дете у песму, неприметно ствара слику која га опчињава,

производи звук слагањем и бирањем речи риме како би музикалношћу стихова опио маштовито, и дете у развоју.

Богата је тематика коју песник бира из непосредне животне

стварности, самосвојно исказујући свој став према већ опеваним темама. По његовој стваралачкој поетици, бесконачно је све, па и игра

песничких речи. Од игре до маште, од јаве до сна, благим и ненасилним хумором, песник отвара капије кроз које дефилују деца, одрасли, животиње, биљке, откључава дворац космоса из којег проговарају космички јунаци. Узбуњује космос уз намеру да приближи деци

поетску географију и биологију уз стихове преплетене јавом, сном и

маштом.

Кратки стихови, најчешће у виду пословица, епиграма, загонетки, ребуса или поетских римованих слагалица, указују на песникова хтења да се чита вантекстуално, да се тумаче не само речи и

правописни знаци већ и гестови, покрети, паузе и поенте у којима

преовладава лични тон и став песника или лирских јунака.

Низови лирских прича о збивањима у школи, на одморима,

летовању, при сусретима, а нарочито при опевању занимања, указују на посебан дар – маштовитост која креативно делује на читаоце.

Подстакнути поетском сликом, реципијенти траже нове изворе и

изазове смеха у дограёивању песама, проналажењу смисла нонсенса, повезивању смисла и бесмисла, начину постављања питања:

„Зашто је сунце пуно пега?

Најбоље је да то питате њега.

Ја верујем, ако ме утисак не вара,

Зато што избегава козметичара.―

Контрастне лирске варијације тема доказују да песничко врело не пресушује, нарочито када се преплићу или „сударају сан и

јава―. Све је, наизглед, јава али и сан као оквир има својих магија.

Магичности стихова доприносе висине са небеским појавама које

песник доживљава у својој свести као свевидеће путнике који пале и

гасе небеска кандила, жаре својом топлотом и крепе живот. Узлет у

космос и свемир помаже песнику да пронаёе најбоље мердевине и

поведе дете у светове чудеса. На том путу стварања користи елемен-

те бајке, чудесности која посебну ноту добија у песми. Различите

„враголије― небеских тела стварају слику света који је виёен само у

географији, али поезијом се та слика продужава у фантазији.

Опчињен свакодневним збивањима у животињском и шароликом свету, песник те појаве огрће маштом, те су тако „медведи

звездани―, „кенгур писмоноша―, а разред „мало сазвежёе ёака―. Измишљеним везама и новосаграёеним речима открива се дечја разиграна свест. Сан као оквир крије истине и тајне космоса певањем о

летећем ћилиму, чудном дану, насмејаном мргуду и осунчаној Сунчици. Деца, лирски јунаци, кроз згоде и незгоде, стих и песму остварују

себе, хрле ка бескрајном игралишту, жуде да дохвате летећи тањир.

Поетско клупко се размотава, док песник тежи да открије немир

свемира и деце, разговоре ситних животиња чије животе песник

персонификује одабраним изразима и неочекиваним преокретима.

Све животиње овог света оживљавају испод песниковог пера. Он

им приписује хумане особине, независно од њихових ћуди. Све оне

имају живот који је само њихов јер припадају свету којим се крећу

на одреёеним животним меридијанима.

Песник Р. Мићуновић својом поезијом проналази нове начине приступа дечјем свету: и оно што је дечје, и оно што би требало

да буде дечје, сасвим једноставно, кроз питања, одговоре, тврёења,

загонетке и досетке осваја дечји свет. Песма често уводи у дилему

младог читаоца око тога шта је истинито, а шта измишљено. Подстиче га да мисли и сам проналази одговоре, онако како његов ментални склоп налаже. Преплитање неочекиваних догаёаја и сазнања

са оним што је видљиво, утиче на формирање свести о томе да и песма, поред осталог, учи животу. Нескривени оптимизам којим се

песник поноси у песмама говори о томе да и „успавана песма― и

„опасне игре―, као и „колико тачака има бубамара― и како решити

„новогодишњу једначину― имају своје дубље значење, осим поетске

дражи која држи песму у животу.

Поезија овога времена, испуњена детаљима, оживљавања детињства низом метафорично-симболичних слика, стиховима различите дужине, у први план ставља реч о свету који је деци занимљив

и својствен. Та реч, за чија се значења песник везује и ствара мелодичне стихове, засмејава дете. Засмејава га и кад му показује небеске путање, када описује занимања одраслих, стрепње заљубљених

и тиме разгорева искрице које прште кроз ову поетску читанку.

Истакнуто је да се у песмама песника преплићу кратке књижевне форме попут брзалица, бројалица, загонетки, питалица и пословица. Поетска скица басне када је реч о животињама, опевана је

кроз разноврсне језичке игре, са неочекиваним везама, тајанственим

звуком који деца ослушкују и коме се радују. Оживљено детињство

песника из тих једноставних, маштовитих стихова и строфа – катрена указује на то да су зрнца мудрости понета са детињег огњишта

нарастала као што су песме надолазиле као „крилата риба― или

„плачљиви сунёер―. Као резултат свега тога, попут подводне музике, песме разноврсне тематике, плене асоцијацијама, хуманизмом,

изнад свега, божанском љубави упућеној деци. И кад пева о стварима, појавама и животињама, у мислима су деца која ту поезију читају и примају захваљујући необичним маштовитим прелазима из једног – реалног света – у свет снова, тајни, дарова, магије, чудеса. Зато

деца с радошћу читају песме, уче их из читанки, илуструју, плешу уз

њихов ритам, певају и стварају нове, своје.

Закључак

Поред осталих циљева и задатака којима се остварују садржаји Наставног плана и програма, први циљ у читању и тумачењу

књижевно-уметничких текстова лектире је уочавање лепог, потом

доживљај лепог. Из самог доживљаја језика и стила књижевног дела

поступно се подстиче мисао, богати машта, а то су елементи којима

се развија укус и потреба за читањем вредних књижевних остварења. Умеће неговања језика, развијање осећања за лепо, добро и

истинито, за естетику живљења, највеће је човеково добро. Уколико

читањем и тумачењем лектире искорачимо из уобичајеног приступа

књижевним делима за децу, на путу смо да докажемо да „у сваком

труду има добитака― – како је забележено у Светом писму.

Литература

1. Књижевност за децу и рад у дечјим библиотекама (1958). Београд:

Савет друштва за старање о деци и омладини Југославије.

2. Марковић, С. Ж. (1970). Записи о књижевности за децу. Београд: Интерпрес.
3. Мићуновић, Р. (2006). Велики и мали свет. Београд: „Аш дело―.
4. Олујић, Г. (1982). Поетика бајке, Дечја књижевност у књижевној критици, Београд: Савремена администрација.
5. Петровић, Т. (2002). Школски писци. Врање: Учитељски факултет у

Врању.

6. Раичковић, С. (2005). Бајка о белом коњу, Читанка за III разред основне школе, прво издање. Београд: Креативни центар.
7. Смиљковић, С. (1999). Ауторска бајка. Врање: Учитељски факултет у

Врању.

Stana Smiljkovic, Ph.D.

BRINGING REQUIRED READING OF LOWER GRADE PUPILS

UP TO DATE BY INTRODUCING WORKS OF FREE CHOICE

Abstract: The author of this work gives special importance to the function of literary genres that constitute the required reading of primary school students. In

the aim of developing general education, and especially aesthetic culture of students, it is important to modernize and enrich the corpus of selected works for

required reading for the subject Serbian language and literature. The aim of

this work is to draw attention to the possibilities of approaching various literary

genres, which will be used to enrich the imagination, thinking, and vocabulary

of students, thus developing literary taste and a need to read. Modern media have taken over the role of the main information source, and books are not as popular as they used to be, which greatly affects primary school students, who

need organized help during interpretation classes from the very beginning of

getting introduced to literary worlds, not only with required reading books, but

also with books of free choice, with the aim of motivating them to read.

Keywords: required reading, student, class, interpretation, free choice.

 

Мс Јелена ЈОВАНОВИЋ

Учитељски факултет у Врању

Универзитет у Нишу

МАЧКА КОЈА ЈЕ ЛИЗНУЛА НЕБО ГРОЗДАНЕ ОЛУЈИЋ

И УСМЕНА БАЈКА

Сажетак: Рад се, у погледу структуре, наслања на структуралну схему бајке В. Пропа. Разматра се у којој мери се „Мачка која је лизнула небо―

приближава, а у којој удаљава од поменуте схеме. Закључује се да јој је остваривање целине исте схеме у потпуности страно. Насупрот томе, на плану

стила рад комуницира са тумачењима М. Литија и у неколико наврата доводи

у поредбени однос поменуту ауторску и усмену бајку на плану стилске једноставности и лакоће. Такође, „Мачка која је лизнула небо― појединим елементима успоставља везу са демонолошким предањима, па се подручје истраживања

помера на област тих односа. Циљ рада је да покаже у којим сегментима „комуницирају― анализирана и усмена бајка, а у којима се разилазе.

Кључне речи: ауторска бајка, усмена бајка, поредбени односи,

структуралистичка анализа, стилске одлике, демонолошко предање.

Ауторска бајка је истоимени жанр везала за дете. Усмена бајка,

која је пред собом за циљ имала елементарна питања људскога постојања, није за повлашћеног слушаоца имала искључиво дете. За дечје поимање света везало је, између осталог, богатство и наивност маште, дечје

фаворизовање усмене речи, животни оптимизам, јасан стил (Петровић,

2001: 17-18). Без обзира на то да ли је прва за повлашћеног читаоца/слушаоца имала дете, а друга одраслог човека, једно је сигурно – и прву и

другу радо читају и једни и други. Интересовање одраслог човека за

књижевни свет ауторске бајке1

лежи у схватању да „бајка је произашла

из фолклора, а развија се по начелима ауторског текста― (СЕ, 2010:

460). Везаност ауторске за усмену бајку проширује њене естетске и

значењске домете и занимањем за суштинска питања човековог постојања привлачи пажњу одрасле читалачке публике.

С обзиром на генезу ауторске бајке, несумњиво је да се ове две

врсте бајки могу доводити у поредбене односе. Циљ овога рада је да

посредством Мачке која је лизнула небо покаже у којој мери и у којим

сегментима се ауторска бајка Гроздане Олујић приближава усменој бајци, а у којој удаљава од исте, а, колико год могућности буду дозволиле,

то ће и доказати.

 

1 Већ је поменуто да је ауторска бајка првасходно намењена дечјем поимању света.

УДК 821.163.43.13-09

-оригинални научни рад-

Према најједноставнијој схеми Пропове структуралне анализе,

почетна ситуација у усменој бајци означена је функцијом наношења

штете (Милошевић-Ђорђевић, 2000: 30). То је, уједно, и почетна ситуација у бајци Мачка која је лизнула небо. Али, док је такво стање у усменој бајци „резултат греха, прекорачења забране, или делатности противника― (Пешикан-Љуштановић, 2010: 3), овде то није случај. Нарушена је

равнотежа, нанета штета, чак двоструко, и болешћу и одсуством једног

родитеља, а да наизглед немамо ни спољашњег ни унутрашњег непријатеља. Не наводе се виновници болести, не тумаче се и не објашњавају,

као што потпуна и „чиста― народна бајка „ништа не објашњава и не тумачи […], и само приказује― (Лити, 1994: 92). Међутим, већ се код „друге штете― одступа од првобитног наслањања на вредности усмене бајке. Наиме, раздвојеношћу родитеља и одсуством једнога од њих – оца,

осветљено је и тихо оправдано присуство усамљености.

Зачуђава јунаков однос према ситуацији која га је задесила. Болест се као терет, штета не препознаје. Као да је схваћена и прихваћена

као део свакодневице. Јунаково суочавање са њом је једноставно и лако

и подсећа на начин на који се одвија суочавање у усменој бајци, и уопште начин на који се врши сваки вид деловања у њој (Лити, 1994: 71).

Пошто се јунак мири са болешћу, јасно је да је његово деловање пасивно, односно да је преображено у неделовање нетипично за јунака усмене бајке. Са друге стране, нарушени породични односи услед раздвојености родитеља и његове растављености од оца2

, оно су што мори и

мучи јунака. Тиме су здравствени („прозиран као да се месечином храни― – Мачка која је лизнула небо: 7) и физички („кад једва хода― – Мачка која је лизнула небо: 10) недостаци унижени спрам емоционалних

недостатака, условљених рушењем целине породичне заједнице. Чини

се да је физички дефект за ауторку ове бајке мањи проблем од унутрашњег. Нажалост, најчешће је функција наношења штете у њеним бајкама и везана за сферу унутрашњег у јунаку, а разлог томе лежи у схватању модерног човека (и детета) као разједињене јединке у деструисаном

свету. Таквим приступом поменутој функцији ауторка се удаљава од

истог у усменој бајци.

И док је „јунак бајке активан и предузимљив― (Лити, 1994: 87),

јунак Мачке која је лизнула небо једнако је пасиван и према једној и

према другој врсти штете; и према физичком и према емоционалном

недостатку. Управо на опозицијама: кретање/мировање, деловање/размишљање Лити је указао на разлику између усмене бајке и предања које је у структуралном и значењском погледу више одговарало захтевима модерне, парцијалне свести (Исто). Отуда се овим сегментом Мачка

 

2 Иако се не зна чиме је условљена поменута раздвојеност, може се наслутити да је посреди

развод или посао који укида право на хармоничан породични живот.

367

која је лизнула небо приближава предању. Мада, није овај сегмент једини путем којег се успоставља веза са предањем. Други је везан за појаву лика из демонског света. Реч је о човечуљку или патуљку названом

– Мишулин. Овим сегментом се успоставља веза са одређеном врстом

предања – демонолошким (митолошким) усменим предањем. Да ова

појава није изузетак у књижевном делу Г. Олујић, сведоче и указивања

многих истраживача. Поред поменутих веза са митолошким предањем,

Љ. Пешикан-Љуштановић указује на нарочиту присутност рефлекса

етиолошког усменог предања и предања о чудесном излечењу у бајкама Г. Олујић (Пешикан-Љуштановић, 2011: 10).

Патуљци у бајкама Г. Олујић „су, попут вила, често млади и

функционишу […] као натприродни пандан детету – јунаку бајке…―

(Пешикан-Љуштановић, 2011: 9). О положају и значају патуљака за бајковити свет Г. Олујић могуће је доћи и читањем њеног романа Гласови

у ветру (Олујић, 2010). Наиме, специфична, „отворена―, радознала природа Малог Риђег, касније Данила Арацког, као и његово лако и једноставно

прихватање чудноватих појава и тврдњи о „паралелности светова― (Олујић, 2010: 70), везани су за појаву патуљка и њоме се објашњавају. У роману се приповеда како је поштанска марка са ликом патуљка стајала

међу живописним, егзотичним и далеким биљкама и животињама, једина натприродна појава у мноштву наизглед фантастичних, али стварних (Исто). Положај патуљкове марке и позитивно мишљење деде Луке

Арацког о тој ствари (Олујић, 2010: 160) учврстили су веру Малог Риђег у чудесни свет. Тиме се појава патуљка везује уз све који су спремни да свет виде и прихвате као чудесан, као свет у којем све живе врсте

трају као једна и које су спремне да увек другог ставе испред себе.

Привилегован положај није дат само патуљковој појави. Повлашћене

су и појаве других натприродних бића попут вила3

, налик онима из

усмене традиције (Снежни цвет – Олујић, 2004: 19-25), (Олданини вртови – Олујић 2008: 34-39), сићушних светлосних бића – малих вила

(Вилина кутијица – Олујић, 2004: 25-31), (Пахуљичин дар, Мирунин вео

– Олујић 2008: 12-19. и 43-51), тиграстих, плавих и мачака са модрим

очима и плавим језиком (Шаренорепа, Мачка која је лизнула небо –

Олујић, 2004: 71-75). Давање привилегованих улога оноземаљском и

овоземаљском4

„отвореном― и спремном за оноземаљско, у складу је са

ауторкиним виђењем бајковитог света; „немогуће је одвојити немогуће

од могућег―, „свет у бајци је једнина у којој равномерно егзистирају и

 

3 Путем ових демонских бића ауторка успоставља везу са митолошким (демонолошким)

предањима. Исту везу успоставила је и патуљковом појавом (Пешикан – Љуштановић

2011: 8-9).

4 Овоземаљском, јер је „чистотом― и „отвореношћу― за свет оностраног заслужио „улогу―

јунака радње и оностраном, јер има моћ да јунаков свет учини богатијим и ширим.

камичак, и звезда, и мрав, и човек…― (Олујић, 1981: 32). „У праву је

Мишулин: свет јесте чудо― (Мачка која је лизнула небо: 10, подвл. је

ауторкино). Наведени цитат је радосно спознање јунака Мачке која је

лизнула небо у чудесност света, доживљено посредством патуљкове појаве, и појаве мачке са модрим очима и плавим језиком, а уједно и потврда горе изнетог.

Привилеговано место у причи патуљак Мишулин и његов пратилац – мачка која је лизнула небо, задобијају помоћу функције даривалац/помоћник. Јунак не наилази на дариваоце за време трагања, јер је,

како је већ наговештено поменутим опозицијама кретање/мировање,

деловање/размишљање које бајку приближавају предању, функција одласка на пут и трагања у Мачки која је лизнула небо укинута, чиме је

додатно удаљена од структуре усмене бајке. Укинуто је и постојање

интернационалног мотива – магијског броја три. Дариваоци налазе јунака, и то не случајно већ циљано, и наизглед не траже никакав ангажман у замену за дарове и помоћ коју ће понудити. Наизглед, јер не

траже никакво физичко деловање, али траже да поверује „да смо у свету чуда и сами чудо― (Мачка која је лизнула небо: 8).

Прихватањем „плавог плода― јунак пристаје на „сарадњу― са

оностраним. Тако од мачке која је лизнула небо и сазнала све тајне света прима на дар, посредством „плавог плода―, делић свезнања које носи

и започиње игру са њом. Безазлена дечја игра симбол је детињства, те

делић свезнања које јунак задобија може бити тајна детињства, истиснута из камених градова и камених кула. Поновним оживљавањем детињства кроз игру, кроз машту, смех и деловање које игра „захтева―,

отклоњена је једна врста штете са којом је прича почела. Јунак је наново здрав, ведар, живахан, вољан. Мачка која зна све тајне света потпомогла је уклањање физичких недостатака који су раније, у односу на

емоционалне, означени као мање значајни. Лакоћа са којом су отклоњени говори у прилог тој тврдњи. Болест као да постаје део свакодневице

модерног живљења у велеграду. Деци издвојеној, изолованој, сведеној

на затворени и скучени простор „стаклених кула―, ограничене маште и

спутаног кретања, понекад окруженој неоправданом родитељском бригом и пажњом (Месечев цвет – Олујић, 1979: 21-29), или препуштеној

самој себи услед родитељске заузетости послом (Дечак и принцеза,

Врапчев дар – Олујић, 1996: 33-34 и 87, Мачка која је лизнула небо: 7),

окупирани инсистирањем које долази из „чаробне кутије― (МЦ: 21) на

стално „информисање јавности― о најразличитијим врстама модерних

болести као да ништа друго није преостало него да уживају у укутканости и мекоти, „симулакруму утробне заштићености― (Пешикан-Љуштановић, 2010: 2) дома односно кревета, или да се везани за кревет потруде

да стварност празног дома и осећање усамљености замене живописнијом

и пријатељскијом стварношћу сновиђења. Искуство са мачком која зна

све тајне света и доказ који је о свезнању „поднела― – јунаково чудесно

излечење5

учинили су да јунак поверује у оно што већ дубоко у себи

носи као истину6

, да поверује у чудо.

Чврстину стеченог веровања патуљак Мишулин проверава постављајући јунаку тежак задатак чије би решење отклонило другу, тежу

препреку – емоционалну, и напокон довело причу у стање равнотеже и

хармоније. Задатак се састоји од налажења на поштанским маркицама

града цвећа и птица, у којем јунаков отац борави зачаран, и из састављања истог по одређеном редоследу (Мачка која је лизнула небо: 10).

Овакав задатак отвара бајку у бајци. Још једном је, али бајковитије, налик на усмену бајку, постављена друга врста штете – очево одсуство, с

том разликом што је овога пута јунаку са вером у чудо дата могућност

деловања, уколико је вера дубока и права. Јунак стварно не одлази на

пут, његов је пут усмерен ка њему самом и на том се пропутовању наслања на „старе― дариваоце/помоћнике. Најзад, марке се „саме од себе

слажу као да их нека невидљива рука намешта― (Мачка која је лизнула

небо: 11). Јунак је успешно решио задатак и оправдао привилеговани

положај. Искреном и чистом вером у чудо, посвећеношћу и дубоком

чежњом јунак чини немогуће. Стваралачком моћи маште, јунак без напуштања простора дома ослобађа зачараног оца и чини се да може очекивати његов ускори долазак. Овим је јунакова вера у чудо потврђена.

„У праву је Мишулин: свет јесте чудо!― (Мачка која је лизнула небо: 10).

С обзиром на то да у Мачки која је лизнула небо јунак не одлази

у потрагу и да је његово деловање везано искључиво за просторе дома,

јасно је да није могао доћи у додир са спољашњим непријатељем, па

самим тим ни са искуством физичке борбе, толико карактеристичне за

усмену бајку. Борбе у поменутој бајци има, и она је искључиво унутрашња. Одиграва се у тренутку преиспитивања јачине јунакове вере у чудо стављањем очеве судбине у зависан однос од моћи његове маште.

Та борба је захтевна, исцрпна, наслоњена на унутрашњу дечакову снагу. А, дечакова жеља је превелика, чежња искрена и дубока. Отуда је

„грозничаво пребирао по маркама, љут на самога себе. Што није пажљивије посматрао жигове и ознаке? […] Образи су му горели…― (Мачка која је лизнула небо: 11). У ауторкиној бајци нема оне лакоће којом

одише усмена, чији су мотиви и ликови методом сублимације ослобођени својих првобитних значења, и стога лаки, прозрачни, једноставни

и баш зато чудесни (Лити, 1994: 68-82). У њој се мотиви и ликови ја-

 

5 Ево потврде раније поменуте тврдње о рефлексном наслањању ауторске бајке Г. Олујић

на предање о чудесном излечењу.

6 О чему сведоче појаве Мишулина и необичне мачке и комуникација која је између њих и

јунака остварена.

вљају у свој својој пуноћи и многозначењу, па је јунакова борба праћена његовим унутрашњим стањем одиста мучна и тешка.7 Ипак, оним

што је понудио, искрену и дубоку чежњу и веру у чудо, успева да задобије помоћ оностраног и само у сфери маште реши наизглед нерешив

физички недостатак – очево одсуство.

О једнодимензионалности, која одликује свет усмене бајке, не

може се говорити када је реч о ауторској бајци Г. Олујић. Овострано и

онострано су у Мачки која је лизнула небо и у једном делу ауторкиног

књижевног дела за децу раздвојени. Однос према оностраном у том

ауторкином делу налик је оном који је присутан у овој бајци. Састоји

се из две опозитне реакције. Прва је реакција страха од чуда („Дај, сабери се момче! Сав си се укочио од страха― – Мачка која је лизнула небо: 8), неприхватања и сумње у чудо („Чуда се, очигледно, само другима дешавају― – Исто: 25) или позивање на сан („Мора бити да сањам―,

„Ако све ово није сан― – Олујић, 2004: 37 и 47), а друга, реакција потпуног и безусловног прихватања и предавања („свет јесте чудо― – Мачка која је лизнула небо: 10).

Очигледно је да се тумачена бајка наслања на поједине функције Пропове структуралне схеме, али и да јој је остваривање целине те

схеме у потпуности страно. Усмена бајка „која нам даје један свет уређених догађаја, у коме сваки елемент има своје тачно одређено место―

(Лити, 1994: 85) постала је прошлост. Ауторска бајка као плод новога,

модернијег доба не зна ни за какав систем јер је стварност из које она

проистиче стварност без упоришта и са парцијализованим погледом на

свет и догађаје. У естетском погледу, Мачка која је лизнула небо такође

се удаљава од усмене бајке. Нема оне једноставности и прозирности

„изолујућег и сублимирајућег стила бајке― (Лити, 1994: 76), на којима

толико Лити инсистира, јер се мотиви и ликови не ослобађају својих

првобитних значења, него у нове односе са другим мотивима и ликовима ступају њиме оптерећени. И мада се држи неодређености у просторном и временском погледу и тиме приближава усменој бајци, од исте

се удаљава јер не осликава далеку прошлост, већ „симболички наглашену стварност― (Пешикан-Љуштановић, 2010: 7). Ипак, успева да се

дистанцира од малих читаоца високим патосом и приближи лирском,

симболичком и поетском (Пешикан-Љуштановић, 2011: 14). На овој

равни могуће је успоставити нову везу са усменом бајком схваћеном

као „чисто уметничко дело― (Лити, 1994: 97).

 

7 Да је јунак усмених бајки могао да изрази своје доживљаје физичке борбе, можда би утисци били слични, или, може бити да физичка борба није у стању да се мери са тежином

унутрашње.

Литература

1. Лити, М. (1994). Европска народна бајка. Београд: Орбис.
2. Милинковић, М. (2010). Нацрт за периодизацију српске књижевности за децу. Нови Сад: Међународни центар књижевности за децу Змајеве дечје игре.
3. Милошевић-Ђорђевић, Н. (2000). Од бајке до изреке (обликовање и облици

српске усмене прозе). Друштво за српски језик и књижевност Србије. Београд: Чигоја штампа.

4. Олујић, Г. (1979). Седефна ружа и друге бајке. Загреб: ИКП Младост.
5. Олујић, Г. (2004). Снежни цвет и друге бајке. Приредио Драган Лакићевић. Београд: Bookland.
6. Олујић, Г. (2010). Гласови у ветру. Београд: Српска књижевна задруга.
7. Пешикан-Љуштановић, Љ. (2010). „Месечев цвет― Гроздане Олујић у односу према усменој бајци. Бунтовници и сањари: књижевно дело Гроздане

Олујић: зборник радова. Београд: Учитељски факултет, 147-155.

8. Пешикан-Љуштановић, Љ. (2011). „Усмено предање у ауторским бајкама

Гроздане Олујић―. Жива реч: зборник у част проф. др Наде МилошевићЂорђевић. Београд: Балканолошки институт САНУ: Филолошки факултет,

479-497.

9. СЕ (2010). Српска енциклопедија. Том 1. Књ. 1, А-Беобанка. Уредници: Чедомир Попов, Драган Станић. Нови Сад: Матица српска, Београд: Српска

академија наука и уметности: Завод за уџбенике.

Ms Jelena Jovanovic

THE CAT THAT LICKED THE SKY BY GROZDANA OLUJIC

AND THE ORAL FAIRY TALE*

Summary: In terms of structure this paper rests on the structural scheme

of V. Prop‘s fairy tale. It examines the extent to which „The Cat That Licked The

Sky― is approaching and departing from the aforementioned schema. It has been

concluded that the realization of the entire scheme is completely foreign to this fairy

tale. Contrary to that, when concerned with the literary stile this paper communicates M. Lities interpretation and in several occassions it compares the aforementioned author‘s fairy tale with the oral fairy tale, on the plan of stylistic simplicity

and legerity. Likewise, in certain elements, „The Cat That Licked The Sky― establishes a connection with the demonic lore, so the scope of research is shifted to the

field of these particular relations. The goal of this paper is to show the segments, in

which the analysed fairy tale and the oral one, meet and in which they differ.

Key words: author‘s fairy tale, oral fairy tale, comparative relations,

structuralist analysis, stylistic features, demonic lore.

Проф. др Тихомир ПЕТРОВИЋ

Педагошки факултет у Сомбору

Универзитет у Новом Саду

РЕЧ – РЕЧЕНИЦА – ГОВОР

Сажетак: Рад нуди констатације које се тичу природе речи, реченице и говора као „језика у акцији―. Посвећена је пажња култури међусобног

опхођења. Тежиште је на сазнању да осећање за језик претпоставља познавање најмањих језичких јединица и фраза у њиховој логичној, сликовитој и мелодијској вредности.

Кључне речи: реч, реченица, култура говора, свакодневни говор, језик.

Реч

Као глас или појам гласова који обележавају један појам или

једну мисао, реч је базична јединица и основно средство споразумевања. У свакодневном опхођењу, речи непосредно упућују на стварне,

чулно-опипљиве ствари, особине и процесе. Њима се издвајају предмети из хаоса појава, даје облик и боја, приближава или удаљује.

Као најмања самостална јединица лексичког система, реч представља комбинацију појма и акустичке слике, по Сосиру, „ознаке― и

„означеног―. Однос између форме и значења је арбитраран, то јест не

постоји непосредна или логична веза између онога што речи означавају

и њиховог конкретног гласовног склопа (изузеци су ономатопеје у којима је појам у звуковној вези); посреди је скуп гласова који имитира

оно што представља, звукови који упућују на стварност.

Између речи и појма не влада однос један – један, који претпоставља да једна реч има само једно значење или појам, већ реч има

много значења. Речи нису никакве етикете за појаве и предмете који

човека окружују. Уколико би оне задржале апсолутно једно значење,

довела би се у питање експресивно-импресивна функција језика. Ма како јасно казане, увек су недовољне да би се потпуно и јасно пренело

оно што се мисли и осећа. Тек, њихово властито значење приближно

докучи изложене двосмислености; губи се у јасноћи и прецизности израза, а поготову у енергији и прегнантности. Обиље речи означава богатство духа и истанчан однос према свету стварности, омогућава разноликост и сликовитост говора. Богаћење речничког фонда није само

у квантитативном повећавању укупне масе речи нечијег речника, већ је

то и способност проширивања значења речи. (Српски језик садржи

80.000 речи; у Српском рјечнику Вука Караџића из 1852. године налазе

УДК 808.5

-оригинални научни рад-

се око 47.000 речи.) Узима се да у свакодневној употреби инвентар речи не прелази 2.000, при чему образованији члан друштва користи на

десетину хиљада јединица.

Реч као потенцијални минимум реченице или потпуна реченица

има свој облик (утврђену морфолошку структуру, један акценат, одређене граматичке облике и синтаксичку функцију), своје значење (логичко и афективно) и своју функцију (интелектуалну, имагинативну и

емоционалну).

Као и покрети тела, речи поседују своје релативно право значење, налик ономе које имају бројеви или хемијске формуле. У лексикону, својим статичким значењем и хладном појмовношћу, оне делују

штуро и сувопарно, налик су непокретним сликама или „мртвим лептирима у хербаријуму―.

Смисао и дух једне речи увек је пространији од саме те речи.

Поименице, њено неречничко значење није условљено само њеним могућим полазним значењем или звучањем. Снага речи, реални смисао и

пуно значење, неисказано осећање које треба да се осети, избија из целине мисли у којој се нађе, својим положајем који заузима у оквиру целокупног језичког система. У интеракцији са околним речима, интенционалним продирањем из свог значењског подручја у значењско подручје

друге речи, из једне реченице у другу, она „као да упија смисао претходних и наредних речи― (Виготски, Lev Vygotsky), проширује своју

функцију и информативну квоту поруке, истиче најразноврсније нијансе и сегменте стварности. Реч призива значење друге речи, може повести за собом читаве целине.

Једна иста реч у акцији, зависно од индивидуалне мотивације и

њеног нагласка, изражава најразноврснија расположења: чуђење, питање, сумњу, иронију, разочарање и тако редом. У ситуационом контексту, она као да није толико важна колико онај смисао што јој се приписује при употреби. На пример, у језичкој комуникацији „цвет― је дете,

„храст― човек који одолева животу. Реч „звезда― носи у себи представу

о сјају, блеску, удаљености и неприступачности. „Орао― симболише

моћ, победу, снагу, ослобађање од ропства. „Чарна гора― може бити

пријатељ и непријатељ јунаку. Реч „глава― има преко четрдесет значења.

Речи могу имати конкретно значење: камен – стена и бубрежни камен,

као и апстрактно: камен на срцу – притисак, мора. Значење научног говора, наспрам песничког, одређено је релативно уским семантичким

простором.

Људска стварност и многе животне манифестације не могу се

схватити из вербално-језичког склопа значењских јединица од којих су

сачињене (реч, реченица), већ из целине говорења и свеукупне говорне

драматургије.

У свом преносном значењу или као гола лингвистичка обележја,

речи недостају не само кад говорнику није најбоље позната материја,

него и онда кад сувише зна и дубоко види.

Реченица

У излагању, реченице и говорне целине смењују се у виду лабаво повезаних или гдекад привидно сасвим неповезаних склопова. Тачно значење и мноштво асоцијација реч има само у реченици као скупу

речи (или једној речи) који преносе неку информацију, неко значење

или смисао. (Реченица је „најпростија и најмања говорна целина у којој

се слободном и друкчијом везом појмова нешто ново о њима казује―,

Александар Белић). Све што се збива у језику, испољава се у њој као

емотивно-мисаоној целини чије је значење кудикамо више од простог

склопа речи од којег је састављена. Као језичко стилска и комуникациона јединица, она постаје смислени говорни акт тек у свом логично-динамичко-формалном спрегу.

Као јединица значења и граматичка категорија, реченица се

формира по законима одређенога језика. Логичан поредак делова,

стриктна уређеност њихове зависности и независности чине њену конструкцију кохерентном и хармоничном целином. Нормалан редослед

темељи се на реду речи који иде од познатог ка непознатом, од субјекта

ка предикату (субјекат, предикат, објекат; апозиција и атрибут испред

именице, прилог испред глагола). Ред речи конкретизује мисао. Живо

говорење, међутим, прати и обрнути ред: од непознатог ка познатом, од

предиката ка субјекту, те изостављање везника, па и главних делова.

Актуелни контекст, обраћање мислима и осећањима, намећу спонтано

стављање речи на одређено место, а не по неком логичном значењу.

Изговорена или написана мисао треба да је одмерена, складно

обликована, примерена облику и тону; идеал је основаност, разборитост, прегледност, сведеност на најпотребније, јасност изнад свега.

Исказ се обликује сходно захтеву конкретне говорне ситуације.

Адекватни синтаксички склоп даје му посебан емоционални тон и истиче оно што је најважније.

Оформљена мисао зависи од сложености њене структуре, односно броја речи који је сачињавају. Дужину или краткоћу, сем осталог,

диктира сложеност садржине која се излаже, образовни ниво прималаца, спољашњи контекст, говорникова зрелост и говорников психолошко-логички залет.

Као изворна операција у грађењу језика, реченица има своју дужину. Главни су прегледност, ваљаност синтаксичке организације, пријемчивост. Речи се не броје, већ се мере важношћу и смисленошћу.

Интелектуалном дискурсу су инхерентне кратке и дуге заокружене мисли.

Кратка реченица је једноставнија, јаснија, директнија. У односу

на развијенију мисао, она је форма потпунијег преношења информација. Говор кратких система исказа, као реторичких периода, некомпликоване структуре, пун је ритма и тонских ефеката; делује емотивније,

оштрије, даје изреченом неку жестину.

Дуге реченице су везе сложенијих мисли и већег броја појмова.

Закључне, раставне, узрочне, погодбене, допусне и последичне логично-емотивне јединице вишега реда, беспрекорно се усклађују са најригорознијим правилима граматике и стилистике. Као под-реченице објашњавају једна другу и склапају се у целину једне реченице израђене

истом, мада не једнолично одређеном реченичном интензивношћу. Као

интелектуални склоп, реченица треба да је синтаксички широка колико

мисли дозвољавају, односно колико ограничавају захтеви за њихово

праћење (такав да се, по речима Јован Стерија Поповића, „на крају лако

сетимо почетка, при чему /реченица, Т. П./ мора имати толико предаха

колико је нужно да се не уморимо―). Дуге реченице обележавају додаци, апозиције, релативне језичке конструкције.

Монотоно и заморно делује стална употреба само краћих или

само гломазних реченица; тек се њиховим варирањем и осмишљеним

комбиновањем постиже динамика.

Реченицу као мисаоно-емотивну синтезу детерминише говорни

темпо. Живост се постиже с времена на време промењеним тоном излагања мисли, давањем оквира за уигравање њеног ритма. Управо се

строга изграђеност, што потпунији израз једне мисли, учвршћује помоћу ритма и такта, боје и звука. Она је ритмички скројена уколико одговара потребама дисања и при изговору „не притиска груди― и не „смета

куцању срца―.

Од значаја је хармонија као унутарња вредност. Намерна асиметрија, исцепкана интонација, непотпуност међусобног распореда делова, недореченост, мењање гледишта, дају фрази специфичну хармонију.

Реченица треба да је груба, без поетског интензитета или украса, сва у служби да се означено именује у елементарном виду.

Као у свакидашњем говору, употреба компликованих реченица

отуђује од слушалаца. Неумерена развијеност, продужавање и уметање

накнадних мисли, чине реченицу предугом, екстензивном. Умеци, допуне и ограничења, дужине и развијени делови кваре равнотежу међу

целинама и привидно прекидају односе приређености. Лоше организован реченични спрег отежава пријем поруке, захтева реципијентов напор, оставља утисак замршености, те даје друкчији смисао. Масивна

реченица се теже памти; али може бити јаснија од кратких и од лоше

сазданих.

Говор

Не постоје материјални трагови о постанку говора – као ни о

постанку писма. Претпоставка је да су његови почеци у афективном узвику, у подражавању гласова, можда у слоговима који објашњавају делиће стварности. Настао из оскудног броја узвика и цоктања језиком,

отприлике пре 100 000 година, говор у науци и данас представља „неизрециву чињеницу―.

Резултат сложене активности говорних органа и нервних центара у кори великог мозга, говор подразумева процес произвођења гласова и гласовних комплекса који имају семантичку вредност. Остварен

помоћу артикулизованог језика и у изворној животној ситуацији, обележавају га гласност, јачина, висина, темпо, ритам и боја гласа. Претварање садржине у материјалну звучност, говор, разликује три фазе: експресију, фонацију и артикулацију.

Говор није неуређена језичка маса. Организована језичка целина

у којој су сви разнородни елементи сједињени и потчињени једном циљу, он је, по дефиницији, „непроменљив вишедимензионални сигнал чија су акустичка својства енергија, фреквенција и време― (Каплан, Caplan),

„селекција језичких елемената и њихова организација у сложене језичке

јединице вишега реда― (Јакобсон, Jakobson). Његова примарна својства

јесу правилност, јасноћа, језгровитост, течност и сврсисходност.

Као физиолошки неопходна и научена (ненагонска) активност,

говор се посматра у светлу друштвених манифестација. Захваљујући

речи, логосу, писао је Исократ, „окупили смо се да заједно живимо― и

„усавршавамо готово све што нам је донела цивилизација―. Као природни медиј и „човекова практична свест―, он је незаменљив облик

споразумевања на једном вишем степену. Средство за размену мисли,

искустава и објашњавања објективне истине, он је база сазнања и есенцијалних информација о карактеристикама људског интелекта и емоција. Говор као језичка делатност у најсвеобухватнијем смислу те речи,

најпогоднији је за најразноврсније обликовање садржине.

Уобичајена је подела говора на свакодневни идиолект, говор који се научи у детињству и књижевни, односно стандардни. Сагласно

двојству човекове природе, диференцира се на интелектуални и емоционални, на рационално и патетично обојен говор. Међутим, услед недељивости човекове личности и „један― и „други― ставља у однос међусобног прожимања.

Саткан од мисли и речи, од доказа и подстицаја, гласа и пауза,

говор се одређује као озвучени, материјализовани и конкретизован језик. Однос језика и говора је као однос апстрактног и конкретног, општег и појединачног, као целовито и парцијално, као могућност и

остварење (Милан Шипка).

Вербализација која се креће у орбити реторике, осим садржинске тачности, осмишљености и јасне мотивисаности у свим својим одредиштима, карактерише формална дотераност. Органска повезаност

делова, лепо и јасно саопштавање мисли, култивисаност, дају му естетско-експресивну функционалност.

Сам говор као „хладан медиј― није довољан за разумевање и задржавање пажње. Као комплексан и мултимедијски акт, он постулира

невербална средства погодна за логичко и емотивно казивање. Имају се

у виду наглашене кључне речи, паузе, дикција, звучни ефекти и гестови.

Култура говора

Култура подразумева образовање, просвећеност, племенитост,

пристојност, постигнут систем савршенства. Као сложена целина,

укључује у себе знање, уметност, способност и навике; имплицира скуп

процеса, промена и творевина насталих као последица материјалне и

духовне активности људског друштва.

Саставни део опште културе и понашања, језичка култура узима

као полазну тачку опхођење на цивилизацијском нивоу, поименице, коректно споразумевање у складу са лингвистичким правилима. Дефинисана као многоврсност и интеракција између судионика у разговору,

она изискује одређена правила понашања. Манифестује се у садржини

и организацији, у индивидуалности и лику појединца. („Говори да те

видим―, казао је Сократ.)

Споразумевање путем језика је сложен мисаони процес; сматра

се да говорник ретко може да саслуша свог партнера, будући заокупљен

припремом свог говора. За време туђе дискусије, он чини редослед својих мисли. Безгласно прелажење у мислима преко целог садржаја, трансформисање чињеница у слику, претпоставка је кохерентности говора,

повезаности мисли и теме, те онемогућавање прелажења с једне на другу

тему, с једног предмета на други.

Језичка култура се показује у способности коришћења разноврсних изражајних средстава основног лексичког фонда језика. Овладавање правилним, тачним и течним казивањем захтева познавање норме

стандардног језика, развијено језичко осећање, истанчаност, бригу за

чистоту и естетику израза. Претпоставља потпуност садржине, објективност, говорење без предрасуда, полуистина или прикривања вредности, као и адекватну говорну реализацију.

Култура дијалога се стално негује и унапређује учењем језика,

богаћењем речника, избегавањем прекомерне употребе страних или мање познатих речи и израза за које постоје одговарајући домаћи, те читањем дела врсних писаца.

Вербализација се прилагођава миљеу, конвенцијама и обичајима једне друштвене заједнице – људско понашање је у свим манифестацијама суштински ритуално и у целости обликовано логиком различите

репетиције. Социјална условљеност (образованија, културнија, мање

образовна средина) детерминише ниво говорне културе.

Успостављена кооперативност од најнепосреднијег је значаја за

успех конверзације и уклањање баријера. Неопходни су спремност за сарадњу и удруживање ради крајњег циља, уљудност која рађа уљудност.

Норма пристојности налаже дисциплину духа, сталоженост,

увиђајност, обзирност, стрпљивост, разумевање и уважавање различитости. Толеранција, прихватање начина нечије експликације, од кључних је говорних категорија која опхођење усмерава у конструктивном

правцу. Осећање за меру и спремност на толеранцију даје печат култури опхођења.

Осим утиска дубоке заинтересованости за оно што се износи,

дисциплина духа у језичком комуницирању претпоставља показано

стрпљење за туђе аргументе и мишљење. Властито занимање, концентрација, нагнут положај тела, потврдно климање главе, гледање у очи и

лице, коришћење мостова у комуникацији као што су, „да-да―, „баш занимљиво―, „реците још нешто―, добронамерно повлађивање, испољавају заинтересованост и респект према страни која излаже. Васпитање и

пристојност показују се у улози доброг и драгоценог слушаоца. Прекидање усред мисли, преотимање речи, недозвољавање другоме да заврши

започету мисао без прекида – и онда када знате шта ће рећи – те самостално завршавање туђе започете реченице и слични гестови, при чему

се јавља опасност погрешног довршавања нечије реченице, приписивање

некоме што није имао на уму, оставља утисак нестрпљивог пожуривања

и понижења. Реторички је сачекати да саговорник заврши оно што је

мислио. Туђе мишљење прихвата се с уважавањем и као реално, а евентуално оспоравање треба да је коректно, аргументовано и с мером. Дипломатска истрајност се манифестује у непротивљењу нечијем мишљењу, у

сустезању од давања савета, наговарања или изражавања самилости, у избегавању конфронтације и превазилажењу најмањих иритантних утисака.

Метода „да-али― усаглашава можда са неприхватљивом тврдњом и обазриво истиче што би се још могло узети у обзир. То је концепт у којем

субјект осећа кретање својим путем, док, у стварности, бива на неупадљив и постепен начин вођен саговорниковим путем.

Тактика навођења на друкчије мишљење, које неће изазвати

противљење (фраза „По свему, Ви сте у праву, али са друге стране…―),

понављање изговорених мисли, експлоатисање беседниковог вокабулара, започињање речима: „Као што је саговорник сам уочио― или други

видови концесије (фигуре мисли којима се привремено допушта противничко уверење, а затим оно аргументовано побија). У основи стра-

тегије је ненападање или неприсиљавање, односно уважавање и признавање, а потом обарање снагом чињеница са што веће висине. Не показати ни најмању нервозу у случају друкчијег мишљења. Љутња, надуреност и изнервираност јесу „истински вампири― који угрожавају човекову

психичку равнотежу. Увек избећи опречно реаговање које узрујава.

Имајући у виду да се прво запажа изговор гласова, речи и акцената, не запоставља се дикцијско обликовање. Контакт захтева усклађену јачину и темпо, говорење које „годи уху―, одмерено, без викања и

надвикивања. Полази се од гласности или утишаности сабеседника, како би се он сам сачувао од упада у опасну клопку, угледао на несвадљив глас. Уколико се друга страна обраћа јаким гласом, улази се у

(раз)говор тихим и пријатним гласом, стратегијом шаптања. Тихо говорење захтева тихост и обратно. Експлозивна ситуација диктира спуштање тона.

Говорна етикета се испољава у многим екстерним поступцима

као знацима одобравања или неодобравања, прихватања или неприхватања. Говорни бонтон препоручује одобравање и климање главом, изразе истинске усмерености на садржину; гледање саговорника у очи,

праћење погледом његових покрета – не жмиркање или трептање очима. Искључено је снебивање, гледање кроз прозор или на сат, предуго

говорење, силом наметање идеје, горљиво заступање својих ставова,

оптерећеност, тенденцијско бојење алузије сујетом или реваншизмом.

Пренебрегавање противречности, разобличавања, стишавање страсти и

зловоље, осујећују јарост и ескалацију конфликта. Понижавају и дискредитују тврдоглавост, непријатељска настројеност, разобличавање,

подругљиве искрице или жуч жаоке.

Понашање укључује поздрав као гест пријатељства и учтивости,

потом познанство, обраћање, захвалност и извињење. Говорно васпитање захтева уобичајене речи и фразе при ословљавању лица или постављању питања. У свакодневној комуникацији чује се „опростите―,

„пардон―, „изволите―, „молим―, „хвала―.

Памћење имена је проблем при сусрету. Наиме, коришћење

имена током говора свесно „милује― нечији его и показује већу пажњу.

Поименице, саговорници приликом упознавања истовремено изговарају своја имена, на који начин се смањује вероватноћа њиховог памћења.

Саветује се (при упознавању) преузимање иницијативе и изговарање

властитог имена; онда се начини пауза и чује име друге стране. А пошто ова то саопшти, треба поновити и рећи: „Драго ми је, Немања―.

Може се име повезати са себи неком познатом особом.

Претерана пристојност може да узруји и начини веће одстојање

него, можда, прека реч.

И комуникација посредством телефона и те како утиче на ширење естетске културе и критеријума лепога. Саобраћање подразумева

успостављање, проверу везе, поздрав и представљање обе стране. Треба да је кратко, јасно и високог нивоа вербалне културе.

Схваћена у ширем смислу, језичка култура није сама по себи

сврха, него и нешто што се складно уклапа у опште друштвене циљеве.

Тежња по сваку цену језичко-стилским квалитетима, претерана чистота

и одсуство језичке толеранције, оставља утисак артифицијелности и снобизма, може да засмета. Правилност говорења, канонизовање обзнањених језичких навика, само је „нижи степен владања културом говора―.

Дијалог. Најопштија друштвено-говорна форма опхођења јесте

непосредно обраћање говорника саговорнику, понашање сведено на

питање и одговор. Посреди је миран, разложан и добронамеран разговор који води споразумевању између два члана језичке заједнице. Дијалог карактерише жива, непосредна и брза смена акције и реакције;

оштро изражена промена интонације, шаролико измењивање различитих форми мелодијског кретања говора, подједнако широко развијен

низ средстава мимике и гестикулације. Непрепоручљива је конверзација сведена на полемику или вербално надигравање. („Прави дијалог између два човека у основи је немогућ. Сваки се дијалог своди на два монолога који се наизменично смењују. Речи приањају само на оног ко их

изговара―, Лучијан Блага, Lucian Blaga). Дијалог је више шкрт неголи

сложен, обележен је недореченостима јер се сабеседници могу споразумевати и алузијама, гестовима и мимиком.

Титуле. Обраћање коме речима претпоставља поштовање устаљене патријархалне хијерархије, у исто време, досегнути ниво културне вербалне комуникације. Ословљавање је друштвено и културно детерминисано. Употреба личних заменица ти и ви у обраћању подлеже

друштвеном положају, а не граматичким категоријама лица и броја.

Ословљавања ти и ви показују природни однос међу говорним представницима, као и њихов социјални статус у оствареном говорном догађају; показује се блискост, односно равноправност комуникатора.

Ословљавање са ви сигнализује друштвену и емоционалну дистанцу

саговорника, знак је поштовања према старијима, непознатима и претпостављенима; њима се исказује службени, резервисани однос. Релација ти – ви или ви – ти упућује на генерацијску или друштвену неравноправност; одређује однос старији – млађи, надређеност – подређеност.

Одступања сигнализују недостатак учтивости и одсуство културне комуникације. Друштвено је верификовано да се људи међусобно блиски

ословљавају са личним именом, именом одмила или надимцима. Непознатом се обраћа са „Господине―, „Госпођо― или „Госпођице―. У службеној комуникацији, претпостављени се ословљава са „Господине

професоре―, „Господине инжењеру―, „Господине председниче Владе―.

Државници, поглавари, функционери и верски достојанственици захтевају избор припадајућих етикета. Особама краљевске крви обраћамо се

са „Ваше височанство―. Обраћање присутнима са ми, позива на суделовање у започетом говорењу или на одређену акцију, побуђује осећај

припадности једној идеји. Ми–казивање, говор у име више лица, колективна позиција, упућује на узајамност говорника и саговорника, води

њиховој идентификацији.

Свакодневни говор

Насупрот говору са подијума, стоји употребно-разговорни вид

усмене комуникације, у којем долази до дискретног односа саговорника као комуникатора и у коме се улоге наизменично мењају: прималац

постаје пошиљалац, а пошиљалац прималац. Непосредни однос излагача

и слушаоца и непредвидљиви комуникацијски исход, јесте најраспрострањенији облик опхођења међу људима. Интимно споразумевање персонално-идентификованих субјеката у суженом простору, укрштање и

супротстављање властитих тежњи, свођење речи на питања и одговоре,

на изговорену поенту, упражњава се поглавито међу члановима породице или припадника исте социјалне или узрасне групе. Реч је о свакодневном, фамилијарном облику непосредног споразумевања, реализованом на уобичајено-неутралан начин, махом за столом, у саобраћају,

трговини, у радном простору, на свечаним банкетима, прославама и

другде. Као стил простих и елиптичних независно сложених конструкција, разговорни дискурс означава врсту функционалностилске диференцијације.

Разговор занесењачки, пун енергије, који плане па се угаси, потече па стане, растерећен етикеције – размишљања о почетку, структури и завршетку, налик је драми без радње, без заплета, без дијалога; говор је чији ток прате сопствене мисли и речите паузе.

Животно-практична комуникација ослобођена је нацрта, конвенција и утврђеног начина опхођења и држања. Може се, наиме, с мало речи исказати максимум информација или максимумом речи минимум информација, као што се дају саопштити мисли, не водећи посебно рачуна

о њиховој садржини и форми. Граматичка и стилска непослушност (намерне, лексичке, синтаксичке, дикцијске и друге погрешке), говорење

без правила, само по нагону и слуху, оцењује се као небрижљив и нижи

вид саопштајног језика. Респект произвољног и спонтаног, избегавања

напора у тражењу израза, задовољење било којим језичким обликом, тек

да се мисао схвати, чини излагање без плана и нецеловитим.

Приватно општење прати немарно склапање реченице, непрецизно

повезивање језичких и синтаксичких делова. Ситуационе и елиптичне

реченице, израз ад хок, инстинктивно ослобађају од строгости логичког

реда, учености и низа закључака. Недовршавање мисли и започињање

нових, сажимање речи и узречица, препуштање току речи, стихијност у

мислима, разгранана дигресија, немарност и комоција, израз су неуредних, неорганизованих или полуорганизованих реченичних форми.

И у обичном говору води се рачуна о општеприхваћеним језичко-стилским законитостима. Међутим, мешање конкретног и замишљеног, несавладан отпор језика, језичка сапетост, оскудност вокабулара,

похабана фразеологија и разводњеност израза муте свежину и воде у

маниризам, девалвирају вредност реченог.

Маловарошки идиом, оно што се назива обичним, слободним

говором, прати уиграни вербални дискурс и вокабулар у којем се „речи

муче и досађују у устаљеним везама―. Посреди је механички контакт

који има нечег што опомиње на човека у свечаном руху, коришћење

наслепо усвојених клишеа, окошталих конструкција, намештених и

обезличених израза који у свакодневној размени губе аутономну вредност, и који могу стати уз свако зборење. Саобраћај неослобођен свакодневних клишеа, аутоматизма и комуникацијских механизама, прате

гестови који обично замењују изостављене делове реченице.

Тешко хватање мисли. Прелажење с предмета на предмет, без

икаквог реда, неповезано, збркана хрпа мисли, одаје импресију говора

као од закрпа скројеног. У конструкцијама у којима се теже разабира

шта се на шта односи у реченици, шта је са чим везано, с муком се хвата контактна мисао. Грубе погрешке у јасности, лежерност израза,

оштри контрасти у интонацији, нетачно обојена реч и накнадна објашњења, подједнако угрожавају прихватљивост поруке.

Човеку је потребан разговор као кора хлеба. Осим информативне, разговорни језик има насушну контактну функцију. Сведен на слободу којом се ступа у физички додир са људима, он је у служби повезивања и хуманизовања односа међу људима. Пријатељско чаврљање,

слободно ћаскање или обично трабуњање, функционишу као средство

релаксације духа или избегавања непријатног ћутања, напросто, оне

мучнине усамљености у којој се живи. Разговор је индивидуално задовољство и слаткоћа, „души посластица― (П. П. Његош).

Неформална конверзација, изван непосредног физичког контакта, на даљину, преко телефона или другог модерног медија, такође је

вид дружења.

У обичном говору речи се изговарају сливено; деле се предасима више или мање заокругљени реченични делови, постиже се еуфонија, ритам и друге акустичке вредности. Зависно од садржине, ситуације,

сабеседника и званичности, он поприма посебну интонацију. Аграматизам или отклањање ретких неспоразума постижу се интонацијом као

паралингвистичким средством. У целини, реч је о дикцијски неуобличеном саобраћају, без мисаоно-емотивних вибрација. Говорење без велике

промене темпа и великих распона интонације и интензитета, једнолинијски ток реченице, једнолично котрљање речи и муцање, развученост,

умарају и неминовно воде у монотонију. Непотребна отезања и сувишни звукови: је ли, да-да, хоћу рећи, хм, аа, а, е, ее, и изрази су лежерне

интонације. Уху смета погрешно наглашавање или изговарање гласа

који се не подудара увек са оним који је стандардом утврђен.

Мрмљање у браду, говорење уз подрхтавање гласа, у којем беседника „издаје глас― или „дави― кашаљ, ритам калупни и недикцијски,

тромост, чине изушћено немуштим и стерилним. Туп изговор или неуобичајено танак глас проузрокован недостатком резонанце или због напетости, један је од тежих камена спотицања.

Развучени реченични склопови који обилазе око мисли, задржавање на површини ствари, најчешће огољена садржина, лексика непробрана, као покупљена на улици, подавање „хучном току говорне бујице―, говор неизграђен и далеко од духа и лепоте речи, стављају овај

(раз)говорни варијетет на доњу границу стилске норме.

Ужи и једностран избор лексике, именички начин изражавања,

поједностављена синтакса (потврдне, саставне реченице), невешто позајмљивање речи и пуко угледање, задовољење било којим изразом, тек

колико да саучесник у говору буде схваћен, наликују почетној вербализацији, пукој говорној вежби.

Нижи систем говорне културе неретко прате прозукле и неприкладне речи, као што су натоциљати, прокоментарисати, одреаговати, одрадити, опасуљити се, лексика која грубо и нељудски квалификује ствари и појмове: замајавање, замлаћивање, блејање, спрдање, те

речи смандрљати, лупеж, мрцина и слично. Осим говорења које захтева извињење присутнима због неприкладног избора речи, речи срозаних на степен најгрубљег језика, изузетно, у оптицају је непристојан

вокабулар, лексеме које с незгодним асоцијацијама, неприличношћу и

недоличношћу, вређају и омаловажавају слушаочеву осетљивост, где

кад, изазову занемелост и емоционалну запањеност.

Контакт прати претеривања у речима или тону. Непотребни додаци, својеглаве дигресије, усиљавања и грандилоквенције доводе до пренаглашености и патетике. Красноречивост, јуриш на метафоре, гомилање

звучних и праскавих речи, бомбасте фразе, неодмерени реторички тонови

фанфара, поимају се као помодност и разметање. Неискрено говорење ради стила и ритма квалификује се, исто тако, као охолост и шепурење.

Бесадржајност, десемантизованост израза, понављање истих

или бескорисних речи, које одузимају много од времена, у поређењу са

садржином која се жели изрећи, стварају одбојност код слушалаца.

Празни код, вербалне обмане, дволичење речима и шарање очима, лажи и полулажи (комерцијалне, политичке и медијалне обмане),

јесте говор ружних осећања. Карикирање отровним речима, језик мржње, назлобрз и поган, припада отуђеном виду опхођења. Неконтролисано и ентропичко говорење које затрпава главну мисао подједнако је

вид језичке злоупотребе.

Поплава речи и обрта из бирократског регистра, непотребна

сложеност, преопширност, извештаченост и фразерство, шире се преко

медија вртоглавом брзином. У свакодневном саобраћају циркулишу

неодређено, компликовано изражавање, формулисање израза на издестилисан начин (не занатлија него радни човек који самостално обавља делатност личним радом и средствима рада у својини грађана), те

стереотипност, таутологија, плеоназам, надувеност, одбојност, сувоћа,

укоченост, умртвљеност и слично.

У неформалној комуникацији, естетско нема управљености према изразу, мада се не може порећи „показивање― властитог израза и

скретање пажње на њега. Недовољно одређен, хетероген, са једном ширином, пун обрта и сугестивности, свакодневни говор је једно велико

поприште метафора; само: човек је навикао на његове поетске фигуре

које га више не узнемирују. Стилско укрштање, једноставност, живост,

изражајност и спонтаност споразумевања, сад више сад мање афективна лексика, нису само песнички украси већ и замеци поезије. „Претеривања― која се по самој ствари не примају за стварна, дају разговорној

лексици изразито емотивну димензију.

Литература

1. Ненадовић, О. (1988). Говорна култура. Београд.
2. Петровић,Т. (2005). Реторика. Сомбор: Учитељски факултет у Сомбору.
3. Поповић, С. (1987). Говорништво у теорији и пракси. Београд.

Tihomir Petrovic, Ph.D.

WORD – SENTENCE – SPEECH*

Summary: This paper offers insight into the nature of words, sentences and

speech that represent ―language in action‖. The focus is on the culture of communicative interrelationship. It is argued that the sense for the use of language implies

knowledge of the atomic units and phrases and their descriptive and melodic values.

Key words: word, sentence, culture of speech, everyday language, language.

 

Мс Јелена ЈОВАНОВИЋ

Учитељски факултет у Врању

Универзитет у Нишу

СЛИКА БАЈКОВИТОГ СВЕТА ГРОЗДАНЕ ОЛУЈИЋ

Сажетак: Рад се највећим делом занима за обесмишљену и претећу слику ауторкиног бајковитог света. Та је слика посредована путем истих мотива и

исте теме. Реч је о теми власти и мотивима рата и велеграда. У раду се истражује на који су начин и у којој мери ове појаве присутне у бајкама, како су реализоване и како утичу на бајковиту слику света. С обзиром на то да је ауторка

првенствено позната по прозрачној слици света, предмет рада су и светла и једноставна решења путем којих се она ослобаёа злокобне слике.

Кључне речи: бајковита слика света, претећа слика света, дехуманизован град, рат, тоталитарни системи, деструкција индивидуе, прозрачна решења.

Бајке Гроздане Олујић наслањају се на искуства ауторске бајке и

националне и европске фантастичне приче (Опачић, 2010: 115)1

, а према

мишљењу Ј. Љуштановића наслањају се „на један од највиталнијих токова

европске традиције у писању ауторске бајке, онај који има своје порекло у

немачком романтизму“ (Љуштановић, 2010: 103). Притом, тврдња Ј.

Љуштановића не искључује схватање З. Опачић, јер исто потврёује током

свог бављења бајковним радом Г. Олујић. Наиме, добрим делом тумачења

ово двоје истраживача граде се на основу присуства и значаја појаве фантастичног у бајкама Г. Олујић.

Јунак бајке и читалац модерног доба навикао да прихвата и признаје

из света који га окружује искључиво ствари које су део његовог индивидуалног искуства, према оностраним и натприродним догаёајима и појавама

најчешће заузимају став одбијања и неприхватања. Њихове реакције на натприродно управо су два од три услова које Ц. Тодоров претпоставља остваривању фантастичног (Тодоров, 2010: 33). Чудесно се јавља у случају када

изостану поменуте реакције. У одреёеном делу бајки Г. Олујић доминира

чудесно. У супротном, у случају када су услови испуњени, могуће је остваривање неколико категорија: фантастичне, фантастично-чудне и фантастично-чудесне. Сходно томе и следећи типолошко одреёење ауторкиних бајки

под истраживачким пером З. Опачић могуће је издвојити чудесне приче и

приче са присуством фантастичног и чудног (Опачић, 2010: 120).

 

1 Елементи народне бајке и народне приповетке уопште представљају полазиште за уметничку симболизацију (Опачић, 2010: 115).

УДК 821.163.41.09-93 Олујић Г. (049.32)

– оригинални научни рад –

Мимо овог класификационог принципа, З. Опачић издваја још и

алегоријске приче. Скривајући се иза преносног и симболичног значења,

алегоријске приче тематизују и проблематизују положај и судбину појединца „у свету који му је супротстављен, његово осећање анксиозности,

несигурности и трагање за идентитетом“ (Опачић, 2010: 117). Алегоријска

прича јавља се у више облика – као парабола, сатира и антибајка. Управо

на равни усложњавања и раслојавања приповедног света категоријама од

фантастичне до чудесне, и даље алегоријске, лежи један од разлога жанровске еволуције бајке у националним оквирима, а путем бајки Г. Олујић.

Измеёу већ поменутих и толико значајних збирки за развој српске

ауторске бајке постоји велика временска пауза. Прве две збирке настале су

и биле објављене током 80-их година 20. века (1979-1987) док су остале

„угледале светлост дана“ у првим деценијама 21. века (2002-2007). Стога

је логично и нужно запитати се како се рашчлањавање бајковног дела Г.

Олујић на две етапе, узроковано великом временском паузом, одражава на

ауторкину слику света.

Очигледно је да је велика временска дистанца оставила одреёене

последице на поменуту слику света. Узроци последица су и спољашњи и

унутрашњи. Суштинска промена слике света, а тиме и промена ауторске

бајке уопште, условљена је споља, а условила је „личност савременика“

(Опачић, 2010: 116), те Г. Олујић истиче његову усамљеност и страх. Савремено доба укида све значајније вредносне системе остављајући човека без

ослонца и заштите. На тим основама Г. Олујић гради, мења и заоштрава

своју слику света. Те промене могу се посматрати и пратити путем алегоријске равни, будући да се у њој у различитим видовима проблематизује положај појединца у свету који га окружује. У овом случају у савременом.

Већ у првим збиркама ауторка тематизује усамљеност (Месечев

цвет – Олујић: 1979), чежњу и потребу за идентитетом (Седефна ружа,

Маслачак – Олујић: 1979, Белутак – Олујић: 1984) или заменом сопственог идентитета (Човек који је тражио своје лице – Олујић: 1979), тежи да

опише скученост и сујету властодржаца (Царица и зевалица – Олујић: 1979

и Земља ветрова – Олујић: 1984) и себичлук и несавесност живих према

умрлима (Звоно које је опомињало – Олујић: 1979). Наиме, поменуте алегоријске приче, у иронијском тону сатире, проблематизују човеков положај у свету, његов однос према себи самом и свету који га окружује, али,

за разлику од алегоријских прича каснијих збирки, још увек нуде излаз.

Приликом успостављања равнотеже, јунак, измеёу осталог, бива

ослобоёен и усамљености. Шкољка са дна океана и маслачак долазе до

спознања себе. Охолост и сујета властодржаца бивају кажњене и изложене

подсмеху, а људи испаштају због своје себичности. Дакле, ауторка од

самог почетка посеже и наслања се на „личност савременика“, али, како се

та личност у стварности мења, бива измењена и у ауторкином бајковитом

свету. Отуда се, проучавањем алегоријских прича касније етапе, уочава да

се идентитет не проблематизује, јер се више ни не види као проблем, будући да индивидуа, а самим тим и идентитета, више нема. Зато се уместо

лица носи Златна маска (Олујић: 2008), док се човек више не остварује

кроз самоспознање већ кроз професију и функцију која му је додељена

(Бела кртица – Олујић: 2008), наравно, уколико му уопште тоталитарни

режим власти тако нешто и допусти (Мишја рупа – Олујић: 2004. и Иглица

чаробница – Олујић: 2008).

Спољни фактор, „личност савременика“, покренуо је стваралачку

делатност и утицао на промену или реорганизацију досадашњих тематскообликовних начела и поступака и, наравно, на стварање нових. Спољни

фактор утицао је на ангажовање унутарњих фактора.

О појединим темама које прожимају поменуте алегоријске приче

већ је било речи. Приче са присуством фантастичнога и чуднога, такоёе

значајне за промену слике света, тематизују породичну институцију и

односе меёу члановима породице, као и ратна збивања и страхотне последице које собом носе. То не значи да меёу чудесним причама није заступљена слична или иста тематика, само је реёа. Приметно је и у погледу

ових тема, баш као и у случају алегоријских прича, значајно померање у

њиховој реализацији у збиркама друге етапе у односу на раније збирке.

„Тако се карактеристична слика урбане, дестабилизоване породице из

првих збирки радикализује … и, још даље, деструише и нестаје…“ (Опачић,

2010: 118). Ратне тематике у првим збиркама ни нема. Она у бајковити

свет улази тек са збиркама друге етапе и тиме нужно мења преёашњу слику света (Острво видри – Олујић: 2002, Село изнад облака – Олујић: 2004,

Патуљкова њивица, Кула на седам ветрова – Олујић: 2007).

Неколико је мотива и тема који условљавају и заоштравају ова

померања. Путем алегоријских прича, фантастичних и чудесних, могуће је

уочити учесталост и доминацију мотива града, теме која преноси утицаје

власти и моћи, и мотива рата. Ове појаве за крајњу последицу имају

деструкцију индивидуе, идентитета. Град и власт наметањем својих вредности/невредности изједају јединку отимајући јој идентитет, што даље

узрокује свеопшту деструкцију (деструкцију институције породице, пријатељства и сл.). Рат, имајући на уму свеопште уништење, опет деструише

јединку посредством истог поступка. Ова тема и мотиви присутнији су у

последњим збиркама. О бајкама у којима су присутни, начину на који су

утицаји ових појава испољени и начину на који одреёују бајковиту слику

света биће речи у средишњем делу рада.

Стога, јасно је да рашчлањавање бајки на две етапе, узроковано

великом временском дистанцом, утиче на промену слике бајковитог света

Г. Олујић. Виталистичка слика света, ведра и полетна, увек изнова, упорно

и без предаха позива своје читаоце, првенствено млаёе, у борбу за срећније, праведније, здравије и самосталније детињство, и на неговање племенитих, хуманих и алтруистичких вредности, јер су искључиво оне нужан и

бескомпромисан услов за остварење срећног краја у бајкама Г. Олујић.

Меёутим, та иста виталистичка слика света временом постаје претећа.

Човек више није у могућности да дубоком чежњом и истинском вољом

доёе до жељеног циља, јер у њему више нема ни чежње, ни воље, а ни

потребе за остварењем било каквог циља (Бела кртица). А, када и гаји

неке покретачке вредности, најчешће су мотивисане злом (Златна маска,

Мишја рупа). Дакле, „бавећи се истим књижевним жанром више деценија,

ауторка постепено изграёује, мења и заоштрава своју књижевну слику света. Свеукупно гледано, приметно је кретање од утопијске ка антиутопијској слици света“ (Опачић, 2010: 119). Ово се кретање може пратити кроз

тематско-мотивске поступке подстакнуте спољним фактором – „личношћу

савременика“ у алегоријским и фантастично-чудним или фантастичночудесним причама.

Истина је да је у оквиру бајковног дела Г. Олујић много мање бајки у којима представа о свету одступа од виталистичке или утопијске.

Доминација, чак предоминација у корист витализма и утопије сведочи

веру у добро и непосустајање и непредавање злу које је све више присутно. Дакле, чак и кад бајке не нуде излаз, какве су поједине бајке последњих збирки, предоминација бајки са виталистичком сликом света сведочи

о могућности излаза. У осталим случајевима, оваква слика света обично

представља полазну тачку. Ауторка полази од непријатељске, обесмишљене стварности, од стварности од које се не може побећи и која се не може

превазићи и победити да би читаоце уверила управо у супротно нудећи им

могућа решења.

Решења су наизглед многострука, али у основи свих њих је једна

вредност. Та је вредност од првих збирки присутна у бајкама Г. Олујић и

тиче се јунакове природе и његовог разумевања света.

Несебична, „отворена“ и ка небеским пространствима окренута

природа јунака бајке, природа која прихвата свет у свој његовој сложеној

целовитости признајући његову чудесну димензију (Маријан и Сребренка,

Звезда у чијим је грудима нешто куцало – Олујић: 1979, Врт плавих ружа

– Олујић: 2002, Олданини вртови – Олујић: 2004 и др.), природа која не

пристаје на оквире задате врстом или случајним стицајем околности

(Дечак и принцеза, Седефна ружа – Олујић: 1979, Небеска река – Олујић:

1984, Камен који је летео, Твор који је хтео да мирише – Олујић: 2002 и

др.), природа која не пристаје да заборави, свесна да ће заборављајући своје порекло заборавити себе (Белутак – Олујић: 1979, Светлосна врата –

Олујић: 2002) носи излаз из сваковрсних животних ситуација.

Колико год да ауторка обесправљену и обесмишљену слику света

чини свеприсутнијом у бајкама позне развојне фазе, не дозвољава таквој

слици да однесе превласт. У јунаковој природи и његовом доживљају света лежи избављење из сваковрсних животних страхота. Треба само бити

искрен, праведан, „отворен“ и имати вере у немогуће. Треба само за нечим

искрено чезнути и дубоко веровати у могућност његовог остварења. Само

се оваквим односом према злокобном свету исти може победити.

Литература

1. Бунтовници и сањари: књижевно дело Гроздане Олујић (2010). Зборник

радова. Београд: Учитељски факултет.

2. Дајмрих, Х. С. (1978). „Злокобна бајка: инверзија архетипских мотива у

модерној европској књижевности“. Народна бајка у модерној књижевности. Приредила Мирјана Дрндарски. Београд: Нолит.

3. Лити, М. (1994). Европска народна бајка. Београд: Орбис.
4. Олујић, Г. (1981). „Поетика бајке“. Детињство. Часопис о књижевности

за децу, год. VII, бр. 3, стр. 31-38.

5. Олујић, Г. (1979). Седефна ружа и друге бајке. Загреб: Младост.
6. Олујић, Г. (1984). Небеска река и друге бајке. Загреб: Младост.
7. Олујић, Г. (2002). Камен који је летео и друге бајке. Београд: БИГЗ.
8. Олујић, Г. (2004). Снежни цвет и друге бајке. Београд: Bookland.
9. Олујић, Г. (2007). Јастук који је памтио снове и друге бајке. Београд:

Bookland.

10.Олујић, Г. (2008). Олданини вртови. Београд: Bookland.

11.Пешикан-Љуштановић, Љ. (2011). „Усмено предање у ауторским бајкама

Гроздане Олујић“. Жива реч: зборник у част проф. др Наде МилошевићЂорёевић. Београд: Балканолошки институт САНУ: Филолошки факултет,

479-497.

12.Тодоров, Ц. (2010). Увод у фантастичну књижевност. Београд: Службени

гласник.

Ms Jelena Jovanović

FAIRY WORLDVIEW G. OLUJIC’S

Summary: The work is mainly interested in the image of meaningless and

threatening world, present in all G. Olujic’s works of fiction, as well as in fairytales

although it is well known that the author does not dwell on these images, but that

she looks for and almost always finds the solutions by which she liberates herself

from this kind of images. And exactly these solutions are the subjects of the researches. Fairy and novelistic image of dehumanized world are compared by means of

the theme and motives that determine the image both in her fairytales and novels. It

is the theme of power, and the motives of war and metropolis. The ultimate consequence of these phenomenon is the lost of personality and identity by means of forgetting, not remembering.

Key words: fairy worldview, threatening worldview, dehumanized metropolis, war, totalitarian system, personal destruction, prosaic solutions.

 

Е. В. ИВАЩЕНКО

кандидат педагогических наук, доцент

НИУ «БелГУ», Белгород, Россия

Т. В. БАЛЯСНИКОВА

МБОУ «Борисовская СОШ имени Кирова»

Борисовского района, Россия

РОЛЬ СКАЗКИ В ВОСПИТАНИИ МЛАДШИХ ШКОЛЬНИКОВ

Аннотация: Одной их актуальных проблем современной начальной

школы является нравственное, трудовое воспитание, формирование трудолюбия у школьников. Исследования проблем воспитания подрастающего

поколения, по мнению авторов должны опираться, прежде всего, на знания

народной педагогики. Использование идей народной педагогики в практике обучения и воспитания связано с необходимостью обращения в современных условиях к социально-исторической и культурной памяти народа. Соприкосновение

с народным искусством и традициями духовно обогащает ребенка, воспитывает гордость за свой народ, поддерживает интерес к его истории и

культуре. В работе авторы говорят о том, что трудолюбие издавна занимало

одно из центральных мест в системе человеческих ценностей, рассматривалось как добродетель, во многом обеспечивающая благополучие в дальнейшей

жизни. Трудовое воспитание детей предусматривало не только обучение их

всем необходимым для крестьянской жизни навыкам, но и формирование у

ребенка особого отношения к труду как к жизненно необходимому средству

существования и как к внутренней нравственной потребности человека. На

примере русских народных сказок авторы показывают, что трудолюбие в

сказках всегда вознаграждается, а лень, стремление получить незаслуженные

блага – высмеиваются. В работе отмечается, что в сказках в образной форме

раскрывается смысл многих пословиц и поговорок. Проанализировав систему

ценностей русских сказок, можно сделать вывод о том, что в большинстве

сказок отражены лучшие черты народа: доброта, трудолюбие, милосердие,

безграничная преданность народу и родине. Сказки являются важнейшим воспитательным средством, в течение столетий выработанным и проверенным

народом. Жизнь, народная практика воспитания убедительно доказали педагогическую ценность сказок, поэтому знакомство с народными сказками

должно обязательно входить в систему начального образования.

Ключевые слова: трудовое воспитание, нравственное воспитание,

народная педагогика, трудолюбие, народная сказка.

Младший школьный возраст в силу своих особенностей – наиболее

благоприятный период для воспитательных воздействий, формирования

необходимых качеств и свойств личности. Одной их актуальных проблем

современной начальной школы является трудовое воспитание, формирование трудолюбия у школьников.

Исследования проблем трудового воспитания опираются, прежде

всего, на знания народной педагогики, обращаются к традициям, опыту народа по воспитанию молодого поколения в духе любви и уважения к разнообразной трудовой деятельности человека. Понятие «традиционное трудовое

воспитание» многозначно и многоаспектно, включает в себя и подготовку к

конкретной трудовой деятельности (трудовое обучение), и воспитание трудолюбия вообще, и влияние трудовой деятельности на развитие личности

ребенка [1, с.182].

Во все времена существовал идеал совершенной личности, на

который равнялись, к которому стремились в процессе воспитания. Идеалы

совершенной личности у разных народов очень близки друг другу. Они

включают физическую силу (здоровье), выносливость, красоту, нравственные достоинства. Конкретные цели нравственного воспитания

воплощались в образе идеального человека («добрый молодец», «умницакрасавица» и т.д.) и в виде добродетелей, в которых просматривается традиционное понимание этнопедагогических функций: воспитание честности, порядочности, трудолюбия, уважительного отношения к старшему

поколению и родственникам. Идеал для ребенка является далекой перспективой, к которой он будет стремиться, сверяя с идеалом свои дела и поступки. Идеал, приобретенный в детстве, во многом определит его как личность

[2, с. 28].

Черты совершенного человека нашли отражение в устном народном

творчестве. Издавна у представителей любого народа почитались за добродетель трудолюбие, милосердие, порядочность, образованность, любовь к

родине. Школа является одним из таких мест, где дети получают нравственный потенциал, необходимый в дальнейшей их жизни. Использование

идей народной педагогики в практике обучения и воспитания связано с необходимостью обращения в современных условиях к социально-исторической и культурной памяти народа. Соприкосновение с народным искусством и традициями духовно обогащает ребенка, воспитывает гордость за

свой народ, поддерживает интерес к его истории и культуре.

Трудолюбие издавна занимало одно из центральных мест в системе

человеческих ценностей, рассматривалось как добродетель, во многом обеспечивающая благополучие в дальнейшей жизни. Труд, уважение и достаток

в народном сознании были взаимосвязанными понятиями. Трудовое воспитание детей предусматривало не только обучение их всем необходимым для

крестьянской жизни навыкам, но и формирование у ребенка особого отношения к труду как к жизненно необходимому средству существования и как к

внутренней нравственной потребности человека.

Совершенствование человека представлялось народом вполне конкретно и определенно: речь шла не только о синтетическом образе совершенного человека, но и о формировании конкретных качеств личности.

Наиглавнейшее место в формировании этих качеств отводилось труду. В

устном творчестве многих народов распространены идеи о неограниченных

возможностях совершенствования человека в труде [2, с.33]. Крестьяне

переносили свои представления о жизни, порожденные характером их

деятельности даже на жизнь царской семьи. Вспомним, например, русскую

народную сказку «Царевна-лягушка», в которой царь проверяет своих невесток и «при рукоделии, и при деле».

«…Хочется мне узнать, умеют ли ваши жены хлебы печь. Пусть

они к утру испекут мне по караваю хлеба.

…Взяла Василиса Премудрая частые решета, мелкие сита, просеяла муку пшеничную, замесила тесто белое, испекла каравай – рыхлый да

мягкий, изукрасила каравай разными узорами мудреными: по бокам – города с дворцами, садами да башнями, сверху – птицы летучие, снизу – звери

рыскучие…

…Пришли и старшие братья, принесли свои караваи, только у них

и посмотреть не на что: у боярской дочки хлеб подгорел, у купеческой –

сырой да кособокий получился…» [3].

Так народная сказка способствует формированию определенных

нравственных ценностей: для девочек – это красна девица, умница, рукодельница и пр., а для мальчиков – добрый молодец, смелый, сильный,

честный, добрый, трудолюбивый, любящий родину.

Необходимо отметить, что сказка не дает прямых наставлений

детям: «Будь трудолюбив!», «Слушайся родителей!», «Уважай старших!»,

«Люби свою Родину!», но в ее содержании всегда заложен урок, который

они постепенно воспринимают. Например, сказки «Репка», «Теремок»,

«Зимовье зверей» учат детей быть дружными. В сказках «Гуси-лебеди»,

«Сестрица Аленушка и братец Иванушка», «Снегурочка» и др. звучит наказ

слушаться родителей.

Трудолюбие, старательность, добросовестность – отличительные

черты положительных героев русских народных сказок, и наоборот, отрицательные персонажи характеризуются чаще всего как ленивые, неумелые.

Трудолюбие в народных сказках всегда вознаграждается, а лень, стремление получить незаслуженные блага – высмеиваются. Рассмотрим это на

примере сказки «Мороз Иванович»:

«…Рукодельница по хозяйству хлопотать стала. Так и прожили

они три дня, а когда ей уходить надо было, Мороз Иванович сказал:

– Спасибо тебе, утешила старика. Вот твоё ведёрко, я в него серебряных пятачков насыпал, а ещё брильянтик – косынку закалывать.

Рукодельница поблагодарила Мороза Ивановича, домой пошла….

…Ленивица подумала: «Не стану я себя утомлять», – да и не сделала, что велел ей Мороз Иванович…

…какова работа – такова награда. Мороз Иванович дал Ленивице в

одну руку огромный серебряный слиток, а в другую – большой-пребольшой

брильянт. Ленивица старика даже не поблагодарила, домой радостная

побежала. Пришла и хвастается: Вот, – говорит, – я не сестре чета, не

горсточку пятачков заработала… Не успела она договорить, как слиток

серебряный да брильянт растаяли и полились на пол…

А вы, детушки, думайте-гадайте, что здесь правда, что неправда,

что шутки ради сказано, а что в наставление» [3].

Еще один пример – народная сказка «Хаврошечка»:

«…Хаврошечка и ткет, она и прядет, она и прибирает, она и за все

отвечает.А были у ее хозяйки три дочери… Дочери только и знали, что у

ворот сидеть, на улицу глядеть, а Крошечка-Хаврошечка на них работала:

их и обшивала, для них пряла и ткала – и слова доброго никогда не

слыхала…»

Что же происходит в конце сказки:

«…Три сестры и бросились одна перед другой к яблоне. А яблочкито висели низко, под руками были, а тут поднялись высоко, далеко над

головами. Сестры хотели их сбить – листья глаза засыпают, хотели сорвать – сучки косы расплетают. Как ни бились, ни метались – руки изодрали, а достать не могли.

Подошла Хаврошечка – веточки к ней приклонились и яблочки к ней

опустились. Угостила она того сильного человека, и он на ней женился. И

стала она в добре поживать, лиха не знать» [3].

Проанализировав систему ценностей русских сказок, можно сделать вывод о том, что в большинстве сказок отражены лучшие черты народа: доброта, трудолюбие, милосердие, верность в бою и труде, безграничная

преданность народу и родине. Воплощение в сказках положительных черт

народа и сделало сказки эффективным средством передачи этих черт из

поколения в поколение.

В сказках многих народов явно проводится мысль о том, что человеком может называться только тот, кто трудится. Трудолюбие – одна из

главных человеческих характеристик. Без труда человек перестает быть

человеком. В этом отношении интересна нанайская сказка «Айога», которая является подлинным шедевром: ленивая девочка, отказавшаяся трудиться, в конце концов, превращается в гуся. Человек стал самим собой благодаря труду; он может перестать быть им, если перестанет трудиться.

Важная особенность сказок, по мнению Г.Н. Волкова, которая

облегчает их восприятие детьми – это образность. В сказочных героях

обычно весьма выпукло и ярко показываются главные черты характера,

которые сближают его с национальным характером народа: отвага, трудолюбие, остроумие и т.п. Эти черты раскрываются и в событиях, и благодаря разнообразным художественным средствам, например гиперболизации [2, с.68]. Так, черта трудолюбия в результате гиперболизации достигает

предельной яркости и выпуклости изображения (например: за одну ночь

построить дворец, мост от дома героя к дворцу царя; за одну же ночь

посеять лен, вырастить, обработать, напрясть, наткать, нашить и одеть

народ; посеять пшеницу, вырастить, убрать, обмолотить, намолоть, испечь

и накормить людей и т.п.). То же самое следует сказать и о таких чертах,

как физическая сила, мужество, смелость и т.п.

В сказках в образной форме раскрывается смысл многих пословиц

и поговорок, например: какова работа – такова награда (сказка «Мороз Иванович»), «Капля по капле и камень точит», «Там, где дружат – живут, не

тужат» (сказка «Репка»), «В тесноте, да не в обиде» (сказка «Теремок»),

«Друг познается в беде» (сказка «Кот и петух»), «Сам погибай, а товарища

выручай» (сказка «Муравей и голубка»), «На чужой каравай рот не разевай,

а пораньше вставай да свой затевай» (сказка «Заюшкина избушка»), «Умей

обождать», «Мир не без добрых людей» (сказка «Сестрица Аленушка и братец Иванушка»), «Глупый киснет, а умный все промыслит», «Горе горюй, да

руками воюй» (сказка «Маша и медведь») и многие другие.

Сказки русского народа К.Д.Ушинский назвал первыми блестящими

попытками народной педагогики. Восторгаясь сказками как памятниками

народной педагогики, он писал, что никто не в состоянии состязаться с педагогическим гением народа [5]. Великий русский педагог К.Д.Ушинский был

о сказках настолько высокого мнения, что включил их в свою педагогическую систему. Причину успеха сказок у детей Ушинский видел в том, что

простота и непосредственность народного творчества соответствуют таким

же свойствам детской психологии. «В народной сказке, – писал он, – великое

и исполненное поэзии дитя-народ рассказывает детям свои детские грезы и,

по крайней мере, наполовину сам верит в эти грезы» [5].

Наиболее обобщенно педагогическую роль сказок представил в своих трудах В.А. Сухомлинский. Он эффективно использовал их в воспитательном процессе, в Павлышской средней школе дети сами творили сказки.

По мнению В.А. Сухомлинского, «сказка, игра, фантазия – животворный

источник детского мышления. Пять, десять раз ребенок может повторять

одну и ту же сказку, и каждый раз открывает в ней что-то новое. Ребенок

прекрасно знает, что в мире нет ни Бабы-яги, ни Царевны-Лягушки, ни

Кащея-Бессмертного. Но он воплощает в эти образы добро и зло и выражает

свое личное отношение к хорошему и плохому». В сказке ребенок черпает

первые представления о справедливости и несправедливости, познает мир не

только умом, но и сердцем. Сказка неотделима от красоты, способствует развитию эстетических чувств, без которых немыслимо благородство души, сердечная чуткость к человеческому горю [4].

Сказки волнуют, увлекают ребенка, заставляют его плакать и смеяться,

показывают ему, что народ считает самым важным богатством – трудолюбие,

дружбу, взаимопомощь. У каждого народа свои сказки, и все они по-своему

передают от поколения к поколению эти нравственные ценности.

Таким образом, можно сделать вывод, что сказки являются

важнейшим воспитательным средством, в течение столетий выработанным

и проверенным народом. Жизнь, народная практика воспитания убедительно доказали педагогическую ценность сказок. Поэтому знакомство с

народными сказками должно обязательно входить в систему начального

образования, а также трудового воспитания школьников.

Литература

1. Бережнова Л.Н. Этнопедагогика / Л.Н. Бережнова, И.Л. Набок, В.И.

Щеглов. – М.: Изд. центр «Академия», 2007. – 240 с.

2. Волков Г.Н. Этнопедагогика. – М.: Изд. центр «Академия», 1999. – 168 с.
3. Русские народные сказки: Сборник сказок для чтения [Электронный

ресурс]. – Режим доступа: http://hyaenidae.narod.ru

4. Сухомлинский В.В. Комната сказки [Электронный ресурс]. – Режим доступа: http://nsportal.ru/blog/nachalnaya-shkola/all/2012/07/06/vasukhomlinskiykomnata-skazki
5. Ушинский К.Д. О народности в общественном воспитании / К.Д. Ушинский. Собр. соч. Т.2. – М.- Л.: Издательство АПН РСФСР, 1969.

E.V. Ivaschenko

T.V. Balyasnikova

ROLE OF FAIRY TALES IN EDUCATION OF YOUNGER SCHOOLKIDS

Summary: One of the issues of the day of modern elementary school is a

moral, labor education, the formation of hard work at the school according to the

authors Researches of educational young generation problems should be based primarily on the knowledge of folk pedagogy. Using the ideas of national pedagogues

in educational practice and upbringing related to the need to appeal modern conditions to the socio-historical and cultural memory of the people. Contact with folk art

and traditions spiritually enriches the child, brings pride for its people, supported his

interest in history and culture. In this article the authors say that the industry has

long occupied a central place in human values, considered as a virtue,it is greatly

facilitated by well-being in later life. Labor education for children includes not only

teaching them with everything necessary for a peasant life skills, but also form a

child’s special attitude to work as vital to the livelihoods and as internal moral needs

of the person. On the example of Russian folk tales, the authors show that the hard

work is always rewarded , and laziness, the desire to obtain undeserved benefits is

derided. The article notes that in fairy tales figuratively reveals the meaning of many

proverbs and sayings. After analyzing the value system of Russian fairy tales, we can

conclude that in most fairy tales reflect the best of the people: kindness, diligence,

compassion, boundless devotion to the people and the homeland. Fairy tales are an

important educational tool, developed over the centuries and proven by people. Life,

people’s practice of education convincingly demonstrated pedagogical value of fairy

tales, so familiarity with folk tales must necessarily be included in the primary education system.

Key words: Labor education, moral education, folk pedagogic, diligence,

folk fairytale.*

ФУНКЦИЈА ПОМАГАЧА У АУТОРСКОЈ БАЈЦИ

 

Бајка, по мишљењу Гроздане Олујић „помаже детету да стигне до своје скривене суштине, достигне зрелост и унутарњи мир везујући свој лични, појединачни идентитет с свеопштим, архетипским чији се корени налазе у основи сваке бајке, баш као што се у основи свакога живог бића налазе архетипске матрице чијега дејства човек најчешће није свестан, али које у кључним тренуцима избијају на површину и одређују не само његов следећи корак, већ и судбинуˮ (Олујић, 2011: 13). Ти кључни тренуци живота су тренуци када смо суочени са изазовима, не само са онима који су ван нас већ и са онима личним; тренуци када је потребно да учинимо напор за који нам се чини да превазилази и нашу снагу и наше могућности; тренуци у којима се суочавамо са злом и неправдом који не морају да угрозе директно нас, али је потребно да реагујемо у име људскости и човечности. Да, у таквим тренуцима, шта је друго човек него јунак бајке, јер „пред своје јунаке бајка поставља бројне запреке, баш као што то и живот чиниˮ (Олујић, 2011: 16).          Запреке, изазови, проблеми, потребно их је савладати јер је победа добра на крају бајке увек заслужена. У борби  са тешкоћама и изазовима јунак бајке није сам јер се јављају помагачи.  Они помажу јунацима бајке да лакше дођу до циља. Помогачи могу припадати реалном свету, али и долазити из оноземаљског и хтонског света, попут помагача у бајци Браће Грим „Гушчарица крај извораˮ (Браћа Грим, 1966: 75–84). У овој бајци помагач је хтонско биће – чаробница, која је била прерушена у стару баку. Она помаже царевој кћери јер је била вредна и послушна, одржавала је и чистила њену кућу. И сам начин опхођења девојке према старици у оквирима је патријархалних образаца понашања, девојка старицу ословљава са „мајкоˮ, и односи се према њој са  поштовањем и бригом. Видимо да помоћ чаробнице заправо представља вид испољавања захвалности, односно узвраћање за доброчинство и поштовање које је према њој испољила главна јунакиња.

У бајкама помоћ пружају и животиње, али и предмети који магична својства. Међутим, поред предмета, у савременим ауторским бајкама јављају се и  цртежи чија је функција апотропејска и магијска, попут, на пример, шаре на длану, која у истоименој бајци Миомира Милинковића (Милинковић, 2016: 41–51), омогућава девојчици да испуни личне и колективне жеље. Девојчица је шару на десном длану добила од старице којој је помогла да устане након што је пала низ степенице и покупила јој јабуке које су се приликом пада расуле из торбице. Иако је радња ове бајке ситуирана у модерно доба, што показују многи од проблема са којима се суочава главна јунакиња, попут тога да она одраста са баком која је пензионерка, дели бригу својих вршњака да им тајкун не одузме школско двориште, иде у школу и похађа разред са дечаком насилником, који „своје преступе заснива на ауторитету моћнога оцаˮ (Стакић, 2016: 7), девојчица је дар са заштитничким и магијским моћима добила због тога што се са поштовањем и пажњом односила према старијој особи. Тиме је и поновљен традиционални образац мотива  даровања, јер чудесно у овој бајци представља „резултат узвраћеног доброчинстваˮ (Стакић, 2016: 7) и средство да се младом читаоцу упути васпитна порука.

Уочава се да ауторске бајке, попут народних, имају изражену васпитну функцију и да је  једна од важних порука које упућују савременом детету у духу народне мудрости да се добро добрим враћа.

Извори и литература

Браћа Грим (1966). Бајке [избор и превод Бранимир Живојиновић]. Београд: Просвета.

Милинковић, Миомир (2016). Шара на длану. Чачак: Легенда.

Олујић, Гроздана (2011). Поетика бајке. У: Гроздана Олујић Сабране бајке [приредила Зорана Опачић] (11–24). Београд: Учитељски факултет Универзитета у Београду.

Стакић, Мирјана (2016). Предговор. У: Миомир Милинковић, Шара на длану (стр. 5–15). Чачак: Легенда.

 

Мирјана Стакић

Педагошки факултет у Ужицу

Универзитет у Крагујевцу

 

BAJKE – PRIČE ZA MALU I VELIKU DJECU

 

Prvi susret djeteta s pisanom riječi i književnosti događa se kroz bajku – kratku poetsku priču fantastičnog sadržaja, ili prema drugoj definiciji – priču o nevjerojatnim doživljajima realnih bića i susretima s nerealnim bićima (www.hjp.znanje.hr). Iako nisu namijenjene samo za djecu, one su odlikama pisanja svakako prilagođene dječjem uzrastu – pisane su jednostavnim jezikom razumljivim dječjem vokabularu, dugačke upravo onoliko koliko trebaju biti da zainteresiraju i raspire dječju maštu, a opet dostatno kratke da ne dosade malim slušateljima. Čaroliju otisnutu između tvrdih korica knjigice oslobađa čitatelj-pripovijedač koji, primjenjujući pripovjedne tehnike prilagođava brzinu čitanja radnji te koristeći jedan jedini alat – svoj glas, poigrava se njegovom bojom, jačinom i visinom, stvara dramaturšku napetost kojom pridobija pažnju slušatelja. Onoga trenutka kada se mašta slušatelja ispreplete oko priče čitatelja-pripovjedača, nestvarno postaje stvarno, a nemoguće moguće – hiperboličnim oslikavanjem karakternih osobina ili pridodavanjem istih tamo gdje ih u stvarnosti nema, odnosno personificiranjem stvari, biljaka i životinja. U tom čudesnom, ali polariziranom svijetu jasno su definirane poželjne vrijednosti – upornost, trud i rad se nagrađuju; istina, pravda i dobro pobjeđuju laži, spletke, nepravdu i zlo.

Živopisne ilustracije koje prate i vizualno dočaravaju ispripovijedane prizore su rezultat komplementarne suradnje bajkopisca i ilustratora koji, koristeći se različitim tehnikama, pričaju istu priču na dva različita jezika. Potvrđujući još jednom narodnu mudrost koja kaže da slika govori više od 1000 riječi, kvalitetna i kreativna ilustracija može biti daljnji pokretač mašte za stvaranje paralelne bajke, jer – slika i bez riječi priča svoju priču, ali priča bez slike ponekad nije dovoljno vizualna.

 

Prva asocijacija na spomen bajke su one klasične koje su napisali braća Grimm, Hans Christian Andersen, Oscar Wilde, Ivana Brlić-Mažuranić i drugi autori čije su bajke i priče za djecu obišle svijet, pričajući generacijama djece na svim kontinentima iste priče na svim mogućim jezicima ovog planeta.

Bajke koje su se od davnina prenosile usmenom predajom, a koje u sebi sadrže tragove narodne mitologije i legendi (vile, vještice, zmajevi, bogovi, itd.) te koje su prepoznate kao kulturno nasljeđe, zapisane su i objavljene u zbirkama.

1. R. R. Tolkien („Gospodar prstenova”), George Orwell („Životinjska farma”) i Joanne Rowling („Harry Potter”) autori su suvremenih bajki koje su čitale sve generacije, a ostvareni planetarni uspjeh uvrstio ih je u povijest bajkopisaca.

 

U digitalno doba i kultura, pa tako i književnost, postaju digitalni – ekranizacija književnih djela, pa tako i bajki i priča za djecu, najčešći su način upoznavanja djece s književnim djelima, iako su znanstveno dokazane prednosti čitanja djeci na glas (između ostaloga, prevencija i ispravljanje poteškoća u čitanju kod djece, pravilan izgovor). Kako bi osvijestili važnost čitanja na glas (bajki) djeci programima glasnog čitanja u knjižnicama priključili su se javne osobe (između ostalih, i bivša američka prva dama, Michelle Obama).

 

Da bajka ima svoje poklonike i u suvremeno doba govori postojanje festivala bajki, od kojih je, u ovom dijelu Europe, svakako najpoznatiji onaj u Ogulinu, rodnom gradu Ivane Brlić-Mažuranić, koji se održava od 2006. godine.

 

U ovom crno-bijelom svijetu ograničenja, u kojem su najteže premostive granice upravo u i među nama samima, kada je osvijestiti čovjeka u sebi i prepoznati ga u drugima podvig koji ponekad zahtjeva proces duhovne transformacije, bajke nemaju samo odgojno-obrazovnu svrhu djece, već terapeutsko djelovanje – čitanjem bajki prisjećamo se djeteta koje smo nekad bili i upravo u tim trenucima ono nas podsjeti da barem povremeno pogledamo svijet oko sebe onim radoznalim dječjim očima, u kojima su sve nijanse uvijek intenzivnije, a stvari puno jednostavnije nego li nam se to odraslima čini.

 

Tea Pavlović

СОВРЕМЕНА АВТОРСКА БАЈКА

(дидактички аспекти)

 

Спред некои извори, во основа на изразот бајка, е глаголот бае, кој според ТРМЈ (Том I, А-Ж, 2003: 76, ред. Кирил Конески) значи: Шепоти таинствени зборови за лекување болен. Значи магиското, фантастичното е во основата на зборот бае, па оттука и на бајка. Овој израз, го среќаваме и во српскиот, хрватскиот, босанскиот јазик. Во руски се употребува терминот сказка. Сепак, со текот на времето, зборовите ги менуваат и / или модификуваат своите значења. Денес, зборот бајка се употребува за да се означи нешто идилично, нешто со среќен крај: Зимска бајка. Животот му е бајка. Живеат како во бајка. Во нашата теориска литература (Денкова 2011 „Книжевност за деца“) паралелно се употребуваат термините бајка и сказна.

Бајката, како книжевен вид се смета дека се јавува во 17 и 18 век. Во основа на првите бајки се народните приказни. Тоа биле приказни, според еден хрватски блог, со кои се заплашувале децата за да бидат мирни, како кај нас приказната за Баба Рога: Кој чука? Ииии … Баба Рога. Биди мирен. Оттука и некои спорни дидактички елемнети во првите авторски бајки (на Шарл Перо, Јакоб и Вилхелм Грим, Ханс Кристијан Андерсен). Во основа на овие бајки биле традиционалните, народните, дури можеби авторите им дале само различна стилизација, со оглед на тоа што некои од бајките како на пример Црвенкапа и Заспаната убавица / Трнорушка ги има и кај различни автори (Шарл Перо и Грим).

Во излагањето ќе ги опонирам поимите бајка од традиционален вид (како на пр. тие од Перо и Грим) и современа авторска бајка, како род од литературата за деца што е современ и кој се одликува со реални ликови, ликови од животот, од соседството. Всушност, ќе се обидам нешто да кажам за современата литература за деца (сказна сфатена во најширока смисла – како бајка; приказна; но и краток роман за деца). При тоа, ќе се осврнам на неколку поими: симболизам (во бајките), фантастично и дидактика.

Најпрвин нешто за традиционалните бајки кои изобилуваат со фантастични елементи: волшепства, магични стапчиња, магии, вештерки, принцови и принцези. Во овие бајки многу е присутен симболизмот. Прашањето што може да се постави е – колку децата и на која возраст (значи прашањето е од областа на психологијата) се подготвени за симболизам од типот кој го среќаваме во овие бајки? За ловец кој го исекол стомакот на волкот и од таму ги извадил бабата и Црвенкапа, која не била послушна и залутала во шумата? За јаболко што е полно отров и ја заспива Снежана. За мое чувство, ова е премногу груб симболизам за нежната детска душа.

Некој ќе ми забележи дека претерувам. Дека човековата душа има филтри за да се одбрани од лошите пораки, што е навистина така, но дали секој и во кој степен?

Вториот момент на кој сакам да се задржам е дидактичкиот момент. Ќе го поставам прашањето дали овие бајки (без родителска или наставничка интервенција) подготвуваат за живот? Дали животот е бајка? Дали проблемите се решаваат со магично стапче и со бакнеж на принцот? Снежана друг ја спасува, џуџињата во шумата, потоа принцот. Заспаната убиваци ја спасува бакнежот на принцот. Дали животот е бајка? Овие бајки не подготвуваат на борба. Животот е борба, па дури и откако ќе те бакне принцот, започнува борбата дури и со него.

Еден од аргументите за овие бајки може да биде дека го поттикнуваат фантазирањето, мечтаењето. Но јас би коригирала – литературата за деца, и не само литературата, образованието, треба да ја поттикнува креативноста. Креативноста не претставува фантазирање или мечтаење. Таа е повеќе од тоа, иако може да опфати и фантастични елементи.

Авторската (книжевна, уметничка) бајка, според проф. Зорана Опачиќ од Учителскиот факултет во Белград е стилизирана чудесна приказна произлезена од фолклорната бајка, која со текот на времето се осамостојува и развива првенствено по принципите на авторскиот текст. Нејзиното преминување во пишуван облик (од усно творештво) не бил можен без видни трансформации и подредување кон други жанрови. Го подвлекувам она – трансформации и подредување кон други жанрови, значи тематското и жанровско ослободување на современата авторска бајка од магичното, но не и фантастичното, од иреалното и нејзиното доближување кон реалното.

Тоа, според Ана Петреска („Детето во македонскиот современ расказ – најнова литературна продукција, ИНАКУ, Зборник 1) е и карактеристика на македонските раскази за деца од крајот на 20 и почетокот на 21 век: „… третираат современи мотиви и теми и се одликуваат со луцидност, духовитост, читливост и привлечност. … Раскажувачкиот концепт и дискурс главно е дескриптивен, импресионистички и реалистичен, а многу помалку и ретко футуристички, имагинарен, надреален и научно-фантастичен“.

Таква  е и современата авторска бајка (и литература за деца), како што ја гаат некои наши автори, ќе ги споменам почитуваниот Христо Петрески кој тука нè собра, Трајче Кацарев, Јадранка Владова, Александар Прокопиев, Горјан Петрески, Васил Тоциновски и др., каква што ја гаи нашата современа литература за деца. Ликовите во оваа бајка и литература за деца се реални, од нашиот живот, од нашето соседство, нашата улица. (на пр. девојчето од книгата „Гледалото зад огледалото“од Јадранка Владова чија мајка е професорка по француски, татко работи во фирма за компјутери, а тоа се чувствува осамено…). Тие се соочуваат со релни проблеми, од кои некогаш може да најдат олеснување и во фантазијата. Фантастичното во современата авторска бајка и воопшто проза се крилата кои ја полетуваат кон уметноста. Во написот „Дечја књижевност“, Саша Делиќ, повикувајќи се на Црнковиќ и Тежак вели: „Детската литература не е ниту слугинка ниту помошничка на педагогијата во која било нејзина насока, иако таа (детската литература) токму како книжевноста и уметноста и тоа како придонесува во воспитанието на децата“ (ИНАКУ, Зборник 1).

Детската литература треба да мотивира и заинтригира. Читајќи го насловот на книгата „Момчето што сакаше да биде пчела“ од Христо Петрески, јас сакам да ја прочитам, бидејќи си го поставувам прашањето – Зошто?  Дидактичкото во современата авторска бајка не е и не треба да биде сува, гола дидактика, затоа што тогаш не би било уметност, не би било литература. Книгата „Малиот принц“ од Егзипери е книга за деца и младинци која во суштина е целата дидактичка, има фантастични елементи, но подготвува за живот. Открива тајни. Таква е и таква треба да биде и современата авторска бајка. Затоа и ја сакам.

А најтешко е да се пишува за деца.

 

ЛИТЕРАТУРА

1. Денкова, Јованка. 2011. Книжевност за деца. Штип: Универзитет „Гоце Делчев“.
2. Петреска, Ана. Детето во македонскиот современ расказ – најнова литературна продукција. ИНАКУ, Скопје, Зборник 1. https://inaku.mk/category/zbornici/zbornik-1/ (преземено на 22.12. 2021).
3. Толковен речник на македонскиот јазик, том I, А – Ж, редактор Кирил Конески, 2003.
4. Delić, Saš Dječja književnost. ИНАКУ, Скопје, Зборник 5. https://inaku.mk/category/zbornici/%d0%b7%d0%b1%d0%be%d1%80%d0%bd%d0%b8%d0%ba-5/ (преземено на 22. 12. 2021).
5. Opacić, Zorana. Oblici autorske bajke u nastavi srpskog jezika u osnovnoj školi, Inovacije u nastavi – časopis za savremenu nastavu, 2010, vol. 23, br. 3, https://scindeks.ceon.rs/JournalDetails.aspx?issn=0352-2334(преземено на 22. 12. 2021).

 

проф.д-р Виолета Николовска

 

БАЈКА – ДРУГА МАЈКА

 

Књижевност има важну улогу у животу детета. Она је међу првим уметностима са којима дете има прилику да се сретне још у сасвим раном детињству. У односу на књижевно дело, предшколско дете је у позицији слушаоца. Вртић ствара посебну атмосферу за сусрете деце са књижевношћу. Деца на млађем узрасту у вртићу – као и код куће, најрадије слушају бајке пред спавање, да би већ на старијем узрасту исте те бајке сама препричавала и драматизовала са својим васпитачима, луткама, на сцени, пред публиком.Током вишегодишњег боравка у вртићу, деца се пуно пута опробају као  плесачи, рецитатори, глумци… Није битно колико су у томе вешти, већ колико у томе уживају. Како каже Фридрих Шилер: „Дубља значења крију се у бајкама што сам их чуо у детињству, него у истинама којима ме је научио живот.“

Бајка гради свој свет од ткива маште и ткива сна. Користећи машту као средство а бајку као начин, можемо да оживимо снове, потопимо страхове и саградимо чврст торањ самопоуздања код деце. – И то, не само код појединаца, и не само са децом која имају изражене таленте и потенцијале, већ и са децом са потребом за подршком.

Причањем и анализирањем бајки подстичемо:

– Дечју машту

– Развијање самопоштовања и самопоуздања код деце

– Истраживање сопствених моћи и граница као основе за развој позитивне слике о себи

– Јачање тимског рада и групне кохезије

– Развијање говора као основног средства за успостављање интеракције, комуникације и самоизражавања

– Стварање и неговање пријатних емоционалних стања

– Развијање интересовања и љубави према књизи

 

Бајка је први и велики учитељ деце о свету који нас окружује, о добру и злу, пријатељству, љубави, херојству. Изазов са којим се често сусрећемо као васпитачи, јесте укључивање све деце у групне активности и ослобађање деце да слободно изразе своје мисли и емоције путем говора и покрета. У томе нам најчешће помаже бајка, нарочито ако читању или причању бајке додамо лутке које лично користим у свакодневном раду. Свака давно написана бајка може бити савремена ако дозволимо деци, слушаоцима да измене ликове и ток радње, чак и сам крај – зашто да не?

Зато што немогуће може да учини могућим, зато што може да помера границе и сруши све страхове и баријере, зато што може да на најсуптилније начине откључа врата дететовог срца и ума, зато што може да нахрани дечју душу и прошири видике, зато што може да нас научи како да будемо мудрији и бољи људи за себе и за друге, ЗАТО сви ми – велика и мала деца света треба да знамо и запамтимо да је БАЈКА – НАША ДРУГА МАЈКА. Бајка увек може да делује позитивно на дете али родитељи, васпитачи и учитељи су главни и неопходни посредници између бајке и детета. Бајка је алат којим се пажљиво треба служити и који треба схватити крајње озбиљно у васпитно-образовном раду. Њена моћ је неизмерна ако је правилно користимо.

Захваљујући бајци, васпитачи постају чаробњаци који могу и треба да помогну да дечији снови постану јава. Охрабрити свако дете да машта и верује у себе и своје снове – то је врхунска мисија свих нас који радимо са децом и пишемо за децу.

 

Анита Пешић

Васпитачица, списатељица и луткарка

AUTORSKE BAJKE U VASPITANJU I OBRAZOVANJU – MOGUĆNOSTI, PROGRAMI I PERSPEKTIVE

Narodne bajke su usmene priče koje se u prvom redu temelje na fantastičnom i čudesnom.  Suočen sa težinom svakodnevnog života i s mnogobrojnim tajnama prirode čovjek je svojom maštom pokušao da dočara nešto ljepše i da svlada tajanstvene sile makar pomoću izmišljenih čuda. Bajka, čudesna i nevjerovatna priča, popularna i svima draga književna vrsta, koju smo svi čitali i slušali nebrojeno mnogo puta, stara je, možda, koliko je star i sam ljudski rod. Odvajkada nas obogaćuje mudrošću narodnog iskustva, ljepotom izvornog narodnog govora i obiljem stvaralačke mašte. U bajci je sve moguće, a stvarna granica između realnog i irealnog skoro je potpuno izbrisana. Tako su nastajali zmajevi, divovi, vještice, zli dusi, ali i dobre vile, moćne životinje i biljke koje su ljudima pomagale i donosile im sreću. A sreću je čovjek oduvijek priželjkivao i tražio, pa i danas se za nju bori.

U snovima, u željama , u bajkama, snage čovjekove nemaju granica: nemoguće postaje moguće, čak obično i svakodnevno. Ta zemlja iz snova, njeni ljudi divovi i čarobnjaci, njeni zlatni dvori, čudotvorni predmeti, životinje koje govore – postoje u pričama što nam ih je stvarao narod, nicale su u njegovim snovima, u njegovim željama i potrebama da živi bolje, ljepše i sretnije.  U nastojanju da dosegnu lijepo, koje je nekad oličeno u vili-djevojci, nekad u bulbul-ptici,  junaci bajki savladavaju, uz pomoć različitih nestvarnih bića sa nadnaravnim moćima, sve prepreke, ma kakve one bile. Bajke, međutim, nisu samo zabavne i zanimljive priče. U njima kao i u stvarnom životu postoje dobri i loši ljudi, pošteni i nepošteni, hrabri i kukavice.

Bajke nas uče poštenju, plemenitosti i čovječnosti, jačaju vjeru u pobjedu pravde. Princip na kojem počivaju sve bajke jeste pobjeda dobra nad zlim, a to dobro često je u bajkama oličeno u najmlađem bratu ili najmlađoj sestri. Tako , naprimjer, nesebičan i osjetljiv za tuđu nevolju, najmlađi carev sin, i pored toga što je najneiskusniji, uz pomoć životinja koje je gladne nahranio, vraća u život jedanaestoro svoje starije braće i njihove žene u bajci „Dvanaest braće i sestara“. Pripovijedanje u bajkama je jednostavno, uvijek u okviru saznavanja i poimanja svijeta djece.

Kao vrsta takozvane usmene narodne književnosti bajke su se sačuvale zahvaljujući predanju da bi se tek prije nekoliko stoljeća počele sakupljati i zapisivati. Približno u isto vrijeme javili su se u raznim zemljama i pisci i stvaraoci koji su se posebno inspirisali ljepotom ovog vida narodnog stvaralaštva i koji su se pokušali ogledati u pisanju bajki. Ta je pojava naročito došla do izražaja u doba književnog romantizma, kada se još i pojačao interes za prošlost i narodno stvaralaštvo. Autorska (književna, umjetnička) bajka je stilizovana čudesna priča proizašla iz folklorne bajke koja se, vremenom, osamostaljuje i razvija prevashodno po načelima autorskog teksta. Većina  tadašnjih a i kasnijih bajkopisaca ugledala se upravo na to ogromno bogatstvo narodnih bajki i pisala je nove, uglavnom na osnovu stvaralački nadahnutog doživljaja ljepote, životnosti i maštovitosti narodnog pripovjedanja.

Dok narodne priče prikazuju iste, bezlične junake koji se ne razlikuju među sobom, autori prenose osobnost svakog junaka koji je prikazan kao živo, misleće i osjećajno biće.

Od tog dalekog doba kada je narod smišljao svoje lijepe i uzbudljive priče pa do naših dana nastalo je nebrojeno mnogo bajki, od kojih su nam svakako dobro poznate Grimove,  Andersenove i Peroove  bajke, a koje su svojim čarobnim kazivanjem uljepšale život brojnim generacijama i odraslih i djece, vodeći ih u uzbudljive, nestvarne svjetove u kojima vladaju posebni zakoni, drugačiji od onih koji vladaju u svijetu koji poznajemo iz zbilje.

Mala Crvenkapica , naivna i bezazlena, i ne sluti da neko može biti opak kao što je lukavi vuk. U tom carstvu tajanstvenih doživljaja, dobrih i zlih ljudi, izdvaja se divni lik Pepeljuge, skromne i vrijedne, koja na kraju biva nagrađena za svoje vrline. Sve ove bajke se čitaju zbog zanimljive i napete radnje, zbog tajanstvenih i uzbudljivih događaja, koji podstiču našu maštu. To su priče o dobru i zlu, o sreći i nesreći, o bogatstvu i bijedi. One govore o ljepoti i veličini žrtvovanja za dobro drugih („Plamena“), govore o najljepšim vrlinama koje mogu da krase čovjeka kao što su mudrost, vrednoća, dobrota, strpljenje, hrabrost. Tako je majušni Palčić svojom  mudrošću i hrabrošću spasao svoju braću, tako je Pepeljuga dobrotom svoga srca oprostila svojim sestrama, tako princeza strpljivo nosi magareću kožu i radi najgrublje poslove dok joj se sreća ne nasmiješi.

Bajke Hansa Kristijana Andersena se odlikuju neobičnom ljepotom i  one su ogledalo u kojem se mogu vidjeti ljudi iz svih slojeva naroda: siromašni i bogati, kraljevi i pastiri. Tu su naslikani ljudi i sredina u kojoj žive, istaknuti su pravičnost i prirodnost, a žigosani sebičnost, glupost i izvještačenost. Hans Kristijan je svoje bajke pisao za djecu, ali se iz njih i odrasli mogu mnogo čemu naučiti. Andersen saosjeća sa bijednim i poniženim, a bori se protiv grubosti, gluposti, laži, ulizivanja i nadmenosti. U bajci „Nova careva odjeća“ Andersen je ismijao glupost i dodvoravanje, a samog je cara izvrgao neviđenom ruglu. Andersenove bajke posjeduju još jednu veliku vrijednost. One s mnogo uvjerljivosti ističu vjeru u pobjedu dobra, pravde i istine; podstiču na upornost u borbi i radu; propovjedaju ljubav prema svemu što je lijepo i plemenito. No , kada je riječ o Andersenovim bajkama, u srcima djece drugog razreda, u to sam se kao biliotekar lično uvjerila,  glavno mjesto  pripada „ružnom pačetu“. Dok se čita ova bajka, stalno se očekuju čuda: da dođe vila i izbavi pače od nepravdi i uvreda, da budu kažnjene zločeste patke koje nedužnom pačetu žele smrt, da neko nauči lijepom ponašanju djevojčicu koja pače udara nogom, da uobraženoj kokoški pokaže da ima mnogo važnijih stvari od nošenja jaja. Naše iščekivanje i strpljenje na kraju bivaju nagrađeni i do tada „ružno pače“ preobražava se u prekrasnog bijelog labuda čiju ljepotu priznaju svi labudovi, a djeca mu izražavaju svoje divljenje.Ružno pače izrasta u najljepšeg među labudovima. Njegovu ljepotu priznaju svi drugi labudovi, a djeca mu izražavaju svoje divljenje.

Bajke književnice Ivane Brlić – Mažuranić u koje ona upliće mitološka bića i prenosi vjerovanja starih Slavena, opčinjavaju, pak, živom i uzbudljivom radnjom i čudesnom ljepotom, te su joj u svijetu stvorile glas „hrvatskog Andersena“. U njima je najprisutnija misao o dobru i zlu u svijetu. Svaka priča ima zastupnike dobra koji se bore za prevlast pravde i zasupnike zla koji se suprotstavljaju ljudima. U priči „Kako je Potjeh tražio istinu“ dvije su oprečne sile koje oličavaju  Bjesomar i Svarožić. Bjesomarova moć upravljena je ka razaranju života i čovjeka. Tamna bića u ovoj priči u obličju bjesova naselila su svijet, razmiljela se svuda, nakazni i guravi oličavaju tamne sile u ljudskom društvu. Njima nasuprot je Svarožić – simbol, on svjetlošću oličava ljudsko opredjeljenje. Motiv o zmiji i djevojci i pretvaranje zmije u djevojk u bajci „Šuma Striborova“ je čest i u predanju slavenskih naroda. Kad se njeni junaci nađu u nevolji, onda se sva priroda počne buniti i smišljati da stane na stranu pravde. Priroda i šuma su pozornica svakakvog događanja, na nju izlaze vile, čudni stvorovi iz svojih zabrana da kažu kako vide i zamišljaju svijet.

U modernim poetskim bajkama Grozdane Olujić i Ahmeta Hromadžića neka fina veza između čarolije i realističkog slikanja dovedena je ovdje do svoga punog sklada. Poput Andersenove bajke-parabole „Ružno pače“ tu je i bajka Grozdane Olujić o najmanjem cvijetu suncokreta, koji je patio zbog svoje sićušnosti, dok jedne noći pune mjesečine nije prhnuo u nebo, sav srebrn i shvatio da je Maslačak. Neke od njenih bajki kao „Dječak i princeza“, pričaju o usamljenosti gradske djece zatvorene u kule od betona i stakla. U svojoj staklenoj kuli, a ta kula je svaka naša višespratnica, dječak sanja o princezi, zapravo djevojčici iz susjedne višespratnice. San i bajka ih sjedinjuju i donose im radost koju samotnoj gradskoj djeci donosi i „Princ oblaka“ iz istoimene priče, u bajci i dječijoj mašti ne prestajući da leti i posjećuje usamljene djevojčice i dječake ma gdje se oni nalazili.

Bajka koja plijeni srca djece širom svijeta svojom zanimljivošću svakako je „Alisa u zemlji čuda“. Glavna junakinja zapada u čitav niz najrazličitijih situacija, neprestano joj se nešto događa. . U ovoj knjizi ništa nije obično, svakidašnje. Ispričana je u vidu sna, a svi znamo da se u snovima dešavaju najčudnije i najnenevjerovatnije stvari. Od časa kada Luis Kerol započinje svoju priču pa do kraja, on nas pušta da zajedno s Alisom dijelimo taj svijet snova kao da je pravi, da se iznenađujemo onim što nikada ranije nismo vidjeli, da doživljavamo brojna uzbuđenja, gledajući Alisu kako se čas smanjuje, a čas raste zahvaljujući raznim čarobnim napicima i zalogajima, te da zajedno s njom „umiremo od straha“ i „pucamo“ od smijeha. Pisac želi da postigne nešto veoma važno za uspjeh književnog djela – on želi da se mi čitaoci nađemo u Alisinoj koži, da doživimo identifikaciju sa glavnim likom. Osjećamo da je potrebno da se i mi, poput Alise, odvažimo i ne razmišljajući previše, spustimo u zečju jamu i tako zadovoljimo svoju radoznalost.

Engleski pisac Oskar Vajld svojim je bajkama iz zbirke „Srećni kraljević“ dao jednu novu notu, jednu novu dimenziju, netipičnu u odnosu na poznate bajke Andersenove ili braće Grim. Smjelost da postojeći model bajke obogati naročito je došla do izražaja u njegovoj čuvenoj bajci „Slavuj i ruža“ u kojoj se umjesto vila, čarobnjaka divova i prinčeva susrećemo sa studentom, likom koji je sasvim blizak našem svijetu. Taj student je obrazovan, zna sve mudrosti i filozofije, ali to mu nije dovoljno, jer nema crvenu ružu, a ona je onaj ključ do voljene osobe. Najednom imamo ljubavnu priču skopčanu sa ljubavnom patnjom i žudnjom na način kakav bajka do tada ne poznaje. I onda zaplet sa klasičnim razrješenjem u kome neko pomaže glavnom junaku, neko ko u priču ulazi da bi sve učinio sretnim. Međutim, u Vajldovoj netipičnoj bajci onaj ko pomaže, sam strada, konačni cilj, zadobivanje ljubavi, se ne ostvaruje, a onaj ko traga za većim od znanja, za ljubavlju, student, zaključuje: „Kako je ljubav glupa. Nije ni napola tako korisna kao logika…Zaista je sasvim nepraktična…“. Ovakav kraj obično ne nalazimo u bajkama. Ne samo da se žuđeno ne dostigne, nego se ono i diskvalificira i to rječnikom koji nije primjeren bajci: logika, nepraktično… osim toga,  bajka koja direktno počinje podučavati, moralizirati, biti didaktična – nevezano za to koliko je to „iskustvo“ studentovo tačno.

Naša regionalana autorska bajka je veoma bogata, kvalitetna i raznovrsna.

Pripovjedač modernih poetskih bajki Ahmet Hromadžić, umio je da nam dočara prave zbiljske bajke ili bajkovite zbilje, u koje vjerujemo. Iznjedrena iz njegovog majstorskog pripovjedanja, nesmanjenim intenitetom, kroz mračni prostor vremena, kada sam i sama bila njen prvobitni čitalac, isijava bajka o plamenoj ptici koja na svojim plamenim, vatrenim krilima leti hladnim svijetom, punom zime i vijavica, osvjetljavajući ga svojim letom i omogućujući i drugim stvorovima da se probiju do prostranih sunčanih svjetova u kojima vlada svijetlo i toplo sunce. Hromadžićeva „Plamena“ krilatija je i svjetlija od Žar-ptice o kojoj se pripovjeda u narodnim bajkama. Ona je sva sazdana od svjetlosti, slivena od ljubavi, i požrtvovanja. Ona će sagorjeti u toj svojoj vjeri, ali će svjetlost njenog plamena u kome gori, drugima osvjetljavati put ka vječnoj svjetlosti. Povešće sa sobom stotine i hiljade drugih ptica. Da se na njenom plamenu ogriju i nastave put dalje.  A Plamena sve to čini – ne zbog sebe, već veličanstveno i plemenito – za druge.

L.F. Baum u Predgovoru svoje knjige „Čarobnjak iz Oza“ iznosi zanimljivo mišljenje po kojem se“ starodrevna bajka, koju su slušala mnoga pokoljenja, može se u dječijoj književnosti svrstati među „istorijske“. Sadašnje vrijeme traži novije „čudesne priče“, u kojima nema uvijek istih duhova, patuljaka i vila, kao ni svih onih jezovitih i strašnih događaja što su ih autori smišljali da bi istaknuli zastrašujuću pouku svoje pripovijesti. Moderno obrazovanje uključuje modernu pouku; zato današnje dijete traži u svojim bajkama samo zabavu i rado se odriće svih odbojnih primjedaba. Držeći se toga, priča o čudesnom Čarobnjaku iz Oza napisana je samo za zabavu današnje djece. Ona teži da bude moderna bajka u kojoj su zadržana čuda i radosti, a izostavljene patnje i more“.

U svojim  fantastičnim i modernim bajkama iz zbirke „Karamba-Baramba“ Slavko Janevski majstorski unosi u klišeje i šablone narodnih priča nove sadržaje iz savremenog svijeta fantastike i tehničkih otkrića, te na taj način osavremenjuje sadržaj i smisao bajkovitog pripovjedanja kakvo je poznato narodu. Glavni junak njegovih priča je dječak-čarobnjak koji stvara crteže koji ožive, ulivajući im duh i san, kao  i sam život, tako stiže i do Afrike, dojezdi do Azije… On susreće u svojoj  nesputanoj stvaralačkoj mašti, crnog dječaka Karambu-Barambu, koga pošto ga oživi na svom crtežu, silno zavoli i s njim doživljava najfantastičnije zgode. Stvarajući modernu fantastiku, Janevski je stvorio modernu bajku. Velika njena vrijednost je što ona nije samo proizvod fantazije, nego je čvrsto vezana za realnost, za stvarnost svjetova kojima je zaplovila.

Savremeni italijanski pisac Đani Rodari napisao je niz knjiga za djecu različitih uzrasta kojima se znao izvanredno približiti, služeći se  magičnim ključem fantazije, a koje su, na radost učenika,  našle svoje mjesto i u školskoj lektiri  Njegova je mašta domišljata i stvaralački živa.  Dijalog koji uspostavlja s malim čitaocem, otkriva nam njegovu pjesničku dušu., ali i smisao za realne odnose u svijetu malih i odraslih koji će on znati obaogatiti humorom. U zbirci „Đip u televizoru“pratimo putovanje glavnog junaka kroz svemir, njegovo uskakanje iz jednog u drugi televizijski ekran, njegovo skakutanje s kraja na kraj svijeta: sad ga vidimo u dubinama Sredozemnog mora, na trenutak se pojavi u našim šumama, da bi munjevito poletio u nekom drugom pravcu. Za ovu svoju knjigu pisac kaže da ona, općenito uzevši, nije poučno već zabavno štivo, sa čime se ne bismo mogli složiti. Ako u operaciji spasavanja Đipa učestvuju i sarađuju mnogi naučnici dobre volje, ako se u jednom momentu mogu da isključe nesuglasice u svijetu, zar to nije jasna pouka i piščeva poruka? Rodari se svim bićem zalaže za bolju sutrašnjicu ljudi, on je svoje pero stavio u službu plemenitosti i ljudskog sporazumijevanja. Japanskog naučnika Jamanaku, on nije tek tako uveo u radnju knjige. Neko je morao da kaže kako ljudski život vrijedi više od svih izuma – zemaljskih i svemirskih i nije slučajno što to kaže sin zemlje koja je osjetila strahote atomske bombe. Edukativni momenat, to jest poučavanje djece, nije nametljivo prisutan već prirodno proizilazi iz toka radnje. Rodari je napisao u ovoj knjizi i nekoliko „svemirskih priča“ da razigra maštu djeteta i da stare bajke u svemirskoj varijanti učini što bližim savremenom čitaocu.

U romanu „Putovanje Plave Strijele“ personificirane igračke solidarne s dječakom Frančeskom koji silno želi prekrasni električni voz Plavu Strijelu, kao i drugom djecom kojima su igračke nedostupne, odluče napustiti svoju gospodaricu Befanu i same usrećiti mališane. Cijela galerija neobičnih „likova“, niz čudesnih zbivanja, otkrivaju bogatu stvaralačku maštu Đanija Rodarija.

U zbirci pak  čudesnih „Telefonskih priča“ zamišljenoj kao priče što ih računovođa Bjanči priča telefonom svojoj kčerkici da bi lakše mogla zaspati, Đani Rodari provodi svoje  junake kroz nemoguće situacije i događaje, ne samo u prošlosti i sadašnjosti nego i u budućnosti. U svakoj od priča u ovoj knjizi događa se nešto neobično, neočekivano, čudno, čudesno. U njima se kao junaci pored djece i odraslih pojavljuju miš iz stripova, ljubičica, rakovi, odbjegli nos, trolejbus, brojevi, čarobnjaci, te fantastičana bića. Uprkos neobičnim događajima i stvarima Rodarijeve priče su duboko ukorijenjene u stvarnost, u svakodnevni život, da bi se odatle neočekivano vinule u predjele čudesnog i nemogućeg. Iako nisu pisane radi poruka i pouka, Rodarijeve „Telefonske priče“ zadovoljavaju i ovaj školski zahtjev: iz priča „Rat zvona“ i „Jedan i sedam“ jasno se uočava piščev antiratni stav i njegova želje da uvjeri ljude da su isti i onda kad se međusobno razlikuju po imenima, jeziku, boji kože.

Poslije ovog kratkog putovanja svijetom autorskih bajki, koje su većim djelom nastavnim planom uvrštene kao dio obavezne školske lektire učenika osnovnih škola, ostaje nam da zaključimo da bajke ostaju svevremena i vječna  književna vrsta, jer spajaju dva svijeta u jednom svijetu; svijet jave i svijet sna. Poslije čitanja u nama izazivaju osjećanje spokoja, mira i radosti, drago nam je što je bar u svijetu bajke onako kako bi trebalo biti u našem: čovječno, plemenito i istinito. Ma u  kojem pravcu se moderna autorska bajka dalje razvijala, obogaćujući svoju žanrovsku strukturu i pralogođavajući se senzibilitetu modernog čitaoca, uvijek će nas učiti dobroti, ljubavi, istini i pravednosti, borbi za one vrijednosti života bez kojih ne bismo mogli zamisliti svijet u kojem živimo.

 

Tatjana Tomić, dipl. komparativista i bibliotekar

Gradačac, Bosna i Hercegovina