Категорија: Зборник 2

 

 

 

Учитељ и развој говорне и писане комуникације ученика основне школе

 

 

Резиме: У овом раду бавићемо се проблемом развоја говора ученика млаёих разреда основне школе на примерима књижевно-уметничких тексто- ва, као незаобилазних писаних медија. Значајну улогу у процесу развоја говора и комуникацијских способности има учитељ. Његова говорна моћ, рад на јези- ку на часовима српског језика и књижевности, као и у другим облицима рада и активности, читање и анализа језика текста у листовима и часописима, допринеће развоју говора ученика и уочавању лепота језика свакодневне кому- никације и књижевног дела.

 

Кључне речи: Говорна комуникација, ученик, учитељ, основна школа, књижевно-уметнички текст.

 

 

Развијање културе усменог и писменог изражавања један је од најбитнијих задатака наставе српског језика и књижевности дефиниса- них наставним плановима и програмима. Укупну духовност, загонетке и симболе, материјални свет и имагинарне представе, човек исказује јези- ком. Зато је место овог наставног подручја изузетно и специфично. Његови програмски садржаји преплићу се са садржајима књижевности, граматике и правописа и тако интегрисано функционишу с намером да се кроз текстовну структуру открије кодирани смисао језика.

Језиком се успоставља дијалог са именованим и неименованим актерима као што је случај у бајковитим остварењима за децу. Та уну- трашња логика језика која произилази из говора јунака блиских деци по говорној игри, омогућава развијање језичког мишљења и језичке свести уочавањем језичких законитости. Лексичке и морфолошке вежбе богате речник, али и подстичу ученике да схвате облике речи и изграде нове стварајући текст или контекст у зависности од личних сазнања и инте- ресовања. Послужимо се мислима Умберта Ека, који говорећи о језику

 

истиче чињеницу која упућује на његово бесконачно тумачење: „… уни- верзум постаје велика сцена с огледалима, где свака ствар одражава и значи све друге ствари… да је језик, што год је двосмисленији, више- значнији и штедрији у симболима и метафорама, утолико прикладнији да именује то Једно у коме се остварује јединство супротности…“ (Еко, 2002: 26).

Креативни наставник све врсте вежбања и остале активности ко- ристи за изграђивање културе изражавања чији су основни елементи правилност, јасност, прецизност, једноставност дикција, интонација, с циљем приближавања дијалекатског говора књижевном. Притом кори- сти књижевне текстове и продукте за децу мотивишући их да читају како би се код њих јавила потреба за самосталним језичким стварала- штвом. Развијање језичких способности ученика допринеће бољој инте- лектуално-емоционалној припреми за одређене врсте говорног и писменог изражавања. Ученичке способности слободним приступом задатој теми, могу доћи до изражаја и открити мисао која је зачета и исказана јези- ком, начин распоређивања детаља у оквиру целине, избор језичких средстава узетих из активног речника ученика итд.

С обзиром на то да је наставни програм један, а школа и услова рада много, циљеви и задаци говорне и писмене културе остварују се различитим методама и облицима рада. Савремена методичка наука не може се замислити без иновираних креативних поступака који ће омогу- ћити жељене исходе исказане учениковим језичким изражавањем. Све из разлога, како истиче писац Егзипери, што се „значење не налази у са- мим стварима, већ у нашем ставу према њима.“ Овакви видови језичких активности упућују ученике у службу и законитости језика доприносећи истовремено развоју ученикове личности, квалитету и току развоја. Утичу на развој психичких процеса кроз разноврсну употребу језика, што се показује стваралаштвом у чувању и неговању језичког изражава- ња. Уколико се настава правилно одвија, ученик својом мишљу ствара, доприноси изграђивању сопственог стила ослушкујући звук у језику. О томе Вук Милатовић каже: „Језик и говор се стално прожимају. Језик је звучна конкретизација говора, а језик је производ говора. Однос између језика и говора, однос је између општег и посебног, између апстрактног и конкретног. Језик и говор су у потпуности условљени један другим“ (Милатовић, 2009: 3).

На почетном стадијуму учења језика велику пажњу треба посве- тити говору као средству комуникације, слушању сопственог, и туђег говора. Из тога произилази брига да се матерњи језик научи, а уколико је земља развијенија, обавеза је већа да се језик и култура негују како би се национални идентитет сачувао. Најбољи примери могу проистећи из читања вредних књижевних дела којима се буди интересовање ученика

 

за књигу и увођење у књижевни говор. Поред тога, имагинативном упо- требом говора за стварање игровне ситуације, ученику је пружена могућност развоја стваралачких способности. У таквим врстама игре ученик је активни учесник, који кроз интеракцију са наставником или вршњацима изражава своју мисао.

Учитељ који је захтевао да се од самог почетка учења писања и читања написано правилно изговори или прочита, протумачи, обогати новим речима, после четворогодишњег рада утврђује колико је ученик напредовао, не само у предмету српски језик и књижевност, већ и у оста- лим наставним предметима предвиђеним програмом за основу школу.

У књижевним текстовима и уџбеницима граматике за млађе раз- реде основне школе сусрећу се и речи страног порекла. Неке од њих употребљаване су не само зато што за одређени појам и предмет нема одговарајуће речи, већ да би ученици схватили суштину језика који се не може ограничити само на један народ, једну цивилизацију. Зато је култура говора и писања у директној вези са културом мишљења јер учитељ од првог разреда каналише и усмерава мисли ученика тако да оно што изговори буде јасно и прецизно. У почетку су мисли ученика несређене, али сталним и свакодневним вежбама ученик развија способ- ност концентрације мисли, а то значи да оно што мисли може да изгово- ри и напише. Тако се зачиње формирање појмова о језику, самим тим што је лепота условљена његовом употребом.

Културу усменог и писменог изражавања ученици стичу и у об- лицима ваннаставног рада – дружинама, као и у додатној, допунској и факултативној настави, самосталним радом, читањем нових листова и часописа за децу, као и књига из богате продукције за децу. Од посебног значаја је стварање дечјег листа, формирање одељењске библиотеке, прихватање правила о коришћењу књига и понашања у библиотеци, стварање текста сликовница (у првом разреду), измишљање и записива- ње прича, стварање стрипа и илустрација.

Неопходно је истаћи, како пише Рада Ивановић, да „поред свако- дневних животних комуникацијских ситуација, специфичних језичких и комплексних активности, веома значајно место у развоју говорних спо- собности имају и други медији: народна и писана књижевност за децу, филм, позориште (дечје позориште, луткарско, позориште сенки), радио емисије за децу и друго. Сваки од наведених медија пружа могућност за специфичну комуникацијску размену и практиковање језика на особен начин. Код неких медија, као на пример, дечје литературе, васпитач се јавља у специфичној улози, као посредник између детета и уметничког дела. Дечја литература користи се као модел за развој језичког осећања и разноврсну употребу говора, као извор модела за идентификацију и

 

као подстицај за развијање језичких активности различитог карактера“ (Ивановић, 2009: 83).

Различити садржаји и медији, уколико се ваљано усвајају и одго- варају ученичком интелектуалном и емоционалном свету, оспособиће ученике за говор и писање, с циљем да се ови елементи током учења и развоја богате. Пошто долазе до нових сазнања, у ситуацији су да истра- жују нове могућности изражавања, проналазе начине да своје текстове повезују у логичку целину, дају коначни облик, како говорном изража- вању, тако и писаном тексту. Таквим начином рада ученици долазе до сазнања да све потиче од мисли и осећања, и да се ни из чега не може створити нешто. Битна је активност духа и мисли, или боље речено, по- буђивање духовне енергије како би схватили да се до резултата долази поступно.

Већ је речено да главни и незаобилазни садржаји који доприносе развоју културе говора јесу књижевни текстови. Рад на језику немогуће је организовати изоловано од књижевног текста, као што се књижевни текст и градиво граматике не могу анализирати без говорења или писме- ног саопштавања. Тако се у млађим разредима основне школе култура говора увежбава на свим часовима, у оквиру свих предмета. На часови- ма српског језика и књижевности те вежбе су прецизиране, не само програмом, него и потребама ученика. Говор открива човека, његова ме- лодија привлачи или одбија, мисли се могу прихватити или одбацити, те је улога школе у развијању, изграђивању и усавршавању говорне култу- ре ученика велика.

Читањем дела лектире, ученици богате своју изражајну моћ и речник. Слушајући правилан говор са аудиовизуелних наставних сред- става или казивање учитеља, усвајају књижевни акценат. Притом, поку- шавају да имитирају и у тој активности налазе и чују себе. Гласно чита- ње помаже вежбању говорне мелодије и разумевању прочитаног текста. За правилно читање неопходно је утврдити изговор појединих гласова. Уколико има неправилне артикулације, ученик ће конкретним вежбама настојати да их исправи што се може постићи организацијом разновр- сних језичких игара, одабраним књижевним текстовима из литературе за децу и другим видовима рада.

У предбукварском периоду, у тзв. припремној настави, ученици говоре; они говоре у породици, на улици, у игри са осталом децом. Из- ражавају своје мисли, радују се и плачу. Говор и слобода њиховог кори- шћења представља њихов матерњи језик, језик средине и дома у коме су одрасли. Он се умногоме разликује од стандардног језика, нарочито на дијалекатским подручјима, не само по правилности израза, већ и по реч- нику, мелодији и акценту. То значи да ученици поласком у школу већ имају културу изражавања чију специфичност проверава учитељ. Тај

 

говорни израз представља основу за изградњу говорне културе која ће се заснивати на правилности употребе језика и реченице. Зато ће прве приче, песме, бајке, анегдоте, које учитељ прича ученицима на почетку првог разреда, бити испричане књижевним језиком. Ученик слуша го- вор свога учитеља, памти одређене конструкције и имитира мелодију, али ће приликом провере запамћеног користити и оно своје језичко уме- ће које је понео из породице и друштвене средине. И на часовима при- преме за учење математичких и осталих појмова, ученици ће преносити своје говорно искуство. Поступним и адекватним вежбањима, ученици се ослобађају у говорном и писаном изражавању. Што време одмиче, они ће се трудити да лепше напишу и што боље искажу своју мисао, не само у оквиру предмета српски језик и књижевност већ и у осталим. На тај начин ће се остварити и језичко и садржинско прожимање језика и културе изражавања и других наставних области. Тако јасан говор и прецизна реченица омогућавају формирање јасног појма.

Предмети који се базирају на уметности, као што су ликовно и музичко васпитање, помажу да се ученици, надахнути понуђеним мате- ријалом, изразе ликовно или музички, и да истовремено своја осећања искажу не само тоном, мелодијом и ритмом, бојом, игром сенки и црта већ и речима при коментарисању отпеваних или насликаних материјала. Поред говорне културе, и писмени састави ученика представљају њихову креацију примене стечених језичких знања, богатства лексике и реченице. Прве писмене саставе ученици пишу после научене азбуке, комбинују знање и дечје искуство, склапају реченице у својим мислима и исказују их кроз целину са датом темом. Од самог почетка, учитељ уводи ученике у тајне писања. Почеци су тешки, а план који учитељ за- једно са ученицима треба да начини помаже да се најосновнији принци- пи писања прихвате и поштују. Тема је полазна тачка на коју ученици у своме писању треба да одговоре. Дата тема мотивише ученике да своју пажњу и мисао усмере материјалу који ће је најбоље доказати. Писање ће бити успешно и умешно уколико ученикова мисао исказана речени- цама стално напредује, иде ка циљу који тема поставља. Дешава се да услед недостатка концентрације или недовољне припреме ученици по- нављају, круже, муче се да пронађу праву реч и њоме уобличе мисао. Каже се да тема није добро схваћена када ученик не може у својим мислима да пронађе одговарајући материјал. С обзиром на то да је у на- слову теме садржана главна мисао, у току писања ученици ће јој посве- тити највећу пажњу. Тако ће испунити захтев равномерности у писању састава: свакој мисли посветиће онолико пажње и простора колико њена

важност захтева.

Писање је сложени чин, те захтева од учитеља да, уз активно уче- ствовање ученика и дијалога о теми, састави план писања. У почетку је

 

то једноставни план који садржи увод, разраду и закључак. Уколико се захтеви из разреда у разред повећавају, и делови плана се детаљизирају у зависности од теме. План писања представља чин увођења ученика у композицију писмених састава. Учитељ објашњава начин писања увода и његову функцију у тексту. Начин прилажења разради материјала ради доказивања уобличавања теме представља централни моменат у изради теме. Закључак је завршни чин писања о датој теми. Он представља ре- зимирање главне мисли теме и истовремено одговор на захтеве које је тема поставила.

Грађа која се користи за писање састава може бити из различитих области. За рад у млађим разредима основне школе најчешће се користи доживљај детета (доживљај средине, појаве, догађаја, свога положаја у школи, породици, друштву вршњака). Доживљена тематика омогућава ученицима да о њој пишу бирајући материјал који тема тражи, да у складу са својим способностима размишљања и језичког изражавања исказују утиске, осећања или исповести, замерке, својој машти дају сна- гу. Сваки ученик у складу са датом темом има своје виђење и опредеље- ње. Уколико је тема добро схваћена, биће поткрепљена и адекватним материјалом.

За израду писмених састава ученици морају добро да се припре- ме. У зависности од узраста и теме, учитељ припрема ученике уз помоћ материјала који ће помоћи остварењу постављених циљева и задатака, с једне стране, и ученикове изражајне и емоционалне моћи, с друге. Нај- чешће се на овоме узрасту организују часови говорних вежби како би припрема била благовремена и добра за писање писменог састава. При- ликом припреме, тема ученицима не мора бити прецизирана, али се она из добре припреме може лако наслутити. Тема не сме бити изненађење за ученике, без обзира на то ког су узраста, јер добро припремљен и проучен материјал не треба да представља замку, већ могућност више  да се он добро уобличи.

Теме за писмене саставе могу се узимати из различитих подручја, најчешће из живота: као што су: игра, рад, стварање, понашање, дожи- вљаји, природа, животиње, људи у природи и свету, доживљаји умет- ничких дела итд. Могућности за избор јесу безграничне, а колико ће их учитељ користити зависи од његових креативних способности и способ- ности ученика, као и циљева и задатака програма.

 

Закључак

 

Језик, његова унутрашња организација, као и динамика развоја, намећу школи, као организованој васпитно-образовној институцији, по- требу за стварањем и развојем културе говора и писања. Савлађивањем основних законитости српског стандардног језика, ученици ће се пра- вилно усмено и писмено изражавати, оспособљаваће се за изражајно читање, читање у себи, логичко и критичко разумевање и схватање про- читаног. Развијање способности за правилно, уверљиво и тачно усмено и писмено изражавање, богаћење речника, језичког и стилског израза предуслов је за остваривање садржаја других наставних подручја. О то- ме сведоче дела знаменитих писаца која показују да речи, осим других елемената, функционишу као јединствен и организован систем. Тиме се потврђује да читањем, уз креативан рад учитеља, мишљењем и разми- шљањем, ученици развијају смисао аудитивног и визуелног дожив- љавања речи.

 

 

Литература

 

1. Еко, У. (2010). О књижевности, Београд: Народна књига.
2. Илић, П. (1998). Методика савремене наставе – српски језик и књи- жевност у наставној теорији и пракси, Нови Сад: Змај.
3. Милатовић, В. (2009). Методика развоја говора, избор текстова, Бе- оград: Учитељски факултет.
4. Николић, М. (1988). Методика наставе језика и књижевности, Бео- град: Завод за уџбенике и наставна средства.
5. Смиљковић, С. (2002). Настава српског језика и књижевности I, Врање: Учитељски факултет у Врању.

 

Проф. др Стана Смиљковић,

Педагошки факултет у Врању

 

 

 

 

Породица у контексту савремених друштвених процеса

 

Резиме: У овом раду даје се преглед најзначајнијих ефеката убрзаних друштвених промена, које су означиле период постсоцијалистичке транзиције на Балкану. Реч је о друштвеним оквирима, у којима се износе запажања у вези са емпиријским подацима у синтетичким студијама социолошких истра- живања, изведених у првој деценији 21. века. Резултати изведених истражи- вања, који се односе на поједине аспекте породичних односа, говоре да уместо очекиваних био-социјалних кретања, која би водила ка модернизацијским прео- бражајима српске породице и домаћинстава, имамо регресиван ток и прак- тично враћање уназад, што доводи до противуречних односа полова и генера- ција у породици. Са друге стране, имамо и велики број нуклеарних породица, које су завршиле своју репродукцију и којима у блиској будућности предстоји физичко нестајање.

Сумарни приказ емпиријских налаза у савременој социолошкој мисли допринеће разумевању континуитета регресивних социјалних догаёања у јав- ној/институционалној сфери и јачања процеса ретрадиционализације у при- ватној/примарној сфери друштвеног живота.

 

Кључне речи: савремена породица, модерна породица, транзиција, ре- традиционализација.

 

Уводне напомене

 

Сведоци смо промене облика, положаја и улоге савремене поро- дице, као и моћи и утицаја глобалних друштвених појава, које подстичу ове промене. Глобалне друштвене појаве (сиромаштво, незапосленост,

 

 

• Рад је урађен у оквиру пројекта „Култура мира, идентитети и међуетнички односи у Србији и на Балкану у процесу евроинтеграције“ (149014 Д), који се реализује у Цен- тру за социолошка истраживања Филозофског факултета у Нишу, а финансира га Ми- нистарство за науку и технолошки развој Републике Србије.

 

отуђеност, потрошачки менталитет и друге) пратећи су елементи новог светског процеса међузависности у технолошкој, економској, политич- кој и културној сфери живота савременог друштва. „Свет у којем живи- мо препун је нових могућности; али исто тако и потешкоћа и неизвесно- сти. Свиђало се то нама или не, сви ми морамо да се изборимо са меша- вином могућности и ризика које тај свет нуди и нигде ово запажање  није тачније него кад је реч о личном и емоционалном животу“ (Гиденс, 2003: 186).

Природа промена савремене породице одликује се вишедимензи- оналношћу, а она се одражава у социјалној, културној, верској и регио- налној различитости. Промене појединих обележја породице, као што су облик породичне организације, састав породице, број деце у породици, пораст развода бракова, ширење или контракција сродничке мреже, објективно се манифестују, али се и латентно трансформишу (практич- ни пример: интима породичног живота која се огледа у узајамности и отвореност друштвених односа у преуређеној породици, као и промени садржаја породичних и сродничких односа). Упркос томе, што је савре- мена породица захваћена процесима агресивне модернизације и глоба- лизације, што подлеже модерној законској регулативи (и тиме прати убрзане промене у друштву), она је и део друштвеног простора коме припада и управо у том контексту проучаване промене облика, положаја и улоге савремене породице постају социолошки занимљивије. Глобали- зација није у стању да поништи све разлике између европских друштава, а „материјално богаћење еуропских друштава повећало је могућности избора и тако довело до још веће диверсификације начина живота“ (Пу- љиз, 2004: 245).

Савремена развијена друштва, која су усвајањем либералних тен- денција прихватила потрошачки менталитет, хедонистички стил живота и култ слободног времена, као савремени начин живота, подривају ра- зноврсни проблеми. На који начин се ти проблеми објективно манифе- стују као глобални друштвени феномени, на који начин они утичу на промене у савременој породици и породичним односима, предмет је многих социолошких анализа. Истраживање глобалних друштвених проблема понаособ указује на њихову важност у креирању савремених тенденција у појединим аспектима промена у породици. Због тога се савремене тенденције не могу посматрати одвојено од глобалних дру- штвених феномена и сазнања до који су дошле друге научне дисципли- не. „Изазови будућности далеко су сложенији но што ма која научна дисциплина може теоријски и методолошки да их обујми. Демографија нам нуди тек неколико каменчића за мозаик који остављамо у наслеђе генерацијама које долазе, а степен уважавања све три демографске ди- мензије, очекиваног, вероватног и могућег умногоме сведочи о способ-

 

ности друштва да осмисли своју садашњост и спремности заједнице да овлада ритмовима сутрашњице“ (Аврамов, 1993: 2).

Као што је познато, становништво развијених земаља Европе, са становишта породичних прилика, у XX веку је било обухваћено двема демографским појавама, baby-boom (нагло повећање броја живорођења и испољава се кроз снажно повећање опште стопе фертилитета) и baby- bust (нагли пад стопе укупног фертилитета и постепеног опадања броја живорођења). Смена ових демографских појава довела је до депопула- ције Европе и нових трендова, који означавају прелаз са квантитативне на квалитативну контролу фертилитета (Cliquet, 1986. наведено према: Аврамов, 1993: 10).

Поред наведених двеју демографских појава, које су имале ути- цаја на креирање тенденција у појединим аспектима промена у савреме- ној породици, значајнији утицај свакако имају и појаве глобалних друштвених феномена, који стварају нову слику Европе у светлу поро- дичних прилика и односа.

 

1.  Појмовна одређења породице

 

Породица је једна од најстаријих примарних друштвених група у оквиру које се остварују биолошки, емотивни, економски, едукативно- културни и комуникацијски односи. Марко Младеновић дефинише по- родицу као „основну друштвену групу која, зависно од историјског и друштвено-економског развитка окупља лица везана браком и њихово потомство, а евентуално још и шири или ужи круг крвних или других сродника, који се удружују ради задовољења разноврсних биолошких по- треба (задовољење полног нагона, раёање и подизање деце), економских потреба (производња, потрошња, размена), социјалних (заштита чла- нова породице), васпитних, емотивних и других потреба“ (Младеновић, 1963: 32). Ова дефиниција је условно прихватљива за потребе нашег ис- траживања. Неопходно је истаћи да се овако прихваћена мисаона кон- струкција о породици односи на породицу која у реалности постоји као један од облика породичне организације у Врању. Овако одређен појам породице потиче из „златног периода социјализма“, шири од појма бра- ка и појма нуклеарне породице, који заступа Ентони Гиденс (2003). Док је брак двовалентна друштвена група заснована између мушкарца и же- не, дотле је породица шира друштвена група и садржајнија је по својим функцијама. Динамику различитих функција породице (биолошко-сек- суална и репродуктивна, емотивна, социјализаторска, економска, вас- питно-образовна, заштитна) можемо пратити преко различитих типова породице, који се неједнако развијају и у сталним су трансформацијама (редукцијом неких функција трансформише се патријархална породица у демократску).

 

Појам патријархалне породице је исто што и појам традиционал- не породице, односно ови појмови су синоними. Употреба придева „па- тријархална“ за традиционалну породицу произилази из схватања да је управо патријархалност основна одлика овог типа породице. Овим пој- мом истиче се ауторитет и доминација мушкарца и потчињеност женских чланова у породици. У нашој социолошкој литератури патри- јархална породица је најчешће истраживана у оквиру породичних задру- га. Није једноставно дефинисати појам традиционалне породице, пого- тово ако имамо у виду његову досадашњу употребу и нека алтернативна одређења. У раду ћемо користити радну дефиницију овог појма, тако да под традиционалном породицом подразумевамо онај облик породице који је по својим структурним и садржинским одликама најближи моде- лу традицијске породичне организације. Традиционална породица је би- ла патријархална заједница у којој су мушкарци и старије генерације имали највиши положај (ауторитет). Породица као економска заједница (одн. као потрошачка друштвена установа) постаје домаћинство. Струк- турално, традиционална породица би могла да буде нуклеарна или про- ширена, али је за њу готово увек карактеристично да је она део ширег сродничког система, од којег зависи њен идентитет и егзистенција.

При том имамо у виду да породица представља историјски про- менљиву друштвену заједницу (Младеновић, 1995: 36), па користимо и појам модерне породице, који се у социологији користи за означавање оне породице која се код нас јавља у послератном периоду, односно о породичном типу, који се мења услед процеса индустријализације и ур- банизације. Модерна породица настаје кад се производња „износи из породице тако што се изван ње запошљава најпре муж (отац), па потом и жена (мајка), кад деца стичу више образовање од својих родитеља, и таква породица задржава само неке друштвене функције: није више про- изводна, али остаје економско-потрошачка скупина (домаћинство); структура ауторитета се мења и жена се постепено изједначава са мужем, а деца са родитељима; социјализација се преноси и на друге друштвене групе; сви чланови породице преузимају бројне нове улоге у широј заједници и ступају у мноштво значајних друштвених односа из- ван породице“ (Митровић, 2007: 125).

Индустријализација је поспешила социјална кретања становни- штва, тј. убрзала процес урбанизације и значајно изменила приватну сферу друштвеног живота села и градова (поред осталог, и у малим ме- стима). Основни правци тих промена крећу се од нове поделе рада међу члановима породице па до идеализације брачног живота у нуклеарној породици. У прилог томе говори шематски приказ дескрипције ових промена Рудија Супека (Supek, 1963: 92-94), који осветљава промене ко- је се манифестују:

 

а) у новој подели рада међу члановима породице

(промене у економском начину живота и нова подела рада сео- ске породице јача, а градске слаби – у мањим градовима породица је и даље јака);

б) у породицама великих градова губи се вредност суседства

(у мањим градовима и даље функционишу територијалне једини- це – градске области које повезују породице, тако да једна породица контролише живот друге породице);

в) измењеном начину друштвеног живота (позориште, рестора- ни, разне врсте разоноде и дружења) који доприноси губитку породич- не кохезије

(у мањим градовима друштвени живот, разонода и лични контак- ти одигравају се углавном у оквиру породице (породични и догађаји, крсне славе, прославе верских и државних празника);

г) у опадању величине породице јер се број деце смањује

(док су породице на селу састављене од претежно 6-7 чланова дотле су градске породице сужене на двоје-троје деце, тј. сведене на та- козвани „систем двоје деце“, а то доводи и до тога да су односи међу члановима породице постале присније, јер се један члан породице више бави другим, муж женом, родитељ децом, па су тако и међусобни одно- си интензивнији);

д) у промени породичних односа

(долази до индивидуализма у брачним и породичним односима, тај индивидуализам делује као сила која чвршће повезује чланове по- родице);

ђ) у већој анонимности личног живота у граду, чиме се долази до идеализације брачног и приватног живота

(у селу и мањим градовима сви се углавном познају по добрим и лошим странама својих личности, па се појединац као личност осећа уско повезан са својом околином , док је у већим градовима човек мање

– више непознат и осећа се као странац изгубљен у маси људи).

Нуклеарна породица је израз који потиче од Талкота Парсонса и назив је за савремену породицу, која по саставу представља, како Ан- ђелка Милић у појмовном одређењу нуклеарне породице наводи, малу групу родитеља и њихове деце (рођене или усвојене). Са изласком ши- рих и ужих сродника из породичне групе, индивидуализују се рад, сво- јина и потрошња у нуклеарној породици.

Модерно друштво је друштво ризика и многоструких избора, друштво нетипичних облика проширене и нуклеарне породице, али и даље стабилан узор пожељног начина живота и примарна сфера дру- штвености. Модерна породица је самостална друштвена група, незави- сна од сродничких група, којима припадају супружници. Анђелка Ми-

 

лић – модерну породицу посматра као индивидуалну засебну јединицу која задовољава потребе својих чланова самостално или у сарадњи са друштвеним установама и јавним службама, које спадају у оквир дело- вања модерне државе. Модерна породица је резултат постепене историј- ске редукције и контракције (сужавања) сродничких односа на нуклеус неопходан за биолошку репродукцију (Милић, 2007: 416-417).

Прихватајући многе новонастале потребе, које са собом доноси индустријско-урбанизацијска цивилизација, неопходно је модерну поро- дицу схватити као место које савременом човеку служи као ослонац у личним и друштвеним превирањима, уточиште блискости и интимног разговора, место за дружење, одмор, разоноду и рекреацију, али и еко- номски одрживо место преживљавања. Популистичко појмовно одређе- ње породице је најфлексибилније савремено одређење породице и дато је у Енциклопедији Британика (2005) и доступно је широј читалачкој популацији. У овој популарној енциклопедији о породици се говори као основној друштвеној јединици и институцији која је одговорна за поди- зање и социјализацију деце, за негу болесних, старих и немоћних, а по- ред тога је одговорна да својим члановима обезбеди основне физичке, економске и емоционалне услове за живот (Енциклопедија Британика, 2005: 64).

 

2.  Емпиријско искуство о породичној динамици у транзицијском контексту

 

Савремено српско друштво се већ две деценије налази у стању драматичних социо-економских и политичких превирања, што је једним делом усмерило научно-истраживачко деловање социолошке академске заједнице. У савременој социолошкој литератури се савремена драма- тична догађања изучавају као појаве постсоцијалистичког друштва са блокираном транзицијом и пратећим стратегијама ретрадиционализаци- је. Савремени друштвени тренутак начинио је од свакодневног живота у Србији „живу социолошку лабораторију“ на чија „открића“ се у сада- шњости и будућности свакако треба ослонити.

Чини се посебно значајним, у овом делу есеја, истаћи и то да је дводеценијски период, који је за нама, у ствари период свеукупних дру- штвених промена, које су суштински измениле сваки сегмент српског друштва. Поједини аналитичари и истраживачи савремених социјалних збивања и „свеколиких друштвених промена“ истичу да је „друштво Ср- бије добило битно измењену социјалну структуру, измењене доминант- не друштвене актере, нову логику функционисања и нове друштвене проблеме и противуречности. Све то даје печат свакодневном животу људи у овој земљи“ (Боличић и Милић, 2002: 7).

 

Важно је истаћи да тој групи социолога, аналитичара и социјал- них истраживача савремених социјалних збивања припадају социолози који прихватају микросоциологију као све присутнији ниво социолошке анализе у савременој социологији, који се углавном користи за истражи- вање микропроблема, везаних за односе у примарним друштвеним гру- пама, у малим и неформалним друштвеним групама и у социологији свакодневног живота. „Микросоциологија је ниво социолошке анализе који се – у погледу простора, времена и/или броја актера – усредсређује на мале аналитичке јединице. Првенствено проучава међуљудске интер- акције лицем у лице у свакодневном животу и интерперсонално пона- шање у малим групама. Најчешће је примењују симболички интеракци- онизам, етнометодологија и теорија размене. Иако је често повезана с разумевањем индивидуалних значења, микросоциологија се не може свести на неки конкретан облик теоријског објашњења. Током послед- њих деценија, микросоциологија доживљава експанзију, омогућену раз- војем нових истраживачких техника и усавршавањем старих, које теже што детаљнијем бележењу природног тока друштвене интеракције“ (Спасић, 2007: 327). Такође је од изузетне важности истаћи и то да је

„прво и значајно“ социолошко истраживање, које је имало претензију да опише промене које су се догађале у предратном периоду (које за потре- бе овог истраживања посматрамо само као период који је претходио ин- тензивнијим процесима индустријализације и масовније урбанизације Врања) и у породицама различитих региона предратне Југославије, ис- траживање Вере Ст. Ерлих (Југославенска породица у трансформацији, 1971). Ово истраживање „није свеобухватно већ је фрагментарног ка- рактера и не представља добру референтну подлогу за упоређивање ар- хаичних и савремених облика примарне друштвености“ (Голубовић, 1976: 297-314).

Многи социолози (С. Боличић, А. Милић, М. Лазић) слажу се да у проучавању свакодневног живота примарних друштвених група, пре свега породице, треба поћи од социолошки значајне парадигме разоре- ности друштва. Материјална разореност друштва, ограничено делова- ње подривених државних институција (привреда, здравство, образова- ње, култура…) и нефункционисање државе доприносе стварању нових друштвених институција, нових вредности и обичаја, новог морала и но- вог културног обрасца, чијем се утицају не могу одупрети изоловани по- јединци да би преживели глобалне катаклизме.

Посматрано истраживање Анђелке Милић (2002) лонгитудинал- ног је карактера, креће са позиција социолошке анализе протеклих друштвених збивања и састоји се од два посматрања од којих свако обу- хвата по један петогодишњи период: 1995. године је извршено прво ис- траживање које је обухватило период од 1991-1995. године, а 2000. је

 

извршено и друго истраживање, у време пре републичких и савезних из- бора на којима је дошло до кључног преокрета – пада дотадашњег режи- ма, које је обухватило период од 1996-2001. године. У чланку Добитни- ци и губитници у процесу транзиције из угла породичне свакодневице (1991-2001) аутор излаже упоредне резултате оба истраживања по свим посматраним димензијама, који су потврдили полазне тврдње „да поро- дична свакодневица, огромног дела становништва у Србији показује деценијски континуитет и превагу догађаја који угрожавају егзистенци- јалну основу породица и домаћинстава и излаже их великим материјал- ним и физичким губицима, менталним и емоционалним стресовима и професионално каријерним губицима. Губитнички синдром се са инди- видуалних породичних група преноси на урбана језгра и урбане заједни- це, које су претрпеле највећа разарања, како на материјалном, тако и на социјалном и моралном плану. (…) Добитници представљају, према на- лазима нашег истраживања маргинални део укупне популације“ (Ми- лић, 2002: 272-274). Управо је ово истраживање избацило у први план две значајне социолошке категорије: добитнике у процесу транзиције и губитнике у процесу транзиције, које су данас општеприхваћене и у другим наукама. За аналитичку обраду добијених података конструиса- но је пет индексираних салда тзв. биланса за поједине области или аспекте породичног живота: био-репродукциони биланс, имовински би- ланс, биланс егзистенцијалне угрожености, каријерно професионални биланс и психо-интерактивни биланс, који су посматрани на основу де- мографских и социјално-професионалних обележја испитаника. Резул- тати истраживања су показали да су у оквиру био-репродукционог биланса жене претежни губитници, а што се старости тиче, највећи по- зитиван салдо бележе млади између 21-30 године, док остале групе бе- леже или ниже учешће позитивног салда или негативни салдо. Када је у питању образовање, утврђена је правилна тенденција: што је више обра- зовање, то су већи породични губици, што аутор тумачи изразитим при- суством емиграције из породица са највишим образовањем. Резултати истраживања су показали да су имовински губици чешћи код мушкара- ца, што се објашњава претежном концентрацијом материјалних добара  у рукама мушкараца, код старијих, што је опет повезано са већом кон- центрацијом материјалних вредности у рукама одраслих и старијих, код испитаника са средњим степеном образовања, што је логично, будући да они имају већу имовину од оних без школе, а мање су заштићени од губитништва од појединаца са вишим образовањем од њих. Резултати истраживања показују да су жене угроженије од мушкараца у оквиру биланса егзистенцијалне угрожености, а према старости се успоставља управно сразмеран однос: што већа старост и што је образовање ниже, већа је егзистенцијална угроженост. „Добитници“ каријерно-професио-

 

налног биланса су најчешће мушкарци, а најчешћи губици се појављују код испитаних без школе, а најређе код оних са вишим образовањем. Код психо-интерактивног биланса не исказују се разлике према полу, али се исказују разлике према старости. Највише погођених лошом кли- мом међуљудских односа среће се у групи средњих година и најстари- јих преко 60 година. Исто тако, нема значајних разлика према степену образовања, што се и могло очекивати, будући да је српска популација озбиљно захваћена овим негативним синдромом понашања и односа у микро средини.

 

Уместо закључка

 

Сва досадашња социолошка истраживања у Србији указују на то да је српска породица била изложена дуготрајним стресним и кризним друштвеним догађањима, која су, пак, узроковала негативне и страте- шки значајне друштвене промене у животу појединаца и њихових поро- дица. Најновији емпиријски подаци у синтетичким студијама Анђелке Милић, Загорке Голубовић, Марине Благојевић, Гордане Трипковић, Смиљке Томановић и Мирјане Бобић, који се односе на поједине аспек- те породичних односа, говоре да уместо очекиваних био-социјалних кретања, која би водила ка модернизацијским преображајима српске по- родице и домаћинстава, имамо регресиван ток и практично враћање уназад, што доводи до противуречних односа полова и генерација у породици. Са друге стране, имамо и велики број нуклеарних породица, које су завршиле своју репродукцију и којима у блиској будућности предстоји физичко нестајање.

Сумарни приказ емпиријских налаза у савременој социолошкој мисли доприноси разумевању континуитета регресивних социјалних до- гађања у јавној/институционалној сфери и јачања процеса ретрадицио- нализације у приватној/примарној сфери друштвеног живота.

Социолози се слажу у оцени да је у двадесетогодишњем кризном периоду изостала системска глобална стратегија трансформације дру- штвеног бића и да у српском друштву доминирају напори примарне друштвене сфере да се постојеће стање преживи и да она остане витални део друштва све дотле док се не догоди неки преокрет који ће осигурати нове и стабилније услове реализације сопствених потреба и очекивања.

 

Литература

 

1. Аврамов, Д. (1993). Појединац, породица и становништво у раско- раку, Београд: Научна књига.
2. Гиденс, Е. (2003). Социологија, Београд: Економски факултет у Бео- граду.
3. Голубовић, З. (1976). Промене у структури породице у Србији по- сматране у контексту друштвено-културне средине, Часопис Соци- ологија, вол.3/4, Београд, стр. 297-314.
4. Golubović, Z. (1981). Porodica kao ljudska zajednica, Zagreb:
5. Мандра, А. (2001). Основи социологије, Подгорица: ЦИД.
6. Милић, А. (2001). Социологија породице, критике и изазови, Бео- град: Чигоја штампа.
7. Милић, А. (2002). Добитници и губитници у процесу транзиције из углас породичне свакодневице (1991-2000), у: Боличић, С. и Милић, А. (ур.) Србија крајем миленијума. Разарање друштва, промене и сва- кодневни живот. Београд: Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду, стр. 251-281.
8. Милић, А. (2004). Трансформација породице и домаћинстава – за- стој и стратегије преживљавања, у: Милић, А. (пр.) Друштвена трансформација и стратегија друштвених група: свакодневица Ср- бије на почетку III миленијума. Београд: Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду, стр.315-345.
9. Митровић, М. (2007). Увод у социологију и социологија права, Бео- град: Правни факултет у Београду/ Службени гласник.
10. Младеновић, М. (1991). Основи социологије породице, Београд: Слу- жбени лист СФРЈ.
11. Пенев, Г. (2002). Природно кретање становништва 1991–99/2000., у: Економске теме: економска стварност СР Југославије (Републике Србије), Београд: Чигоја штампа, стр.27-41.
12. Puljiz, V. (2004). Henri Mendras: identitet i različitosti Europe, u: H.Mendras (2004) Europa i Europljani, Zagreb: Masmedia, str. 233-246.
13. Спасић, И. (2004). Социологија свакодневног живота, Београд: ЗУНС.
14. Supek, R. (1963). Sociologija, Zagreb: Školska
15. Supek, R. (1968). Ispitivanje javnog mnenja, Zagreb:
16. Haralambos, M. (1989). Uvod u sociologiju, Zagreb: Globus.
17. Haralambos, M., Holborn, M. (2002). Sociologija – Teme i perspektive, Zagreb: Golden
18. Енциклопедија Британика (2005). Породица, Књига 7, Београд: По- литика – Народна књига.

 

Доц. др Данијела Здравковић,

Педагошки факултет у Врању

 

 

 

Осавремењивање школске лектире ученика млађих разреда делима по слободном избору

 

Резиме: Аутор овог рада посебни значај придаје функцији књи- жевних врста које чине лектиру ученика основне школе. У циљу развијања општег образовања, а посебно естетске културе ученика, битно је оса- временити и богатити фонд одабраних дела лектире у предмету Српски језик и књижевност. Циљ рада је да укаже на могућности приступа ра- зноврсним жанровима којима ће се богатити машта, мисао, речник, ти- ме развијати укус и потребе за читањем. Савремени медији преузели су функцију информисања, те је књига запала у кризу, што знатно утиче на ученике основне школе, којима је од самог почетка упознавања са књи- жевним световима потребна организована помоћ на часовима интерпре- тације не само обавезних дела лектире већ и дела слободног избора у циљу мотивисања за читање.

 

Кључне речи: лектира, ученик, час, интерпретација, слободни избор.

 

 

Књижевни текстови лектире ученика млаёих разреда основне школе представљају духовну комуникацију реципијената са многим значењима која се откривају читањем и разговором на часу уз помоћ наставника. Савремена школа тежи развоју психофизичких каракте- ристика ученика, које се састоје у буёењу животне енергије код деце како би се кроз низ мисаоних операција осветлила значења речи и реченица и да се тако, путем фантазије, мисли у сликама. Започети рад и разговор на часу неопходно је продужити у библиотеци чита- њем и претраживањем дела лектире којима ће ученици задовољити своје интересовање, упознати се са продукцијом коју библиотека у школи поседује, прегледати листове и часописе за децу јер се и у њима налазе текстови које ученици у договору са наставником, и на предлог библиотекара, могу изабрати. При избору књижевно-умет-

 

• Рад је ураёен у оквиру пројекта Традиција, модернизација и национални иденти– тет у Србији и на Балкану у процесу европских интеграција (179074), који финан- сира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.

 

ничких текстова ученици неприметно изражавају свој став према ле- пом препознатом у песми, причи, бајци, басни или роману. Те лепо- те које ће младо биће препознати читањем, разговором, препоруком или предлогом допринеће да се код њега створи и изгради укус. Чи- талац осмогодишњак, поласком у школу, схвата да је први и основ- ни извор сазнања, након савлаёивања читања и писања, књижевни текст који му омогућава многа духовна задовољства. Хумор, безбри- га, машта, дечји снови и игре нашли су своје место у текстовима лектире.

Почетак увоёења ученика у разумевање лепота књижевног дела највећи је корак којим се љубав према читању и мотивисању за читање буди и развија. У томе велику улогу, поред учитеља, има би- блиотекар који разноврсним креативним активностима може увести децу у библиотеку и омогућити им ужитак који пружају књиге-ри- знице знања и значења. Читањем одабраних прича и песама, најпре, а онда и сложенијих дела, сугестивно и мелодично, осим љубави према лепој речи, код ученика ће се проширивати интересовања, те се могу, у самој литерарној акцији, условно речено, препознати кли- це даровитости. Оваквим приступом ученик ће од почетка схватити да се свакодневни говор разликује од говора песме, приче или друге књижевне врсте, а речи и изрази имају другачију везу и симболичко значење.

Читајући књижевне текстове лектире, ученици за трен преки- дају истинске игре и крећу својим мислима у игру која је плод скри- вених жеља, плод ума и душе детета жељног знања. Наједном ожи- вљавају слике игара у двориштима или скривеним одајама, а онда се креће у сусрет песничкој игри створеној у песми или причи, бајци или роману. Као што јунаци ових жанрова трагају за пријатељима и одгонетањима тајни, тако и деца, млади читаоци, осмишљавају своје фантастичне путеве и допиру до лепоте која ће их понети. Никада на том истраживачком путу ученике не напушта текст писца, а учитељ и, потом, библиотекар могу многобројним активностима, пре свега, кроз дијалог и сцену, допринети да дограде и домаштају оно што их је узбудило и понело загонетном свету. Речи књижевника и речи учитеља, као споне измеёу писца и читалаца, омогућавају да се многе загонетке назру и реше. То је моћ која се од најранијих дана школова- ња почиње формирати, као и током остваривања наставних садржаја, уз примену облика рада који теже актуелном у настави и савременом у приступу личности ученика. Неизоставно истичемо креативну уло- гу наставника и библиотекара, који могу бити иноватори не само у смислу коришћења савремених облика рада већ и стварања новог од- носа према градиву књижевне лектире у основној школи.

 

За успешну рецепцију неопходна је машта читалаца којом се откривају бројна значења дела. У том процесу рецепција је индиви- дуална, као и доживљај. Исти је случај и са радом у школској библи- отеци: успостављањем комуникације на релацији писац – књижевно дело – читалац, увек ће постојати могућност за ново читање и дожи- вљавање симболике књижевног текста и његовог језика.

Значајно место у лектири ученика млаёих разреда заузима народна и ауторска бајка српских и европских аутора. За успешност разумевања естетских и осталих порука, неопходно је уочити и ис- таћи богатство тема, мотива, поетски језик осавремењен модерном дечјом лексиком, необичне и чудесне догаёаје и јунаке, симболику којом се поткрепљује фантазија и богати речник. Током читања, раз- говора о бајци, изналажења логичких целина, формулисања наслова, уочавања особина јунака и разумевања њихових доживљаја везаних за имагинарни свет, код ученика се буди стваралачки дух, те они по- кушавају да продуже или скрате бајку, опишу предео који је у бајци приказан оригиналним језиком и стилом, или измисле догаёај који ће, по њиховом мишљењу и схватању, одговорити разрешењу драме или радње. Уколико стваралачка машта ученика доёе до изражаја, наставник ће појачавати доживљај захтевом да се одвоје чудесни од фантастичних и реалних елемената, да се објасне функције натпри- родних јунака (вештица, ала, дивова, вила, змајева) и њихово место у развоју догаёаја бајке.

Претходна образложења применићемо на практичном приме- ру Бајке о белом коњу Стевана Раичковића са циљем да се завири у светове знакова и значења и открије лепота чудесног. Изражајно чи- тање може бити организовано и у библиотеци уколико се наставник определи да на такав корак мотивише ученике за разумевање њене алегорично-симболичне садржине и поетске димензије. Ученици ће у тако створеној атмосфери доживети природу при чему ће уочити функцију чудесног, разумети мисао главног јунака белог коња који доживљава духовну и физичку метаморфозу. На тај начин богато рухо бајке пренеће ученике у светове чуда и јединственим сањарија- ма испуниће њихове душе: „Бели коњ језди још увек пропланцима и рубовима уме. Неки га и опазе, али му нико не може прићи, јер је брз као муња и неухватљив као облак.―

Јединственим и непосредним доживљавањем природе, писац гради поетичну слику о белом коњу који је у потрази за слободним животом васкрснуо у младог белца: „Кад се једне ноћи појави на не- бу пун месец и као усред дана осветли пропланак, коњ осети у но- здрвама опојан мирис неког непознатог биља расутог по обронцима.

 

Пасао је целу ноћ, а пред зору наиёе и на извор, скривеног меёу три сасвим близу, грабова стабла. Напоји се необичне, а питке воде, те уёе дубоко у оближњу шуму. И следећих ноћи долазио је на исти пропланак, пасао непознате траве и напајао се на извору измеёу три граба. Преко дана, у сеновитој шуми прошараној сунцем, осећао је како му се снага све више враћа, како му тело постаје обло, а ноге гипкије.―

Визуелно-акустични доживљај подстиче ученике на разми- шљање. Стварањем атмосфере бајке они ће чути: топот и рзање бе- лог коња, његов дах, жубор извора са којег ће се он напити воде. Ви- деће небо и пун месец који обасјава шумске пропланке, скривену путању која води до тајанственог извора, сочну траву која враћа по- сусталу снагу… Једном речју, сјединиће се са природом и животом у њој. За трен, само за један трен одвојиће се од реалности и светове биљака и животиња посматраће својим духовним очима. Његови од- говори и тумачења потврдиће колико су успели да тајне ове бајке освоје дограёујући поједине сцене у својој машти, сједињујући свет природе и детињства у својеврстан доживљај.

Специфична техника граёења ликова, сцена и чудесних дога- ёаја интерпретацију бајке чине непоновљивом. У тој фази емоцио- налног поистовећивања са јунацима, ученик постаје креатор, а то је доказ да је он субјекат који књижевну реч и из других жанрова при- ма и она постаје део његовог личног преживљавања, његове изра- жајне моћи и сазнања. Аутономност књижевног текста, као и ауто- номност у тумачењу и примању симболике, хумора, дескриптивних и лирских елемената, показује присуство стваралачког духа, који се може продубити и читањем по слободном избору на сугестије учи- теља и библиотекара. Притом ће осетити сву драж загонетки које ће заголицати њихову душу и створити жељу да их брзо и вешто одго- нетну и пронаёу животну истину у њима. Зажелеће да одглуме инте- ресантан лик у сценским играма или опевају лирске стихове песника који су добили мелодију.

Незаобилазну улогу у остваривању свих тих задатака који произилазе из тумачења књижевних текстова има и библиотекар. Пригодном изложбом књига лектире и читанки, као и организова- ним сусретима са школским писцима, он ће привући дечју пажњу. Пресудна је улога књижевника у развијању љубави према читању, доживљавању и разумевању прочитаног. Њихова жива реч може подстаћи маштовитост и радозналост, а све то ће млада бића усмера- вати ка проширивању сазнања о световима створеним у песничким радионицама.

 

Наведимо још један пример којим ћемо истражити поетске светове Душана Радовића у циклусу Причам ти причу. Песник Ду- шан Радовић, чије су песме незаобилазне у лектири, поштује дете ко- ме се обраћа, за које пише из једног новог угла откривајући притом душу, страхове и враголије детета. Не само песмом већ и причом у циклусу под називом Причам ти причу писац наративно-лирским то- ном слика главне јунаке децу, животиње или предмете. Ништа у тим причама није непознато деци, па ни Радовићева игра речи и кованица. Необичним детаљима песник омогућава детету да сагледа свет око себе и створи слику тога света у коме се радња приче догаёа. Није до- пуштено да се теме наметну. Зато је почетак приче бајковит. У свакој је одреёено место збивања радње. Мисли у њима теку природно, неке су наизглед бесмислене, али дете неосетно схвата њихова значења уз помоћ звукова, узвика, питања, дијалога, изненадних преокрета, на- ивних објашњења ситуације. Као што писац причама оживљава и подстиче дечји дух и показује пут приче, тако ће и наставник у оде- љењу, а библиотекар у библиотеци, проналазити путеве да се духов- на и физичка енергија деце, као и немир одрастања искажу у свако- дневним и једноставним ситуацијама.

Обрнути ред речи у причи или песми може представљати ве- лику маштаоницу у којој ће ученик свакој ствари, појави или догаёа- ју одредити право место. У дисхармонији текста проналази ред који ће се заснивати на личном искуству и доживљају створеном језиком. Путем хумора и ироније, кроз маштање и причање, деца неистину схватају као праву истину. У томе им помажу необичне кованице, стварање     атмосфере         страха,    сугестивно          причање,                на крају поента која представља изненадни преокрет у развоју приче или лирском догаёају и која недореченошћу највише казује. Пред зачу- ёеном децом писац се не смеје, већ сасвим озбиљно наставља ма- штање у песми или причи и играма свога духа и речи доприноси остваривању естетске функције текста. Полазио је од сазнања да је дух          сваке    речи    којом   је   створио    игру,    хумор,    фантастику шири од саме употребљене речи. Зато је Радовић радо читан песник. Поред већ наведених дела лектире, која може бити по сло- бодном избору, предлажемо збирку песама песника Радомира Мићу- новића под називом Велики и мали, која садржи песме које одговара- ју дечјим интересовањима, песме о свету који је свима познат, а опет радозналим читаоцима и слушаоцима пружа могућност ужива- ња у мелодији, игри речи, хумору и машти. Снагом поетике имаги- нације песник води дете-читаоца, али и одраслог, кроз шаролики свет посебном песничком тајном. Ту тајну не открива, само је про-

 

дужава из збирке у збирку, градећи поетску кулу детињства са мно- го разнородних јунака, свакодневних и необичних догаёаја и појава.

Ништа обичном читаоцу у тој поезији није непознато иако је нов песников однос према темама које опева, налазећи другачије из- лазе из песама које зачиње. Песник, својом способношћу да спонта- но уведе дете у песму, неприметно ствара слику која га опчињава, производи звук слагањем и бирањем речи риме како би музикално- шћу стихова опио маштовито, и дете у развоју.

Богата је тематика коју песник бира из непосредне животне стварности, самосвојно исказујући свој став према већ опеваним те- мама. По његовој стваралачкој поетици, бесконачно је све, па и игра песничких речи. Од игре до маште, од јаве до сна, благим и ненасил- ним хумором, песник отвара капије кроз које дефилују деца, одра- сли, животиње, биљке, откључава дворац космоса из којег прогова- рају космички јунаци. Узбуњује космос уз намеру да приближи деци поетску географију и биологију уз стихове преплетене јавом, сном и маштом.

Кратки стихови, најчешће у виду пословица, епиграма, заго- нетки, ребуса или поетских римованих слагалица, указују на песни- кова хтења да се чита вантекстуално, да се тумаче не само речи и правописни знаци већ и гестови, покрети, паузе и поенте у којима преовладава лични тон и став песника или лирских јунака.

Низови лирских прича о збивањима у школи, на одморима, летовању, при сусретима, а нарочито при опевању занимања, указу- ју на посебан дар – маштовитост која креативно делује на читаоце. Подстакнути поетском сликом, реципијенти траже нове изворе и изазове смеха у дограёивању песама, проналажењу смисла нонсен- са, повезивању смисла и бесмисла, начину постављања питања:

„Зашто је сунце пуно пега? Најбоље је да то питате њега.

Ја верујем, ако ме утисак не вара, Зато што избегава козметичара.―

Контрастне лирске варијације тема доказују да песничко вре- ло не пресушује, нарочито када се преплићу или „сударају сан и јава―. Све је, наизглед, јава али и сан као оквир има својих магија. Магичности стихова доприносе висине са небеским појавама које песник доживљава у својој свести као свевидеће путнике који пале и гасе небеска кандила, жаре својом топлотом и крепе живот. Узлет у космос и свемир помаже песнику да пронаёе најбоље мердевине и поведе дете у светове чудеса. На том путу стварања користи елемен-

 

те бајке, чудесности која посебну ноту добија у песми. Различите

„враголије― небеских тела стварају слику света који је виёен само у географији, али поезијом се та слика продужава у фантазији.

Опчињен свакодневним збивањима у животињском и шаро- ликом свету, песник те појаве огрће маштом, те су тако „медведи звездани―, „кенгур писмоноша―, а разред „мало сазвежёе ёака―. Из- мишљеним везама и новосаграёеним речима открива се дечја рази- грана свест. Сан као оквир крије истине и тајне космоса певањем о летећем ћилиму, чудном дану, насмејаном мргуду и осунчаној Сунчи- ци. Деца, лирски јунаци, кроз згоде и незгоде, стих и песму остварују себе, хрле ка бескрајном игралишту, жуде да дохвате летећи тањир. Поетско клупко се размотава, док песник тежи да открије немир свемира и деце, разговоре ситних животиња чије животе песник персонификује одабраним изразима и неочекиваним преокретима. Све животиње овог света оживљавају испод песниковог пера.  Он им приписује хумане особине, независно од њихових ћуди. Све оне имају живот који је само њихов јер припадају свету којим се крећу на одреёеним животним меридијанима.

Песник Р. Мићуновић својом поезијом проналази нове начи- не приступа дечјем свету: и оно што је дечје, и оно што би требало да буде дечје, сасвим једноставно, кроз питања, одговоре, тврёења, загонетке и досетке осваја дечји свет. Песма често уводи у дилему младог читаоца око тога шта је истинито, а шта измишљено. Под- стиче га да мисли и сам проналази одговоре, онако како његов мен- тални склоп налаже. Преплитање неочекиваних догаёаја и сазнања са оним што је видљиво, утиче на формирање свести о томе да и пе- сма, поред осталог, учи животу. Нескривени оптимизам којим се песник  поноси  у  песмама  говори  о  томе  да  и  „успавана  песма―  и

„опасне игре―, као и „колико тачака има бубамара― и како решити

„новогодишњу једначину― имају своје дубље значење, осим поетске дражи која држи песму у животу.

Поезија овога времена, испуњена детаљима, оживљавања де- тињства низом метафорично-симболичних слика, стиховима разли- чите дужине, у први план ставља реч о свету који је деци занимљив и својствен. Та реч, за чија се значења песник везује и ствара мело- дичне стихове, засмејава дете. Засмејава га и кад му показује небе- ске путање, када описује занимања одраслих, стрепње заљубљених  и тиме разгорева искрице које прште кроз ову поетску читанку.

Истакнуто је да се у песмама песника преплићу кратке књи- жевне форме попут брзалица, бројалица, загонетки, питалица и по- словица. Поетска скица басне када је реч о животињама, опевана је

 

кроз разноврсне језичке игре, са неочекиваним везама, тајанственим звуком који деца ослушкују и коме се радују. Оживљено детињство песника из тих једноставних, маштовитих стихова и строфа – катре- на указује на то да су зрнца мудрости понета са детињег огњишта нарастала  као  што  су  песме  надолазиле  као  „крилата  риба―  или

„плачљиви сунёер―. Као резултат свега тога, попут подводне музи- ке, песме разноврсне тематике, плене асоцијацијама, хуманизмом, изнад свега, божанском љубави упућеној деци. И кад пева о ствари- ма, појавама и животињама, у мислима су деца која ту поезију чита- ју и примају захваљујући необичним маштовитим прелазима из јед- ног – реалног света – у свет снова, тајни, дарова, магије, чудеса. Зато деца с радошћу читају песме, уче их из читанки, илуструју, плешу уз њихов ритам, певају и стварају нове, своје.

 

 

Закључак

 

Поред осталих циљева и задатака којима се остварују садр- жаји Наставног плана и програма, први циљ у читању и тумачењу књижевно-уметничких текстова лектире је уочавање лепог, потом доживљај лепог. Из самог доживљаја језика и стила књижевног дела поступно се подстиче мисао, богати машта, а то су елементи којима се развија укус и потреба за читањем вредних књижевних остваре- ња. Умеће неговања језика, развијање осећања за лепо, добро и истинито, за естетику живљења, највеће је човеково добро. Уколико читањем и тумачењем лектире искорачимо из уобичајеног приступа књижевним делима за децу, на путу смо да докажемо да „у сваком труду има добитака― – како је забележено у Светом писму.

 

 

Литература

 

1. Књижевност за децу и рад у дечјим библиотекама (1958). Београд: Савет друштва за старање о деци и омладини Југославије.
2. Марковић, С. Ж. (1970). Записи о књижевности за децу. Београд: Ин- терпрес.
3. Мићуновић, Р. (2006). Велики и мали свет. Београд: „Аш дело―.
4. Олујић, Г. (1982). Поетика бајке, Дечја књижевност у књижевној кри- тици, Београд: Савремена администрација.
5. Петровић, Т. (2002). Школски писци. Врање: Учитељски факултет у Врању.

 

6. Раичковић, С. (2005). Бајка о белом коњу, Читанка за III разред основ- не школе, прво издање. Београд: Креативни центар.
7. Смиљковић, С. (1999). Ауторска бајка. Врање: Учитељски факултет у Врању.

 

 

Проф. др Стана Смиљковић,

Педагошки факултет у Врању

 

 

 

Истраживачко читање и истраживачки задаци у функцији мисаоне активизације ученика

 

Резиме: Савремена настава књижевности подразумева такву ор- ганизацију рада на књижевном тексту у којој до изражаја долазe учени- кова активност, самосталност, оригиналност, мисаоно ангажовање, емоционални доживљај и лични став. С обзиром на то, задатак настав- ника у школи данас, почев од првог разреда па надаље, јесте да осмисли такву наставну интерпретацију књижевног дела у којој ће ученик макси- мално бити мисаоно ангажован. У сазнавању и откривању уметничког света књижевности, естетском и емоционалном процењивању, то се по- стиже истраживачким читањем и истраживачким задацима. У раду ће бити речи о значају истраживачког читања и добро формулисаних ис- траживачких задатака за дубље емоционално, мисаоно и естетско са- знавања уметничког света књижевног дела.

 

Кључне речи: истраживачко читање, истраживачки задаци, ученик, мисаона активност, рецепција дела.

 

 

Увод

 

Често се поставља питање: Шта све може човека да покрене да се развија, ствара и успешно учи, да некада и немогуће постигне, недостижно – достигне; а некада да далеко заостане у учењу и раз- воју уопште? Одговор на ово питање је свакако мотивација. Њу наставник, и свако онај коме је стало до нечијег напретка и успеха, мора добро да познаје како би могао успешно да организује свој рад и да се нада позитивним резултатима у раду. Ученици могу да по- стигну невероватан успех, како у учењу тако и у укупном развоју личности, само их треба подстаћи, заинтересовати, мотивисати, учи- нити активним учесницима наставе. Савремене тенденције у школи данас, па самим тим и у настави српског језика и књижевности, за- сноване су на самоиницијативи, стваралаштву и креативности

 

ученика, њиховој већој мисаоној ангажованости у процесу учења и оспособљавању за самообразовање. Креативна настава у школи бу- дућности истиче правило по коме је боље дубље и креативније са- гледавање на мањем простору, него плитко и површно на већем, јер су ефекти добијени на овај начин бољи. За човеков развој далеко је битнији квалитет стечених знања, вештина и навика од квантитета. Ако је знање прихваћено догматски, дух ће бити догматски, а ако је усвојено стваралачки, самозалагањем, онда ће оно значајно помоћи развоју креативних способности и особина личности ученика. Ак- тивна и креативна настава залаже се и тражи дубље, пажљивије и свестраније загледање у оно што је тема рада, суштина књижевног дела. Међутим, неки мисле да се том приликом сувише лута, губи време и да се то исто може много брже и лакше доживети, сазнати, разумети. При том се заборавља да су ти „губици“ и назови „лута- ња“, ти минути тишине после наставниковог питања, самостално ис- траживачко читање и рад на књижевном тексту, „лични“ контакт са њим у функцији развоја и обликовања „истинске људске личности“ (Калин, у Маринковић, 1995: 22).

Савремена организација наставе у школи новога миленијума на прво место ставља принцип самосталног истраживања и ствара- ња. Многи аутори истичу да наставу треба осмислити тако да ученици буду што више у ситуацији да самостално истражују и стварају, да проналазе субјективно или објективно нове проблеме, чињенице, ре- шења, откривају путеве решавања. Наставник треба не само да обра- зује, него и да васпитава. Сигурним „вођењем“ кроз истраживачки рад да од ученика ствара одговорну личност која ће своју мисао кон- центрисати на учење, сазнавање, естетско и емоционално процењива- ње, самоизграђивање, развијање унутрашње мотивације (Стојановић, 2010: 290). Свесно усвојено знање, уз развијање естетских и емоцио- налних компетенција ученика, је знање које га покреће на промене, утиче на укупну активност, мења личност. Зато, савремена школа, из- међу осталог, треба да подстиче оригиналност, свесност, активност и самосталност. То се може постићи развијањем потребе ученика за са- знавањем, самообразовањем, када он више неће учити или читати зато што треба и мора, већ зато што жели – зато што има снажно раз- вијену духовну потребу коју настоји да задовољи уживајући у умет- ности лепе речи. У настави српског језика и књижевности томе посебно доприносе истраживачко читање и истраживачки задаци за самостални рад ученика. Истраживачки задаци усмеравају ученика ка самосталном трагању и откривању истинских вредности књижевног дела, односно суштине граматичких појава и правописних правила.

 

Истраживачко читање и мисаона активност ученика

 

Настава језика и књижевности веома је специфична по свом предмету. Тој специфичности посебно доприноси подручје књижев- ности због оригиналности и непоновљивости поетског света књи- жевног дела чијим се тумачењем бави. Вишезначност књижевног дела, слојевитост и отвореност према свету и читаоцу, обавезују све учеснике у настави на истраживачко и стваралачко приступање. При томе је начин читања књижевног дела (Николић, 1992: 51) основни и пресудан методолошки поступак. Искуства показују да најуспели- је анализе и интерпретације уметничких текстова потичу од струч- њака са високо усавршеном читалачком способношћу. Ова способ- ност развија се од малих ногу, посебно у млађим разредима основне школе када ученици савладају технику читања. Развијање љубави према књизи и читању подразумева упућивање на примерен избор текстова за читање, обавештавање о новијој литератури, увођење у тајне успешног читања. Усмеравање обухвата скретање пажње на тежиште читања, давање задатака за усмерено истраживачко чита- ње, проверавање резултата читања – саопштавање, упоређивање, закључивање. Стваралачка поетика књижевног текста открива се анализом ликова, догађаја, композиције, језика и стила. То трагање за стваралачком поетиком писца са узрастом треба да буде само- сталније од стране ученика, али под будним оком наставника који упућује, усмерава, објашњава.

Успех наставног проучавања књижевног дела умногоме за- виси од адекватности методолошког пута којим се ученици „крећу“ при истраживању и сазнавању његовог уметничког света. Нова ра- дозналост, умножена гледишта и појачана истраживачка пажња ути- чу да се при тумачењу и поновљеном читању фантазијска и мисаона делатност организују на посебне начине. Највећи успех у тумачењу књижевног дела постиже се применом доживљајног, интерпретатив- ног и истраживачког читања. За поузданију анализу дела и исцрпни- ју наставну интерпретацију, неопходно је и незаобилазно истражи- вачко читање, које је незамисливо без истраживачких задатака. Ис- траживачко читање подразумева појачану рационалну усмереност пажње и критичку радозналост према уметничком свету дела, према унапред постављеним захтевима и истраживачким задацима за са- мостални рад. Истраживачким задацима усмерава се читалачка пажња на кључне вредности дела и стваралачке поступке у њему, указује се на присутне литерарне проблеме, нуде могућности и гле- дишта за њихово решавање, развијају радозналост и истраживачки

 

дух ученика. На шта ће ученици усмерити пажњу и шта ће означава- ти и бележити приликом поновљеног – истраживачког читања зави- сиће највише од наставникових упутстава и захтева који су ушли у истраживачке задатке. Зато наставници треба посебну пажњу да обрате на формулацију истраживачких питања и задатака.

Доживљајним читањем ученици се само понекад могу у до- вољној мери припремити за успешно проучавање дела. Ако је умет- нички текст краћи и када уз то делује претежно на чулну машту и осећања, онда су и сами уметнички утисци значајна гаранција да ће ученици успешно учествовати у његовом даљем сазнавању. При- премни рад код краћих текстова ученици могу понекад да обаве и на самом часу, током истраживачког читања; јер наставниково интер- претативно читање не може да обезбеди повољне и довољне услове за успешну обраду. Међутим, без обзира на то што је реч о краћим текстовима, нпр. лирској песми, њихово тумачење скоро увек подра- зумева исцрпну књижевноестетску анализу која не сме заобићи ва- жнија стилска места и елементарне песничке слике. Такво проучава- ње дела не може се обавити после само једног читања, па макар оно имало врхунску уметничку вредност. Код обимнијих литерарних де- ла, поготову оних која нас уводе у сложеније друштвене односе и суочавају са дубљим психолошким, моралним и филозофским про- блемима, само доживљајним читањем неће бити обезбеђени сви услови неопходни за поуздану књижевну интерпретацију. У настави се често сусреће појава да су ученици одушевљени неким књижев- ним остварењем, да су га пажљиво прочитали и снажно доживели, те да осећају његове изузетне уметничке вредности, али и поред све- га нису у стању да објасне и документују откуда те вредности поти- чу, из којих знаковних склопова настају. Предметност већине књи- жевних дела није толико срачуната на памћење колико на асоција- тивне побуде и пројектовање у свести читалаца. Као последица тога често се дешава да су ученици пажљиво прочитали књижевно дело, али нису у стању да у сећању поново „оживе“ његов уметнички свет. Памте само врсту и снагу утисака, али су заборавили предмет- ност и знаковне околности које су их изазвале. Констатују своја ус- хићења, али их не везују за конкретне исказе и стваралачке поступ- ке. Одушевљени су поетским светом, али не знају шта и како да о њему кажу. Пред разноврсношћу и снагом многобројних утисака нису у стању да организују своју мисао о књижевном делу.

У самом чину читања зачињу се и припремају све сазнајне и методичке радње које су неопходне за каснију успешну интерпрета- цију сваке литерарне творевине. Пошто уметнички текст опседа чи-

 

таоца сугестивним сликама, побуђује осећања и наводи на разми- шљање, то се и методичко приступање заснива на јединству фанта- зијског, емоционалног и рационалног ангажовања. Са првим чита- њем, односно слушањем, ученици могу снажно да доживе уметнич- ки свет дела, али при том су више обузети самим собом него поет- ским сликама у делу које читају – слушају. Уживљавање и маштање потискују објективну перспективу и критичку мисао, па уметнички поступци и смисаоне могућности текста остају ван њихове пажње и интересовања. Заборав врло брзо „напада“ знаковну структуру књи- жевног текста. Ако предметност уметничког света књижевног дела лако ишчезава из сећања, онда је потребно понудити ученицима та- кву организацију мишљења о књижевном делу која ће обезбедити детаљније и дубље истраживање и дуже памћење његовог смисла. Тек при другом, односно неком следећем, поновљеном читању, чита- њу уз свесну мисаону активност, могу да приступе тексту са истражи- вачким намерама и да га обухвате критичком мишљу. Зато се после интерпретативног читања обавезно упућују да текст прочитају још једном, пажљиво и лагано у себи, водећи при том рачуна о одређеним истраживачким задацима које су добили. Када открију дубља значења уметничког текста, онда преко њих лакше и дуже памте садржај који их је изазвао. Подстицање ученика на то дубље и свестраније, ориги- налније сагледавање и мисаоно обузимање књижевног дела могуће је помоћу добро осмишљених истраживачких задатака.

Истраживачки задаци су, по речима Милије Николића, за ученике драгоцена стручна и методичка помоћ да се благовремено и ваљано припреме за тумачење књижевног дела, а наставнику су са- жет план интерпретације и најбоља припрема за часове која је сачи- њена по најнеопходнијим васпитно – образовним потребама и жеља- ма свих учесника у настави. Помоћу ових задатака и продуктивног вођења ученицима се пружа пуна помоћ у право време, а ко на вре- ме даје, дупло даје, а још више добија (Николић, 1992: 151-194). Значи, истраживачки задаци у току поновљеног читања усмеравају ученике на оне уметничке исказе и стваралачке поступке на којима се темеље врхунске вредности дела. Овим задацима упућујемо их да при истраживачком читању примене нова гледишта помоћу којих ће сами пронаћи „кључеве“ за откривање скривених чинилаца умет- ничке сугестије. Истраживачким читањем ученици организују своје мисли о књижевном делу и мисаоно се припремају да своје ставове и судове о њему казују, образлажу и поткрепљују чињеницама из текста. Зато је ово читање обавезно праћено бележењем важнијих запажања, мисли, асоцијација и означавањем (у тексту или на мар-

 

гини) битних појединости значајних за смисао дела. Док ученици истраживачки читају текст они истовремено размишљају о ономе шта ће и како казати о њему, прикупљене податке групишу око по- јединих проблема, повезују их у мисаоне целине погодне за саоп- штавање. Тако повећаном мисаоном активношћу припремају своја саопштења, усмена излагања, дају оригиналне одговоре на поста- вљена питања, проналазе индивидуална решења постављених про- блема, што све значајно доприноси развоју говорне културе, али и критичког мишљења.

 

 

Значај истраживачких задатака за квалитет анализе књижевног дела

 

Истраживачки задаци као основни облик подстицања учени- ка у рецепцији књижевног текста максимално мисаоно ангажују и развијају читалачке способности младог бића у развоју. Помоћу њих се систематски стимулише и изоштрава читалачка пажња, побуђује критичка и истраживачка радозналост, развија књижевни укус. Ста- вљају ученике у положај самосталних истраживача и подстичу код њих одређене аналитичко-синтетичке радње које их оспособљавају за стручно и поуздано учешће у интерпретацији књижевног дела. Ови задаци су далекосежни покретачи проблемске, истраживачке и стваралачке наставе, који своју претходницу могу имати у продук- тивном домаћем задатку. Као последица такве припремљености уследиће књижевно проучавање које је веома привлачно, занимљи- во, али и плодотворно и афирмативно за ученике. Својом сазнајном функцијом истраживачки задаци спадају у продуктивну и проблем- ску делатност, а по каузалној уклопљености у наставу представљају припремну радњу. Због тога се често зову припремни задаци. Њихо- во присуство осећа се у сваком умесном проблемском питању, у по- нуди новог гледишта и истраживачког пута, било да су постављени на почетку, у средини, на крају обраде или код понављања наставног садржаја. Најчешће имају облик развијеног проблемског питања. Основни проблем се рашчлањује на неколико конкретних радних зах- тева. Тим подстицајима ученици се усмеравају на истраживање зна- чајних уметничких поступака или доминантних вредности у делу.

Функционалним скупом питања, радних задатака и захтева ученици се усмеравају на размишљање о значајним стваралачким поступцима. Резултати до којих дођу самосталним истраживањем постају основа за даље сазнајно досезање. Истраживачки задатак по

 

природи требало би да буде такав да из њега могу проистећи нови и конкретни радни подстицаји; низ нових питања која воде у контекст и умножавају проблемске ситуације. То су задаци који покрећу уче- нике ка објективном сагледавању стања, појава и односа међу поја- вама у области језика и књижевности. Овако припремљени ученици долазе на час са великом жељом да своје истраживачке налазе казују и образлажу пред другима, са пуном радозналошћу за мишљење осталих учесника у настави. Тиме је рад на часу занимљивији, садр- жајнији, продуктивнији. Ради се брже, лакше и успешније. Ова вр- ста задатака има и високу васпитну вредност, јер у великој мери ан- гажује не само мисли, већ и емоције ученика; помаже њиховом раз- воју, инспирише на већа залагања, развија радозналост, истраживач- ки дух, подстиче стваралаштво, оспособљава за самоучење, уноси сигурност и самопоуздање, обезбеђује целоживотно образовање (Стојановић, 2009: 120).

Веома је битно адекватно их формулисати и осмислити како би мотивисали ученике овог узраста да, самосталним читањем и ду- бљом мисаоном ангажованошћу, открију права значења књижевног дела. У пракси је присутна појава да се много простора и времена по- свећује препричавању догађаја или „оговарању ликова“ (Аврамовић у Маринковић, 1995: 175). Зато излагања, како усмена тако и писмена, треба да буду краћа, језгровита, пуна размишљања, упоређивања, тра- гања, закључивања, доживљавања и цитирања. Од истраживачких за- датака који се дају пре самосталног читања и рада на делу зависи да ли ће тим радом бити проширени поетски видици ученика, истакнут непосредни доживљај, или ће све то имати само формално обележје. Много су чешћи неумесни поступци и формалистичко приступање делу зато што се ученицима често дају иста питања, слични задаци за самостални рад; увек пишу по истом плану, разрађују исте теме, што у знатној мери спутава дечју самосталност, гуши креативност, огра- ничава мисао, а самим тим утиче и на могућност писменог изража- вања и литерарног стварања. При вођењу бележака о прочитаним делима, као и при давању одговора на постављена питања, највред- нији су сопствени судови настали на основу размишљања о прочи- таном. Овим задацима наставник усмерава духовну енергију учени- ка и помаже им да досегну најскривенија значења књижевног дела, открију његову лепоту.

Могућности за самостални, стваралачки и истраживачки рад ученика у оквиру наставе књижевности свакако су највеће у области бајке. Подстицањем стваралачке маште ученика, буђењем радозна- лости и истраживачког духа од њих се може захтевати да уоче и из-

 

двоје чудесне од фантастичних и реалних елемената, да објасне функције натприродних јунака (вештица, ала, вила, змајева), њихово место у развоју догађаја, да поступком синтезе елемената успоставе комплетну структуру бајке и слично (Стојановић, 2009: 43). Истра- живачки задаци подстичу самосталност и успешно сналажење уче- ника у сазнавању уметничког света бајке, доприносе дубљој анали- зи. Док ученици истраживачки читају бајку истовремено размишља- ју о томе како се осећају ликови, покушавају да схвате кроз шта све пролазе, какве емоције преовладавају; изграђују властити суд о то- ме, шта им се посебно у бајци допада, зашто; шта је нарочито лепо; који је лик њихов идол; шта ће и како казати о свом доживљају бајке (Стојановић, 2009: 45).

Упутством за рад – истраживачким задатком, ученицима се скреће пажња на најбитније уметничке чиниоце у бајци, оригиналне поетске слике, чудесне догађаје, лепе описе, јединствен језик и стил, сталне епитете у народној и непоновљиве и оригиналне у ауторској бајци, и то начином који обезбеђује дубљи емоционални доживљај, веће мисаоно ангажовање, вољну активност и естетско и емоционал- но обликовање личности.

 

 

Закључак

 

Тумачење текста у млађим разредима основне школе пред- ставља изузетно сложен посао. Имајући у виду узрасна ограничења у рецепцији сваке књижевне врсте при тумачењу и усвајању њених уметничких вредности треба испољити много инвентивности, систе- матичности и упорности како би се ученици оспособили за потпуни- је емоционално доживљавање дела, свесно мисаоно сазнавање и откривање његових поетских лепота. Модерна и савремена органи- зација наставе језика и књижевности захтева активну улогу ученика. Ученик не сме бити пасивни слушалац, који ће у одређеном тренут- ку само репродуковати сазнато, већ активни субјекат који истра- живачки, стваралачки и сатворачки учествује у проучавању и са- знавању дела. Циљ савремених наставних стратегија усмерен је на унутрашњу мотивацију ученика која се постиже разноврсним под- стицајима и активностима, међу којима значајно место припада ис- траживачком читању и истраживачким задацима.

Веровање да се самим слушањем изражајног читања ученици могу довољно припремити за интерпретирање уметничког текста спада у заблуду (Николић, 1992: 154). Само онај ко се задовољава

 

површном интерпретацијом може сматрати да је поновљено читање, читање у себи и за себе, уз добро формулисане и адекватно осми- шљене, провокативне и продуктивне истраживачке задатке сувишно и неекономично. У време оне потпуне тишине на часу, кад су учени- ци емоционално, мисаоно и истраживачки опседнути уметничким светом књижевног дела, обавља се најпродуктивнији индивидуални рад, па је то и најекономичније искоришћено време. Добро форму- лисана питања и мисаоно продуктивни задаци за самостални рад на тексту требало би да буду основа савремене наставе. Још су Аристо- тел и Сократ истицали њихов значај. Први је у њима видео основу учења и филозофије, а други је сматрао да се питањима долази до истине и сазнања. Зато је задатак наставника да осмисли час и креи- ра такве истраживачке активности које ће ученици самостално успе- шно реализовати како би потпуније разумели и јаче доживели дело. Адекватно упућивање ученика у дубље истраживање и мисаоно са- знавање уметничког света књижевног дела неопходно је све док они сами не развију способности-компетенције за самостално читање, критичко просуђивање, мисаоно, емоционално и естетско доживља- вање његовог уметничког света.

 

 

Литература

 

1. Kalin, B. (1982). Logika i oblikovanje logičkog mišljenja. Zagreb: Školska
2. Маринковић, С. (1995). Методика креативне наставе српског језика и књижевности. Београд: Креативни центар.
3. Николић, М. (1992). Методика наставе српског језика и књи- жевности. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
4. Стевановић, М., Петров, Н., Петров, М. (2004). Креативно вође- ње у вртићу и школи. Тузла:
5. Стојановић, Б. (2010). Улога наставника у тумачењу књижевног дела. Образовање и усавршавање наставника, дидактичко-ме- тодички приступ. Ужице: Учитељски факултет. стр. 283-296.
6. Стојановић, Б. (2009). Иновативни приступ бајци применом ме- тоде дијалога и методе рецепције. Школски час српског језика и књижевности, бр. 1. Београд: Ваша књига. 2009. стр. 41-49.
7. Стојановић, Б. (2009). Утицај књижевног дела на личност учени- ка. Међај, часопис за књижевност, уметност и културу. Ужице: Народна библиотека Ужице. 2009. стр. 119-125.

 

 

Доц. др Буба Стојановић,

Педагошки факултет у Врању

 

Ролята и значението на списания, наръчници и други визуални, аудио и видео публикации и материали в образователния процес

 

Сега животът е друг и поражда нови методи на обучение, поради, което списанията, наръчниците и другите визуални, аудио и видео материали в образователния процес са от голямо значение. Те са връзката на младия учител с останалите негови колеги, които са минали през практиката; в тях е отразен опитът на тези, които са специалисти в една или друга насока. Поради това е желателно тези помагала да бъдат достъпни и практически ориентирани, за подобряване работата на учителя; казано простичко, да са му полезни.

Развитието на децата е индивидуално. Ето защо учителят трябва да бъде търпелив, да има желанието да изслушва тяхното мнение, да влезе в ролята им, да умее да чете душата и мислите им, и да се фокусира върху силните страни на децата, а също така да им покаже колко силно вярва в тях  и, ползвайки опита от помагалата на специалистите, да им даде правилната насока за тяхното духовно и нравствено израстване.

За детските градини и първи клас визуалният контакт е задължителен. Знаем, че още преди да се научат да четат, децата възприемат визуална информация от телевизори, компютри, смарт телефони и таблети. За да развиват своите визуално-пространствени умения, на децата трябва да се отделя много внимание и да им се осигуряват разнообразни и вълнуващи преживявания; да им се показват илюстрации и картини от книжки и снимки от родния им край;  да им се поставят задачи да рисуват; да правят фигури с глина; да им се включват упражнения и игри (да правят пъзели, или нещо да строят на конструктор); да ги учат как да се грижат за цветята в училищния двор; да ги извеждат на любимите им за тях места и други, като грижливо и насърчително учителят трябва да им помага да изразяват своите емоции, преживявания и мисли от видяното и по този начин да поддържа и развива интереса им към творчеството. А детските списания трябва да провокират детското мислене, креативност, умение децата да четат с разбиране; да извличат информацията; да им е интересно, а не само да държат в ръце разни списания комикси и т.н., които да ги карат да развиват и формират агресия. Списанията трябва да бъдат положителни, с които да се изгражда нравствено-естетическата наблюдателност при децата; да се изграждат нравствени качества за бъдещото им развитие.

Аудиото и видеото са полезни за всяка наука. В образованието аудиото формира умението както на децата, така и на всеки отделен човек да се научи да слуша. Причината е, че поради човешкото в нас его ние не сме изградили умението да се изслушваме и да чуваме другия; ние сме погълнати само от собствената си реч.

С помощта на аудиото децата могат  да пишат под  диктовка; да свикват да слушат; да имат чуваемост. А  чрез видеото, с помощта на словото и действията, информацията е поднесена с онагледяване; тя се възприема от всички сетива. И тогава тя се запаметява, усвоява се много добре и става трайна.  Докато, ако е само приказка, се усвоява от около 10-15 процента. Това са едни прекрасни модели, от които децата могат да се учат. Едно е децата да чуят прочита на стихотворение, приказка или разказ от учителя, а съвсем друго е да ги чуят, прочетени изразително от актьор, който знае интонацията и къде да направи паузите. Или да чуят химна например; а знаем, че като чуем  музиката, тя поражда чувство, патос и емоция.

Може да се каже, че всички тези помагала, взети заедно, способстват и са улеснение да развиват мисленето, защото предоставят повече информация на децата, която учителят сам по себе си може да поднесе. От изключително значение за децата е да чуят една хубава реч, една чудесна музика и т.н. Те са важни както за децата, така и за учителя. Има науки, които не могат без тези помагала. Особено важни са те за институциите, за големите ученици и за студентите; за тях те са абсолютно задължителни. От тях те получават много информация.

Всичко това развива тяхното мислене.  (Там, където образователната дейност е предимно техническа, чертежите на дъската не са достатъчни от страна на преподавателя; едно е да им разкажеш за машината, а друго е да им покажеш чертежа на машината чрез видеолекция, която включва и чертежите, и останалия научен теоретичен и практически материал).

Уроците по езици също имат своята специфика и езиковата среда е изключително важна. Учебните помагала са необходими за всички професии, тъй като при всяко едно завършено образование има обучителен период и период на квалификация. Това важи и за преквалификацията, когато лицето се насочва към друга област на знание. Те могат да служат и за обменна информация. Всички модерни институции в България вече са ги въвели.

Така че всяко едно средство, което е интерактивно (въздействащо и взаимодействащо), което оказва влияние чрез силата на словото, чрез визуализацията и т.н., е причинна връзка, каузалитет и зависимост, което означава, че ако двама, трима или повече хора работят заедно (тоест, си партнират), се раждат идеи; когато те творят нещо, когато създават научен продукт и между тях има обусловеност, тогава се раждат конструктивни и творчески личности.

 

 

Латинка Златна

Ловеч, България

18.01.2021 година

 

Улогата и значењето на списанијата, прирачниците и другите визуелни, аудио  и видео изданија и материјали во воспитно-образовниот процес 

 

,,Ако ученицит не можат да научат на начин  на кој ги учиме, тогаш мора да ги научиме на начинот  на кој тие учат“- Керол Ен Томилсон.

 

                      Апстракт: Согласно Конвенцијата за правата на детето, секое дете мора да има еднаков пристап до квалитетно образование и едукација приспособена на неговите потреби. Во тој контекст, одговорноста на издавачите  што се залагаат за висока свест и промовирање на своите вредности, не само формално туку и суштински, е да ги идентификуваат предизвиците на општеството во кое дејствуваат. Суштинската  задача се состои во решавањето  на некои проблеми што се соочуваат децата, а секако и наставниците, се со цел подобро разбирање на нивните потреби и култивирање генерации на ученици што ќе бидат подготвени да направат голем чекор напред кон позитивни промени.

 

Клучни зборови: списанија, прирачници, сликовници, аудио и видео материјали 

 

Во наставниот процес, секој одговорен  и креативен наставник со избор на методички постапки, кај ученикот  дирекно влијае врз воспитанието и образованието кај ученикот, но доведува и до нови решенија реализација на замислени идеи, уметнички форми , теории и изразувања на својата фантазија.

Со квалитетни списанија, илустрираните сликовници, прирачници, визуелни, аудио и видео изданија  и материјали, децата  започнуваат со првите читачки подвизи, можат да добијат  информации од  квалитетна литература, учат нови зборови, креативно се изразуваат итн.

Од мноубројните воспитни влијанија кои училиштето може да ги оствари во правецот на зајакнување на воспитната функција посебно се издвојува воспитната улога на литературата за деца односно изборот на сликовници, раскази, романи, басни, бајки, списанија…

Детските списанија имаат многу важна улога во воспитно-образовниот процес на децата, во утврдувањето на стекнатото знаења, но и негово проширување. Но, секако списанијата постојат да ја задоволат и желбата за љубопитсво на децата, а ја поттикнува и љубовта кон читањето. Литературните списанија имаaт големо значајно место и улога во организираниот и институционалниот процес на воспитание и образование уште од најраната возраст застапена во градинките, потоа во училиштата, но и семејството како институција.

Списанијата за деца се во контекст на целите и во Наставните програми во градинките, училиштата се со цел да се развие интерес за читање во првиот разоен период па се до воведување во светот на литературата и народната книжевност. Списанијата комуницираат со наставно, воннаставно и слободното време на детето, тие се продолжена рака на Наставниот план и програм, интерактивно, стручно и содржински се поставени. Со својот изглед претставуваат современици и партнери на детето.

Сликовниците претставуваат комбинирана и вербална форма на книга, но најчесто насочени кон малите деца. Сликовниците претставуваат прекрасна алатка со која може да ги воведеме децата во структурата на главната идеја на приказната , како и во деталите на истата. Тие се  поттикнувачи на голем број активности на читање и пишување, а со самото читање и пишување се поттикнува и дијалогот и можноста за поставување прашања кои им помагаат на децата да го учат јазикот и да спознаваат различни теми и светови. Илустрациите во сликовниците ги зајакнуваат вештините на децата  за откривање на знаењето на текстот преку еден поинаков контекст-сликата.

Една од приденостите на читањето на сликовниците е тоа што тие изобилуваат со многубројни морални дилеми и судови и ги доведуваат децата во позиција да ги проценуваат моралните постапки на ликовите меѓу морално добро ,односно морално лошо однесување.

Прирачниците или практични водичи  претставуваат збирка активности. Примерите и ресурсите односно материјалите што се дадени во прирачниците, се со цел поттик идеи за  натамошни активности. Прирачникот претставува почеток на добро организирана збирка  примери за добра практика.

Современото општество бара современ систем на образование и воспитание. Преку многубројните активности меѓу кои визуелните  алатки, изучувањето на песни, аудио и видео-материјалите и многу други активности се поттикнува индивидуалноста и креативноста кај децата, се стекнуаат и развиваат нивната оригиналност и форми на изразување.

 

 

м-р Ленче Јанева

ООУ,,Крсте Мисирков“ – Гевгелија“,

mail: janeva_lence@yahoo.com

 

ВЛИЈАНИЕ НА ДЕТСКАТА ЛИТЕРАТУРА ВРЗ ПСИХОЛОШКИОТ РАЗВОЈ НА ДЕЦАТА И МЛАДИТЕ

 

АПСТРАКТ

Во овој труд се дискутира за улогата и важноста на литература за когнитивниот, емоционалниот и социјалниот развој на децата и младите.  Развојната психологија располага со научни и емпириски наоди кои укажуваат дека користењето  на квалитетна литература може да има позитивно влијание врз психолошкиот развој и формирање на идентитетот и може да помогне во надминувањето на емоционалните предизвици кај децата и младите. Во процесот на психолошкиот развој на личноста и градењето на идентитетот,  децата и младите минуваат низ различни развојни фази во кои се соочуваат со одредени предизвици и кризи кои се проследени со непријатни емоционални искуства: стравови, грижи, незадоволство, агресија, недостаток на самодоверба и сл. За оптимално совладување на кризите и избегнување на негативните исходи значајни се бројни фактори: наследни, средински (семејство,  училиште, врсници) и самоактивноста. Во трудот се анализира еден специфичен сегмент – литературата и нејзиното влијание  за совладување и надминување  на непријатните емоционални искуства во развојот на идентитетот на децата и младите. Воедно се укажува на начините на кои квалитетната  литература  може  да  им биде корисна алатка за родителите, воспитувачите и наставниците да им помогнат на децата и младите во развојот и унапредување на когнитивните и социо-емоционалните компетенции потребни за здрав, исполнет и успешен живот.

 

ВОВЕД

Развој на личноста е процес на создавање на его-идентитет кој започнува со раѓањето на човекот и се движи од отсуство на идентитет до комплетен идентитет. Овој процес на развој, според теоријата за психо-социјален развој на Ериксон (1958) се одвива во осум фази со научно потврдена психолошка закономерност, а секоја содржи одредени развојни задачи што треба да се завршат пред нејзиното завршување (Erikson,1997). Преминот од една во друга фаза е проследен со психосоцијални кризи кои се чувствителен период проследен со стравови, грижи, незадоволство, недостаток на самодоверба, кои доколку неуспешно се надминат водат кон маладаптивност која може да го загрози идниот развој и да доведе до незрелост на идентитетот со ниска самодоверба, слаба способност и продуктивност.  Развојните кризи може да бидат и  поволна можност за развој и постигнување на психолошки здрав идентитет со оптимална самодоверба, апстрактно и критичко размислување и напредно морално расудување.

За оптимално совладување на кризите на идентитетот и избегнување на негативните исходи пресудна улога има најблиската околина:  родителите, а покасно и наставниците, воспитувачите и врсниците, како и активноста на индивиуата. Во трудот се акцентира улогата на семејна  и училишна средината која треба да биде  потпора на децата и млади  и да  им помогнат за развој на идентитетот, со фокус  на улогата на детската литература која е значаен фактор за успешен когнитивен, емоционален и социјален развој на децата и младите.  Предмет на овој труд е истражување на улогата на литературата како фактор за промовирање на когнитивните, емоционалните и социјалните аспекти на личноста од најрана возраст до младоста.  Основни прашања кои се наметнуваат во врска со оваа тема се:

Дали,  до кој степен и со кои механизми литературата влијае врз психолошкиот развој кај децата и кај младите?

Кои се доказите за влијанието на литературата врз психолошкиот развој кај децата и кај младите?

Какви се прелозите за ефективна примена на литературата во функција на детскиот развој?

Одговорот на овие прашања ќе помогне да се искористи не само уметничкиот туку и едукативниот потенцијалот на литературата и  да помага  когнитивниот, емоционалниот и социјалниот  развој на детската личност.

 

УЛОГАТА НА ЧИТАЊЕТО ЗА  ПСИХОЛОШКИОТ РАЗВОЈ

 

Секој литературен текст, покрај својата уметничка вредност и идеи, има едукативно значење, особено за децата и младите, и може да влијае врз развојот на личноста.  Постојат голем број на докази за потенцијалот на литературата да го поттикнува психолошкиот развој на детската личност и да им помогне на децата и младите во когнитивниот, емоционалниот и социјалниот  развој.

Во последниве години, се поголем број истражувања ја поддржуваат улогата на читањето на квалитетна литература за развој на емоционалната интелигенција.  Емоционалната интелиганција (ЕИ) е современа психолошка парадигма, која се дефинира како способност за препознавање на  сопствените чувства и чувствата на другите и користење на  знаењето за донесување добри одлуки Големан (1995).  ЕИ  вклучува компетенции за самосвест, самовладеење, емпатија и социјални вештини. Развиената ЕИ овозможува повисока самодоверба, оптимизам и успешни социјални релации, подобри перформанси во успехот и добро ментално здравје кај децата. Ниската ЕИ оневозможува да се гледа на иднината со оптимизам и надеж, ја намалува способноста  за сочувство, преговори и соработка  и има негативна последици врз меѓучовечки врски и врз академски достигнувања.

Емпириски  студии за  односот помеѓу литературата и ЕИ потврдиле дека читањето книги и дискутирањето за илустрациите со децата може да ја зајакне нивната свесност за емоциите, препознавање и именување на емоциите кај себе и кај и другите и да поттикне емпатија преку обезбедување јазик за изразување (Gest, Freeman, Domitrovich, & Welsh, 2004). Авторите наведува дека литературата има потенцијал да поттикне емоционални вештини преку обезбедување на емоционални искуства што ги обликуваат механизмите за развој на емоционални компетнции (Gest, 2004) Други студи ги потврдија  позитивните ефекти на  литературата од најмала возраст, која се обезбедува со ангажман на родителите со активности читање сликовници во домашното опкружување, врз успехот во образованието на детето и емоционалната интелигенција.

Детската литература го  поттикнува социјалниот развој. Социјалните вештини се наведуваат како неопходни за формирање на успешни социјални врски кај сите луѓе. Социјалните вештини вклучуваат „широк спектар на активности наменети да имаат корист на една или повеќе луѓе, освен на самите себе – однесување како помош, утешување, споделување и соработка“ (Batson, 1999). Овие социјални компоненти заедно со емоционалните се дел од она што опфаќа емоционална интелигенција. Децата се егоцентрични  за време на формирањето на личноста, а литературата за деца може да им помогне да се развијат во грижливи, интелигентни и пријателски расположени луѓе. Развојниот психолог Жан Пијаже (1971) вели дека кога учениците се префрлаат од пред оперативна во оперативна фаза на когнитивниот развој, тие стануваат помалку егоцентрични (според Миочиновић, 2002). Со оглед на тоа што учениците во предучилишна и градинка можат да бидат целосно насочени кон себе, како што стареат учениците, тие почнуваат да ги земаат предвид чувствата и гледиштата на другите. Возрасните можат да ги охрабрат децата да ги развиваат своите способности за емпатија со активно читање  на детето и конкретно именување, опишување и објаснување на емоциите и како чувствата се чувствуваат на детето и на другите околу нив. Според Харпер: „Сликовниците можат да обезбедат рамка за градење емпатија, толеранција и пријателства и да ги зајакнат социјално-емоционалните вештини за решавање конфликти кај малите деца“ (Harper, 2016).

Читање на литература има значајно  влијае на когнитивиот развој. Помага во  совладување на јазикот  и  збогатување на вокабуларот на ученикот и моделирање на нови јазични структури (Hil, 1986). Може да влијае врз академските достигнувања во областа на образованието,  бидејќи меѓучовечките, социјалните и афективните димензии кои учествуваат во конституирањето на овој личен однос кон напишаниот текст, ги мотивираат децата да истраат во учењето и подобрувањето на читањето. Неколку  истражувања дадоа насочени прегледи на одлики што го поддржуваат учењето на вокабуларот и поширокото учење,   и покажуваат дека својствата на литературата можат да влијаат на учењето на децата (Hopkins, & Weisberg, 2017). Детската литература ја поттикнува креативноста и игра значајна улогата во негувањето и проширувањето на креативноста и фантазијата (Norton, 2010). Уметнички и оригинални книги промовираат развојот на внатрешната имагинација на учениците, (Desnoettes, 2006).

Детската литература може да поттикне толеранција и прифаќање на различности. Книгите и нивните хумани пораки може да ги охрабрат учениците да станат толерантни кон различностите. Одредени литературни дела имаат суптилни пораки кои ги охрабруваат учениците да ги совладуваат кризните во развојот на идентитетот и да развиваат доверба, иницијативност,  самооверба, да бидат внимателни и пријателски расположени луѓе, и овие карактеристики можат да бидат во согласност со развојот во квалитетни граѓани.

Конечно, литературата за деца е од вредност бидејќи таа е безвременска традиција, во која „книгите се главните средства за пренесување на нашето литературно наследство од една генерација на друга“ (Norton, 2010).

 

ВАЖНОСТА  НА КВАЛИТОТ НА ДЕТСКАТА ЛИТЕРАТУРА ЗА РАЗВОЈОТ НА ЛИЧНОСТА

 

Развојот на круцијалната врска помеѓу читањето и личниот живот започнува од домот и расте во односот помеѓу различните социјални простори што се училиштето, семејството, вон наставните активности, групата пријатели. Квалитетната литература за деца има голема моќ да ги плени читателите низ многу генерации. Детската литература е исклучително вредна и во училишниот амбиент и дома. Наставниците и родителите треба да можат да прават разлика помеѓу квалитетна и просечна литература, со цел да им овозможат на децата пристап до најдобрите книги за да ги охрабрат овие важни вредности на литературата и разгледувајќи ги развојните области.

Жанрот литература за деца опфаќа широк спектар на пишани дела со цел да ги забавуваат и упатуваат младите, а вклучува илустрирани сликовници, приказни напишани исклучиво за деца,  бајки, басни и други примарно усно пренесени материјали и признати класици на светската литература. Детската литература треба внимателно да се одбере и да се класифицира  според жанрот и според предвидената возраст на читателот. Жанровите може да се одредат според техниката, тонот, содржината или должината. Според Андерсон, [89] постојат шест категории литература за деца: книги со слики, традиционална литература (басни, легенди и бајки), фантастика, нефантастични  романи, биографија и  поезија.

Во однос на возраста на читателот, потребно е да се знае за која возраст е предвидена литературата. Книгите за помали деца се оние кои се  напишани на едноставен јазик со големи букви и многу илустрации, а книгите за постари деца користат покомплексен јазик и помалку илустрации. Постојат повеќе обиди за категоризација според возраста на  читателот, најчеста е: книги за пред-читатели (0–5 години),  за рано читање ( 5-7 години) дизајнирани да им помогнат на децата да градат вештини за читање и станување независни читатели,  книги со кратки поглавја ( 7–9 години), книги со подолги поглавја, ( 9-12) години, фантастика за млади возрасни, ( 12–18 години).

На секоја возраст читањето има свои позитивни ефекти. Кај најмалите деца 0-1 година читањето е една од активностите кои нудат големи можности за истражување од најраните денови, но пред се  можност за развој на топла и безбедна врска помеѓу мајката и детето. Искуството за безбедност и релаксација што се  развива додека чита  е основа за  подоцнежни блиски односи и можноста да истражува и да учи во контакт со воспитувачите и наставници. Кај  пред-читателите  најголем ефект имаат сликовниците  и книгите со приказни. Од децата на оваа возраст се очекува да научат факти, концепти или вредности и да ги применат во реалниот живот. Сликовниците помагаат во учење зборови и букви, научни концепти, решенија за проблеми и морал. Една цел на едукативните интеракции во читање книги е децата да создадат генерализирано знаење што можат да го научат и да го пренесат надвор од книгите со приказни во секојдневни ситуации. Тековните докази за тоа дали децата можат да учат и да пренесат нова содржина од сликовници сугерира дека е важно да се земат предвид и димензиите на кои се разликуваат книгите и способностите за развој на децата. Постојат  докази за влијанието на одликите на сликовниците со одредени  карактеристики врз учењето на малите деца за  развојни способности симболичен развој, аналогно расудување и расудување за фантазијата.

Помладите училишни деца ги интересираат бајки, басни, чудесни настани, необични пресврти на заплетот, како и митолошки суштества што се појавуваат во бајките, како што се самовили, волшебници, сирени, вештерки, змејови итн. Поврзувањето на литературата со реалниот живот има едукативно значење, особено бајките кои изразуваат морални и етички пораки на многу јасен начин, особено во разликувањето помеѓу доброто и злото. Со читање и анализа на бајките, децата учат за многу одлики и процедури, наидуваат на бројни проблеми и нивни решенија. Со помош на бајките, децата од раното детство го откриваат светот околу нив, нивната личност и животот воопшто. Тие развиваат навики за читање, љубов кон книгите и литературен вкус. Тие не само што стекнуваат одредено знаење од литературата, туку и почнуваат да размислуваат за намерите и постапките на хероите, добиваат различни емоции, како што се сочувство со хероите, идентификација со нив и поврзување на настаните од бајките со нивното искуство.

Младите адолесценти мора да им се даде пристап до основното книжевно наследство на безвременски книги.  Тие  можат да научат да ги ценат класичните претстави и пораки на кои имаат за цел да ги направат претставите подостапни.

 

ЗАКЛУЧОК

 

Да се чита не значи само да се најде значењето на напишаното, туку  и  да се разбере причината и природата на овој начин на изразување. Младиот читател мора да го сфати прочитаното за да го интегрира во неговите лични искуства така што читањето станува интегрален дел од неговиот живот. Jан-Мари Бесе изјави дека потеклото на отпорот кон читањето што ги имаат толку многу возрасни лица се наоѓа незнаење на значењето и корисноста на пишаните текстови во врска со нашите сопствен живот (Besse, 2005).

Психологијата укажува дека користењето  на квалитетна литература  има позитивно  влијание врз целокупниот развој и формирање на идентитетот и може да помогне во надминувањето на емоционалните предизвици кај децата и младите. Во трудот се прикажува позитивното влијание на литературата врз развојот на идентитетот на децата и младите и се нудат одговори на фундаменталните прашања и дилеми за влијанието кое  литературата може да го има врз развојот на личноста кај децата и кај младите,  поткрепено со емпириски докази. Според нив литературата  може да има значаен  позитивен ефект врз развојот на  емоционалната интелигенција, врз подобрување на социјалните релации, подобрување на академскиот успех, учење на јазици и врз креативноста. Детската литература е вредна во обезбедувањето можност за одговор на литературата, како и културното знаење, емоционалната интелигенција и креативноста, развојот на социјалата и личноста и историјата на литературата на студентите низ генерациите.

За постигнување на наведените ефекти од литературата од исклучителна важност е способноста за дискриминирање на квалитетна од просечна литература, со разгледување на  развојните области. Родителите и наставниците треба да обезбедат квалитетна литература, со цел да им овозможат на децата и младите пристап до најдобрите книги за да ги охрабрат овие важни вредности.

Изложувањето на децата на квалитетна литература може да придонесе за создавање на одговорни, успешни и грижливи индивидуи, зрели и автентични личности.

 

РЕФЕРЕНЦИ

 

Batson, C. D.  (1999) Empathy‐induced altruism in a prisoner’s dilemma,  European Journal of Social PsychologyVolume 29, Issue 7 First published: 29 September 1999

Besse, J. M. (2005) e l’entrée dans l’écrit à un apprentissage durable de la commnucation ècrite. Bulletin du Forum suisse sur la lecture, no. 14/2005, p.63

Gest, S. D., Freeman, N. R., Domitrovich, C. E., & Welsh, J. A. (2004). Shared book reading and children’s language comprehension skills: the moderating role of parental discipline practices. Early Childhood Research Quarterly, 19(2), 319–336. https://doi.org/10.1016/j.ecresq.2004.04.007

Goleman, D. (1995). Emotional intelligence. Bantam Books, Inc.

Harper, L.J.. (2016). Using picture books to promote social-emotional literacy. YC Young Children. 71. 80-86.

Hopkins, Emily & Weisberg, Deena. (2016). The youngest readers’ dilemma: A review of children’s learning from fictional sources. Developmental Review. 43. 10.1016/j.dr.2016.11.001.

Erikson, Erik H.; Erikson, Joan M. (1997). The Life Cycle Completed (extended изд.). New York: W. W. Norton & Company (објављено 1998). ISBN 978-0-393-34743-2.

Миочиновић, Љ. (2002). Пијажеова теорија интелектуалног развоја. Институт за педагошка истраживања.

Norton, D., & Norton, S. (2010). Through the eyes of a child: An introduction to children’s literature (8th ed.). Boston, MA: Prentice-Hall.

 

 

Вонр. проф. д-р. Марија Котевска Димовска

marijadimovski@yahoo.com

 

М-р Валентина Димовска

valentina_arsovska@yahoo.com

 

Улогата и значењето на списанијата, прирачниците и другите визуелни, аудио и видео изданија и материјали во воспитно-образовниот процес

 

 

 

Со текот на времето образованието постојано трпело и трпи многу промени. Дел од нив добри и позитивни, но за жал голем дел од нив се негативни, деградирачки и промени кои предизвикуваат големи и трајни последици во образованието на децата. Сепак, образовниот систем зависи од државниот апарат кој го оформува и регулира тој систем, па често поединците се спречени да придонесат во неговиот развој и потребните промени. Но токму авторите на книги, учебници, прирачници, дидактички материјали, аудио-визулелни материјали и весници и списанија кои доколку творат вон системот, се неприкосновени во она што го прават, можат во огромна мера да придонесат за квалитетно дополнување во воспитно-образовниот процес но и за развивање на додатни вештини, знаења и спсообности кај младите восприемачи на тие материјали.

Од слободата на авторите на содржините, кои денес за среќа на многу начини можат слободно да дојдат до децата и до родителите, произлегува и огромната одговорност кај тие автори. Што да се напише? Како да се напише? Колку  да се напише? Кога да се напише и како напишаното, односно снименото и објавеното да се претстави, промовира, доближи до потенцијалните негови читатели, слушатели…

Живееме во материјалистички свет каде секако, од изданиајта за деца, се има предвид и заработката. Па така, разни издавачи следат разни светски текови, објавуваат најразлични материјали со цел да ги донесат светските нешта кај нас. И секако тука нема ништо лошо, се додека не се дојде до момент каде се заборава функцијата на тие изданија, туку се гледа само целта односно профитот. Тука веќе имаме проблем, каде по цена на пикање во фиока и во подрум на македонски квалитетни изданија, се промовираат неквалитетни и со компромитирачка содржина и лоши преводи кои со добра реклама и пристапни цени им се сервираат на младите читатели. За жал такви изданија се сретнуваат и меѓу оние од домашната продукција.

Води ли некој сметка и понесува ли некој одговорност за лошиот материјал сервиран пред одние кои нештата ги впиваат како сунѓер? И бидејќи, се е толку либерално и  се е дозволено, веќе не може да се бара одговорност од некоја приватна фирма, издавачка куќа или институција, туку треба да се повеќе да се бара одговорноста кај поединците. Јас верувам во свесноста на луѓето и во можноста за нивно освестување. Доволно е само да се помисли вака: „Ова што јас сега го пишувам, им го сервирам на децата и нивните родители, иако не е квалитетно, туку е штетно, утре можеби ќе го чита моето дете, моето внуче“.

Во еден поширок контекст, а сосема логичен, свесноста за она што го создаваме односно, пишуваме, снимаме или сликаме за децата е свесност и грижа не само за изданијата, туку свесност и грижа за децата односно за општеството и човештвото.

 

Би можело да се пишува уште многу на оваа тема, но на крајот, пак ќе сфатат оние кои барем малку се освестени или оние кои имаат потенцијал да се освестат. Затоа, случајните читатели нема потреба ниту да го читаат ниту да го слушаат ова. Напишано е за неслучајните, а со цел и со интерес и пред се од љубов кон децата и желбата за нивнниот здрав психо-емотивен развој, за нивниот правилен напредок и за создавањето на зрели и стабилни личности.

Улогата и значењето на списаниајта, прирачниците и другите визулени, аудио и видео изданија и материјали имаат голема и значајна улога во воспитно-образовниот процес и токму затоа заслужуваат голема одговорност, голема стручност и посветеност при нивното креирање, а сето тоа единствено може да произлезе од безусловна љубов кон децата.

 

 

Филип Димкоски,

поет, уредник на „Полжавче“ – списание за училишните  активности на Слоу Фуд Македонија,

Улогата и значењето на списанијата, прирачниците и другите визуелни, аудио и видео изданија и материјали во воспитно-образовниот процес

Користење на едукативни медиуми и технички средства и наставни средства за време на часовите

 

Наставните средства и наставните медиуми се различни видови предмети што ги користат наставникот и учениците во воспитно-образовниот процес. Под едукативни медиуми се подразбира сè што придонесува за постигнување на целта на активноста, односно сите овие се специјални алатки за обука и групи на методи и форми. Изборот на наставни средства се одредува според целите на часот или предавањето; од содржината на студискиот материјал; од користените наставни методи и, последно, но не и најмалку важно, од преференциите на наставникот. Самите наставни помагала ги имаат следниве функции: когнитивни, формативни и дидактички.

1. Когнитивната функција се карактеризира со фактот дека наставните средства служат за директно познавање на реалноста. Тие обезбедуваат пренесување на поцелосни и точни информации за проучуваниот предмет и појава; тие дозволуват набљудување на објекти и појави кои се недостапни или недостапни за директно набљудување со помош на сетилата.
2. Формационата функција се карактеризира со фактот дека учебниците ги формираат когнитивните способности, чувства и волја на учениците, нивната емоционална сфера.
3. Во дидактичката функција, наставните средства се важен извор на знаење и вештини. Тие ја олеснуваат верификацијата и консолидацијата на материјалот за студирање и ја активираат когнитивната активност.

Помошните средства за обука се класифицираат на следниов начин:

1 Според природата на влијанието врз учениците, тие се визуелни, аудитивни и аудиовизуелни. Визуелите, пак, се: предмети, модели, мапи, слајдови, ИКТ – презентации. Аудио, односно аудитивни, се музичките центри и радиото. Аудиовизуелите се: телевизија, филмови, ИКТ презентации.

2. Според нивната степен на сложеност, тие се класифицирани во едноставни и сложени средства за учење. Едноставните наставни помагала вклучуваат учебници, печатени материјали, вклучувајќи весници, списанија, печатени прирачници, како и слики, модели и други. Сложените вклучуваат механички визуелни помагала, училници за јазик и лаборатории, компјутери и други.
3. Според нивното потекло, образовните медиуми и средствата за образование се поделени на: природни средства, симболични и технички. Симболичните средства ја претставуваат реалноста со помош на симболи и знаци. Тоа се: цртежи, дијаграми, мапи и други. Техничките средства се: визуелни, аудио и аудиовизуелни.

Класификацијата на едукативните медиуми и наставните средства може да биде и: природна, обемна, сликовита, графичка, симболична, аудио и мултимедија.

На природната класификација ги упатуваме природните предмети или нивните слики, што претставуваат вистински предмети, слики, портрети, уметнички дела. Волуменската класификација вклучува геометриски форми. Сликовната класификација вклучува фотографии, филмски и телевизиски рамки, филмски ленти и слајдови. Графичката класификација вклучува дијаграми, цртежи, табели и дијаграми. Симболичката класификација вклучува мапи и глобуси. Снимките од лента се сметаат за класификација на звук, а мултимедијата е класификација заснована на компјутерска технологија, употребени интерактивни алатки и алатки за учење на далечина.

По својата природа, средствата за учење се вербални и визуелни. Вербалните помагала за настава остануваат главни во арсеналот. Ова се изговорениот збор и говорот на наставникот. Тие се главната алатка за комуникација и трансфер на знаење.

Визуелните наставни помагала и алатки овозможуваат примена на принципот на видливост во наставата. Визуелните помагала вклучуваат: мапи, дијаграми, графикони, модели, патокази, математички симболи, визуелни помагала, филмски ленти, слајдови, филмови, видео филмови, телевизиски филмови, транспаренти, видеа, видео игри и многу повеќе.

Техничките помагала за настава, исто така, играат важна улога во процесот на учење. Техничките помагала за настава, познати и како помагала за техничка настава, се збир на технички помагала со дидактичка поддршка што се користат во процесот на учење за презентирање и обработка на информации со цел за нивно оптимизирање. Тие носат различни видови на информации и долго време се цврсто вградени во нашиот образовен процес и станаа широко распространети. Главната задача на нивната примена е да се зголеми ефикасноста на обуката. Правилната употреба на технички средства за обука дефинитивно има значително влијание врз организацијата на активностите – колективни, групни и индивидуални. Сето тоа ви овозможува да го примените во зависност од можностите на секој ученик, постигнувајќи високо ниво на индивидуализација во учењето, контролата и самоконтролата за време на предавањата и вежбите, како и прилагодување на организацијата на едукативните и когнитивните активности на учениците. Техничките наставни помагала комбинираат два концепта. Првиот е поврзан со таканаречените технички уреди и нивната опрема, а вториот – со дидактички наставните средства, односно со наставните медиуми, кои се репродуцираат со помош на овие помагала.

Дидактичките функции на техничките средства за обука се следниве: намалување на потрошувачката на време; пренос на информации неопходни за обука; разгледување на изучуваниот предмет или појава во делови и воопшто; обезбедување активности за ученици и наставници.

Постојат многу барања за техничките средства за обука: функционални, педагошки, ергономски, естетски и економски. Тешко е да се класифицираат техничките наставни помагала поради разновидноста на нивната структура, функционалност и начини на презентирање на информации.

Нивните главни класификации се:

Нивната прва основна класификација е поврзана со нивната функционална намена, односно со природата на образовните задачи што се решаваат преку нив. Нивната втора главна класификација е поврзана со принципот на дизајн и работа; третиот – според видот на дадената обука; четвртиот – со логиката на работа; петтиот – со природата на влијанието врз сетилата; и шесто, според природата на презентирање на информациите.

Според нивната функционална цел, техничките средства за образование се поделени на: технички средства за пренос на образовни информации; технички средства за контрола на знаењето; симулатори; помагала за обука и самостојно учење, како и други помагала. Покрај тоа, постојат технички средства што комбинираат функции за различни комбинирани цели.

Конвенционално, се разликуваат три нивоа на употреба на техничките средства за обука: повремени, систематски и синхрони.

Степенот на примена на помагалата за техничко учење, техничките наставни помагала и техничките наставни медиуми зависи од природата на дисциплината што се изучува; од подготвеноста и заинтересираноста на учениците; од форматот на часовите, софтверот и методолошката поддршка. Важно е наставникот да ги избере од различните технички помагала за одредено предавање или вежба, оние што ќе дадат најголем ефект и ќе придонесат за подобрување на квалитетот на знаењето. Според новите стандарди, потребно е, пред сè, да се зголеми мотивацијата на учениците, без оглед на нивната специјалност, за изучување на нивниот мајчин јазик и литература. Наставниците и предавачите на настава на мајчин јазик и странски јазик се соочуваат со следниве тешки задачи: да ги прошират хоризонтите на учениците; да ги развиваат своите јазични и комуникациски вештини; да ги научат внимателно и вешто да ракуваат со зборови; да бидат горди на уникатноста и убавината и на нивниот мајчин јазик и на кој било друг странски јазик што го учат за да бидат универзални и космополитски индивидуи, почитувајќи ја сопствената посебност и онаа на другите; да ги совладаат вештините за работа со текст и уметнички зборови; да формираат силни вештини за правопис и интерпункција, како и вештини за збогатување на вокабуларот на учениците и нивното учење и да ги совладаат нормите на соодветниот литературен јазик; да им дадат знаење за јазичните и литературните поими. Се разбира, наставникот мора да им помогне да користат традиционални помагала за техничка настава во комбинација со новите информатички технологии.

Употребата на електронски образовни ресурси (ЕОР) за време на предавањата и вежбите, или на часовите, на релевантен јазик и литература му овозможува на наставникот, или научнкот, да ги диверзифицира формите на работа и активности на учениците; да го зголемат нивното внимание; да се зголеми креативниот потенцијал на секоја индивидуа и неговата / нејзината мотивација за успешно проучување на материјалот за учење, со помош на користените разни илустративни и информативни материјали.

Интернет-ресурсите помагаат да се подготват учениците за полагање на унифициран и основен државен испит (УДИ и ОДИ), и за матурантите од средно училиште – за полагање на соодветните испити за матура. На страниците за поддршка постои можност за интерактивно решение со поставување на оценки според прифатениот систем на точки. Ова заштедува трудот на наставникот, а со тоа и на самиот наставник, за да ja направи проверката. За време на часовите за сумирање и повторување, се препорачува да се користат интерактивни табели и дијаграми. Тие помагаат да се организира изучениот нов материјал. Со помош на табели, учениците учат да ги анализираат јазичните појави, да извлекуваат заклучоци и резимеа и шематски да го презентираат дадениот јазичен материјал. Табелите помагаат да се запаметат правописот и интерпункцијата. За разлика од печатените табеларни пресметки, табеларните прегледи се повеќе читливи. Истата табела може да се користи во текот на целото проучување на една тема, бидејќи табелите можат да бидат на многу нивоа, содржат целосни информации за кој било дел (на пр. „Заменки“ или „Именка“). Во фазите на повторување и консолидација на материјалот, пожелно е да се користат интерактивни тестови. Ова се тестови од колекциите на Центарот за проценка на ризик (ЦПР) и тестови содржани на дискови.

Во својата работа наставникот (и научникот соодветно) може да користи готови софтверски производи како што се разни методолошки комплекси како што се “Енциклопедија на бугарската литература”, “Енциклопедија на македонската литература”, “Енциклопедија на руската литература”, “Енциклопедија на српската литература” и итн., или на пример „Големата бугарска енциклопедија“, „Големата руска енциклопедија“, „Големата македонска енциклопедија“, „Големата српска енциклопедија“ итн.). Дисковите на виртуелната обука содржат теоретски и практичен материјал, прашања за консолидација, задачи за секој одделен час, симулатори и текстови. Во исто време, наставникот е должен да ја забележи длабочината на анализата на соодветните дела, разновидноста на материјалите, осветленоста на презентацијата. Наставникот (или научникот) може да користи материјал по своја дискреција, откако внимателно ќе истражи и ќе избере што е потребно. Електронските речници и енциклопедии им овозможуваат на учениците да стекнат дополнително знаење на мобилна основа и да го користат во текот на образовниот процес.

Интерактивните табли, на пример, се збир на опрема што го прави процесот на учење светол, визуелен и динамичен. Тие овозможуваат да се покрие голем обем на материјалот; да организира инспекции; да се направат измени и корекции; да се даваат коментари; да се зачуваат материјалите за понатамошна корекција. Предавањата и вежбите, како и часовите по лингвистика, литература, историја итн. треба да бидат светли и емотивни; да вклучуват голем илустративен материјал со користење на аудио и видео опрема. Постојат такви издавачки куќи, вклучувајќи ја и издавачката куќа „Феникс“ на проф. д-р Христо Петрески, кои ги нудат соодветните фоно-антологии. Тука спаѓаат записи на дела изведени од реномирани мајстори на сцената, како и задачи кои им помагаат на учениците да навлезат подлабоко во содржината на делото, за да биде појасно и поинтересно, дали на мајчин, или на странски јазик. Употребата на фонохронологија во која било област го прави учењето поживо и поемотивно, па дури и во области како што се: лингвистиката, биологијата,  хемијата, физиката и математиката.

Работата со компјутерски презентации е една од најчестите во денешно време. Целите што наставниците и научниите ги следат при нивната примена се, се разбира, различни. Но, нивната главна цел во обуката е тие да служат претежно како визуелен материјал. На часовите по литература, на пример, со помош на мултимедија и таканаречениот проектор на екранот се прикажуваат разнобојни портрети на писатели и поети, илустрации на дела, фотографии што го оживуваат курсот, предизвикуваат интерес за литературните дела и му овозможуваат на наставникот да го претстави фигуративно животот и личноста на дадениот писател. Заштитникот игра важна улога во презентирањето на разни едукативни материјали од други области на науката. Втората функција е претежно информативна и во исто време не помалку репрезентативна и интересна. Виртуелни екскурзии и задачи на „дописникот“ се прават овде; се поставуваат виртуелни прашања; се објавуваат и разгледуваат големи текстови; се работи на креативни задачи што се дадени за самостојна работа на учениците. Самите презентации би можеле да бидат и се многу често една од формите за известување на крајот на научниот проект, било да е тоа од областа на литературата, лингвистиката, историјата итн.

Видеото е една од омилените алатки на учениците на екранот. Темата на видеото е богата и разновидна. Се користат фрагменти од ТВ-емисии, театарски и други претстави, играни филмови, како и домашни видеа подготвени од ученици. И ова е исклучително интересно. Списокот од збирката видеа што еден научник (наставник или инструктор) би можел да го користи за време на нивните часови не е ограничен на примерите што ги набројав.

Главниот услов за видеата што се емитуваат на екранот за време на часовите, се разбира, е почитување на возрасните карактеристики на учениците. Разумната доза на видео материјалот, како и систематска и методолошка писменост на наставникот, е важно правило за вклучување на видеа за време на часот.

Постојат универзитети и училишта каде студентите и учениците објавуваат свои едукативни весници, збирки и антологии и прават документарни филмови. Јас исто направив неколку вакви збирки и антологии, како и сценарија за документарни филмови, со мои ученици и студенти, бидејќи една од моите дисциплини е „Теорија и методологија на уредувањето“. Со моите студенти, ние често ги уредуваме трудовите за истражување на колегите што ги земаме од Издавачката куќа на Универзитетот и работиме на нив пред да бидат отпечатени, со што студентите стекнуваат вредна стручна и научна пракса, а во исто време им помагаме на колегите од Универзитетскиот печат и издавачката куќа.

Студентите од областа на новинарството, односите со јавноста и издавањето на книги, на пример, користат специјализирано студио за печат опремено со компјутерска конфигурација и потребните апликации за објавување, уредување и дизајнирање на текстови и слики. Тие подготвуваат учебници, кои се суштински дел од нивната практична обука и ја приближуваат наставата до вистинската уредничка пракса.

Она што ви го презентирав, се разбира, во никој случај не е комплетен список на техничките помагала за учење и наставни медиуми што наставникот може да ги користи во својата работа за да ја подобри ефикасноста на образованието. Сепак, не треба да се заборави дека зборот на наставникот останува главен извор на информации за ученичката публика, за училницата и за студентите. Од оваа причина, само со компетентно методично користење на говорот на наставникот и техничките средства за предавање на медиумите е можно успешно да се совлада наставниот материјал.

 

Литература:

Шарун: 2016, Шарун Е. В. Использование технических средств обучения на уроках русского языка и литературы / Е. В. Шарун. — Текст: непосредственный // Проблемы и перспективы развития образования: материалы VIII Междунар. науч. конф. (г. Краснодар, февраль 2016 г.). — Краснодар: Новация, 2016. — С. 78-82. — URL: https://moluch.ru/conf/ped/archive/187/9714/ (дата обращения: 16.01.2021).

Вањa Ангелова

Велико Трново, Бугариjа

18 jануари 2021 година

 

 

Улогата и значењето на списанијата, прирачниците и другите визуелни, аудио и видео изданија и материјали во воспитно- образовниот процес

„Образованието …тоа е она што ќе остане откако ќе го заборавите сето она што сте го научиле во училиште“ Алберт Ајнштајн

Воспитно-образованиот процес е од непроценливо значење, како за развојот на личноста (индивидуата) така и за развојот на општеството во целина.  Значењето особено се потенцира денес, бидејќи во знаењата, во умеењата и во способностите се наоѓа клучот за решавање на многу значајни проблеми од егзистенцијална природа и за човекот и за општеството . Денес живееме во свет кој сè повеќе се поврзува во директна комуникација, на човек со човек, институција со институција, понуда со побарувачка. Не можеме да си го замислиме животот без интернет. Денешните генерации  всушност ни изгледаат чудни затоа што се раѓаат со никулци на идната општествена, светска состојба – глобална и интегрална, соодветна на денешниот повик на природата. Таа со својот надворешен и внатрешен притисок нè принудува да прифатиме нова форма на поврзаност помеѓу нас, за кои ние сега и немаме некоја голема желба.Па затоа особено   внимание се посветува на развојот на техничките средства во образованието и максимално  искористување на нивните можности. Соодветни разработки се насочени кон примена на технологијата во наставата. Покрај користењето на разновидни методи и техники во наставата, еден од начините на кој може да се одговори на потребите на сите ученици е користењето на информатичката технологија бидејќи таа нуди многу различни начини на учење, на проверување на знаењето и комуникација помеѓу учениците и наставниците.Притоа  учениците самостојно истражуваат, користат повеќе извори на знаење, користат списанија,прирачници и други визуелни,аудио и видео изданија и материјали.

Сегашната  ситуација со пандемијата на сведско ниво го  наметна вклучувањето на компјутерите и Интернетот во наставата како фундаментално.Користењето на ИКТ во наставата повеќе не претставува опција туку потреба.Во почетокот на пандемијата единствен пристап за продолжување на  воспитно –образовниот процес беа аудио и видео материјалите снимени од ентузијасти наставници.Новото време ја наметна потребата и од користење на различни прирачници со упатства за работа , добри практики,насоки … за сите алки во воспитно-образовниот процес наставниците-учениците-родителите.Новото време ја наметна потребата и од дигитализација и на списанијата  да се   користат како додатни материјали во воспитно –образовниот процес.

Но, лесната достапност на информации од најразлични  и нерелевантни извори  кои што се прикачуваат на Интернет , битно влијаат на развојот на децата . Сето тоа ја наметнуват потребата од препораки за списанија и прирачници од релевантни фактори вклучени во процесот  како на  формалното ,така и во неформалното образование. Потреба од вклучување на  материјали создадени врз основа на информатички технологии дистрибуирани до учениците за независна работа во училница и дома или демонстрирана од наставникот пред целиот клас . Употребата на дидактички материјал придонесува за активирање на едукативни активности на учениците, заштедувајќи време на учење.

 

Употребата на списанија,прирачници и други визуелни,аудио и видео изданија и материјали, придонесува за : формирање на вештини кај учениците за работа со разни извори на информации;активирање на нивните когнитивни активности;создавање на вештини за самостојно  усвојување и разбирање на нов материјал.Понатаму развивање на креативната имагинација, зголемување на мотивацијата за учење;развивање на визуелно-фигуративно, теоретско, логичко размислување…Намалување на временскиот интервал за учење, формирање култура на воспитно-образовна активност;активирање на интеракцијата на интелектуалните и емоционалните функции во заедничкото решавање на истражувачки (креативни) едукативни задачи.

Преку читање на списанија,примена на добри практики од прирачниците , употребата на аудио и визуелните  материјали , кај учениците се развиваат читачките и работните навики, но се гради и однос кон знаењето.Притоа ученикот се социјализира во духот  на општествените вредности. Сите овие печатени материјали го визуелизираат материјалот што се изучува и придонесуваат за негово рано меморирање и задржување во меморијата. Значењето на овие дидактички материјали е особено важно,бидејќи пропустите ,празнините и грешките  направени во основното образование,ниту еден степен на образование не може понатаму да ги надополни,бидејќи тогаш се развиваат најважните компетенции, неопходни за живот и работа во информациско,претприемачко и граѓанско општество.

 

Маја Давкова

наставник

ООУ„Даме Груев“ с.Ерџелија

Свети Николе