Категорија: Зборник 5

KRATKI ZAPISI KAO SPASONOSNI PUTOKAZI NA PUTU POVRATKA SOPSTVU

 

Kratka književna dela mogu da budu percipirana kao koncentrovani, esencijalni maleni svetovi, ili isečci svetova – katkada zanosni, osvešćujući, okrepljujući, uznemirujući, provokativni, vidarice ili bočice s toksičnom sadržinom.

U svojevrsnom interaktivnom uzročno-posledičnom odnosu između onih koji pišu i onih koji čitaju, i kraće i duže književne forme imaju svoje mesto na književnoj sceni i među čitaocima.  Uprkos ekspanziji kraćih književnih formi, moguće uslovljeno ubrzanim načinom života savremenog čoveka i njegovom preplavljenošću raznovrsnim informacijama koje nužno iziskuju selekciju sadržaja, poslednjih godina svedoci smo globalnog uspeha i dužih, romanesknih formi u nastavcima, i to među čitalačkom publikom raznih uzrasta. Uprkos krizi čitalaštva i stvaralaštva, književnost žilavo opstaje.

Čitajući, manje ili više dosledno, predano i zainteresovano, dela nekoga pisca, ili određene tematike, forme – produžavamo i produbljujemo osobeni susret sa književnošću. Boraveći u tom specifičnom, naročitom svetu književnih dela, istražujući ga iz raznih aspekata, a prema mogućnostima i svojevrsnom proviđenju i doprinoseći njegovom bogaćenju sopstvenim stvaralaštvom – nastavljamo taj kulturološki, civilizacijski, specifično ljudski domet i amanet književnosti.

U skladu sa rečima književnice Ivane Dimić da je “pisac ostrašćeni čitalac,” i sama sam pre svega čitateljka, doživotno “inficirana” i očarana čitalaštvom, a zatim i spisateljstvom.   Profesionalna izmeštenost i distanciranost iz direktnih književnih tokova, daje mi slobodu da ono što pišem, kada pišem, bude manje ili više snažno izniklo iz nekakvog iskustva, autentičnog doživljaja stvarnosti (koja može da bude i racionalna i iracionalna, iz sfere svesti, podsvesti).  Retko pišem namenski. Češće se delo koje napišem manje ili više “uklapa” u koncepciju i tematiku određenog književnog konkursa – te spram toga bude objavljeno, ili ne, u kraćoj, ili dužoj formi.

Zapitanost i dilemu, a moguće i ambivalentan odnos prema zadatoj formi, svojevremeno sam iskazala kroz kratku pesmu “Sakaćenje”. Iako se pesma svojom dužinom uklopila u ograničenu formu od 32 stiha, neretko propisivanu na savremenim književnim konkursima, ona ujedno izražava bunt autorke protiv takve vrste “sakaćenja” i “ukalupljivanja” umetničke slobode. To bi, moguće, ujedno predstavljalo stav prema raznim vidovima (društvenih, unutrašnjih) nesuvislih uslovljavanja i ograničavanja. Ipak, to nikako ne znači i otpor prema kratkoj književnoj formi. Naprotiv, kratka dela, pored svoje književne vrednosti, neretko predstavljaju i spasonosne putokaze, malene dragulje na putu povratka sopstvu i suštastvenom.

 

SAKAĆENJE

Kako osakatiti pesmu

na 24

28

32

stiha?

 

/OPREZ: sa svakim retkom broj stihova raste!/

 

Množe se međusobno,

uvijaju i ukrštaju

stihovi

nezainteresovani

za rime i brojke.

 

Da l’ oštricom noža vodom zatupljenom

k’o što tortu rasecam

štedljivo

na rođendanskom slavlju?

 

Il’ k’o hleb, jedini, ubajaćen i krut –

jer ubogi koriste sve

i ništa nije za bacanje?

 

Kako iskasapiti delikatno telo poezije

da u kalup može da bude ugurano –

amputirati joj ruke?,

noge?,

odrezati kosu,

lišiti je snage,

skratiti joj jezik?

 

Ukalupljenu pesmu zatim

kako doživeti kao svoju?

Autentičnu,

iskrenu,

slobodnu,

rečitu

i neophodnu?

 

 

Mirjana Kiževski

 

KRATKE KNJIŽEVNE FORME

 

Ovo je samo moje viđenje pomenute forme – nemojte mi zameriti ukoliko se

ono ne poklapa sa Vašim.

Kratke književne forme su kratke priče koje uglavnom imaju jednu temu, jednog

glavnog junaka i nisu naročito komplikovane. Ne volim ni dela ni karaktere koji

„pričaju“ mnogo, a ne ispričaju ništa i iz tog razloga pišem baš ovakve, kratke,

književne forme. Smatram da je velika veština da se misli i osećanja (bila ona, lepa,

ružna, teška…) sažeto iskažu ili stave na papir baš onakva kakva jesu; da pritom

ne izgube svoju draž i emociju. Koliko Vam se puta desilo da Vas nečija kompaktna

misao dirne do srži? Da Vas pisac sa druge strane papira pogodi „u centar“ samo

jednim svojim zaključkom?

U poređenju sa romanima i novelama, kratke književne forme su jednostavno[1]kratke. U njima nema suvišnih opisa, teško da će čitaocu preneti „miris“ određene

situacije, kao što to čine romani, pa na dvadeset stranica opisuju kako je mirisao

čaj od kamilice nekog zimskog jutra. One čitaocu ne ostavljaju previše prostora za

maštu, već imaju jasno određen zaključak.

Ljudi koji preferiraju kratke forme su ili jako dobri govornici i komunikacija im je

jača strana, zato što se sagovorniku obraćaju jasno i razumljivo ili stidljivi i nerado

govore, pa im je (prirodno) lakše da se to svede na nešto kratko. Ja se često

zaletim pa preterano uđem u detalje i kada priča izgubi smisao do te mere da

nema povratka-obrišem sve i počnem iz početka.

Još kao dete me je mama učila da jasno kažem šta hoću, zašto sam ljuta i šta me

boli, što je pomoglo da se nesporazumi i konflikti izbegnu, nesigurnosti i

nedoumice reše i da se ostvari dobra komunikacija. Vođena time, težim da mi reči

uvek budu takve – kratke i jasne.

 

Nataša Sperlić

 

O STVARANJU KRATKE PRIČE ILI

KAKO DA JEDNOSTAVNO NE BUDE BANALNO

 

Jedna od najupečatljivijih rečenica koju sam upamtila sa predavanja na Uvodu u filozofiju na prvoj godini studija na Filološkom fakultetu u Beogradu, davne 1988. godine, bila je „Do jednostavnosti se treba uzdići“. Zaista, jednostavnost je „težak posao“, ne mislim pritom samo na književnost, već i na druge umetnosti, pa i jednostavnost življenja, ili možda na jednostavnost oblačenja, ishrane, a da se pritom, i to je najvažnije, ne pređe u banalnost.

Kratka priča kao žanr zahteva od nas da stvari pojednostavimo, pre svega jer nas ograničava prostorom. Ako smo ograničeni na jednu stranu formata A4, brojem reči ili karaktera, da li to znači da se moramo ograničiti i mišlju? Svakako ne. U tom smo slučaju ograničeni jedino dužinom teksta pa pristup pisanju mora biti drugačiji. Dakle, pošto misao ne smemo sputati u stvaranju, moramo svesti izraz na jednostavan oblik. Pri tome jednostavnost izraza, pre svega, podrazumeva jezičku preciznost, nikako odsustvo jasnoće ili značenja ili sugestije. Jezički precizna rečenica je u ovom slučaju ona kojom jasnu nameru pisca vidimo, čak i onda kada se od čitaoca očekuje da je „dovrši“. Dakle, to podrazumeva sažetost izraza, a da se ograničenost prostora nadoknadi pomoću metaforičnosti i asocijativnosti. Najbolji je primer za to verovatno Borhesova ili Pavićeva kratka priča, u kojoj su nedorečenost ponekad i odsustvo radnje, nadoknađeni otvorenošću značenja, tj. odsustvom hermetičnosti. Sa druge strane, zaokruženost sadržaja, kakvu imamo kod Kiša pokazuje da se kratkom formom može dati sadržina sa zatvorenim događanjima, ali otvorenim značenjima.

Pristup je, dakle individualan i tu je na autoru da eksperimentiše sa sadržinom i formom, da dopusti sebi da se u prozi ništa ne događa, a da se radnja ipak vidi.

U priči „Bal pod maskama” (autorke Tatjane Milanović), koja je cela u dijaloškoj formi, dijalog je jednostavan, kolokvijalan. Radnja je svedena na minimum: dvoje razgovaraju na terasi dok se u pozadini čuje zvuk valcera. Ako se zadubimo nad dijalogom koji ova dva lika vode, saznaćemo da se u životu mlade Natalije mnogo toga desilo, pre, ali i u toku realnog dešavanja radnje priče. Dešavanje se, dakle, u ovoj priči ne prepričava, već nagoveštava. Psihološko stanje lika takođe, a ono prati uzlaznu putanju do konačnog razrešenja u poslednjim replikama. Natalija i Dušan, koji su se uneli u ulogu prisutnih na balu u otmenoj kući sa prelepom baštom, dok se Natalija jedva kreće u balskoj haljini koja je sputava da napravi jednostavan pokret, postaju ponovo ono što jesu, dvoje mladih razočaranih događanjima, koji se osećaju neprijatno u tom okruženju. To je svakako postignuto asocijativnošću i fragmentarnošću, jer za prepričavanje nema prostora, i sasvim je nepotrebno. Pritom je sama situacija, bal pod maskama, istovremeno, vidimo u raspletu priče, alegorija.

Isti ovaj tekst bi se vrlo lako preveo u kratku dramsku formu i ne bi, naravno, ništa izgubio od svog značenja. Naprotiv, reditelju bi bila otvorena vrata da eksperimentiše i dogradi dešavanja i psihološko stanje likova uputstvima koja bi dao glumcima, a scenografu i kostimografu da se igraju. Ovako, u kratkoj priči, čitalac će morati sam da dogradi ono što je izostavljeno, a jasno nagovešteno.

Dakle, dok god jednostavnost ostavlja prostora da se o rečenom premišlja i ostavlja otvoreni prostor za dograđivanje misli, ona je svoju ulogu ispunila, spasla nas je banalnosti.

 

Tatjana Milanović

   

  

 

 

PRIČA O PRIČI

 

Kratka književna forma (poezija, proza, esej, drama) je idealan način za traženje autentičnog izraza i za ,,lečenje’’ ega pisca. Zahvaljujući pedagoškom radu sa umetnicima i neumetnicima došao sam do zaključka da je ego neprijatelj kreativnosti. To znači da kratka književna forma daje mogućnost da se bavimo stvaralaštvom bez ega. Ovaj pristup podseća na varijantu umetnosti bez umetnosti koja harmonično spaja u jedno svesno i nesvesno.

Imam utisak da i dalje učim o tome kako nastaje priča i možda to nikada neću ni naučiti. Ovo traganje je tako neizvesno i uzbudljivo, jer priče stanuju tamo daleko i dolaze po sopstvenom nahođenju da pomognu piscu da uhvati bar na tren (ne)uhvatljivo vreme.

Na jednoj strani, pisanje kratkih priča je slično slikanju perom na svili, uz rizik da se zbog ponovljenog pokreta pera uništi slika. Na drugoj strani,  početna verzija se dorađuje izbacivanjem poneke reči u nadi da će se tako pojaviti ona – Priča. Neko je nekada rekao, ali niko nije porekao: pisati tako da rečima bude tesno a mislima široko.

 

Milan Mađarev

KRATE KNJIŽEVNE FORME

 

Književne forme u koje spadaju crtice (minijature), kratke priče i kratke pjesme, zahtijevaju jednu temu, koju bismo trebali zaokružiti u kratkom tekstu. One traže od autora jasnoću izraza u iskazivanju tematike. Radnja gotovo uvijek počinje ”in medias res” (u središtu zbivanja), pa se i okolnosti te radnje trebaju objasniti u kratkim crtama. Ideja mora biti jasno iznesena, jer priča nikako neće podnijeti raskošan stil izražavanja, nikakve pretjerane opise, pojašnjavanja niti uvođenja sporednih radnji. Ove književne forme traže jasnoću, energičnost i fokusiranost na jednu temu, jednu ideju i tek pokoji lik.

Iako su nastale u davna vremena, ove forme nastavljaju da žive, danas sve više i više. U posljednje vrijeme sve češće su zastupljene u raznim natjecajima organizovanim od strane pojedinih izdavačkih kuća, udruženja neovisnih pisaca i grupa u našem regionu i puno dalje, širom svijeta. Ne postoji usaglašen naziv za ovu vrstu književnih formi, pa ih pojedini teoretičari književnosti nazivaju kratkim književnim formama, drugi jednostavnim oblicima, a neki pak kratkim govornim oblicima. Dužina ovih formi varira od jedne rečenice, kojom mogu biti iskazane, preko kraćih pjesama, pa sve do onih dugih pjesama. Pisanje kratkih književnih formi je poput sprinta. Ali i za taj sprint morate biti dobro istrenirani. Morate se jasno usmjeriti prema cilju i do njega doći što brže, a da se pritom ne zapletete, zapnete i ne padnete. Od svih kratkih književnih formi u književnosti su najviše zastupljene kratke priče.

Pisanje kratkih priča može biti odlična vježba za pisce početnike, a pogotovo za one koji žele vidjeti koliko puno toga mogu izreći u malo riječi. Međutim, treba imati u vidu i ovo. Bez obzira koliko pojedinci mislili da je jednostavno napisati dobru kratku priču, griješe. Iskusni pisci će to lako uraditi, ali oni početnici, za koje se preporučuje pisanje kratkih priča u samom početu njihovog književnog izražavanja, mogu vrlo lako da se upetljaju u mrežu svojih misli i pretrpanih rečenica i kao rezultat svega dobiju – ništa!

Kratka priča – što je zapravo ona?

Kratka priča je kao atom. Energija sabijena u malom, koja te može razvaliti u trenutku. Bliska je životu. Način pripovijedanja i izlaganja stvari jednak je onom u svakodnevnom životu. Kratka priča je kao kratak, možda i slučajan susret, u kojem želiš reći nešto što ti je važno i produžiti dalje. Ona te vodi po samome sebi, baca po svijetu i drugim svjetovima. Kratka priča, odnosno književnost u svim svojim formama, paralelni je svemir, svijet u koji se možeš sakriti od svih i svega, otkrivati sve i svašta.

Što se tiče mojih kratkih njiževnih formi – kratkih priča i pjesama,  sretna sam jer su me odvele na razno razna natjecanja zahvaljujući kojima sam upoznala mnogo ljubitelja pisane riječi, kroz njihove tekstove i stihove saznala puno toga o njima, a istovremeno bila oduševljena jer su moje priče i pjesme putovale svijetom u međunarodnim zbirkama, moje ime tamo pisalo a ja i dalje mislila da sam neki anonimus… Prije dvije godine prvi put sam učestvovala u natjecanju za najbolju kratku priču od tačno 357 riječi, ni manje ni više, koje je organizovalo Udruženje nezavisnih pisaca Srbije. Bio je to pravi izazov za mene. Napisala sam priču ”Zvuk upozorenja”, poslala je i…nije bila najbolja, ali se našla među najboljim i bila objavljena u časopisu ”Književne vertikale”. Bila sam presretna. Nakon toga, učestvovala sam i u narednim međunarodnim natjecanjima od strane istog organizatora i moje kratke priče : ”I udarac može izmamiti osmijeh”, ”Konačno smo svi isti” i ”U doba Corone” našle su se u međunarodnim zbirkama kratih priča sa tačno 505 riječi, a onda ponovo u dva navrata, sa 357 riječi, i svaki put sa novom temom.

Zahvaljujući svojim pjesmama, između ostalog, našla sam se i među poetama širom svijeta zahvaljujući humanitarnoj organizaciji Every Child Life Line Foundation iz Australije, pa putem malih donacija svi mi pomažemo siromašnoj djeci svijeta, a naša imena sa našim pjesmama bit će urezana u međunarodnu višejezičnu Antologiju pjesama ”Rivers of Love”. Zar to nije divno?!

 

Azemina Klobodanovć

Bosna i Hercegovina

 

ШТО ЗА МЕНЕ ЗНАЧАТ КРАТКИТЕ КНИЖЕВНИ ФОРМИ И КОГА ГИ КОРИСТАМ ВО НАСТАВАТА?

 

За повозрасните генерации, особено за оние кои завршиле во образование како учители, читањето и пишувањето им било и сеуште им е дел од животот, некаков сопствен терен на кој се чувствуваат сигурни, самостојни и свои.

Мислам дека книжевноста изобилува со дела кои би можеле да ги оквалификуваме како наука. Тема во тие дела е животот на некој значаен научник, некоја природна појава, настан, експеримент, парадокс и др.

Книжевно – научните дела имаат особини од книжевноста и од науката.

За ученици од основно образование, особено се важни книжевно – научни кратки форми бидејќи се одлична подлога  за  поттик на развојно говорно изразување,
развој на мислење, логичко и критичко мислење и заклучување, разбирање на природните појави и закони, учење и восприемање информации на
поинтересен начин.

Кратки книжевни форми создаваат пријатно чувство, даваат леснотија на материјалот, поттикнуваат на разговор и делуваат мотивирачки, а самите налагаат јасни, куси искази без многу описи и се лесни за прераскажување.

 

На научните теми не им прилега раскошно опишување, појаснување ниту воведување на споредни додатни елементи. Тие инсистираат на јасност, енергичност и фокусираност само на една тема, една идеја и по неколку ликови,
во зависност од тоа што сакаме да постигнеме.

Често користиме есејски прашања и одговори кои се однесуваат на некој научен проблем, закон или појава. Дневник или портфолио на ученик или наставник исто така би ги сместила  во кратките книжевни форми. Дневникот е искрен и непосредно напишан, со место, датум и опис на секоја случка во текот на едногодишното и/или повеќегодишното работење. Всушност претставува лична историја на настани и постигнувања, а формите на изразување можат да бидат најразлични, во вид на песна, слика, расказ, само податок со датум и наслов на случката.

Понекогаш ја  користиме биографијата како кратка книжевна форма, кога по некој повод сакаме да му одадеме чест на наш колега па пишуваме за спомени користејќи докази од училишен дневник или од албуми со стари фотографии. Правиме интервјуа со колегата за кого пишуваме биографија и со неговите соработници. Биографиите се исклучиво вистинити и ништо не измислуваме или додаваме, секој исказ е поткрепен со доказ. Дали со користење на народни приказни, митови, легенди, анегдоти и/или по некој виц. Се со цел полесно да се совлада градивото и да остане во трајните сеќавања на учениците.

Првите чекори на било каков напис се најтешки, колку и да сме инспирирани или сме со желба нештата да ги претставиме што поедноставно и поразбирливо. Битно е да одредиме со која намена го пишуваме текстот, колку ликови ќе ни бидат потребни за да ја претставиме најоптимално содржината за да не биде заморна, но ни сиромашна. Кога ќе ги одредиме потребите, веќе ќе е полесно, ќе дозираме со одземање или додавање, особено ако оние за кого пишувате се тука покрај вас и веднаш истото можете да го проверите.

Примери од форум театри, биографија, училишен весник:

“На бродот Земја не постојат патници – сите сме екипажот” – link (http://skr.rs/z7rX)

“Големи волшебства од мали волшебници”, форум театар – link (http://skr.rs/z7rc)

“Од дневникот на една учителка”, биографија  – link (http://skr.rs/z7r8)

“Портфолио”, дневник на работа во еден проект – link (http://skr.rs/z7ri)

“Цутови”, училишен весник –  link – (http://skr.rs/z7rm)

“Мојата татковина – Лешок”, репортажа – link (http://skr.rs/z7rN)

“Шарко и Жапко го спасуваат светот”, песна – link (http://skr.rs/z7rG)
Уште многу примери, описи на демонстрации и експерименти,
трудови на тема наука, екологија и инклузија.

Аида Петровска, наставник по физика, ООУ “Димитар Миладинов”, Скопјe

 

ПОЕЗИЈА ЈЕ НАЈСТАРИЈИ ОБЛИК КЊИЖЕВНОСТИ

 

Као културни посланик, песник и причеказац , своју мисију  сам започела у раним данима детињства, када сам све што се дешава око мене бележила у дневник. Необични догађаји који су обележили детињство, навели су ме касније да те управо кратке форме са страница дневника преобразим у форму поезије.

Приступ поезији изједначавам са парфемом који свако од нас користи, где есенцијална вредност упакована у бочици поезије нуди петско-поручни план,тако  да читаоца наведе да осети мирис душе. У многим песмама надахнута сам вером, љубави , миром, мотивским подручјем, стаништем , топонимима којих нема на картама(а који се затире и заборавом  полако брише) .

Вођена поетско-духовном кованицом „небосклон“  (и као небеско станиште и као тежња небу ) , кроз смисао хоризонтале и вертикале  као знамен времена, кроз своје песме и приче водим читаоца у правцу,  где својом реалном и симболичном вишезначношћу недвосмислено упућујем га на универзално земаљску -небеску причу о смислу постојања човека као духовног бића.

Песник мора да је у константном опшетењу са другим људима, природом .Он скупља мисли,осећања, и све претаче у неки узвишени језик. Песник је гласник у овом свету,јер он једино осећа и дужност му је и да крикне у име свих оних чији се вапај не чује. Много пута поезија је противуречна стварности, јер песник улази у суштину која га лечи, обогаћује и доноси му лепоту писане речи.

Поезија је најстарији облик књижевности, тако да поред сликарства, музике  и вајарства представља једну од најстаријих форми уметности.  Најстарија записана песма  „Еп о Гигамешу“, наводи нас да ми у ствари у нашој крви имамо честицу која нас тера да пишемо и остављамо траг у времену.

Поезија је форма на коју реагујемо срцем да ли писали љубавне, родољубиве, мисаоне, сатиричне, хумористичке песме.

Као што сви други занати користе разне алатке у свом стварању , (сликар- четкице, платна, боје , музичар-ноте и инструменте , ковач- гвожђе , пекар-брашно, воду) тако и  песник има своје мисли као најважнији алат.

Мисао „Увек буди песник, па чак и у прози“ (Шарл Бодлер), навела ме је на путању кратке књижевне форме где стојим као уметник-сликар  који својим мислима осликавам сваки призор и осећање, тако да читаоца стављам у некој врсти медитације.

Кратком књижевном формом, могу рећи да се служим интуитивно, са назнаком да постоји нешто чему се дивим и као таква осликавам свој идентитет.

Током читања свих књижевних форми које нам се нуде на друштвеним мрежама, много пута аутора изазовем на двобој мисли (што ми се и десило, јер сам сада аутор у једном од издања Часописа Хоризонт  из Земуна.

И поред тога  што до репрезентативних издавача се тешко долази, јер је маркетинг данас мерило нечије успешности, при том  поезија се ређе чита, ипак пратим себе на свом путу и остајем доследна свом писанију.

За период од неких 20 година, док сам  се активно  бавила писањем имам око 2000 песама забележених, али и не објављених. Публиковање тих песама , започела сам уназад пре десетак година  у разним зборницима ,стекавши публику ,која ће кренути са мном на заједничко путовање које је чекало  тренутак ,( приоритет ми је био одгајање три ,сада момка) , да коначно у пуном сазрењу објавим прву збирку песама „Кћи дивљине“  , која је угледала светлост дана  у октобру месецу ове године. (а требала је изаћи крајем прошле године, проблем издавач).

Друга збирка песама  „Преображај у дивљини “  излази  из штампе за неких 15 дана и она је наставак  поетског  оцртавања са главним мотивом дивљине  у коме лирски сликам преображај  душе на  ходочашћу од топлог дома до „дивљине“ ,питомине , улажење у светове дууше кроз ход као симбол слободе, да бих читаоца навела на враћање коренима човека  и душе на путу ка Богу.

Излазак једне за другом у веома кратком року није напад, већ потреба да  почетком 2022.године изађем у јавност са трећом збирком која ће бити  врхунац  кроз созерцавање  у циклусу духовне поезије , којом ћу пловити кроз целу годину. У плану је и објављивање једног романа, што наводи да сам успела изаћи из кратке књижевне форме, при чему наводим да ћу остати доследна стилу писања и бављења краћих књижевних форми, било кроз поезију или прозу.

 

Вера Радосављевић

Србија

 

КЊИЖЕВНО ДЕЛО КАО БИТАН МЕДИЈ

 

КЊИЖЕВНО ДЕЛО КАО БИТАН МЕДИЈ У НЕГОВАЊУ

И ПРЕНОШЕЊУ ХУМАНИХ ВРЕДНОСТИ

Порука лепоте и љубави као порука вредности

у делу Владе Урошевића и српских писаца за децу

Резиме: Неговање и промовисање хуманих вредности у књижевно[1]сти једно је од примарних начела. У самој дефиницији књижевности, од

првих теоријских утемељења до данас, садржане су основне вредности и

опредељења, као и циљеви ове креативне особине људског бића, ако се

имају у виду квалификације: поука и забава. Из једне, као и из друге те[1]жње, креативно и стваралачки преносе се и показују основне вредности

друштва и човека у њему. Могућности овакве врсте дистрибуирања хума[1]них садржаја и вредности далеко су примамљивије, племенитије и прихва[1]тљивије од догматских принципа појединих дисциплина које се баве слич[1]ном проблематиком. Између осталог, то се потврђује и тиме што се

језик, структура и слика књижевног дела доживљавају емотивније, и

што се таквој поруци више верује.

Персонификована стварност, као и визија о невидљивом а могу[1]ћем, чини књижевно дело постојаном пратећом човековом духовном су[1]штином. Нарочито се у овом контексту препознаје дело које за актера

има дете или бића блиска детету.

Рад ће се бавити фантастичним, бајковитим, тј. маштовитим

светом, најпре у књижевности за децу, третирајући компаративне вред[1]ности македонских и српских аутора.

Кључне речи: књижевност, хумане вредности, поруке, креатив[1]ност, деца.

Књижевно дело Владе Урошевића припада кругу македонске

књижевности који се није мирио са просечношћу и конвенционали[1]змом, већ се укључио у савремене књижевне изразе, као што је и

створио свеже, веће и шире поетске просторе. У књигама поезије,

као и у прозном стваралаштву, Урошевић отвара путеве новог поет[1]ског израза у којем се осећа спрега са најсавременијим и модерним

Годишњак Учитељског факултета у Врању, књига III, 2012.

светским токовима. Неоптерећен лектиром, а са посебним сензибили[1]тетом, ослоњен је на митске и архетипске облике фолклорног миљеа.

Још на почетку свог стваралаштва Урошевић наговештава

иновацијску оријентацију, смело и аналитички проговоривши о оно[1]ме што је и тајна, и свеукупна човекова суштина.

Најпре поезијом, потом прозом, уврстио се у сам врх тада ју[1]гословенске књижевности. У едицији Савремена српска проза, бео[1]градска Просвета објавила је 1983. године књигу Лов на једнороге,

или у поднаслову: Нове приче о Емилији.

Приче су везане у романескну целину, додуше, не изразито

чврстом везом, већ лабавим преласком из једне ситуације у другу.

Оно што је заједничко јесте доживљај света девојчице Емилије, или

дечакова нарација – нека врста малог сневача који би могао бити не[1]ко друго (не и секундарно) лице самог аутора.

Приче су, наочиглед, слика реалности у одређеним времени[1]ма, просторима, околностима, а визија надреалног води у свет нео[1]бичности, свеједно да ли је реч о неком далеком простору изнад или

испод свакодневице.

Још једна интегрална веза у овом делу јесте прича о једноро[1]гу, тј. прича о једнорозима. Необична животиња, величине омањег

коња са лепом, мудром њушком, малом паперјастом брадицом, и

тамним, тужним очима; са спирално извијеним, млечнобелим јед[1]ним рогом, слика је чуда које се дало реткима. Емилија, девојчица

испуњена сновима, биће одабрана за једнороге. У причи Лов на јед[1]нороге Емилија ће имати ту моћ да привуче чудесне беличасте жи[1]вотиње, не би ли их успешније и са више насладе ловила деца, иза

којег ће следити ужас или усхићење.

Једнорог је попут синонима за нешто чему се тежи. Њега је

произвела, довела или вратила тзв. варљива постојаност свакида[1]шње свести. У питању су снови дужи од ноћи, стања у којима се

крајности додирују. Ту није реч о трајном душевном стању, већ о

тренуцима екстазе. У стању или сликама чудесног и необичног, не[1]ма осећање стрепње и страха, мада фантастика одређује своје посто[1]јање у додиру са непознатим. Надреалност и несвакидашњица у сфе[1]ри су слободе дечијег израза.

Деца у Лову на једнороге не сумњају, а у додиру са њима

Емилија је једно.

Андре Бретон је писао да све наводи на веровање да постоји

извесна тачка духа иза које живот и смрт, стварно и имагинарно,

прошлост и будућност, саопштиво и несаопштиво, високо и ниско,

престају да буду запажени противречно, проналазећи тако праву

слику за доживљај надреалног света.

Влада Урошевић, по Ђурчинову „загледан је у чудесне обли[1]ке и имагинативне опсене урбаног микрополиса (…) одлази у походе

звезданим пространствима, универзуму, астрополису, трагајући за

његовим митолошким објашњењима и значењима“ (Ђурчинов,

1978: 135). Оваква констатација Ђурчинова односи се, најпре, на по[1]етски свет Владе Урошевића, али и на његову фантастичну и надре[1]алну прозу.

Како долази до пријатељства или до јединства Емилије и јед[1]норога у прози Владе Урошевића?

То може бити и производ патолошке халуцинације. Оне могу

доћи као одбрана од осећања угрожености, што ствара особе или ли[1]кове који нису потпуно уобичајени, чији је карактер чулни, и оне

имају пун доживљај стварности. Оваква ситуација може бити и пси[1]холошка, али и социјална одбрана.

Код ове деце, нарочито код Емилије, мала је разлика од чул[1]не до унутрашње реалности. Диригована споља, њена душа, као и

њено тело, прихвата све што се уклапа у слику и нагон – то није су[1]протно од унутрашњег задовољења. Док се није срела са својим ЈА –

са освешћеним својим стањем, док није чула разлог зашто њена моћ

(или моћ сличних њој) привлачи једнороге, она није препознавала,

као што код ње и нису биле одвојене унутрашње и спољашње те[1]жње, чула. Емилија својим чулима види и осећа необично биће у об[1]лику једнорога. Група дечака, такође, види исто, само што нема моћ

„припитомљавања“, као што Мали Принц, добротом, љубављу, чи[1]стотом, има исту. Тако се код Боре Станковића чудесно биље јавља

ноћу само Биљарици; она је одабрана од Бога да га види.

И Емилијина родбина једним делом носи те дарове, зато и

има такав став према једнорогу; зато је једнорог у причи Једнорог у

задњем дворишту дошао код њих. Једнорози се не приказују свако[1]ме, као што их исувише различита природа или „општа природност“

код других одбија. Они су блиски са онима који имају „вишу те[1]жњу“. Та „виша тежња“ може бити у несвесном бићу човековом (ту

је и најчешће), те се тако та „веза“ испољава као извесна доза зајед[1]ништва – сличности, божанског јединства.

За њих се нарочито интересују и они, свеснији у групи: науч[1]ници и особењаци. Они, више интелектом и знатижељом, но нагон[1]ским чулом, такође имају вид извесне комуникације. Тако једнороге

спомињу врхунски умови и даровити људи, дакле, ретки, као што су:

Плиније, Исидор од Савиље, Леонардо да Винчи, Марко Поло, Аба

Саид… Они који су свој живот приложили, стварајући везу са чистим,

верујући у чуда; уживајући у непознатом, као и у даљине и тмине.

Кроз своја виђења или сновиђење многи необични сусрели су

се са једнорозима, а само девицама они дођу, наслоне главу у крило

и мирују задовољно. Само девицама. Само чистим девојкама као

што је Емилија. Зато је питање „да ли је девица?“ битно; без њеног

девичанства никада се не би могло приближити једнорогу, никада се

једнорог не би дао ухватити. Можда и не би био видљив! Код Еми[1]лије многа чуда долазе из сна. И једнорози код ње долазе из сна.

Она и изговара нешто што може бити решење те енигме: Мислим да

се све што сањам – догађа. „Сви њени снови дешавају се у празним

салама. Из њих је она улазила у уске ходнике, отварала врата све ма[1]њих и мањих одаја, заплитала се у унутрашњост некаквог комплек[1]сног здања, које ју је увлачило све дубље и дубље у своје тамно и

претеће језгро. Али она никада није стизала до њега. Пре но што би

прекорачила праг последње одаје, она је успевала да се врати у ја[1]ву… (…) И тада се пробудих – завршавала је она своју причу“ (Уро[1]шевић, 1983: 24).

Тако је и у причи Мала кутија, као што је варка и игра спе[1]цифично њено стање и у Летњој олуји и у Броду, названом Скопље.

Професоре, надарене као читаче звезда, Емилија дозива у овој дру[1]гој причи да дођу, да се врате, да слете. Само су ретки знали, као она

и дечак-наратор, заљубљен у њу, да су отишли у неповрат у једном

изненадном преокрету времена. „Моја рођака Емилија и ја ишли

смо кроз маглу, држећи се за руке, пратећи звук.“

Њих двоје, заљубљени, имају моћ која није блиска осталима;

даривани су за отвореност да приме другога, спремни да верују.

Прича Брод, назван Скопље завршава се речима: „Да ли сте ви, по[1]некад, у новембарским ноћима препуним магле, чули брод? Убедио

вас је да су далеке ствари одједном блиске? Зар не? Да ли и ви имате

осећај да се у тим тренуцима, плови? И да ће у следећем тренутку

додирнути, већ наслућени облик непознатог?“ (Урошевић, 1983: 69).

Видети скривено можда долази од Божијег дара или воље да

се открије правда и истина, да се сачува или роди љубав. Дечаци,

иако виде једнороге, имају жељу да овладају тиме што им је, на по[1]четку, даривано. Њихова се агресија и моћ претварају у супротност

од природне хармоније, а Емилија и њен рођак све прихватају, раду[1]јући се том, за њих, природном дару. Чак, када је схватила да ће ње[1]но девичанство избрисати све једнороге у том чудесном парку, у тој,

такође чудесној, ноћи, Емилија је спремна да, на неки начин, жртву[1]је своју чедност и своју чистоту, не би ли спасила преостале.

Тренутак освешћивања увек представља тренутак у којем се

открива простор широког нашег присуства у свету, општег, што ће

вратити Емилију у редовне токове и стања. Питање воље, исправно[1]сти, као и коначности, овде није толико битно, колико је битна идеја

да се пода рођаку-дечаку. Свакако да је и њихова емотивна веза пот[1]пуно чиста, као што је све око њих чисто. „Загрли ме“, каже Емилија

у тренутку највећег злочина – највећег лова на једнороге. „Не могу

више да издржим то убијање… То је грозно. Те животиње…“, спрем[1]на да не бежи, већ да примени „други начин“, свлачећи бесрамно ха[1]љину, спремна да се коначно пода. Ни то није могло без последњег

чуда, што би могла бити реакција или подсвести или савести. „Осла[1]њајући главе на прозорски оквир, притискајући њушкице на стакло,

гледало нас је неколико једнорога. Њихове лепе беле главе оцртава[1]ле су се на позадини блештавог плаветнила, у ноћи са месечином.

Они су имали главе остарелих фауна, наивна, скоро дечија лица, на

којима су браде биле као налепљене. Гледали су нас бескрајно ту[1]жним, молећивим очима, као да преклињу“ (Урошевић, 1983: 81).

Делимично се наслућује стање без изузетне страсти, јер је

њено ЈА као могући истребљивач једнорога, јаче од онога што би

дошло, или што ће доћи. Неутрализација нагонске тежње као да је

ствари вратила на почетак. Вратила их је тамо одакле ће свако живе[1]ти свој живот. Чуда у сну, обичности на јави. Зато су једнорози били

онако зачуђени и тужни, јер су осетили да се њихова комуникација

са реалним светом ближи крају. Као и сâмо њихово постојање. Вра[1]тиће се тамо где се велика срца заљубљених, знатижељних и зачара[1]них неће видети.

Питање живота у Лову на једнороге, као и питање будућно[1]сти, одвијаће се без фантазије, онако како се у мноштву и одвија –

непоетично. Или ће, можда, сан заменити јаву, претварајући и даље

Емилији лептирове и бубамаре у једнороге.

Све ове фикције или литерарни реалитети упућују на творач[1]ко биће Владе Урошевића, који у свом књижевном занату, као усу[1]ду, зна и за божанске законе, јер ослушкује сâму идеју апсолута.

Његова прича Лов на једнороге, као феномен истребљивања

чудесног и необичног, остаје као продукт свакодневне градске јед[1]ноличности или савремености – отуђености дечијег света, који је

осуђен да само изузетном маштом спозна далеке чудне звезде (као и

чудна бића, попут једнорога), или да их створи.

Не треба посебно апострофирати значај књижевности за децу

у целокупном психо-социјалном, историјском, а изнад свега у неза[1]видном тренутку за дете и за одрасле. Песничка имагинација често

је већа или виша од природне имагинације. Она се понавља у свако

доба. Гастон Башлар је писао да пронаћи суштину неке филозофије

света значи нужно наћи њен придев. Тако се стварају краћа и дужа

сањарења. Песник, како Башлар каже, зна где да тражи ту обећавају[1]ћу мапу света, „а да би на свој начин исказао шта су ти светови,

створени случајношћу, на граници између слике и сањарења, он се у

њих усељава“ (Башлар, 1969: 188). Песник из тог лавиринта снова

ствара свет, јер ослушкује сâму суштину.

Књижевност за децу једно је од ретких подручја које се отво[1]рено, искрено и чисто, као што је суза чиста, одупире неком инова[1]торском и агресивном, технолошком и хедонистичком односу чове[1]ка према природи.

Стеван Раичковић, један од највећих српских лиричара XX

века, може се узети као песник преко чијих се стихова ствара тзв.

позитивно посредовање. Његово дело, чак и оне књиге намењене де[1]ци или које говоре о детињству, не фокусирају се само на дете-чита[1]оца, већ излазе из оквира времена и старосне доби. Његове су песме

и приче општа слика стварности, макар оне стварности коју књи[1]жевност-литература носи, као тзв. књижевни реалитет.

Учествовање читаоца-детета у овом случају, у креирању чи[1]тавог тог доживљаја и живота јунака из дела и идентификација која

се намеће као лично опредељење, чини непроцењиву вредност пре[1]ношења порука и идеја. Ето васпитања! И, ето задовољства!

Тиме се остварују основни принципи уметности, па и образо[1]вања и васпитања, учења, ако хоћете: поучити, забављујући.

Стеван Раичковић не припада оним песничким епигонима ко[1]ји својом поуком намећу своју идеју. Кроз ово се дело иде тако што

он, ненаметљиво, узима за руку и води у амбијент где читалац није

пасивни посматрач, већ се уклапа и наставља ходање кроз духовну,

емоционалну, и осталу срж самог дела.

Један од значајних песника за децу у чијим се песмама проте[1]же хумана и тиха порука, доброта и вера у виши смисао, чије се пе[1]сме из природне поставке намећу као поруке са Извора Живота је

песник Лаза Лазић. Он, као и многи њему слични, поетиком потвр[1]ђује ону Гетеову мисао да „писац већ створено од Бога просветљава

личним умећем“. Цела Лазићева књига Покретни жбун, праслика је

небеске хармоније. У песми Љубав је истина, Лазић каже:

Љубав није прохтев, утеха, склониште,

лов, надмоћност, игра, размаженост, згода…

Љубав је рит диваљ, птичије станиште,

цвет, пехар наливен руменилом свода…

Љубав није одраз неке друге ствари,

замена, сан, вапај, бунило, причина…

Љубав је дисање мора, жишка жари,

рески дах планински, тиха месечина…

Тако је у песми љубав: пролећне кише ромињање / поверљи[1]вост њиве, мирис тамног бора, клас жита, саћ меда, врч вина, моје

биће исто с твојим од постања.

Прихватањем дела порука је остварена. Може се рећи и

индукција.

Бард српске књижевности за децу и веома битан тумач те

књижевности, Душан Радовић, пише следеће. „Када се говори о то[1]ме да ли литература треба или не треба да васпитава, под васпита[1]њем се увек подразумевају две-три етичке категорије а нико не

мисли о томе да учити децу да мисле и да се изражавају такође

представља врло важан педагошки задатак. Зашто би био мање ва[1]жан или више сумњив педагошки задатак него на лошим текстовима

учити децу да воле мајку или отаџбину? Ако смо научили децу да ми[1]сле, онда смо их оспособили да се сналазе у различитим животним

ситуацијама, не литерарним, него животним“ (Радовић, 1969: 121).

Ако се одвојимо од рационалистичко-позитивистичког виђе[1]ња чињеница и неприхватања такве тајне која се не може, чак ни ма[1]тематичком, ни физичком прецизношћу објаснити, моћи ћемо да

уђемо у снове и животе бајколиких бића Гроздане Олујић, као и код

великих светских мајстора оваквог чудесног простора. Ако, дакле,

поверујемо да постоји место у срцу јунака које производи само љу[1]бав, нећемо се двоумити између земље и неба, између моћи и немоћи.

Тишина и доброта бића у бајкама Гроздане Олујић честица је

из које настаје другачије биће, као што настаје другачији свет. Те

честице увек упућују на почетак, као што упућују на крај. Не може

се рећи на нестајање! Чак и када се сиво-сребрна главица маслачка,

сазрела за нестајање, отргне од тла, од земље, и када лети, бестежин[1]ска, према месецу и небесима – не престаје да живи. Пре ћемо рећи

да се суштински претворила у жељу, у другачије своје отелотворе[1]ње. Можемо чак рећи да су се поједини, поникли из маште самог

аутора, проникли у машти свога међубића, трансформацијом прене[1]ли у вечно. И отуда, као и одасвуда, сведоче о својој намери и жељи,

као и о својој чежњи, учећи да је борба за идеале тешка. Али, та те[1]шка борба једино и може да пренесе смисао у други живот, у поново

рођени сан или стварност, у васкрсли живот. Тако се васкрсава до

новог почетка, до опет оне честице, као могућности веровања и као

вредности живљења. Дете то боље види од одраслих. Зато су бајке

Гроздане Олујић, као и других писаца за децу, а које читају и одра[1]сли, увек ближе детету, јер детету није свест и сујета препрека за ве[1]ровање као и за промену. Оно ту „понуду“ уграђује у добро, као су[1]штинску вредност коју најпре препознаје. Зато су та мајушна бића

значајна: преко њих се прави простор добре постојбине душе, или

постојбине добре душе.

Можда, управо, то кретање, то премештање и веровање у

друго, у више!

О каквој се духовности може говорити ако се имају у виду

бића – предмети – појаве које писци за децу узимају за своје јунаке?

О оној духовности када је сваки предмет личност. То је, за[1]право, најсуштаственија тежња јунака у бајкама и у књижевности за

децу! Та борба за личност. За своју и туђу личност. Тежња за соп[1]ством код јунака израз је креативности, али и веровања. Израз је

својеврсне религије срца.

Лепота у бајкама поменутих писаца, као и у делу Владе Уро[1]шевића, мимо је себичности, охолости и гордости. Њу побеђује љу[1]бав, побеђује нежност и туга.

Књижевност за децу потврђује се као значајан медиј у цело[1]купној семантичкој тенденцији и вредности, носећи и преносећи

моћ едукације, доброљубља, милости, лепоте и преображаја. Улога

такве врсте медија далеко је сложенија и комплекснија, а снага нена[1]метљиво јака и трајна, трајнија од псеудодидактичности и псеудое[1]стетичности.

Као посредник, а често и као творац, књижевно дело немерљив

је чинилац у формирању свеукупне вредности људског бића.

Литература

1. Башлар, Г. (1969). Поетика простора. Београд: Култура.
2. Ђурчинов, М. (1978). Огледи и критике. Београд: Народна књига.
3. Радовић, Д. (1969). Привиди и симболи, Трагом дечје песме. Но[1]ви Сад: Змајеве дечје игре – Културни центар.
4. Урошевић, В. (1983). Лов на једнороге. Београд: Просвета.

 

проф. др Сунчица Денић

Учитељски факултет у Врању

КЊИЖЕВНИ ТЕКСТОВИ ЗА ДЕЦУ

 

КЊИЖЕВНИ ТЕКСТОВИ ЗА ДЕЦУ

КАО СЛОБОДНА ЛЕКТИРА

Резиме: У овом раду расправљаће се о књижевно-уметничким

текстовима као изворима лексике, симбола, граматичког система. Указа[1]ће се на врсте које програм предмета Српски језик и књижевност на мла[1]ђем основношколском нивоу предвиђа, као и на вредна остварења савреме[1]не књижевне продукције за децу. Циљ рада је да се путем интегрисаних

садржаја укаже на неодвојиву и нераскидиву везу између језика и књи[1]жевности. Одабрани књижевни текстови које ученици читају у периоди[1]ма слободног времена омогућавају дијалог са ауторовим текстом који

доприноси развоју мишљења, богаћењу духа и смисла за лепо.

Кључне речи: Књижевно-уметнички текстови, лексика, лектира.

Увод

Књижевни текстови представљају полазне претпоставке које

су везане за учење језика, богаћење лексике, уочавање симболично[1]метафоричних слика, хумора, игре и поезије. Језички слојеви књи[1]жевних текстова међусобно се прожимају и захтевају контекстуално

читање. Поред тога, основне вредности српског језика уочавају се и

сазнају из естетског смисаоног текста који мотивише децу на разми[1]шљање, усмени и писмени стваралачки приступ и способност кому[1]ницирања.

Феномен језика, а нарочито његов екстралингвистички слој

који чине акценат, емотивно-мисаона усмереност, мелодија и ритам,

представљају основу у процењивању значењских симбола и нивоа

садржаних у уметничком делу, посебно за децу. Речи у језичком

тексту откривају суштину и продиру у суштину. Без њих многа обја[1]шњења појава би пресахла, а духовност ишчезла. У речима књижев[1]них дела сачувана је традиција и култура људске цивилизације, го[1]вор љубави проистекао је из најдубљих осећања, отварају се слике

душа поколења и мудрости опстајања. Ове констатације, као и сли[1]ковитост и сугестивност уметничког говора показаћемо на примеру

поезије Десанке Максимовић и Мирослава Антића, с једне стране и

народног стваралаштва, с друге.

Годишњак Учитељског факултета у Врању, књига III, 2012.

Богатство песничке речи

Богата ризница песама за децу Десанке Максимовић опева

доживљаје детињства и детета, усхићења свеживотним и свеприсут[1]ним у космосу. Живот сваког живог створења, патње, персонифици[1]ране боли и радовања животиња, птица, биљака и још много ситни[1]ца које живот чине пуним и динамичним, заузимају важно место у

поезији за децу. Почев од збирки симболично-метафоричног насло[1]ва, као што су Река помоћница, Ветрова успаванка, Пролећни са[1]станак, Росне руковети, Шумска љуљашка, Чуда у пољу, Сунчеви

поданици, Птице на чесми, Златни лептир и Дете у торби, до бајки

и прича, песникиња ниже стихове исклесане руком доброг мајстора

певача. Открива тајне срца и душе природе, разгрће мрачне шумске

ходнике, проналази у њима скривене горске потоке и разуме гргоље

воде, чује говоре цвећа и дрвећа, слуша како живот ниче у хиљаде и

хиљаде примерака.

Детињство проведено у ненарушеној природи Бранковине и

њени мириси најбоље ће се одразити у песмама које симболизују за[1]четак здравог живота и почетак једног новог сазнања природе. Кроз

изванредне описе река и шумских бистрих извора, кладенаца, врела,

вирова, росе којом се умивају птице и траве, водом која је животвор[1]ни сок, описом планина, шуме и цвећа, биља у њој – песникиња сва

своја чула дарује песми. Сва њена знања о постојању и животу на[1]једном оживе, успламте и ти огњеви рађају песму која слави живот

и лепоте у њему. Наводимо неколико стихова као доказ претходној

тврдњи:

Ја волим скровити живот шуме,

никад не знаш отров у којој је бобици,

никад не знаш шта паук шумски уме,

нити шта коњиц ветар носи у зобници.

Ја волим живот шуме скровити,

никад не знаш где вију гнезда тајне,

не знаш где те чека извор лековити,

где ћеш наћи дрењина рујне колајне.

Игра духа и стваралачке маште, као и тежња ка узвишеним

сазнањима остварена је необичним везама речи, инверзивним стихо[1]вима, метафорично-симболичним и персонифицираним језиком пре[1]плетеним чудесношћу и фантастиком. Зато, док се читају њене

песме, осећамо: како се птице умивају, договарају, певају, ћућоре,

жвргоље, граде гнезда, одгајају младунце певајући им успаванке, и

бубице које воде опасну борбу за опстанак тежећи некаквом порет[1]ку. Ту је безброј гмизаваца и других животиња које се међусобно

разумеју, а њихов говор и проблеме и сам читалац разуме. Природа

пуна боја исказана поетском мелодијом и жива створења у њој нат[1]криљена су космичким догађајима. Све функционише у најбољој

хармонији: звезде су ту да прате шта се тамо доле, у најскровитијој

шуми догађа, својим сребрним сјајем осветљавају путеве залуталих

путника – бубица и птица. Уколико звездани сјај не може допрети

до живога света – ту је месец који се невидљивим мердевинама спу[1]шта до земље, ломи сенке и путеве. И ветар, који песникињи личи

на младог момка, развејава све снове када наврати у шуму или кро[1]шњу дрвета, а сунце – тај жути сунцокрет – својом топлотом зове

семе различитих биљака да избије из земље.

Игровни елементи и дете

Најлепше слике обликоване игром речи и разуђеношћу изра[1]за назиру се од песама у којима Десанка Максимовић открива своју

безграничну љубав према цвећу и биљкама. Животни хедонизам и

хуманизам избија из ритма стихова. То је пут којим нас песникиња

води ка чудима у која побеђујемо. Прекрасним и оригиналним мета[1]форама песникиња осветљава камене и загонетне пећине и у њима

крунисање цара патуљака круном каменог цвета, ноћно крстарење

патуљака у шуми и њихов труд да пронађу чашице каћунака из ко[1]јих би се напили воде. Асоцијације се нижу: отварају се змајеви дво[1]ри, назире се змај који „девојку под пазухом носи“. Ту је и змија

младожења која скида змијску кошуљицу како би се претворила у

прекрасног момка. Над свим тим чудним догађањима седи усуд,

скида звезде са неба и баца их у воду. Вода носи звезде, месец их

прати и плете своје руменкасте мреже како би уловио све оно што се

са висине може видети и чути. А када се створи привидан мир и све

заспи, зажуборе неке горске чесме које почињу своје ноћне песме

намењене вили која повија и љуља дете, намењене живом свету који

само ноћу проналази смисао живљења. Када се све светлости ноћне

угасе, ту је свитац који попут ноћног светионика проналази изгу[1]бљене путеве мравима и штурцима. У саму рану зору весели птичји

оркестри пробуде шуму, биљке, ветрове и воду. Поздраве месец и

звезде, ноћне чуваре и пошаљу своје песме које се ветром и водом,

као ехо, разносе свуда. Уочава се да специфичним стихом, тоном,

римом, асоцијацијама, ономатопејама и хиперболом песникиња

ствара доживљај, динамизира лирске догађаје и ситуације. Ритмом и

хармонијом успоставља се живот који се множи и оплођује, гради се

мост од реалности до мита и легенде, од бајке до дугих лирских мо[1]нолога којима се осмишљава живот у безброј облика и слика.

Немушти језик којим говоре животиње и биљке кроз песму

одувек је био човеку загонетан јер тај свет живи својим животом ко[1]ји се манифестује покретима, погледима. Своје болове и радости из[1]ражава само кликтајем, завијањем. Одлази са земље као што одлази

суза, роса или облак. Специфичним везама речи, епитетима који

красе стихове и строфе, динамичним глаголима и поезијом која го[1]сподари, песникиња је успела да симболичним језиком исплете и

преплете текст који не остаје само знак већ и са многим значењима.

Тим поетизовано-симболичним језиком ствара се игра којом се

остварује „радост срца“ и стиче мудрост.

Тајне и мудрости света које песник кроз игру речи саопштава

и које деца кроз сопствену игру прихватају исказане су кованицама,

неологизмима, асоцијацијама, контрастима, деминутивима, застаре[1]лим и заборављеним речима, тихим хумором којим се осветли поја[1]ва или догађај. На тај начин песникиња психологизира биљни,

животињски и неживи свет, указујући при том, младим читаоцима

сасвим необичну животну димензију.

Писци за децу својим стваралаштвом бране дете у одраслом

човеку, помажу да мали човек одрасте, као што је то чинио Миро[1]слав Антић у својим песмама. Звездасти снови и жеље, све лепоте

овога света живе својим посебним животом у поезији, домаштавају

се започете приче о детету, откривају тајне снова и сновиђења. Пе[1]сник пева: „Све се ређе усуђујем да изговарам речи јер увек значе

друго него што ја то желим.“ Оне (речи) наличе на бајку, пословицу

или загонетку. У складу са тим својим унутрашњим духовним зако[1]нима, Антић ствара песму и свестан је да је „највећа поезија трену[1]так када ниси свестан песме.“ Опозиција могуће-немогуће, присутна

у овом примеру, као и у другим, у потпуности је функционална, пот[1]крепљена игром симболичних речи и веза. Пронађена је азбука која

се увек изнова учи. Његове песме саме по себи уносе животно и пе[1]сничко искуство које је модерно конципирано и грађено, јер песма

је пут да се до личности дође. На том путу песник се бори за аутоно[1]мију – слободу деце. Изнутра је треба обасјавати невидљивом све[1]тлошћу која ће огрејати само истинске духове. То треба чинити

игром и маштаријама јер и у игри има озбиљности и истине. За пе[1]сника Антића игра је једна од највећих истина.

Посебна срећа за песника је говор и откриће речи. У њима је

лепота значења и звука. Његове речи увек другачије значе но што он

жели: „Ко зна гласове мисли, ретко када се оглашава гласом гово[1]ра.“ Зато песме личе на игру сна и јаве, веровања и надања, игре гра[1]на на ветровима. За песника су светови деце велики „јер да би се

истински волело, треба одрасти до детета“ – каже песник, као што

„нема малога човека и мале љубави“. Уметничким визијама писци

употпуњују тзв. празан међутекстовни простор мислима јунака и

њиховим доживљајима. Тиме откривају узвишено у обичном, ства[1]рајући асоцијације читалаца које богате језик, мисао и емоције мла[1]дог читаоца.

Симболи у народној басни

Много је слојева који су се током протеклих миленијума та[1]ложили те представљају подлогу за обнову сазнања и значења ове

књижевне врсте. Оно што се из предања може назрети и што је још

увек актуелно – то је језик. Иако има доста елемената архаичности,

бајковитости и фантастичности, слика створена у давној прошлости

остаје. Визуелни облик који је потекао из речи богати се путем јези[1]ка и његове неисцрпне моћи, омогућујући да се у њему пронађе

живот. Ко ће у њему наћи оно што ће га испунити, зависи од њега

самог. Али, наћи ће. И ученици ће, уз помоћ свог учитеља, а понај[1]више својом интуицијом, продрети у књижевни текст и себе обога[1]тити новим доживљајем, новом врстом мудрости.

Осим препознатљивих симбола који навиру из предања, могу

се у појединим појавити и бајковити. Такав је случај са предањем

Змија-девојка у Мрсињграду. Композиција – сасвим у духу бајке, је[1]зик и чудесне представе такође. Заплет намеће догађај из којег ће

потећи предање о девојци коју је отац проклео да се у змију претво[1]ри и чува благо све док је људско лице не пољуби. Визуелна пред[1]става проширује се духовном: девојка плеше у рану зору, пре сунца.

Такав чудесан призор видео је пастир, хтео је побећи, али исповест

девојке и молба да је спасе, задржала га је. Страх да пољуби змију

био је јачи од обећаног блага и лепоте девојке. Трипут је змија пола[1]зила уз пастиров штап, трипут ју је пастир стресао. Клетва којом је

отац проклео девојку, добија нове димензије: уклела је пастира да

му трипут опусти кућа. Он умире.

Иако је овај текст предања изабран као домаћа лектира за че[1]тврти разред, он има и своју дубљу филозофију и није у потпуности

из дечјег доживљајног света. У њему има фантастике, драме, маште,

говора, покрета, боја, звукова, светла, али и таме. У складу са могућ[1]ностима деце, открива се живот у својој сложености која рађа страх

да ће се, можда, угасити, нестати. Жеља девојке да сачува благо јача

је од страха који је створила природа – снежних неприлика. Из стра[1]ха се јавила потреба да се девојка преобрази у пређашњи лик. Живот

испод змијске кошуљице за њу је теснац, оквир који је спутава. Са[1]моћу ублажава повременим преображајем у девојку, али клетва је

присутна стално. Људски лик је елиминисан, говор је остао. Гово[1]ром она исповеда своју невољу. Кад јој се жеља не испуни, и она ис[1]пољава кобну и злу страну своје природе. Жели смрт човеку који је

из зачараности не може спасити, јер га спутава страх. Цика којом

змија испољава своју негативну енергију наговештава кобни крај. То

је истовремено и опомена да је живот велика борба. Текст отвара за[1]гонетне капије игре речи и игре за живот. Јунаци је нису размрсили.

Басна има дуги живот захваљујући својој непрестаној приме[1]ни у објашњењу мисли и догађаја који су везани за човека и чове[1]чанство. Уколико су њене примене нове и увек оригиналне, она

успешно продужава своје трајање и обнавља смисао и значење у за[1]висности од времена и услова развитка човекове мисли. Човек у ба[1]сни не треба да препознаје јунаке и догађаје из живота, већ својим

духовним бићем открива алегоричност казивања. Уколико се препо[1]зна догађај или јунак, басна губи своју првобитну лепоту, те књи[1]жевни текст постаје дидактички.

Басна је жанр са необичним јунацима: то су животиње и

предмети који говоре и имају сталне карактере. Иако су то животи[1]ње различитих врста, међусобно разумеју језике, успостављају

комуникацију, друже се, гложе; дијалогом подстичу развој радње.

Драматика и сажетост радње елиминисала је описе и портрете, ту је

акција која треба да се спроведе до краја. У самом центру читаочеве

и слушаочеве перцепције је текст који се одликује својом двоструко[1]шћу радње, или тзв. нивоима у радњи. Ови нивои доприносе успо[1]стављању поетичности која басну чини књижевношћу. Крај басне

представља сједињавање обеју равни које су се током развоја радње

јављале као супротне, противречне. Као у драми и епу, катастрофа у

басни представља психолошко пражњење, доводећи радњу басне до

природног завршетка. Претходна тврђења поткрепићемо анализом

басне Феникс и голубови.

Спољашња лепота узбуђује нарочито онда када је биће ње

свесно. Оно се поноси сазнањем да ће дуго гледати свет и чуда у ње[1]му. Такав је феникс који се сам излегао из родитељског гнезда. Пре[1]красно тело, крила, издржљивост, све је то спремно за стогодишњи

лет. Јато белих голубова, као нежни посматрачи, прилазе фениксу,

диве се лепоти и дуговечности. Прво питање које постављају – где

му је друг – открива психологију пркосног и осионог летача и у кон[1]трасту, дружељубивих грлених певача.

Дијалог, којим се две равни у басни приближавају и одмичу

истовремено, открива две супротне особине: жељу да буде сам и ду[1]говек, јединствен – то је жеља феникса, и жељу голубова да у дру[1]штву, песми и лепоти игре у лету испуне своје животе. Сазнање да

ће сто година летети сам, изазива сажаљење код дружељубивих пти[1]ца: О, несрећне на свету птичице! Како ли ће толико дуги и бедни

проживети и провести живот, и без брата, и без пријатеља, без

сестрице и без верна друга (Обрадовић, 1963:245).

Поента је симболично-поетска, прожета тугом и болом због

самоће. Не намеће се, сама се открива из кратког дијалога који је

функционалан. Појам лепоте је широк и различито се тумачи. Про[1]налажење смисла духовне лепоте најсветлији је животни чин. Голу[1]бови су умели да га пронађу.

Будном перцепцијом, читаоци млађег школског узраста, чи[1]тајући прозна и песничка остварења, откривају и оне лепоте које су

по много чему неухватљиве, суптилне, бесконачне у изналажењу ле[1]поте која утиче на развој духовног богатства. Снага генија писаца и

твораца народне књижевности допринела је открићу поетских еле[1]мената свевременског значења.

Закључак

Песник песмама пише и ствара разгледнице ума, мисли и се[1]ћања, промишљања, досезања до усијаног ума, до креације. Има тре[1]нутака када је свестан апсолутног себе, када тврди да уме да облику[1]је ватру длановима, хода по пени реке и океана. Умео је све то јер је

веровао себи и речима којима испуњава мисао, знао је да је незнање

веће од знања. Потпуно је у праву када потенцира да се огромна зна[1]ња могу наћи и у малим световима. Певајући о свему чега се дота[1]као, песник Антић се узвисио до оних који умеју да се одмакну

довољно и виде ствари изван чула, а да ипак живе у њима својим

животима и чулом свога духа обележе време. Антић је обележио

време јер је полазио од сазнања да је дух сваке речи којом је створио

игру, хумор, мисаоност шири од саме употребљене речи.

Мисао немачког писца Грима да је „у давна времена сваки

звук имао свој смисао и своје значење“ остаје важећа јер је свевре-

менска. Каже се да је реч магија, да се звук простире у етар својом

вишезначношћу и симболиком, не само у књижевном тексту, и да

има своју функцију. У књижевним делима за децу појмови и звуко[1]ви, тачни описи и кристализиране слике света задржане су језиком.

Језик и речи у њему не могу се описати, нити објаснити до краја, ма[1]кар колико синонима и симбола нашли, као што је то учињено тра[1]гањем по песмама поменутих песника. Изговорена реч, разговор

природе и птица, струјање ветрова и хука змајева осветљава човеков

дух и животни ритам који се осећа из стихова који симболизују не[1]исказану лепоту, радост, остављајући могућности различитог разу[1]мевања поезије и поетике писаца какви су Десанка Максимовић и

Мирослав Антић.

Књижевна дела за децу откривају најдубље садржаје живота

и значе сусрет младих духова са тим истинама које су често неухва[1]тљиве. О њима се пише да се досегне до лепоте која ће у младом

бићу пробудити мисао и изазвати естетско-емоционални доживљај,

саградити хармонију и бити зрнце мудрости у даљем животу и тра[1]гању (Смиљковић, 2009: 68). Књижевна дела, прозна или стиховна,

настала у срцу, исказана речима оживљавају, или живе свој други

живот у мислима и осећањима читалаца. За њих је то шаролики и

разнолики свет духова који траже тајне у лепотама, прижељкују да

из текста потече река догађаја, проговоре ликови. Речи, нарочито у

делима намењеним деци, постају шифре. Како ће их она дешифрова[1]ти, зависи од психичке конституције и културе читања, од тога коли[1]ко је понуђена естетска творевина блиска дечјем животу. Уколико се

успешно успостави дијалог између писца и читаоца путем текста,

утолико ће задовољство у трагању за смисленим лепотама бити веће.

Литература

1. Виготски, Л. (1975). Психологија уметности. Београд: Нолит.
2. Обрадовић, Д. (1963). Басне. Београд: Просвета.
3. Караџић, В. (1853). Српске народне приповијетке. Београд: Нолит.
4. Смиљковић, С. (2006). Ауторска бајка. Београд: Учитељски фа[1]култет у Врању.
5. Смиљковић, С. (2002). Настава српског језика и књижевности I. Врање: Учитељски факултет у Врању.

 

проф. др Стана Смиљковић

Учитељски факултет у Врању

 

КЊИЖЕВНА УМЕТНОСТ

 

КЊИЖЕВНА УМЕТНОСТ У ФУНКЦИЈИ

СТИЦАЊА РЕПЕРТОАРА ДРУШТВЕНИХ УЛОГА

ПРЕДШКОЛСКЕ ДЕЦЕ

Резиме: Рад се бави могућношћу и улогом књижевних текстова у

покретању игре и активности у предшколском васпитању. Теоријско по[1]лазиште у овом раду представља став да је основни елемент дечје игре

улога са радњама везаним за њену реализацију. Улога и с њом органски по[1]везане радње чине основну, даље недељиву јединицу игре. У том смислу,

књижевноуметнички текстови се анализирају са аспекта социјалног раз[1]воја личности, односно, стицања репертоара друштвених улога. У оквиру

овог теоријског полазишта садржај развијеног облика игре, који се може

очекивати на предшколском узрасту, не чине предмети и њихова употре[1]ба или промене које човек у њих уноси, већ односи меёу људима, који се

остварују преко радњи са њима. Из тог разлога, у раду се са аспекта улога

и симболизације стварности анализира садржај и сиже (фабула) уметнич[1]ких текстова који се обраёују на предшколском узрасту. На основу тога се

дају извесне методичке препоруке за одабир адекватних текстова када се

ради о реализацији задатака социјалног развоја предшколске деце.

Кључне речи: игра, улога, књижевност за децу, социјални развој,

предшколско васпитање.

Увод

Задаци предшколског васпитања и образовања остварују се

на одреёеним садржајима. Извори ових садржаја налазе се у науци,

уметности, систему симболизације и комуникације (нарочито у јези[1]ку). Захваљујући усвајању ових садржаја дете еманципује и уобли[1]чава своје развојне потенцијале који му омогућавају да успостави

однос са природом и другима људима. Иако су педагошке активно[1]сти на предшколском нивоу подељене у неколико васпитно-образов[1]них области, све заједно, посматрано у равни укупног васпитног

процеса, представљају посебан облик социјализације. Не улазећи у

Годишњак Учитељског факултета у Врању, књига IV, 2013.

разматрање односа васпитања и социјализације, својствено и једном

и другом процесу је еманципација или неговање укупних потенција[1]ла личности које у себи обједињују генеричке, друштвено-историј[1]ске и персоналне вредности. У овом раду се разматра улога књижев[1]не уметности са аспекта моралног или социјалног развоја личности

детета, који, поред осталог, подразумева усвајање одреёеног репер[1]тоара улога неопходних за сналажење у друштвеном свету.

У оквиру социјалног развоја, на нивоу припремног пред[1]школског периода наглашава се стицање специфичних облика пона[1]шања потребних за успостављање и одржавање друштвених веза.

Препоручени садржаји у оквиру оба модела (А и Б) припремног

предшколског васпитања истичу се самосазнавање, опажање и разу[1]мевање других, схватање односа меёу људима прихватање себе као

члана групе, разумевање социјалних појава и уочавање и решавање

проблема у социјалном контексту. У оквиру социјалне готовости за

школу у оквиру Модела Б, припремног програма, наглашава се: на[1]растање интересовања за социјалне норме понашања и активно[1]сти, формирање општехуманистичке орјентације у понашању, по[1]већавање способности вољног управљања својим понашањем и др.

За социјални развој личности предшколског детета, са аспекта

овог рада, посебно су илустративни и значајни циљеви и садржаји и

активности у оквиру васпитно-образовне области Упознавање при[1]родне и друштвене средине. Нарочите могућности за социјални раз[1]вој пружа реализација циљева у областима: човек као друштвено би[1]ће, рад људи, заштита животне средине, саобраћајно васпитање.

Већ је истакнуто да се предшколско васпитање, као и васпита[1]ње уопште, остварује уз помоћ усвајања или обраде одреёених садр[1]жаја из области науке, уметности и света симболизације и комуника[1]ције. За предшколски узраст нарочито су важни начини усвајања и

обраде датих садржаја. Ти садржаји су: игра, усмерене активности и

слободне активности. На овом месту поставља се питање покретања

игре и игровних активности.

Теоријске основе

Да би се правилније указало на значај књижевноуметничких

текстова за децу, потребно је указати на основне карактеристике

игре, њену суштину и врсте у односу на садржај, број учесника, ме[1]сту извоёења и др. Обим рада не допушта интерпретацију и анализу

свих теоријских полазишта у тумачењу игре. Овај рад афирмише по-

зиције когнитивистичког приступа и то оног аспекта који симболи[1]зацији у игри одреёују две функције: 1) функцију представљања

људских односа; 2) представљања социјалних односа који владају

меёу одраслима (према: Митровић, 1986:46). Кључни став овог тео[1]ријског полазишта је да садржај развијеног облика игре не чине

предмети и њихова употреба или промене које човек у њих уноси,

већ односи меёу људима, који се остварују преко радњи са њима.

Дакле, не човек – предмет, већ човек – човек (Ељкоњин, 1978: 27).

Када се ради о стваралачким играма, где спадају и игре уло[1]га, основни елементи ове врсте игара су (према Ељкоњину) тема или

сиже игре и садржај игре. У том контексту тема или сиже игре пред[1]ставља релативно стабилни елемент, а садржај игре се мења зависно

од узраста (постаје богатији), социјалних услова. На избор теме игре

утичу лично искуство и доживљај детета. У том контексту и треба

тражити значај и улогу књижевности за децу. Сличности измеёу

књижевности и дечије игре могу се пронаћи у ставу Виготског који

сматра да симболичка игра или игра улога представља машту у

практичном дејству, начин поимања и изражавања, екстериоризова[1]ну репрезентацију у виду радњи која доприноси ослобаёању ми[1]шљења од конкретних ситуација и формирању интериоризоване ре[1]презентације (према: Митровић, 1986:46). У оквиру предшколске

педагогије и методике васпитно-образовног рада, ради богаћења са[1]држаја дечје игре, наглашава се значај и улога помоћи одраслих

(васпитача) који причањем прича, показивањем, пружањем играчака

деци утичу да садржаји дечјих игара буду богатији и разноврснији.

С тим у вези, у оквиру Општих основа предшколског програ[1]ма (2006) наводе се следећи задаци васпитача у вези са игром:

– да се према игри односи као према водећој дечјој активности

– да што чешће у игри користи могућности за ангажовање

свих психичких снага детета

– да пружи детету све услове за спонтану и слободну игру

– да омогућава деци да се уживљавају у разне улоге које за

њих представљају симболе снаге и независности; да се емо[1]ционално празне и овладавају својим најдубљим осећањи[1]ма, обезбеёујући тако терапеутско дејство игре

– да организујући игре маште или игре улога, као и игре са

унапред прописаним правилима, пружа деци прилике за со[1]цијално учење

– да оплемењује игру доводећи је у везу са творевинама умет[1]ности и преносећи је у све медијуме који стоје на распола[1]гању зрелим ствараоцима.

Из наведених задатака васпитача у вези са дечјом игром, со[1]цијалним и укупним развојем детета, произилази и значај кењижев[1]ности за децу у васпитању предшколке деце.

У оквиру наведених теоријских полазишта у схватању дечје

игре, у вези са књижевношћу за децу, постоје истраживања (Мар[1]ков, према: Ељкоњин, 1978:25) која показују да свако литерарно и

уметничко дело не утиче на настанак игре код деце. Само она дела у

којима се у живој и доступној уметничкој форми описују људи и

њихова делатност, поступци и односи са другим људима, изазвала

су и изазивају код деце жељу да у игри реконструишу њихов основни

садржај. На тај начин дидактичке игре, читање и препричавање књи[1]жевних дела, упознавање деце са средином и друга занимања утичу

на појаву и развијање игре улога, само у случају ако су деца упозната

са делатношћу одраслих, њиховим поступцима и односима.

На тој основи произилази и значај књижевности за децу у

предшколском васпитању у оквиру, готово, свих области васпитно[1]образовног рада. Литерарна дела не чине основни садржај игре на

предшколском нивоу, али се на свим предшколским узрастима наво[1]ди драматизација, богаћење речника, културно опхоёење. Тако на

пример, у оквиру развоја говора, наводе се циљеви који се не односе

само на развој језичке комуникације, већ и на развој осталих компе[1]тенција личности детета. Имајући у виду да је један од основних

агенаса социјализације и језик, као средство симболизације и кому[1]никације, посебно се истиче значај књижевности за децу.

Најчешће књижевне врсте за интерпретацију на предшкол[1]ском узрасту су: басне, бајке, кратке приче, песме, приче о животи[1]њама и научно-популарни текстови (Смиљковић и Стојановић,

2009: 10).

Методичке импликације

Обзиром да игра има тему (сиже) и садржај, исти елементи

могу бити и критеријуми анализе књижевних текстова за децу. На[1]ведено стајалиште у одреёењу дечје игре, (игре коју симболизују

људске активности и односи меёу људима), као и њени кључни еле[1]менти (сиже и садржај), одреёују и критеријуме анализе књижевноу[1]метничких текстова за децу. Неодреёеност програма предшколског

васпитања и образовања, наглашена и у наслову овог документа

(Опште основе предшколског васпитања и образовања) где не по[1]стоје прецизирани садржаји као у смислу школских програма, ства-

рају извесне методолошке тешкоће одабира узорка књижевних тек[1]стова за децу. Наведене методолошке тешкоће условно су превази[1]ёене анализом литературе која је васпитачима доступна и која се на[1]менски публикује за непосредан васпитно-образовни рад. У том

смислу у раду се анализира читанка за предшколце и млаёе основце

Деца могу све што хоће (2004), у издању Креативног центра. У Чи[1]танци текстови су тематски подељени, измеёу осталог, на: Моје дру[1]штво и ја, Помажемо се, Моје тело, Шта осећам, Лепо понашање,

Љубав, Слаба страна, Шта ћу бити кад порастем.

У оквиру тематске целине Моје друштво и ја је песма Друг,

Симеона Маринковића у којој нема улога, али се истиче значај друга

и другарства у ситуацијама среће и туге.

Поред тога, ту је и песма Бране Црнчевића, Кад би мени дали,

која се може методички прилагодити циљу формирања општехума[1]нистичке орјентације у понашању, меёусобног разумевања, испоља[1]вања симпатије, емпатије, способности да се разумеју осећања дру[1]гих и реагује на њих на одговарајући начин. Песма, Два другара са

вашара Симеона Маринковића, може се искористити у оквиру раз[1]воја сазнања о породици, улогама и очекивањима. Народна прича

Голуб и пчела се може методички преобратити у однос слабијег и ја[1]чег и могућности њиховог узајамног помагања. У осталим књижев[1]ним творевинама јунаци су животиње: лисица, јеж, пас, рода и пред[1]мети: маказе (Клик Клик Клак). Оне се могу искористити приликом

упознавања са одреёеним делатностима. Иако су књижевни тексто[1]ви „појаве духовног карактера― (Дилтај), које се пре свега морају

тумачити, разумевати и третирати као општа добра, ипак је, процен[1]туално исказано, већи удео књижевних дела, чија је уметничка и по[1]етичка вредност неоспорна, али недовољно у складу са основном на[1]меном у оквиру тематске целине Ја и моје друштво. Нарочито, ако

се имају у виду уводне напомене у којима се указује на повезаност

анализиране Читанке са циљевима у основама програма и приручни[1]цима Корак по Корак 1. и 2.

У тематској целини Лепо понашање структура књижевних

дела указује на њихову примереност датој теми. Као на пример: Ле[1]по понашање, Чекај само, Неуредна девојчица, Инат, Зашто деца

чачкају нос.

У оквиру целине Шта ћу бити кад порастем, углавном су

песме са насловима који именују конкретна занимања, као на при[1]мер: Дечја песма, Нове игле, Весели Свирачи, Шта све деца знају,

Столар, Рудар, Берберин, Пекар, Цвећар, Шумар.

Последњи горе наведени песнички наслов примерен је садр[1]жајима и активностима васпитно-образовне целине Упознавање при[1]родне и друштвене средине.

У овим делима, у складу са основним теоријским полазишти[1]ма, теме су делатности људи, предмети и њихова употреба у оквиру

ових делатности, као и односи који се успостављају меёу људима

преко радњи са тим предметима. Дакле, ови текстови испуњавају

основне критеријуме игре која покреће на активност у складу са по[1]лазиштем овог рада.

Поред тога, у игри улога код деце старијег предшколског уз[1]раста значајно место заузима и тема рада, у складу са Основама про[1]грама. Отуд деца играју улоге разних професија: морнара, кувара,

шофера, космонаута, пилота и др. Игре постају сложеније и дуже у

погледу временског трајања. На тај начин игра улога добија карак[1]тер представе. Захваљујући искуству, богатијем фонду речи, деца

показују извесне улоге врло живо и повезано, па се у тим играма

запажају и зачеци драмске игре. Деца су способна да учествују у

сложеније извоёење драматизованог текста неке бајке, приче или

позоришног комада, што укључује поделу улога, употребу елемена[1]та декора и реквизита.

С тим у вези, у раду се афирмишу поједини комади, Такси

позоришта Драгана Лукића. Лица: таксиста, бака, саобраћајац, уну[1]ка, пас, мачка, људи и деца. У овој представи бака тражи места за

своје сапутнике, пса и мачку, које је као поклон наменила унуцима.

Чекајући баку испред зграде таксиста ствара саобраћајну гужву па

саобраћајац ступа у акцију и разрешава настали проблем. На крају

такси радосно путује градом (свира) и сви путници, на опште задо[1]вољство унука, стижу до одредишта. Ту је још и Девојчица са кор[1]пом у којој су лица: дечаци и девојчице, продавци воћа и поврћа,

купци. У овој представи доминирају односи из света одраслих и сво[1]јим примером пружају огромне могућности методичке примене у

свим васпитно-образовним областима. Једна од представа која је ве[1]ома слична са експериментима које наводи Ељкоњин је и Воз. У њој

су лица: Сима и Станко (шефови станица), Велика столица и чесма,

Ива и Пера, Јелена и Вера (вагони различитих класа), Мира и Јоца

(машиновоёа и скретничар) и дизач рампе. Овај драмски текст пру[1]жа неизмерне могућности методичке примене као покретачи актив[1]ности у свим васпитно-образовним областима у предшколском вас[1]питању.

Закључна разматрања

Наведени текстови се могу ефикасно методички искористити

као покретачи игре и усмерених игровних активности у свим вас[1]питно-образовним областима. Уместо да деца седе у круг по налогу

васпитачице која предлаже игру, деца могу слушати наведене књи[1]жевне текстове који би се касније искористили у реализацији поста[1]вљених циљева у оквиру планираних активности.

Ако се избор текстова у предшколском васпитању врши на

основу наведених критеријума, када с ради о моралном развоју, ови

текстови могу бити погодни за расправе о добру и злу, за просуёива[1]ње о сопственом и понашању других. Супротно томе, расправа о

текстовима издвојеним ван животног контекста, у којима се не пред[1]стављају улоге и односи меёу људима, могу се претворити у празно

моралисање. Такво моралисање изван контекста живота људи нема

никакво дејство на морални развој предшколске деце.

Сем тога, причање доживљаја о наведеним текстовима и њи[1]хова драматизација утиче на изграёивање богатог симболичког ре[1]пертоара у функцији развоја комуникацијских способности пред[1]школске деце, које представљају једно од најзначајнијих одлика

друштвености. Ту пре свега спадају различити облици вербалне и

невербалне комуникације. Меёу разним облицима комуникације

најзначајније место припада говору. Овакве ситуације, измеёу оста[1]лог, утичу и на богаћење дечјег пасивног и активног речника као и

на дубље и потпуније схватање значења речи. На основу тога, разви[1]ја се и способност прецизнијег поимања и изражавања сопствених и

туёих мисли и осећања. Сви наведени аспекти утичу на укупан раз[1]вој предшколског детета, а у склопу тога и на развој његове дру[1]штвености.

Мотивациони значај и улогу текстова који су у складу са

схватањем игре које афирмише овај рад (делатности људи и односи

меёу њима) може бити и предмет даљег проучавања са емпиријског

становишта.

Литература

1. Опште основе предшколског програма. (2007). Београд: Министарство

просвете и науке.

2. Ељкоњин, Д. Б. (1990). Психологија дечје игре. Београд: Завод за уџбе[1]нике и наставна средства.
3. Каменов, Е. (2006). Васпитање предшколске деце. Београд: Завод за

уџбенике и наставна средства.

4. Каменов, Е. (2006). Образовање предшколске деце. Београд: Завод за

уџбенике и наставна средства.

5. Каменов, Е. (1985). Методика васпитно-образовног рада са предшкол[1]ском децом. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
6. Матић, Р. (1980). Рад на развоју говора. Београд: ПФВ.
7. Маринковић, С. (2004). Деца могу да полете – Читанка за предшколце

и млаёе основце. Београд: Креативни центар.

8. Марковић, М. et al. (2006). Корак по корак 2 (Васпитање деце од три

до седам година). Београд: Креативни центар.

9. Митровић, Д. (1986). Предшколска педагогија. Сарајево: Завод за уџбе[1]нике и наставна средства.
10. Смиљковић, С. и Стојановић, С. (2007). Предшколска и школска лек[1]тира. Врање: Учитељски факултет у Врању.
11. Смиљковић, С. (1999). Ауторска бајка. Врање: Учитељски факултет у

Врању.

 

проф. др Синиша Стојановић

Учитељски факултет у Врању