Категорија: Зборник 5

  • Никола Д. Сарајлија – Македонски: Како станав Хаиџин

    КАКО СТАНАВ ХАИЏИН

     

     

    Јас и Хаику. Само два збора, толку мали и толку едноставни. Реченица поминијатурна од самото хаику. Чиниш, тука е сè јасно, не може да има никаква приказна. Но во некое замислено интервју со самиот себе би имало многу што за припомнување. Многу приказни или поточно повеќе прикази на една иста приказна. Сепак, сето тоа ќе го спакувам со помалку зборови во стилот на хаику.

    Мојата прва средба со Хаику нималку не беше случајна, но секако не била ни планирана. Се сретнавме минатиот милениум некаде во просторите меѓу праксата и теоријата на Зенот. Првично, повеќе љубопитен отколку посебно заинтересиран. Повеќе изненаден отколку восхитен од новооткриената поетска форма. Во неверување и предрасуди со вкоренетото поимање за поезијата.

    Мојот Пат до Хаику – каде започнува и каде завршува!?! При пишување автобиографија или студија, вообичаено нештата се изнесуваат хронолошки, но во секој друг случај допуштена е творечка слобода. Впрочем, раскажувањето од почеток би траело подолго, па подобро да почнам со крајот.

    Моето влегување во Светот на Хаику означено со мојата прва книжевна објава, повеќе експеримент отколку строго канонизирање. Резултат на мојата наклоност одреден период кон слободниот стих и кусите форми. Нестардизирани тристиси во духот на хаику и неколку класични четиристишија. Нешто како спој или пак судир на Западот со Истокот. Промени и спомени го здогледа светлото на денот во 1992 година во истата форма што ја имаше добиено десетина години порано, околу 1980 година. А впрочем, тие тристиси првично беа лирски моностихови и дистиси забележани некаде после 1970 година.

    Хаику ме најде мене токму во времето кога размислував што со овие лирски минијатури. Така се роди идејата за нивна преобразба во нешто ново и дотогаш непознато за мене. Тогаш недоволно интересно и привлечно за идавачите, веројатно ниту за читателите. Да, навистина, јас не го барав хаику, туку тоа ме најде мене. Сосема случајно се сретнавме во книгата Зен будизам и психоанализа на Патот започнат во детските, односно младешки години. Во време кога Македонија го прифати Карате коешто тогаш беше повеќе од спорт, и не само вештина. За некои тоа беше начин на живот. Можеме ли денес истото да го кажеме за Хаику!?!

     

    Никола Д. Сарајлија – Македонски

  • Марија ОБАДОВИЋ: КРАТКЕ КЊИЖЕВНЕ ФОРМЕ

    Марија ОБАДОВИЋ

    ОШ „Јован Миодраговић― у Београду

    КРАТКЕ КЊИЖЕВНЕ ФОРМЕ*

    Сажетак: Рад представља теоријски осврт на форме народне књижевности које су, у досадашњем проучавању, највише запостављене. Иако су

    настале у давна времена, ове форме настављају да живе, што кроз непосредну комуникацију, у којој су се одомаћиле, што кроз ауторску књижевност, у

    чијем се саставу често налазе. Не постоји усаглашен назив за ову врсту књижевних форми, па их поједини теоретичари књижевности називају кратким

    књижевним формама, други једноставним облицима, а неки пак кратким говорним облицима. Дужина ових форми варира од једне реченице, којом могу

    бити исказане, преко краћих песама, па све до дугих песама, у којима се поједине радње нижу у узрочно-последичном односу.

    Овим радом су обухваћене врсте кратких књижевних форми које су,

    од свих форми ове врсте, најпознатије просечном читаоцу. Свака врста, обухваћена радом, илустрована је примером из народне књижевности, а тамо

    где је то карактеристично, и из ауторске.

    Кључне речи: народна књижевност, традиција, кратке књижевне форме.

    Појам

    Кратким књижевним формама се могу назвати такве књижевне

    врсте које изворно припадају усменој књижевности. Међутим, једноставни облици су саставни делови многих сложених облика, епских и

    лирских песама, новела, приповедака, романа итд. На тај начин, изворно усмене врсте, уткане су у дела писане књижевности. Кратке књижевне форме се придружују и прози и поезији. То је из разлога што оне

    могу бити стилизоване и у стиху и у прози. Без обзира на то, ове форме

    свакако чине посебну категорију. Повезане су са свим осталим књижевним родовима и врстама, а учестало се могу срести и у непосредној

    комуникацији. Разликују се бројне врсте: пословице, питалице, загонетке, разбрајалице, брзалице, анегдоте, успаванке, благослови, клетве,

    заклетве итд. Од свих врста књижевности, у досадашњем проучавању

    најмање пажње је посвећено кратким књижевним формама.

     

    *

    Рад представља сажету верзију дипломског рада на тему Кратке књижевне форме, који

    је одбрањен на Учитељском факултету у Врању 2013. године.

    УДК 821.163.41:398

    -стручни рад-

    380

    Врсте

    1. Пословице

    Пословице потичу из Библије, а затим из грчке и латинске традиције, коју преузимају хуманисти. Код нас их први користе Захарије

    Орфелин и Доситеј Обрадовић.

    Назив „пословице― је употребљаван у књигама и пре Вука Стефановића Караџића (1787-1864), али се тек са Вуковим Рјечником

    (1818) и његовом књигом Српске народне пословице и загонетке

    (1836), тај назив сасвим усталио за означавање одређеног језичког и

    књижевног облика. Српске народне пословице Вук је издавао и пре

    1. год, и то 1818. године, у Српском рјечнику, а потом 1827. год, у

    огледу Првог српског буквара.

    Пословице се, најчешће, састоје од једне, две и ретко од више

    реченица. И док се у другим књижевним облицима о животу говори

    причањем и описивањем, одређеном фабулом и ликовима, у пословицама свега тога нема, оне су скраћене толико да често одају утисак непотпуних реченица. Пословице улазе у друга књижевна дела – песме,

    приповетке, романе, драме, басне, бајке и сл. Стилски су појачане метонимијом, алитерацијом, ономатопејом и другим стилским фигурама.

    Многе пословице су закључни део одређених прича или песама. Временом се текст губио, а остајао је да живи само онај део који је добио пословичку форму. Такав случај је и у народној песми Славујак (Однеше

    га три ловца/ И пустише у луге/ Стаде славуј певати:/ „Тешко другу без

    друга/ и славују без луга!―). Велики број пословица наликује редукованим баснама. Немогуће је, притом, одредити да ли се басна сводила на

    пословицу или се развила из пословице. Велики број Доситејевих басни има наравоученије, по ком су његове басне и познате, исказано у

    облику пословице. Тако у басни Орао и лисица, Доситеј као поуку износи: „Не држи се с ким се ниси кадар почупати – вели једна стара пословица.―

    Тематика пословица је живот и сви његови аспекти, знање и

    глупост, истина и лаж, храброст и кукавичлук, срећа и несрећа итд. Пословице, од свих форми, најуспешније одолевају времену. Да би се пословица запамтила и преносила, неопходно је да буде јасна. Онога часа

    када смисао избледи, пословица нестаје из употребе. Старим, наслеђеним пословицама, стално се прикључују нове.

    Многи наши писци су користили пословице и пословички тип

    размишљања као један од изражајнијих облика мисаоног удубљивања.

    У том смислу, Његош је, несумњиво, без премца („У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци!― или „Очи зборе што им вели срце― итд.)

    Пословице се још називају и афоризми, сентенције, максиме,

    гноме или крилатице, при чему неки теоретичари праве разлику међу

    тим називима, док их други сматрају различитим именима за исту књижевну врсту.

    Вероватно не постоји човек који није чуо и у свом говору искористио неку од пословица: Без муке нема науке. (Вук, СНП, 156); Гвожђе се кује док је вруће. (Вук, СНП, 663); На млађима свет остаје. (Вук,

    СНП, 3214); Поклону се у зубе не гледа. (Вук, СНП, 4322) итд.

    1. Питалице

    Мало их је забележено и налазимо их расуте у оквиру збирки

    пословица и загонетки и других избора народне прозе. Ни сам Вук Стефановић Караџић на њих није обратио потребну пажњу, као што је то

    учинио са лирским и епским песмама, народним приповеткама и другим врстама. Сличан однос према феномену питалица имали су и проучаваоци усмене народне књижевности.

    Питалица има са разним мотивима. У њима се најчешће збива

    шала или се ко излаже подсмеху, поједини народи (Турци и Роми), жене

    и бабе, свештена лица и поједине животиње. Оно што је у питалицама

    најјаче и највредније јесу духовита уочавања људских слабости и мана.

    Питалице имају устаљени композициони склоп: уводне, стереотипне речи (питао, питали – обично у трећем лицу перфекта), затим питање и на крају одговор (најчешће у једној реченици). Одговор питалице може често постати пословица. Треба истаћи да су многе питалице

    настале сажимањем анегдота и краћих прича, изостављањем описа ситуација или радње и њиховим свођењем на дијалог. За разлику од пословице, у питалицама кратак дијалог чешће може бити прожет духовитим запажањима него поуком. Одговор у питалицама је најчешће

    оштроуман, мудар, али и шаљив, сатиричан, па и саркастичан.

    Питао магарац ђака:

    „Шта ћеш бити када непрестано учиш?―

    „Не знам шта ћу бити, али знам да нећу бити магарац!―

    1. Загонетке

    Систематско бележење загонетки почиње радом Вука Стефановића Караџића у 19. веку. Он је, уз пословице, скупио и око осам стотина загонетки.

    У загонеткама се намерно одређени животни садржаји приказују „увијено― и изокола, тако да буде што теже ономе ко одгонета. За

    разумевање загонетке потребно је познавати контекст у којем се она

    поставља.

    Све загонетке се могу свести на облик: питање – одговор. Дијалог је основна форма загонетке.

    Загонетка се одликује изразитом применом стилских фигура.

    Поред метафоре, честа су и поређења (Као жица танко, као змија витко,

    пуца као пушка, гризе као вашка? (Бич)), контрасти (Све по кући изгоре, а кућа оста. (Лула)), асонанце (Ај, море, ај! Што је, море, што? Ко је

    тамо то? (Одјек)), алитерације (Вукотићи вуку, секутићи секу, сам баћа

    превраћа, низ крив поток обраћа? (Руке, зуби, језик и грло)), као и рима

    (Ноге у блату, а глава у злату. (Свећа)).

    Данас загонетка нема ону улогу коју је имала у далекој прошлости. Она је сада вид забаве и разоноде. Загонетка се данас јавља у виду

    акростиха, анаграма, палиндрома укрштених речи, разних ребуса и допуњалки итд.

    Да загонетке, као и остале кратке књижевне форме, нису само

    носиоци традиције и обележја прошлости, потврђују и Загонетне приче

    савременог ствараоца Уроша Петровића. Свака загонетка у Загонетним

    причама подстиче на размишљање. Главни ликови – трапери или замкари постављају логичке замке, за чије је решење потребно много размишљања. Пети, најновији наставак серијала Загонетне приче садржи

    мозгалице различите тежине и одговоре на сваку загонетку, осим последње. Аутор обавезно, уз сваку причу и решење, дâ и неку поуку:

    „Претерана нестрпљивост смањује шансу за успех―, „Понекад је и спорост права брзина―. Тежина мистерије означена је бројем листића биљке

    гинка билобе. За загонетке које носе више од шест листића аутор каже

    да су „немогућа мисија―. Међутим, Урош Петровић није објавио решење

    последње загонетке у књизи. Тиме је изазвао читаоце да му путем издавача, „Фејсбука― и Менсе шаљу одговоре. Досад је успело да је реши

    само десет људи. Половина од њих су деца!

    Загонетна прича бр. 5: Боја која недостаје – два гинкова листића

    Атилија је желела да изненади Анула лепим поклоном. Решила

    је да му поклони заставу њихове насеобине, коју би сама исцртала. Прво је узела лепу белу тканину. Обојила је горњу половину у пријатну

    нијансу жуте, затим доњу половину заставе плавом. Сачекала је да се

    боја осуши, па онда узела четкицу да нацрта лист и доврши заставу.

    Али…тек тада је видела да уопште нема зелену боју. Девојчица је била

    очајна, јер је намеравала да изненади Анула још исте вечери. Осврнула

    се око себе, тражећи било какво решење за свој проблем. У дворишту

    је нашла само поломљену стрелу, један жир и један камен. Онда је добро размислила. „Ха, сетила сам се!―, узвикнула је весело. Недуго потом, застава је била завршена. У средини је нацртала зелени лист, симбол њихове насеобине.

    Како је Атилија успела у томе?

    Решење: Атилија је само помешала плаву и жуту, и добила зелену! Проверите!

    Запамтите: Многе боје се могу добити мешањем других боја.

    Тако љубичасту можемо добити мешањем плаве и црвене, наранџасту

    мешањем црвене и жуте и тако даље.

    Сатиричар, писац за младе, директор Змајевих дечјих игара и

    особа која се бави визуелним истраживањима, Душан Поп Ђурђев, на

    иновативан и креативан начин ствара „стрипстихове―, тј. стихове чију

    форму чине симбиоза графема и речи. Аутор за своју књигу Слик ковница каже да је „мапа поетских композиција, рађених колажним поступком од нађеног (ready-made) материјала и лексичке грађе―. Он у ту

    сврху користи различите апликације и логотипе, познате широј јавности, креирајући сликовне ребусе, а од њих риме.

    1. Бројалице

    Бројалице представљају стиховано набрајање речи и на тај начин подстичу на изговор гласова. Звучна слика и музичка нота су њихови највећи квалитети. Користе се за игру са децом и за игру деце међу собом.

    Едем, бадем

    Белнбарише,

    Мајстори кућу

    Начинише.

    Окма,

    Докма,

    Тиква,

    Диква,

    Златна

    Јабука.

    384

    1. Разбрајалице

    Разбрајалице се изговарају при разбрајању учесника у игри и састављене су од произвољних, најчешће неразумљивих речи. Алитерацијама, асонанцама и римама се појачавају звучни ефекти разбрајалица.

    Енци, менци,

    На каменци,

    Тамо кују дванајст деци;

    Ин, пин, чарапин,

    Чараупе,

    Једи супе

    Баш ти!

    Најчешће их прати покрет руком док се разбраја, тако да онај на

    кога падне последња реч, испада из даљег разбрајања.

    Кад остану два играча:

    Еци, пеци, пец!

    Ја сам мали зец,

    Ти си мала препелица,

    Еци, пеци, пец!

    1. Брзалице

    Брзалице такође представљају вид дечје игре. Игра се састоји у

    томе да деца задају једна другима одређене изразе, које треба брзо и

    правилно изговорити и по неколико пута. Необично тешко изговорљив

    распоред речи, гласова и слогова и звуковна сличност доводе до грешака у изговору и, неретко, комичних ситуација.

    Кнеже витеже, кад те видеше, обвеселише ли ти се?

    *

    Туре буре гура,

    Була буре ваља;

    Боље була буре ваља

    Нег’ што Туре буре гура.

    *

    Шаш деветерошаш, како се раздеветерошашио!

    1. Ређалице

    Ређалице су дуже говорне творевине у којима се нижу, у узрочном последичном односу, поједине радње. Функција им је у заједничкој забави у којој дете треба да запамти поређане појмове или поједине

    радње у каузалном односу.

    Куповање од најмањега до највећега

    Рано пођох на пазар,

    Купих пиле за динар;

    Ој ти пиле питето!

    Рано пођох на пазар,

    Купих коку за динар;

    Ој ти коке, кокорајко!

    А ти пиле питето…

    …Рано пођох на пазар,

    Купих вола за динар;

    Ој ти воле, кућо моја!

    А ти краво, музо моја!

    А ти коњу, трко моја!

    А ти вепре, рано моја!

    А ти овцо, стриго моја!

    А ти козо, бриго моја!

    А ти гуско шевељајко!

    А ти патко шиго-миго!

    А ти п‘јетле, рано дођи,

    Тер ми хој, тер ми пој;

    А ти коке кокорајко!

    А ти пиле питето!

    1. Успаванке

    Успаванке су песме са кратком лирском фабулом. Певају се деци у жељи да заспу. Певају се тихо, у ритму клаћења детета. Изражавају различите жеље детету, добар и миран сан, здравље, да стаса и замени родитеље у кућним обавезама. Успаванка је честа како у усменој,

    тако и у писаној књижевности широм света. У успаванкама велику улогу имају ономатопеје, као што су нинај, нанај, буји, паји.

    Буји баји моје чедо мало

    Буји, баји, моје чедо мало,

    Бујим баји, а нарасти нани,

    Па ћеш ићи у сватове уји.

    Мајка ће ти ујака женити,

    На дори ће девојку просити,

    На вранчићу сватове купити,

    На зеленку девојку довести:

    Ако дођу коњи играјући,

    Весела ће бити нам девојка;

    Ако дођу коњи дремајући,

    Невесела биће нам девојка;

    Ујка ће нас лепо даровати:

    Марамама, танким кошуљама,

    А тебе ће зелен-јабукама.

    За мању децу су од посебног значаја Змајеве успаванке.

    Овако се спава

    Ако не зна која глава

    Како се мирно, слатко спава,

    Нека само

    Дође ‘амо.

    Ја ћу тако добар бити

    Па ћу сваког научити.

    Могао би човек чути

    Како расте трава,

    А зашто су ућутали?

    Мали браца спава.

    1. Ташунаљке и цупаљке

    Ташунаљке су песме које се односе на период од неколико дана

    дететовог развитка, када дете покушава да се усправи и начини први

    корак. Карактеристичне речи су „ташун, ташун―.

    Ташун, ташун, танана

    И свилена марама,

    У марами шећера,

    Да ми дете вечера.

    Познате су Змајеве ташунаљке у којима је позајмио ритам, тон и

    метар од народних ташунаљки:

    Таши, таши

    Таши, таши, танана,

    Ево једна грана,

    А на грани јабука

    Као молована.

    Долетеће птичица,

    Љуљнуће се грана,

    Отпануће јабука,

    Дигнуће је Ана.

    Таши, моја, па моја,

    Носи деда шебоја,

    На шебоју шара,

    То је бубамара.

    Бубамара лепета,

    Не боји се детета,

    На руку му слета

    Са шебоја цвета.

    Таши, бела, дебела

    Сва су деца весела,

    Донео им чика,

    Из шуме лешника.

    Јела би и Љуба,

    Али нема зуба,

    Зато јој је сека

    Узварила млека.

    Таши, роде, па роде,

    Курјак бере јагоде

    Кад набере доста,

    Молиће га Коста,

    Да их све не помлави,

    Да и Насти остави,

    А курјак ће каз‘ти

    „Како не бих Насти!―

    Таши, таши моје луче,

    Иде баба по унуче,

    Из далека прстом пружа

    Ено моја Ружа!

    Таши, таши, Ружице,

    Нека бриде ручице,

    Знаш да воли баба Јела

    Кад су деца весела.

    Таши, таши, малена,

    Сукња ти је шарена,

    Кошуљица бела,

    Кума ти је донела;

    Коса ти је плава,

    Паметна ти глава,

    А усташца замедљана

    Увек насмејана.

    Таши, таши, Цвето,

    Моје чедо пето,

    Имаш четир’ брате,

    Сви питају за те.

    Један пита: Камо је?

    Други вели: Тамо је!

    Трећи тражи Цвету

    По беломе свету,

    А четврти нађе милу

    На мајчином крилу.

    Цупаљке су врло кратке песме, шаљиво интониране, и изводе се

    док се дете у рукама, или на крилу, изазива на поскакивање. Карактеристичан им је рефрен: Оп, цуп!

    Опа, цупа, танана,

    Што ми ниси казала

    Да мој драги болује,

    Да му носим понуде:

    Од комарца ребарца,

    Од мушице душице,

    Једну коцку шећера,

    Да мој драги вечера,

    У решету ракије,

    Да се драги напије.

    1. Лазаљке

    Лазаљке су песмице које претходе ташунаљкама, а певају се детету док пузи (лази). Рефрен им је: Лази, лази!

    Лази, лази, Лазаре,

    Те долази до мене,

    При’ватај се за мене,

    За свилене рукаве,

    За свилене мараме,

    За клечане кецеље.

    1. Мит

    Мит је везан са пореклом и настанком света или појединих особа, појава, људских творевина или читавих народа. Митови су уткани у

    културу свих народа. Тако су нам познате грчка и римска митологија.

    Мит је по много чему сродан легенди, али се у њој, за разлику од мита,

    назире јасно историјско језгро.

    Један од најпознатијих митова је онај о Сизифу. Сизиф је херој

    грчке митологије и представља оличење узалудног посла. Богови су га

    осудили да гура велику камену громаду уз планину, како би је поставио на врх. Али сваки пут када би се приближио врху, камена кугла би

    му измакла и вратила се у подножје брда. Сизиф је тако покушавао изнова и изнова, али без успеха.

    Један од најпознатијих српских митова је, свакако, косовски

    мит. У сржи овог мита се налази веровање да је кнез Лазар свесно жртвовао своје „земаљско царство―, да би задобио „царство небеско―.

    Кнез Лазар је на тај начин постао утеловљење свих оних који су се борили за одбрану хришћанства и постао светитељ, чији пример треба

    следити. Његов избор је Србе учинио „небеским народом―, тј. народом

    изабраним од Бога. Овај мит представља Вука Бранковића као издајника, иако је историјски доказано да то није тачно.

    1. Легенда

    Легенда показује сличности са новелом или приповетком, али,

    за разлику од њих, описује необјашњива збивања и појаве. Творци легенди су непознати, али им је ослонац у историји и географији одређенији него у случају митова. Обично говоре о пореклу биљака и животиња или поводом неких историјских личности, места и догађаја.

    Како је постала кртица

    Некакав сељак хтео да присвоји туђу њиву, па свога сина закопао у земљу, пошто га је најпре научио што ће одговорити кад се запита. Судије и парничари дођу на њиву, и ту онај што је хтео туђе да приграби рекне: „О црна земљо,

    кажи чија си!― – „Твоја сам, твоја сам!―, зачује се детињи глас из земље. Прави газда чувши то тргне се, и судија пресуди да њива припадне неправедноме. Кад се

    сви разиђу, онда отац са мотиком у рукама навали копати земљу да извади дете,

    али детета нема! Отац га зове, и дете се одазива, али све даље бежи. И тако се претвори у кртицу. Тако је, веле, постала прва кртица.

    У нашем народу постоје многе легенде и оне се могу глобално

    поделити на легенде о личностима и легенде о местима. Прве се деле

    на легенде о јунацима и легенде о свецима. У легендама о јунацима највише се говори о Краљевићу Марку, Милошу Обилићу, кнезу Лазару,

    Сибињанин Јанку и другима, а у легендама о свецима о Христу, Светом

    Сави, Светом Николи, Светом Ђорђу итд. Легенде о местима су чешће.

    Легенда о Ђавољој вароши

    Некада давно, овде су живели скромни, мирни, својој вери привржени

    становници. То је сметало ђаволу, па им је он спремио „ђавољу воду―, да забораве

    на родбинске односе. Пошто су пили ту воду, омамљени мештани реше да венчају

    брата и сестру. Ђавољи план је покушавала да спречи вила, која према легенди и

    дан-данас држи под својом заштитом овај крај. Вила није успела да уразуми сватове, и они кренуше са младенцима ка цркви на венчање. Она се онда поче молити Богу да на неки начин спречи родоскрнављење. Бог услиши њену молбу, споји

    небо са земљом, дуну јак, хладан ветар и окамени сватове са младенцима. Тако су

    настале камене фигуре које и данас стоје на истом месту.

    Посебно су интересантне легенде о Светом Сави, које га приказују као чудотворца који учи људе како се оре, тка, прави сир итд.

    Свети Сава проклео човека

    Ухвати Свети Сава јагње, па га хитне преко цркве. Док је оно падало, овца се не беше ни с места макнула. Пошто јагње паде на земљу на ноге, Свети Сава

    га благослови, да прохода одмах, чим се ојагњи. Тако је бацао и остале животиње;

    па која је доле пала на ноге, ту је благословио, да одмах пође, а која није, ту је

    осудио да прохода тек после дуже времена иза рођења. – Кад је свршио са свима,

    дође ред на човека. Али кад узе дете од жене, она ће му: „Чек, Бога ти, да се не

    убије!― – па отрча на другу страну цркве, те дочека дете у крило. Свети Сава се

    веома наљути на то, па јој рече: „Носићеш га тако у крилу најмање годину дана―.

    С тога дете не може проходати пре године.

    1. Виц

    Виц је кратка језичка творевина која служи изазивању комичног

    утиска. Најбитнији елеменат вица је да се зна испричати. Виц се не може парафразирати. Може обрађивати најразличитије теме: језик, логику, етику, политику, мушко-женске односе, националну припадност,

    животињски свет итд., а најчешће теме су му оне које су тренутно актуелне у друштву. На крају вица се мора десити неочекивани обрт.

    Пита учитељица:

    -Хајде, Перице, реци ми једну пословицу.

    -Ко рано рани, две среће граби.

    -Браво! А сад још једну.

    -Паметном је и једна доста!

    1. Анегдота

    Анегдота је сажета прича о некаквом догађају или приказује

    једног јунака (због тога је блиско повезана са новелом која се понекад

    и развија из анегдоте) који је имао изузетан иступ у значајној ситуацији. Често се анегдоте групишу око једног типа који је народ издвојио

    (Насредин-хоџа код Турака или Еро код Срба). За разлику од легенди,

    које су засноване на измишљеним појединостима, анегдоте подразумевају животну истину која се везује за одређену личност. У новије време

    ова врста приче се све више везује за поједине истакнуте и широј јавности познате личности, за хероје, научнике, политичаре и уметнике. Краткоћа и једноставност чине да их говорници радо користе у беседама.

    За време Другог светског рата, против Ајнштајна је била подигнута велика научна кампања у Немачкој, што је резултирало изласком

    књиге Сто научника против Ајнштајна. Чувши то, Ајнштајн је рекао:

    „Зашто сто? Да нисам у праву, и један би био довољан.―

    1. Басме

    Басма је врста молитвеног песништва против разних болести.

    Обично је праћена употребом магијских помагала (восак, ватра, трн,

    стара метла, чешаљ). Обилују лирским паралелизмима, симболима,

    анафорама, епифорама и симплохама, многобројним ономатопејама,

    алитерацијама и асонанцама. Басме су увек дате у форми монолога.

    В. Попа уноси већи број басми у антологијску руковет народне

    поезије Од злата јабука (1958).

    Сунце зађе за гору, оде плач у воду; вода хучи, моје дете мучи; у

    воду хук, у моје дете мук! (против плача)

    *

    Ја дрмнух граном, а грана земљом; земља свим светом; сам свет мојим суђеником: цркао, пукао, док до мене не дошао! (девојачка врачања)

    1. Клетве и заклетве

    Клетва је краћа говорна форма која исказује жељу да се некоме

    деси зло. Код Срба, најтеже су материнске и девојачке клетве. Највиши

    степен клетве је проклетство. Клетве се јављају у свим облицима усмене књижевности, у басмама, епској поезији, у баладама итд. Супротни

    облик клетви је благослов.

    Пример клетве се може видети у епској народној песми Мусић Стеван:

    …Јер знадеш ли, моје чедо драго,

    Кад оно смо на заклетви били,

    Како нас је заклињао кнеже,

    Заклињао, проклињао љуто:

    – „Ко је Србин и српскога рода,

    И од српске крви и колена,

    А не дош’о на бој на Косово:

    Не имао од срца порода,

    Ни мушкога, ни девојачкога!

    Од руке му ништа не родило,

    Рујно вино, ни шеница бела!

    Рђом кап’о, док му је колена!―…

    Дао ти Бог зимљиво срце, а лојане ноге, па нити се могао зими

    огријати крај ватре, ни лети на сунцу!

    *

    Дао ти Бог дукат од сто ока, па нити га могао носити ни трошити, већ седео крај њега и просио!

    Заклетве су краћи говорни облик помоћу којег се исказује лични

    став према неком бићу, појави или ствари, позивањем на појам, појаву

    или особу која има највиши могући значај за онога који изговара заклетву. Заклетве су сличне клетвама, обично почињу формулом тако или

    толико (Тако ми части!). Према народном веровању, велики је грех погазити дату заклетву.

    Тако ми се уста наопако не обратила!

    *

    Тако ме туђе очи не водиле!

    1. Благослови

    Благослов је једноставни говорни облик који се упућује блиској

    или уваженој особи, изражавајући жељу за здрављем или каквом добробити.

    Леп пример благослова имамо у песми Урош и Мрњавчевићи:

    Краљ га куне, цар га благосиља:

    „Куме Марко, Бог ти помогао!

    Твоје лице св’јетло на дивану!

    Твоја сабља сјекла на мејдану!

    Нада те се не нашло јунака!

    Име ти се свуда спомињало,

    Док је сунца и док је мјесеца!―

    Што су рекли, тако му се стекло.

    1. Здравице

    Здравице су врста свечане беседе помоћу које се упућују честитке и добре жеље.

    Као што је то случај и код народних песама, и код здравица

    имамо честу појаву општих места. Неретко оне из озбиљног, узвишеног тона могу да склизну и пређу у шалу, подсмех, па чак и заједљиво

    ругање:

    Домаћине,

    бог нека те сачува

    мотике тупе

    и жене глупе.

    Кратких гаћа

    и дугачких коприва.

    Тесних сокака,

    бесних девојака

    и дугачких чаробњака.

    Што садиш да ти роди,

    што чуваш да ти се плоди.

    У поље добри клипови,

    у шталу дебели бикови,

    у ливаду лепе траве,

    у шталу музне краве,

    у поље добра пшеница,

    у кућу здрава дечица.

    Здрав да си домаћине!

    Вештина у наздрављању се у народној култури веома ценила.

    Зато је кључно место у обреду наздрављања припадало најбољем говорнику.

    Здравица приликом крштења

    Ову здравицу Божјег пића пијем за срећу и дуг живот мог кумића! Да га

    Бог поживи много година; нек‘ буде узданица и понос родитељима. Нека вам је

    срећна принова да Бог да! Нек су живи родитељи! Дај Боже да сви скупа дочекамо

    па да овом чеду и на свадби заиграмо! Да Бог да!

    *

    Славска здравица

    Здрав да си (име домаћиново). За здравље и добро. У чије се здравље вино пије, све му здраво и весело било, родило му вино и пшеница и по кући све мушка дечица и по брегу бела лозица, све му овце поље притиснуле, по тору му све

    близни јагањци.

    Позната је и Здравица Душка Радовића која слави живот и све

    оне мале ствари које га чине срећним. „Живети, живети, лепо је живети!―, каже познати писац.

    Закључак

    Кратке књижевне форме су настале тако што је наш народни човек, који је одувек живео у тесној вези са природом, опевао своја запажања и ставове према животу, страхове, веровања, обреде, радове, игре

    итд. Ови носиоци традиције су послужили као инспирација многим

    ствараоцима и они су их уткали у своја дела, било у оригиналном или

    промењеном облику. Иако се њихов постанак, углавном, везује за нека

    давна времена, ове форме се лако уклапају и у садашњост, свевремене

    су и активне у свакодневном говору. У систему књижевних родова и

    врста, није било лако одредити тачно место кратким књижевним формама. То је било из разлога што се ове форме јављају и у прозном облику и у стиху. Такође, ове кратке форме често представљају поенту или

    чине саставни део многих, по обиму, већих књижевних врста (поука басне може бити исказана пословицом, новела се може развити из анегдоте, у саставу појединих епских и лирских песама се налазе различите

    клетве, заклетве и благослови). Узимајући све ово у обзир, кратке књижевне форме, ипак, чине засебну категорију.

    Теме које ове форме обрађују су разноврсне (људске слабости и

    мане, битне одлике неког живог бића или предмета, актуелне друштвене теме, језик, политика, животињски свет, логика итд.), као и повод у

    којима се изговарају (здравице на крштењима, свадбама, славама; успаванке за добар и миран сан детету; разбрајалице приликом дечје игре

    итд.). Пошто су у давна времена казиване у скупу људи, тј. пред публиком, онај који би их говорио морао је да буде добар говорник. Добри

    говорници су били веома цењени у друштву. Данас могу попримити

    „модеран― облик, па се тако загонетке могу јавити у облику загонетних

    прича, математичких мозгалица, ребуса, анаграма или укрштених речи.

    Све врсте кратких књижевних форми обилују стилским фигурама, међу којима предњаче алитерација, асонанца, поређење, контраст,

    анафора, епифора, метафора, а проучавајући их, наилазимо и на ономатопеју, симбол, лирске паралелизме, симплоху итд.

    Ове књижевне форме су плод игре говора, маште и духа, а често

    могу имати и такмичарски карактер. Неретко, носе одређену дозу хумора која може прерасти у сарказам, па чак и у поругу. Кратке књижевне форме, као што су брзалице, ређалице и бројалице, могу послужити

    као својеврсне логопедске вежбе, јер их чине речи које су састављене

    од сугласничких група тешких за изговор.

    Без обзира на разлике међу врстама кратких књижевних форми,

    заједничка функција свих њих је забава и разбибрига, што никако не

    значи да не носе и дубљи смисао, напротив, често износе велике мудрости у само једној реченици.

    Често оспораване, називане некњижевним врстама, кратке књижевне форме су, свакако, обогатиле српску књижевност. Без њих би наша

    књижевност била лишена веровања, схватања живота и света, обичаја и

    обреда нашег народног човека, а са њом и ми, потомци тог истог човека.

    Литература

    1. Група аутора (1985). Речник књижевних термина. Београд: Нолит.
    2. Ђурђев, П. Д. (1998). Слик ковница. Нови Сад: Дневник.
    3. Живковић, Д. (1992). Теорија књижевности. Београд: Завод за уџбенике и

    наставна средства.

    1. Јањић, Ј. (2001). Усмене народне пословице, питалице и загонетке у наставној пракси. Београд: Ученичка задруга ОШ „Милош Црњански―.
    2. Караџић, С. В. (1969). Српске народне пјесме, књига II. Београд: Просвета.
    3. Караџић, С. В. (1965). Српске народне пословице. Београд: Просвета.
    4. Кнежевић, В. М. (1957). Антологија народних умотворина. Н. Сад-Београд: МС-СКЗ.
    5. Огњановић, Д. (1997). Дечје доба. Београд: Пријатељи деце.
    6. Огњановић, Д. (1999). Звездано јато. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
    7. Петровић, Т. (2001). Историја српске књижевности за децу. Врање: Учитељски факултет.
    8. Петровић, Т. (1996). Народна књижевност за децу код Срба. Врање: Учитељски факултет.
    9. Петровић, У. (2006). Загонетне приче/књига прва. Београд: Лагуна.
    10. Попа, В. (1999). Од злата јабука/Руковет народних умотворина. Београд:

    Издавачко предузеће „Рад―.

    1. Поповић, Т. (2010). Речник књижевних термина. Београд: Логос арт/Едиција.
    2. Самарџија, С. (2002). Народне басне и приче о животињама. Београд: Гутенбергова галаксија.
    3. Самарџија, С. (2007). Увод у усмену књижевност. Београд: Народна књига-Алфа.
    4. Солар, М. (1986). Теорија књижевности. Загреб: Школска књига.
    5. Тартаља, И. (2008). Теорија књижевности. Београд: Завод за уџбенике и

    наставна средства.

     

    Marija Obadovic

    SHORT LITERARY FORMS*

    Summary: This paper presents theoretical review of forms of oral literature which are, in previous studies, neglected the most. Even though their roots

    spread all the way to the ancient times, these forms continue to live through direct

    communication, in which they have found a constant place, and through written literature, where they can be found very often. There is no one universally agreed

    term for this kind of literary forms so many literary theorists tend to call them

    ‗short literary forms‘, while others tend to call them ‗simple forms‘, and some, also,

    ‗short figures of speech‘. The length of these forms varies from one sentence, in

    which they can be presented, to short poetic forms, and all the way to long poetic

    forms in which some individual themes form causal relationship.

    This paper encompasses various types of short literary forms which are,

    out of all forms of this type, most familiar to common reader. Every type included in

    this paper is illustrated with an example from oral literature, and, where characteristically, from written literature.

    Key words: oral literature, tradition, short literary forms.

  • Jože Brenčič: Kratke književne forme

    KRATKE KNJIŽEVNE FORME

     

    V kratke književne forme spadajo črtice, kratke zgodbe in kratke pesmi, ki obsegajo le eno temo, ki je zaokrožena v kratkem besedilu. Avtor takega besedila mora biti v njem jasen in z jasno tematiko. Vse okoliščine naniza na kratko in začetek je že sredina dogajanja. Ideja je jasno podana, brez pretiranih opisov in pojasnjevanja in uvajanja kakšnih vzporednih postopkov. Za te forme je značilna fokusiranost na eno temo in eno idejo in na običajno en lik in največ do tri. Književne osebnosti se v kratki zgodbi ne razvijajo niti psihično niti karakterno. Pogosto je pripovedovanje v prvi osebi.

    Literarni teoretiki navajajo razne oblike in v različnih predelih sveta jih tudi različno opredeljujejo, čeprav so nastajale od davnine do zdaj, ampak skupni naziv za ta besedila je kratke književne forme. Ta besedila so omejena na eno vrstico, krajše pesmi do dolgih pesmi. Pomembno je, da je pisec jasno usmerjen k cilju in priti čimprej do njega, da se ne bi zapletel. V teh kratkih formah so najpogosteje zastopane kratke zgodbe. Te so zelo primerne tudi za začetnike, posebno pa za tiste, ki znajo z malo besed veliko povedati. Seveda pa to ni tako enostavno. Hitro se zgodi, da s preveč besedami besedilo raztegnejo in se miselno zapletejo v dolgovezenje in prenatrpane stavke. Rezultat tega pa je, da ne dobijo s tem prav ničesar.

     

    Kratka zgodba je besedilo, ki je blizu življenju in se njen efekt odrazi v trenutku. Način pripovedovanja je enak kot je vsakodnevno življenje. To je besedilo, s katerim želiš na kratko povedati nekaj pomembnega in iti dalje. Lahko je tudi nek paralelni svet, v katerem se skriješ, te vodi po raznih svetovih, lahko odkrivaš sebe in razne druge stvari.

    Po literani teoriji naj bi se naslov kratke zgodbe izognil direktnemu namigu za temo besedila. Besedilo naj bi bilo sestavljeno iz začetka, osrednjega dela in zaključka. Ne razvije fabule, razkrije pa čustva in nas vodi do trenutka spoznanja. Obseg kratke zgodbe je eno izmed meril, vendar prav tako ni poenoteno. Po The World Book Encyclopedia ima t.i. short story 1000 do 1500 besed.

     

    Kar se tiče mojega pisanja, največ pišem pesmi, pošiljam jih na razne mednarodne natečaje, literarne revije in časopise, objavljene so v zbornikih in skupnih zbirkah. Pišem tudi kratke zgodbe, toda največ pišem poezijo.

     

     

    Jože Brenčič

  • Tatjana Tomić: Kratke književne forme kao izazov i inspiracija

    KRATKE KNJIŽEVNE FORME KAO IZAZOV I INSPIRACIJA

     

    Forma književnog djela je jedno od ključnih pitanja na koje moramo odgovoriti prije samog procesa pisanja, jer od odgovora na to pitanje zavisi i čitav niz segmenata djela: kompleksnost radnje, broj likova koje ćemo opisati, koliko tema obraditi i nikada nije samo puki odgovor na pitanje koliko će dugo djelo biti. Sklonost ka pisanju kratkih književnih formi u mom slučaju se razvila spontano, proizišla iz mog osobenog stila pisanja, svojevrsnog pjesničkog i pripovjedačkog minimalizma, ali i duboke ubjeđenosti da je  „manje ponekad više“, te našla svoj prirodan  izraz u kratkoj priči, eseju,  i nerijetko u pisanju haiku poezije.

    Upravo kratke književne vrste zahtijevaju od pisca da bude majstor forme, da kroz maksimalno precizan i konkretan jezički izraz, bez pretjeranih opisa i raskošnog stila izražavanja, zahvaljujući svom izoštrenom sluhu za stvarnost, stvara književna djela zanimljiva savremenom čitaocu i po temama i problemima koje postavlja.

    Nimalo slučajno, na pitanje u kojoj se literarnoj formi, po njegovu uvjerenju, najbolje može izraziti, Hajnrih Bel, veliki njemački nobelovac, je malo oklijevao, premišljao se i konačno odgovorio: „Kratka priča mi je najdraža. Vjerujem da je ona u istinskom smislu te riječi moderna, to znači sadašnja, intenzivna, stroga  Ona ne podnosi ni najneznatniju nemarnost, i ona mi ostaje najmilijom proznom formom, jer se takođe najmanje da šablonizirati.“

    Zbog svog pripovjedačkog minimalizma kratka priča mora biti efektna, stoga autori pribjegavaju „oneobičavanju običnosti“; često u tim pričama uočavamo sklonost prema svojevrsnoj pripovjedačkoj začudnosti, ponekad, pak, u svega nekoliko kroki poteza perom, u njima nalazimo niz prodornih psiholoških analiza svijesti savremenog čovjeka.

    Moderne kratke priče tek rijetko imaju uvod, radnja gotovo uvijek počinje na način da čitalac naprosto bude „katapultiran“ u samo središte zbivanja, a i završeci priča su isto tako nagli i otvoreni, ne sadrže klasičnu pouku, već ostavljaju dovoljno prostora čitaocu da i sam, u skladu sa svojim shvatanjima i razmišljanjima, doprinosi razumijevanju same biti djela.

    Haiku, pak,  tradicionalni japanski oblik poezije koja se smatra najkraćim oblikom poezije na svijetu, osvojio me jednom drugom osobinom – on uvijek izražava ono bitno, na djetinje jednostavan način,  bez stilskih figura,  suvišnih riječi i gomilanja nepotrebnih ukrasa.

    Ljepota upotrebljenih običnih, svakodnevnih riječi, u trostihu 5-7-5,  naprosto plijeni svojom neposrednošću, istinitošću, jednostavnošću iskaza, svođenjem haikua na njegovu esencijalnu, taoističku bit.

    Za mene je predstavljalo zadovoljstvo, ali i pravi izazov što sam se odazvala na Međunarodni konkurs  savremenih kratkih književnih formi Instituta za nauku, alternativu, kulturu i umjetnost Skoplje, bez obzira na prethodno iskustvo u pisanju kratkih priča i haiku poezije. Naime, kategorija za koju sam se opredjelila bila je književna kritika, koja je u mojoj svijesti bila nespojiva s pojmom kratkih formi. Činilo mi se teškim, ako ne i neizvodljivim zadatkom, da sve osobenosti i raskoš jednog književnog djela, koje se može predstaviti na mnoštvo načina i u različitim aspektima, predočim u tako sažetoj formi koja obuhvata samo jednu stranicu teksta.

    Kratkoća zahtijeva svođenje na samu bit, esenciju onog suštinskog. Mislim da je taj cilj kratkih književnih formi mnogo lakše ostvariti u kratkoj priči i pjesmi, nego u književnoj kritici.

    Smatrala sam da ću učiniti nepravdu piscu, pa i samom književnom djelu koje je predmet moje kritičke opservacije, ako sva zapažanja, asocijacije, uočene reminscencije, svoje poznavanje književnosti i intertekstualnih poveznica žrtvujem zarad svetog principa kratke forme – konciznosti i biti.

    Ipak sam se bez predrasuda prihvatila tog, po mom mišljenju, teškog zadatka. Trebalo je uposliti drugu vrstu sposobnosti i energije, ograničiti ono naše zaneseno, odveć  entuzijastičko poniranje u djelo i u svega nekoliko poteza dati pregled i analizu najvažnijih osobenosti djela. Pri tome sam imala u vidu prvenstveno dnevnu književnu kritiku koja po svom karakteru treba da bude što komunikativnija, da  teži uspostavljanju prisnosti, mosta, između knjiga koje se pojavljuju i čitalaca.

    Kraći književni prikaz ima i svoju praktičnu stranu: u savremenom svijetu nisu samo autori u potrazi za čitaocem, već je i potencijalni čitalac u stalnom strahu i potrazi za izgubljenim vremenom. On naprosto nema želju i koncentraciju da se posveti čitanju dužih tekstova, tako da je poželjno da književni prikaz, pogotovo kada se objavljuje u npr. Kulturnom dodatku dnevnog lista, bude kratak i da njegov sadržaj bude jezgrovit i maštovit kako bi privukao pažnju potencijalnog čitaoca.

    I tema kojoj se uvijek vraćam, iako je za mene kao bibliotekara bolna: U današnje doba hiperprodukcije knjiga, kada pišu svi, nikako i ni po koju cijenu ne smijemo odustati od te  Potrage, kao što bi rekao Hajnrih Bel, za pravim, istinskim i posvećenim čitaocem, jer nema književnosti bez komunikacije.

     

    Tatjana Tomić, dipl. bibliotekar i komparativista

    Gradačac, BiH

  • Saša Delić: Dječja književnost

    DJEČJA KNJIŽEVNOST

     

    Prema Crnković i Težak (2002), pod dječju književnost ubrajaju se sva ona djela koja su svojom tematikom, formom, karakteristikama poput jednostavnosti i jasnoće, namijenjena dječjoj dobi te ih u većini slučajeva čitaju isključivo djeca. To je onaj dio književnosti koji je svjesno namijenjen dječjem uzrastu ili ih u početku autori nisu namijenili djeci, ali su s vremenom, izgubivši mnoge osobine koje su ih vezale za njihovo doba, postala prikladna djela za dječju dob, potrebna za estetski i društveni razvoj djece.

    Djela koja pripadaju dječjoj književnosti često sadrže pouku, ona utiče na razvoj dječjeg morala, razlikovanja dobrog i zlog, objašnjava pitanja vjere, dobrog ponašanja, međuljudskih odnosa, pruža informacije te obogaćuje znanje iz mnogih područja. Bez obzira na spomenuto, glavna funkcija dječje književnosti ipak je umjetnička, a ne didaktička.

    Pa tako isti autori (Crnković i Težak, 2002: 8) navode da „dječja književnost nije sluškinja ni pomoćnica pedagogije u bilo kojem njezinom smjeru, makar ona, upravo kao književnost i umjetnost, i te kako pridonosi odgoju“.

     

    Vrste dječje književnosti

     

    Prema Crnković i Težak (2002) rodovi, vrste i podvrste u dječjoj književnosti jednaki su kao i u književnosti za odrasle. Autori navode glavne vrste dječje književnosti koje se dijele u dvije grupe. Prva je grupa prava dječja književnost u koju spadaju slikovnica, dječja poezija, priča, dječji roman ili roman o djetinjstvu. Za njih se smatra da pripadaju pravoj dječjoj književnosti zato što ispunjavaju određene kriterije kojima se književnost određuje kao dječja. Djela su pisana za djecu, glavni junaci su djeca, životinje ili nešto njima blisko te su od izdavača deklarisane kao dječje. U drugu grupu, odnosno granične vrste spadaju basne, roman o životinjama, avanturistički ili pustolovni roman, istorijski roman, naučna fantastika, putopisi i biografska djela. Ta se grupa naziva graničnom zato što djela nisu pisana prvenstveno za djecu.

     

    Veliku ulogu u razvijanju ljubavi prema čitanju imaju vspitači, nastavnici  i roditelji jer su oni prvi koji bi trebali djetetu utrti put i ljubav prema čitanju. Zadaća je odraslih omogućiti im uvid u različite teme i otkriti niz sadržaja, kao i osigurati im podršku prilikom susreta s nečim novim, nedovoljno upoznatim. U današnje vrijeme naglašenog tehničko-tehnološkog napretka, sve je teža uloga roditelja, vaspitača i nastavnika jer je dječja pažnja već od malih nogu usmjerena prema televiziji, tabletima i računarima, a djela koja se svrstavaju pod dječju književnost padaju u drugi plan. Zbog toga je veoma važno napisati dobro djelo kako bi ono svojim sadržajem i slikom privuklo djetetovu pažnju. Danas  je tržište preplavljeno velikim brojem književnih djela, no nisu sva jednako kvalitetna. Autori se trebaju i moraju prilagoditi današnjem vremenu te tekstom, temom i ilustracijom ponajprije privući čitaoce, a zatim im svojim djelima poslati određenu poruku. Da bi se to postiglo nužna je uska saradnja autora i ilustratora. Jezik u književnim djelima za djecu treba biti jednostavan, jasan i razumljiv, Tekst u djelima mora biti usklađen sa likovnim prikazom. Književna djela omogućavaju autorima da jezik upotrebljavaju na kreativan način, a istovremeno upućuju na problematiku svakodnevnog života koja nerijetko svojom težinom i ozbiljnosti odudara od lepršavih tema radosti odrastanja. Djeci su potrebni upravo alati, odnosno riječi, kojima će uspostaviti odnos prema svijetu koji ih okružuje i definisati sebe, pa tako i spoznati teme koje se izravno i neizravno problematiziraju u djelima. I sam način čitanja djela veoma je bitan jer se njime privlači dječja pažnja,posebno kod djece mlađeg uzrasta. U najranijoj dobi dijete “čita” samo slike, i one podstiču njegovu maštu. Čitati bi trebalo veselo i zabavno kao da se zajedno igramo, podsticati ih da učestvuju, postavljati im pitanja, komentarisati s njima odgovore, pohvaliti ih i nagraditi. Čitanje djela utiče na rast i razvoj djeteta te razvija u njima osjećaje poput empatije, tolerancije, poštovanja, razumijevanja, znatiželje, pravednosti, i podstiče pozitivne odnose među djecom. Putem oslikanih stranica književnih djela djeca na interesantan način uče o stvarima iz njihove okoline te društvenim vrijednostima važnim za život. U čarima slikovnica ne uživaju samo djeca, već i odrasli jer slikovnica je sinonim za djetinjstvo.

     

    dr Saša Delić

  • Никола Д. Сарајлија – Македонски: Како станав Хаиџин

    КАКО СТАНАВ ХАИЏИН

     

     

    Јас и Хаику. Само два збора, толку мали и толку едноставни. Реченица поминијатурна од самото хаику. Чиниш, тука е сè јасно, не може да има никаква приказна. Но во некое замислено интервју со самиот себе би имало многу што за припомнување. Многу приказни или поточно повеќе прикази на една иста приказна. Сепак, сето тоа ќе го спакувам со помалку зборови во стилот на хаику.

    Мојата прва средба со Хаику нималку не беше случајна, но секако не била ни планирана. Се сретнавме минатиот милениум некаде во просторите меѓу праксата и теоријата на Зенот. Првично, повеќе љубопитен отколку посебно заинтересиран. Повеќе изненаден отколку восхитен од новооткриената поетска форма. Во неверување и предрасуди со вкоренетото поимање за поезијата.

    Мојот Пат до Хаику – каде започнува и каде завршува!?! При пишување автобиографија или студија, вообичаено нештата се изнесуваат хронолошки, но во секој друг случај допуштена е творечка слобода. Впрочем, раскажувањето од почеток би траело подолго, па подобро да почнам со крајот.

    Моето влегување во Светот на Хаику означено со мојата прва книжевна објава, повеќе експеримент отколку строго канонизирање. Резултат на мојата наклоност одреден период кон слободниот стих и кусите форми. Нестардизирани тристиси во духот на хаику и неколку класични четиристишија. Нешто како спој или пак судир на Западот со Истокот. Промени и спомени го здогледа светлото на денот во 1992 година во истата форма што ја имаше добиено десетина години порано, околу 1980 година. А впрочем, тие тристиси првично беа лирски моностихови и дистиси забележани некаде после 1970 година.

    Хаику ме најде мене токму во времето кога размислував што со овие лирски минијатури. Така се роди идејата за нивна преобразба во нешто ново и дотогаш непознато за мене. Тогаш недоволно интересно и привлечно за идавачите, веројатно ниту за читателите. Да, навистина, јас не го барав хаику, туку тоа ме најде мене. Сосема случајно се сретнавме во книгата Зен будизам и психоанализа на Патот започнат во детските, односно младешки години. Во време кога Македонија го прифати Карате коешто тогаш беше повеќе од спорт, и не само вештина. За некои тоа беше начин на живот. Можеме ли денес истото да го кажеме за Хаику!?!

     

    Никола Д. Сарајлија – Македонски

  • Sanjin Šahmanović: O kratkim formama

    O KRATKIM FORMAMA

     

     

    Pisanje kratkih formi postaje usud modernog doba, izražajno, poetski pragmatičan često nedovoljan da iznese širu sliku mada to nije njegov zadatak. Građenjem dužih formi poput romana sastoji se ili koristi metodu pisanja kratkih priča koje obuhvataju temu ili je razrađuju kroz cjeline. Tako se desilo u mom slučaju. Preciznije dovršetak romana zahtijeva stalno vraćanje na likove i radnju, naraciju koja u osnovi predstavlja neki oblik inspiracije jer drugačije to je predhodno zamišljeno konstruiranje tako duge forme koja u suštini nije stvarna niti logična u izrazu. Roman zahtijeva imaginaciju, naraciju i borbu sa mitom, uzdiže ga ili on postaje fikcija koja je nedorečena jer je u pravilu proces nesvjesnog, preciznije podsvjesnog autorovog rekonstruiranja svijeta. Istinita priča ili fikcija nas tjera na razmišljanje, ona nam kazuje kako ili na koji način je moguće ostvariti nešto, a to nešto je umijeće i submisivnosti našeg bića u određenom trenutku. Takve priče prenose univerzalne zakone i obrasce koje isčitavamo kroz radnju i junake.

    U načelu postoje priče koje nas zabavljaju i one priče iz kojih uzimamo određene poruke, upute za naš život. Ukoliko je priča fikcija ona producira univerzalno prepoznavanje i poistovjećivanje sa radnjom ili glavnim likom, životom, kulturnim obrascem dok poučne priče i životi stvarnih osoba i događaja ostavljaju mnogostruko veće koristi za čitatelja ukoliko ih prihvati i nešto nauči iz njih. Danas smo svjedoci priča radi priča koje nemaju stvarnog efekta kod čitatelja nego da zabave i “potroše” njegovo vrijeme. Potrebna nam je angažirana literatura ona koja nosi poruku u svijetu koji se brzo mijenja i tako perfidno odvlači pažnju sa bitnih stvari. To mora biti čitateljeva odluka u šta i za što daje svoje vrijeme.

    S druge strane pišući kratke forme one često iz naracije prelaze u poetski iskaz koji opet može zadobiti kraću ili dužu formu obično su to pjesme pisane u proznom obliku što je jedan moderniji književni izraz, mada nije ireverzibilan. Slabljenjem uticaja printanih medija nekako i kratke forme nisu toliko primjetne, a sigurno bi obogatile suhoparne naslove pojedninih novina kod nas, tako i u svijetu.

    Kratke priče kao forma opstaju i nastaju zbog napose emotivnog naboja autora i priče koja je ponekad samo poruka ili bujica doživljaja koji nemaju redoslijed niti posebno smišljenu radnju. Zbog toga kadkada se čini da opisuje svakodnevicu kroz naočale pisca, koji fotografski bilježi intospektivna stanja ili nastoji da analizira ono što se zbiva oko njega, stoga bi se moglo reći da je ona predziđe književnosti ili njegov gradivni faktor koji je čini nezaobilaznom.

     

    Sanjin Šahmanović

  • Ivana Gudelj: Kratko o kratkim pričama

    KRATKO O KRATKIM PRIČAMA

     

    Kratke priče pišem jer ih volim i pisati i čitati. Volim ih zbog strukture, preciznosti i ritma koje ta kratka forma zahtijeva, ali i slobode koju dopušta.

     

    Mislim da svaka ideja o kojoj bih želim pisati ima već unaprijed određenu formu. Neki događaj, rečenica, misao ili samo riječ koja me potakne na pisanje već ima određeni oblik i predodređena za pjesmu, kratku priču ili dramski tekst.

    Kratke priče počela sam pisati slučajno. Zapravo, sve je krenulo kao izazov jer sam se do tada bavila dužim formama. Više sam se bavila pisanjem drama i scenarija, a imala sam i objavljen roman. Mislila sam da kratka forma nije za mene i da neću moći ispričati suvislu priču. Iako mi kratka priča bila izazov, nisam imala nikakva očekivanja.

    S prvim kratkim pričama nisam bila zadovoljna, previše sam objašnjavala, pretjerivala s opisima, misli i rečenice bile su raštrkane i imala sam dojam da ono važno što sam htjela reći nisam uspjela. Kao da nisam mogla zadržati kontrolu nad pričom, odnosno nad tom glavnom idejom ili rečenicom. Iako prve priče nisam sačuvala, nastavila sam pisati pokušavajući biti što koncentriranija na onu glavnu misao pazeći da mi ne pobjegne ili da se na neki način razvodni. Kao i u svemu tako i u pisanju kratkih priča, važna je dosljednost, upornost i osluškivanje onog unutrašnjeg, autorskog glasa koji nas vodi pri pisanju.

    Iako svaka kratka priča ima potencijal da se pretvori u neki duži format, zanimljiv mi je trenutak kad je autor u određenom trenutku prekine, odnosno završi i čitateljima otvori prostor  za razmišljanje i maštanje.

    Unatoč brojnim početničkim problemima, mogu reći da me pisanje kratkih priča jako veseli i stalno tražim nove izazove unutar te forme.

    Priče su svuda oko nas, važno ih je prepoznati, u njih uroniti i napisati.

     

     

    Ivana Gudelj

  • Valentina Berić: Zašto da, a zašto ne za kratke književne forme?

    ZAŠTO DA, A ZAŠTO NE ZA KRATKE KNJIŽEVNE FORME?

     

    Pisanje je kao gradnja mosta koji treba da nas spoji sa čitaocima čitavog svijeta. Umjeće koje nam je dato da prenesemo kroz pero treba da dođe do svih onih kojima ćemo moći prosljediti iskustvo, želju, ideju, a iznad svega poruku i pouku koju će moći izvesti kada pročitaju jednu stranu ili više strana koje će im držati pažnju do samoga kraja. Suština teksta je u koncipiranju riječi i rečenica gdje treba da se ima uvod, razrada i zaključak. Omot bez sadržaja je kao odijelo bez čovijeka.

    Pisati kratko sa oštrom preciznošću u kojoj se sa malo riječi kaže mnogo je vještina koja oslikava sposobnost onog ko piše da za svaku riječ nađe mjesto. Svijet u kome trendovi mjenjaju hijerarhiju dovodi kratku književnu formu kao traženu robu koja se lako čita, lako konzumira, nije potrebna velika kondicija, ali isto može da zaustavi dah. Piši kratko ali reci puno tako da čitalac poželi da te čita opet. Građa kratke forme ne smije preći granicu do koje pisac jasno stavlja do znanja šta je smisao napisanog. Živimo brzo, želimo brzo i da čitamo ne gubeći previše vremena na okretanje stranica. Možda je upravo to jedan od razloga zašto se sve više i više traži kratko pisanje. Većina konkursa koji bivaju objavljeni traže kratku formu bilo da je riječ o priči, pjesmi, eseju, osvrtu, drami, pripovjetki. I sve je to ok, nije ništa loše pisati kratku formu ali nikako ne bi trebalo težiti samo kratkoj formi. Književnost ima daleko šire vidike, shvatanja i mogućnosti i ne treba je ograničavati. Sloboda pisanja je kao sloboda življenja. Treba vratiti naviku čitanja koja drži pažnju duže od jedne stranice ili odabranog broja riječi. Ko umije da napiše kratko, trebao bi da umje i da piše na duže staze. Kvalitet i kvanititet su nekada u uskoj povezanosti, ali nekada su dijametralno različiti.

    Da li se pisac rađa ili se pisac postaje? Pisac se rađa sa svojim neospornim talentom u kome je pero njegov mač kao glavno oružje kojim brani kad ga napadaju i sa kojim napada da bi se odbranio. Tehniku, stil može samo da nadograđuje i uobličava.

    Da li se čitalac rađa ili se čitalac postaje? Kroz samo obrazovanje stičete naviku čitanja koja se ako ste rođeni da bi bili čitalac pretvara u jedan vid obaveze koju imate prema književnosti čuvajući je tako i hraneći je da bi opstala i preživjela razne atake kojima je izložena. Ali isto tako razvijate ljubav, pokazujete empatiju, učite da prihvaćate različitosti koje su zastupljene od jednog do drugog pera, od čovjeka do čovjeka. Suština je upravo u prihvaćanju i poštovanju različitosti. Književnost je spona koja povezuje različite kulture, različite stavove i mišljenja. I upravo je to glavni razlog da se književnost obogati u savremenom sistemu vrijednosti ne samo kratkim književnim formama već i onim mnogo većim koje će dostojno stajati jedna drugoj uz rame.

    Šume bi bile tihe kada bi pjevale samo one ptice koje pjevaju najljepše.“ Književnost bi bila tiha, njema i slijepa kada bi je vodila samo jedna forma, a svi znamo da je književnost nepresušan izvor bogatstva koji treba biti dostupan i jučer, i danas i sutra.

     

    Valentina Berić

  • Nikola Lj. Stojanović: O kratkim književnim formama

    O KRATKIM KNJIŽEVNIM FORMAMA

    Kratke književne forme, kao deo književnosti, odnosno umetnosti, nisu nimalo lak zadatak za autore, iako deluju kao nešto što se piše i čita s lakoćom. Upravo ta njihova prividna jednostavnost im daje kompleksnost. Autor je na jednom ozbiljnom zadatku – da na ograničenom broju strana, to jest redova sastavi jednu smislenu celinu, ne odstupajući od svih osnovnih knjževnih traganja. On ima i odgovornost da kroz kratke književne forme, bilo da se radi o narodnoj ili opštoj književnosti, zainteresuje čitaoca, poigra se kako svojom, tako i njegovom maštom, da dopre do najskrovitijih mesta emocija.

    S obzirom da živimo u trećoj dekadi 21. veka, u ovom „digitalnom dobu”, kada je virtuelno postalo realno, kada je brzina postala rutina svih nas, kada se vreme vrednuje novcem, mislim da kratke književne forme jesu ono što bi moglo da „modernim” ljudima zaokupira pažnju. Ujedno, time i negujemo pisanu reč, nezavisno da li je ona štampana ili digitalna.

    Odlučio sam se za pisanje kratkih književnih formi zato što me je sam novinarski posao, kojim se inače bavim, naučio da tekstovi ne bi trebalo da budu preopširni. Pisanje je, na neki način, eskapizam, kao i sama umetnost. Uzmimo za primer jednu od popularnih socijalnih mreža – Tviter, čiji je tvit ograničen na 150 karaktera, to i jeste kratka forma. Kako će ko iskoristiti tih 150 karaktera zavisi od slobode izražavanja autora i njegove percepcije svega oko sebe. Neko će biti diplomata, a neko umetnik.

     

    Nikola Lj. Stojanović

     

    1. 11. 2021.