Власта Н. Ценић:
Улога и значај часописа у васпитно-образовном процесу
Поздрав драги пријатели од Македонија. Ви посакувам среќна и успешна нова година. Поздрав од Србија.
Као и сваки песник, дозволите да вас поздравим и поетски, а да песмa буде најава наше теме. Писана је на народном језику југа Србије.
НАПОЛИТÁНКЕ
Кад пођем у школу, мајка ми дâ банку
да успýт купим наполитáнку.
Там’, куде ради Тоза Бакáлин,
да кажем број’тро, да се захвáлим…
Други пут вика, кад паре скупи:
„Немóј жељýјеш, нешто си купи.
Свашта продáва Тоза Бакáлин.
Кажи му број’тро, после захвали…“
Такóј си беше док ме издáли
Деле Служúтељ и Тоза Бакáлин.
На мајку рекли каквó ти не:
место ýжину, купýјем нóвине!
„Ја давам паре на бата Блеска,
а на њег’ дража Весела свеска!
Дома се јéдва крај сас крај крпи,
он чита штампу и – гладан трпи!“
Такој се мајка љутúла силно.
После ву беше помáло мило:
„Мож’ ће некакву школу изýчи?
Да се кроз живóт бар он не мучи!“
Од таг заједно збирам паре с мамку
за Дечје новине и – наполитáнку
Старије колеге се свакако сећају дечјег листа „Весела свеска“ из Сарајева и „Дејих новина“ из Горњег Милановца, који се овде помињу. Онда нам долазе из сентименталног путовања у прошлост и „Зека“, „Тик-так“, „Мале новине“, „Мирко и Славко“… Нажалост, они су сада само сећање. Угашени су. Зашто? Заменили су их неки нови часописи. Колико се они читају данас?
И књиге се мање читају, кажу. Наравно, криза читања захватила је и часописе. Многи би рекли да родитељи немају пара за куповину (још и) часописа. И уџбеници су изузетно скупи, тако да су часописи додатни трошак. Нажалост, многи родитељи сматрају баш тако, да је куповина часописа трошак. Као да су заборавили радост читања дечје штампе у својим босоногим данима. Ако су деца наше огледало, ако немају читалачке навике, то је зато што у раном узрасту немају прилике да виде своје родитеље како читају. Част изузецима. То учитељ одмах схвати: ако је дете богатог речника, ако воли књигу, ако је радознало, то је доказ да његови родитељи купују књиге, имају кућну библиотеку, имају часописе за децу и читају их заједно.
Очигледно је да није ни повољна друштвена клима за коришћење дечјих часописа. Довољно је да се родитељи на родитељском састанку побуне због додатних издатака, па да директори под тим притиском не допуштају претплату на дечје часописе. Проблематичан је и важећи Закон о уџбеницима који у школама забрањује плаћање у готовини, чиме су се изгубили многи садржаји корисни за децу, па и дечји школски часописи. Министарство у овом тренутку једино што може је да уради јесте да дâ препоруку за часописе, као што је даје за све друге програме и наставна средства. Али, и то изгледа није пресудно код одлуке директора да „нема куповине часописа преко школе“. Тужно је и што ни школске библиотеке не наручују ове часописе. Да се не наљуте неке колеге, али је истина да има и оних који нису мотивисани да сакупљају новац и за часописе. Чули сте свакако оно „благајници смо: новац за уџбенике, за екскурзије, за ужину…“ Све је то тачно, али додатни напор за дечју штампу не би смео да лиши децу драгоцених часописа. Велики је значај ове додатне литературе за децу. Кад смо код пара, морамо признати да нека деца живе у сиромашним породицама. И заиста немају пара за штампу. Тиме се од малена делимо на богате и сиромашне. Ту би било идеално да сва деца имају обавезу претплате на школски часопис, као и да Министарство просвете угроженим породицама донира претплату на часопис. Тако неће бити ни подела међу децом која ће имати једнаку могућност за напредак и надоградњу неизоставног дела допуне наставног процеса.
Часописи подижу ниво писмености и опште културе ученика. Док дете макар и листа часопис, обликује естетски укус. Дечји листови изгледају атрактивно и динамично, обилују добрим илустрацијама и стриповима. Многи учитељи, користе дечје часописе приликом обнављања и утврђивања, али и приликом обрађивања наставних јединица. У одељењима у којим сви ученици узимају часопис, они се користе и за израду домаћих задатака. Из њих се узимају драмски тесктови за школске позорнице. Претпостављам да и вас више од кризе читања брине функционална неписменост младих. Читање дечјих часописа на том пољу може много утицати, као пример правилног писања. Они су надоградња стеченог знања. У педагогији постоји тенденција да се не учи само из уџбеника, већ и из других извора, а часописи су један од њих. На пример, часописи „Национална географија“, „Политикин забавник“, православни дечји часопис „Светосавско звонце“, „Невен“… Колико лепих назива наших часописа за децу: Осмијех, Бјела пчела, Ђурђевак, Колибри… Па Росица, Другарче, Развигор, Супер Смешка, Наш свет и ПОЛЖАВЧЕ. Споро као пуж, пужић, али пожелимо овом новом младом часопису и младом уреднику Филипу Димкоском много брзих корака под сунцем детињства. Добро је, има места за све часописе. Они ће пратити нове тенденције, бити модерни, ослушкивати свет савременог детета.
Дозволите да се подсетимо да се први дечји часопис „Невен“ појавио у XIX веку, а за њим и други. Ови часописи су били дидактички и пропагирали родољубље и лепо понашање. Од 1931. године постоји и подлистак Политике за децу у ком се појавио први стрип о Мики Маусу, касније и Политикин забавник. Они су утицали на подизање нивоа опште културе. Такву улогу имају листови и данас. Не смемо занемарити чињеницу да је често на столу у кући жута штампа коју читају родитељи или дека. И дете чује како се старији чуде над неким сензационалистичким насловима, како се крсте, нервирају, псују, чак и међусобно препиру, нарочито око политичких тема. Тако се дете и несвесно приближава тој штампи. А да је, рецимо, на столу „Политикин забавник“, такве расправе би биле добродошле, радозналост би јачала. Деци и младима дечје школске часописе мора да препоручи неки ауторитет (родитељ или наставник). Иначе ће се определити за интернет, а тамо су препуштени сами себи, јер нема никога ко ће за њих да бира садржаје или их препоручује.
Сигуран сам да међу вама, драге колеге, има оних који су објавили своје прве песме у неком дечјем листу и још се сећају оне радости када су угледали своје име у новинама. Велика је та улога дечје штампе – да афирмише децу, да подстиче њихову креативност, било у писању или цртању. У Србији књижевни часопис „Витез“ има и свој фестивал „Витезово пролеће“ на коме се награђују деца. Велика је радост детету када посети Сава центар и буде са три хиљаде својих вршњака део једне поетске свечаности. Са гашењем часописа, угасиле су се и многе одличне манифестације, нпр. у Савином Селу.
У мом Дољевцу већ 20 година трају Сусрети просветних радника који пишу за децу. Неки од вас били су моји гости. На трибини сусрета пре много година била је баш ова тема. Били су пристни уредници: Мира Алечковић за Змаја, Мошо Одаловић за Ђурђевак, Душан Ђуришић за Осмијех, директор Дечјих новина, Рале Нишавић за Невен. Каква је то гарнитура била! Одлични закључци, али… Нема више „Змаја“, „Невен“ једва дише, нема „Дечјих новина“, нема „Осмијеха“ ни „Ђурђевка“…
И да се опет вратим на ону песму са почетка мог обраћања вама, драги пријатељи: часописи су важан сегмент одрастања. Чувајмо их! Не дајмо да се гасе. Важна је њихова улога у образовању и васпитању деце, у развијању дечје креативности. Место им је и на трафикама (нарочито у свеопштој медијској и шунд литератури која окружује младе), али нарочито им је место у свим библиотекама намењеним деци и младима, а посебно у школским. Место им је у ђачким торбама и ђачким рукама.
Ви благодарам за вниманието. Поздрав од селото Кочане, во близина на Ниш, кое е во братски односи со вашиот град Кочани во Македонија.