ИГРА И ХУМОР У САВРЕМЕНОЈ ПОЕЗИЈИ ЗА ДЕЦУ
Сажетак: Рад се бави изучавањем феномена игре и смеха у савременој поезији за децу на примеру следећих песника: Јована Јовановића Змаја,
Десанке Максимовић, Душана Радовића, Драгана Лукића, Љубивоја Ршумовића, Драгомира Ђорђевића, Душана Поп Ђурђева. Имајући у виду да наведени
писци, поред осталог, стварају и за децу, није ни чудо што се мотиви игре и
хумора често налазе као вечна инспирација писаца.
Кључне речи: поезија за децу, игра, хумор.
Увод
Рад се бави изучавањем феномена игре и смеха у савременој поезији за децу на примеру следећих песника: Јована Јовановића Змаја,
Десанке Максимовић, Душана Радовића, Драгана Лукића, Љубивоја Ршумовића, Драгомира Ђорђевића, Душана Поп Ђурђева. Имајући у виду да
наведени писци, између осталог, стварају и за децу, није ни чудо што се
мотиви игре и смеха често налазе као њихова вечна инспирација. Ако
појам игре сагледамо из угла Речника књижевног термина, схватићемо да
игра није ништа друго до „свака делатност која се обавља ради ње саме,
ради пријатности која је са њом повезана“ (Живковић, 2001: 278). Намеће
се питање: да ли игра као вечна инспирација песника за децу долази, управо, од осећаја пријатности који је са мотивом игре повезан? Да ли то значи
да се биће детета, читајући о игри, и само осећа као да је део ње? „За стваралачки рад игра је од изузетног значаја јер дете учи да превазилази готова
решења и да уноси замишљено у свет реалности“ (Панић, 1998: 149).
Према схватању бројних проучавалаца књижевности за децу – игра,
као главна покретачка снага дечјег сазнања света, представља најмоћније
средство увођења детета у живот, али и посебан облик интеракције који
савремени (постмодерни) песници за децу теже да остваре са својим читаоцима. „Модерна поезија за децу односи се према игри – најзначајнијем и
свакако свевременском конституенту феномена детињства – са дубоким
уважавањем и поштовањем, прихватајући је као своју велику стваралачку
шансу“ (Пражић, 1971: 82). Имајући улогу да кроз игру подучи младог читаоца, савремена поезија за децу нашла се пред великим искушењем: на који
начин учинити поезију занимљивом у време иновација?
Лудичка функција једна је од функција језика, тј. то је „функција
игре, поигравања језиком, доста заступљена у различитим жанровима – од
бројалица и загонетки, од стрипова и реклама до свакодневног говора и
књижевности… Лудички аспект1
се реализира у писаној форми или усмено“ (Катнић-Бакаршић, 1999: 4). Игра је кључна естетска категорија на
којој почива књижевност, нарочито књижевност за децу. Потоња размишљања о игри почивају на ставовима Роже Кајое (Кајоа, 1965), који игру
посматра као такмичење (agon), коцку (alea), глуму (симулкрум – mimycry)
и ветриге (не само вртоглавице, већ опојност, раздраганост, екстаза –
ilinx). То је добар основ за одређивање функције стваралаштва за децу и
свеколиког бављења децом, посебно када говоримо о писцима који су и
тема нашег рада.
Претходно изречено управо је део Радовићеве игре, која је произвољна, грађена на парадоксима (Радовић, 1995: 81). У човеку би, како указује наш песник, ваљало „одржати радозналост и смисао за игру. Откривати, чудити се и забавити – то је могућност здравог и мудрог човека… Нека
литература буде слобода, машта, онај неограничени домет људског ума“
(Радовић, 1995: 78). Радовић на овај начин даје формулу неодрастања.
Радозналост, трагање за (бе)смислом и животна игра кључ су једноставности који деца поседују. „Што дете кроз смех прими, најдубље и најтрајније
се у њему отисне, најприсније се усвоји, и тако онда најактивније дејствује
у формирању првих судова и првих личних одређивања према животу и
према стварности. Сама реч и слика и сугестија која детету измами осмех
на уснама може да покрије и обеснажи и последњи траг динамичности“
(Богдановић, 1948: 12).
Трагање детета за радошћу, игром и смехом, као најважнија окосница детињства управо је оно по чему се свет детињства разликује од света одраслих. Кључ дечје среће налази се у једноставним, свакодневним
стварима. „Радост је стални пратилац деце, у игри, школи и дому. Она се
смеју доброћудно, простосрдачно, умиљато и каткад и безразложно, али
увек пријатељски и искрено. Оно што је за одрасле нонсенсно, озбиљно
1 Лудистички жанрови посебно су интересантни деци предшколског узраста. Називају се
још и „малим формама“, „говорним играма“ и „говорним изразима“, нонсенсног су карактера. О лудистичким жанровима видети: Љубица Дотлић, Емил Каменов, Књижевност у
дечјем вртићу, Змајеве дечје игре, Одсек за педагогију Филозофког факултета, Нови Сад,
1996, стр. 165. О нонсенсу видети: Душан Пухало, Нонсенс-стихови, Речник књижевних
термина, Нолит, Београд, 1992, стр. 526; Корнеј Чуковски, Од друге до пете, Завод за
уџбенике и наставна средства, Београд, 1986, стр. 236. О типологији нонсенса пише Драгана Јосифовић, „Игре нонсенсне поезије за децу“, у књизи: Књижевност за децу и младе у
књижевној критици I, (прир. Воја Марјановић и Милутин Ђуричковић), Висока школа
струковних студија за образовање васпитача, Алексинац; Libro company, Краљево, 2007,
стр. 222-240).
или тужно за децу је често забавно и смешно“ (Милинковић, 1999: 14).
Приступање свету одраслих може се дефинисати као одступање од свих
правила детињства. Правила да нема правила. „Ствари које се у његовом
животу свакодневно понављају: умивање, облачење, одлазак у школу, или
правила понашања која му намећу родитељи и васпитачи, дете често избегава, јер их доживљава као терет и обавезу, која губи шарм и лепоту игре“
(Милинковић, 2012: 17):
Пре и после јела треба руке прати,
немој да те на то опомиње мати.
Прљавим рукама, загади се јело,
па се тако болест унесе у тело.
(Јован Јовановић Змај, Прљаве руке)
Обавезе и само понављање радње деца доживљавају као изостајање радости. У наведеним стиховима Јован Јовановић Змај се труди да кроз
пажљиво изаткану риму саопшти детету обавезу, коју ће оно прихватити
на лакши начин. Ако сагледамо одраслу личност и дете, уочићемо да није
чудо што су одрасли заборавили не само на појам игре, већ и на сам смех,
који чини есенцију живота. Окупирани свакодневним пословима, обавезама и правилима које им намеће друштво, одрасли често заборављају на
себе и оно што је сврха њиховог бивствовања – радост. „Према Фројдовим
налазима механизми хумора слични су механизмима прерушавања сна.
Хумор кондензује, премешта и симболизује садржаје, али је мање драматичан, разумљивији је, комуникабилнији, мање је личне природе, више је
окренут актуелним друштвеним односима и има више елемената когнитивног“ (Панић, 1998: 457). Ако се хумор представља као прерушавање
сна, онда је јасна „маштовита игра смисла-бесмисла“ (Витез, 1969: 10),
која је изражена у усменом стваралаштву готово свих народа. „Није пуки
случај што су дјеца најјаче пригрлила наше изврнуте пјесме, лажи над
лажима, чуда невиђена, словенску Индију Коромандију, енглеске бесмислене стиховe (nonsens verses, nonsens songs), руске перевертишкe, нескладухе и небиваљшчине“ (Витез, 1969: 10).
Јован Јовановић Змај, као најзначајнији представник српске књижевности за децу, у својим најбољим песничким остварењима полази од
нонсенсних стихова, који првенствено имају улогу у „развоју психичког
живота детета“ (Чуковски, 1986: 236). Нонсенсни стихови за дете представљају вид игре, јер „чим усвоји неку мисао, дете није далеко од тога да је
претвори у своју играчку“ (Чуковски, 1986: 238), а игра „има изузетан значај за духовни и морални живот детета“ (Чуковски, 1986: 238). Дидактичка
функција нонсенсног стиха једнака је обрнутој психологији. По својој природи радознало и (не)послушно, дете ће радије поступити супротно од
онога што му је задато.
„Деца носе у себи урођени нагон и нескривену жељу да опонашају
одрасле. Због тога су она у својим играма често поштари, трговци, кројачи
и друге занатлије, или учитељи, лекари и конструктори, а понекад и каубоји, гусари, пилоти и космонаути. Но било кога да опонашају, увек се стра-
сно и без остатка предају чарима игре, која у њиховој свести ствара илузију реалности“ (Милинковић, 1999: 16). Мотив игре детета је тренутак у
коме живе; оно што виде и препознају као занимљиво представља основ за
радост и опонашање:
Свако вече ја се мучим
Своје лутке да научим:
Нек се зна,
Један и један да су два.
(Д. Максимовић, Лутке рачунају)
Игра је само један од начина на који дете доживљава и представља
свет око себе. Карикирајући стварност и дајући јој нове димензије и обележја, деца несвесно дају обележја радости сваком новом искуству и
познанству. Игра код деце, али и код песника за децу, представља трагање
смисла за бесмислом и бесмисла за смислом. „Лудизам се често манифестује као игра смислом, односно бесмислом у оквиру нонсенсних текстова,
или оних који имају назнаке нонсенса. Једно од доминантних својстава
нонсенсних прича и песама је њихова изокренутост. На основу термина
песме-изокреталице“ (Чуковски, 1986: 236), Тиодор Росић уводи појам
приче: „изокреталице за све приче чије је главно својство да нонсенсне
ситуације претварају у реалне и обрнуто“ (Росић, 2010: 438). Изокренутост
се у нонсенсним текстовима остварује на значењском, фонолошком, морфолошком, синтагматско-парадигматском, лексичком и обликовном плану. Песме изокреталице и приче изокреталице илустроване су Змајевом
песмом Жаба чита новине. Поглед на свет очима детета, према претходно
изреченој тврдњи, еквивалентан је мотивима које најчешће сусрећемо у поезији за децу. Дете види свет и суштину срцем, не очима, и зато проналази
мотиве који га покрећу у штиву које се испред њега поставља и поистовећује га са својом радозналом бити. Претварањем стварности у замишљену
стварност поезија кроз мотиве игре и хумора позива младог читаоца на
маштање.
Игра и хумор као вечна инспирација песника за децу
Рецепт за песму за децу налази се управо у праћењу личности детета и залажењу у психологију развоја мишљења. У књижевности за децу
хумор је повезан са игром, те ове две категорије готово увек иду заједно.
Говорећи језиком младог читаоца, песник постаје дете чије играчке представљају речи прозе. Лепота израза, игра речи, лирика, хумор и једноставност, особине су које се потврђују бајкама у стиху и прози. „Песникиња,
Десанка Максимовић, пева и пише о души човека, његовом разуму који у
свакој прилици мора да савлада и надвлада мрачне нагоне, о потреби да се
људска реч каже човечански. Безмерне љубави које су се ројиле код ње
дариване су песми, бајци, а песме и бајке читаоцима“ (Марковић, 1973: 113).
У поезији Десанке Максимовић са школском тематиком наилазимо на мотиве игре и хумора, прилагођене детету школског узраста. Полазак у школу, који представља једну од најважнијих прекретница у животу
детета, песникиња описује преко низа нових мотива и тема. Тако су деца
школског узраста актери песама Од куће до школе и Ђаци добротвори, у
којима се отварају комплекснија питања и покрећу другачија осећања.
Говорећи о школи, Десанка Максимовић, говори и о учитељу који нонсенсном игром речи успева да створи пријатност у разреду.
„Молим, учитељу, Иван се опет
о мене качи.
– А ти плачи!“,
„Учитељу, овај ми ижврљао
нову књигу.
– На весеље удри бригу!“,
„Молим, учитељу,
Зора је заломила креду.
– Онда је све у реду“
(Д. Максимовић, Наш учитељ првог разреда).
Смех и хумор, наглашава Слободан Ж. Марковић, присутни су у
српској народној традицији, у причама и песмама које су говорене деци, „а
Јован Јовановић Змај се наслањао на ту традицију и градио је свој смех и
хумор у поезији и прозним записима за децу“ (Марковић, 2003: 141). Марковић код Змаја препознаје одређене видове хумора који ће се касније развити у савременој књижевности за децу, а то су: досетка, доскочица и виц
или каква каламбурска заплетеност која је врцава и богата асоцијацијама.
„Своје поетске представе крцате хумором Змај је каткада доводио до граница бурлеске и гротеске, али их није прекорачивао. Ни подсмех се није
претварао у пародију, нити су жаоке биле толико оштре да изазивају болне
осмехе, сатиричну насладу или ругање“ (Марковић, 2003: 141). Такве Змајеве песме убрајамо у лагарије, „песме које опевају невероватне ствари у
којима је и главно: дати оно што је немогуће да се у стварности деси“
(Кнежевић, 1957: 24). Дечја машта захтева од песме да дȃ нешто немогуће,
невероватно, што песму ставља пред велики изазов. Песник, попут вајара,
мора да обликује песму на тај начин да она из свих углова изгледа занимљиво, доследно, невероватно… да у сваком њеном кутку посматрач може
да очекује немогуће.
Песме испеване у првом лицу једнине директно су упућене самом
детету, па ће их дете ближе и својственије доживети. Осећај да је само
њему песма упућена довешће до бољег понирања у срж исте. „Песникова
жеља да загонетку приближи детету, огледа се кроз поступак антропоморфизације и употребе првог лица једнине“ (Радикић, 2003: 57), којим се
елиминише посредник између онога ко загонета и онога ко одгонета, „најчешће монологом, самих појмова“ (Самарџија, 1995: 29), али и кроз поступак директног обраћања, којим се успоставља блиска веза између загонетача и одгонетача: „Знам ти једну колибицу шарену/ И у њојзи животињу
малену; / Њоме ти је колибица пуна сва, / а домаћин има танка рога два./
Он је тако веран својој колиби, / Куд год иде он је носи на себи. / Рог му
дирни – он с` увуче као миш. / Да л` ћеш да му часно име погодиш“ (7: 186);
„Кад ме имаш, тешко ти је / Као камен сињи, / Кад ме немаш, онда опет
/ То ме мучи, кињи“ (7, 187); „Ја сам цветак мали,/ Често сте ме брали. /
Лепа ми је боја, / Као молована, – / таки цвета има седам / У недељи
дана“ (7,188)“.
Деца у загонеткама виде облик игре у којој су брзина мишљења и
окретност маште главни предуслови за развијање такмичарског духа.
„Драж загонетки је у њиховом такмичарском духу, у голицању дечје душе
и духа при откривању тајанствености, ритмичности, у игри речи и забави
коју пружају. Њиме се развија и подстиче апстрактно мишљење, радозналост, ангажује мисаони механизам, јача моћ запажања, досетљивост. Ове
су својеврстан тест за проверу дечије интелигенције и способности њиховог логичког закључивања и досетљивости“ (Петровић, 1996: 21-22). Провера наученог код ученика (деце) може се извршити тако што би учитељ/
наставник или родитељ почео песму, али би је ученик допунио:
Био једном један лав …
Какав лав?
Страшан лав,
нарогушен сам љут сав!
(Д. Радовић, Страшан лав)
Песме за децу у виду загонетања и одгонетања, са стиховима за
допуњавање, могу послужити развоју дечје маште, па би тако наведени
пример могао да укаже на досетљивост детета, која се управо налази у
основи појма игра.
Несвакидашњим у поезији за децу може се назвати и интелектуализам у Радовићевим песмама. То нам показује већ прва његова збирка
Поштована децо, где се „осећа све оно што је у поезији Душана Радовића
авангардистичко, а битно у том авангардистичком је негација претходног
и инсистирање на афирмацији новог (…) и да се тиме активира читалачки
интелектуални потенцијал и да се, тако из катапулта, избаци из равнодушности“ (Обрадовић, 2002: 24). Да би пробудио тај интелект, Радовић се
користи интересантним алатом – асоцијацијом. Многи сматрају да је Радовић несебично користио асоцијацију као елемент у дечијој песми, на шта
се осврће и Стеван Раичковић: „Душан Радовић ми се указује као песник
који је читаво своје стваралаштво засновао на слободним асоцијацијама“
(Витезовић, 2010: 57).
Након асоцијација, игра је можда и најчешће спомињан елемент
Радовићеве поезије. Позив на игру, уз помоћ мелодичних стихова који
буде радозналост, питалице, које у детету рађају жељу да учествује у предложеној игри, у овом случају књижевној. Најбољи пример за то је песма
Тарам, која на први поглед у себи има мноштво речи без смисла и више
личи на бројалицу него на песму. Уз помоћ завршног стиха, песник заокружује форму песме и открива искреност према најмлађима:
Тарам – барам – беца
– Шта је тарам?
Тарам је тарам,
барам је барам,
беца је беца,
(Тако се варају мала деца!)
(Радовић, 1983: 32)
Најлепши и најупечатљивији покретачи и карактеристике Радовићеве поезије и прозе за децу засигурно су хумор и пародија. „Трагајући за
наличјем озбиљне литературе, пародија је такође део игре у Радовићевом
делу. (…) Пародија је покретачка енергија..“ (Антонијевић, 1977).
Поштована децо!
Овај дивни, страшни брод зове се
САНГЛБАНГЛТИНГЛТАНГЛРОД!
Капетан му је Христофоријуса Колумбуса унук
или неки мало даљи род
Министарство морнарице наредило је:
За морнара на тај диван брод могу да приме
Само оног ко му брзо изговори име (…)
(Радовић, 1982: 15)
Хумор Душана Радовића другачији је од комике „што се може
наћи у неким смешним причама и песмама из живота“ (Радовић, 1995:
114). Циљ Радовићеве поезије није да пошто-пото засмеје, премда је
ведрина синоним за детињство, „синоним душевног и духовног живота“
(Радовић, 2010: 194). Радовић не заборавља да деца реагују на све што их
може забавити, зато се игра стиховима, речима, слоговима, словима, увесељавајући немирну природу детета.
Сагледавање књижевности за децу, посебно поезије за децу, доводи до закључка да она, поред образовног карактера, има и васпитни, односно дидактички карактер. „Поред жеље да оствари хумористични ефекат,
у песмама лагаријама Змај жели да оствари и одређену васпитну функцију“ (Грујић, 2009: 52-53). Јован Јовановић Змај је у листу Невен даривао
малишанима радост и поуку, никада не заборављајући лекара у себи. Мада
није постао оториноларинголог, нити му је лекарска пракса доносила неке
нарочите приходе, будући да је многе лечио из сажаљења и без икакве
надокнаде, Змај је успео оно што у историји светске медицине нико није:
да преко поезије протегне здравствено просвећивање на читаве генерације,
васпитавајући читаоце још од малих ногу да је превентива често важнија
од лечења. Јер, шта је стих: Пре и после јела треба руке прати (Змај,
1971), него упозорење да је хигијена први услов за здрав живот? Слични
примери могу се пронаћи и код Драгана Лукића:
Свакога дана кад пере руке
он насапуна сестри лице,
и прска водом канаринце,
и с нашом мачком игра жмурке.
(Д. Лукић, Свакога дана, 87)
Имајући у виду чињеницу да се личност детета опире нормама и
правилима одраслих, песници за децу пронашли су начин да дете наређење не схвати као такво, већ да га прихвати кроз певљиве стихове. „Чини се
да данашњи писци добро познају ћуд детета, које нерадо прихвата поучителност изван игре, хумора, нонсенса или чудесног и наднаравног. Зато
настоје да идеју уграде у феномен лепог и забавног, игривог или смешног,
дакле у све облике и моделе уметничког стварања који зраче снагом стимулативне енергије која разбуктава осећања и греје душу младог читаоца“
(Милинковић, 2014: 529). Опречно мишљење налазимо код Марка Цара,
који говорећи о поезији Јована Јовановића Змаја наглашава да су „песме за
децу, уопште, једно злоупотребљавање поезије у сврхе педагошке и дидактичке“ (Цар, 1933: 193).
Песме Јована Јовановића Змаја са дидактичким карактером „откривају песникову склоност да разјасни, поучи читању, послушности, хигијени, да подстакне на рад и родитељски изгрди“ (Петровић, 2008: 120). Шта
је савет: Где год нађеш место ти дрво посади, ако не пледирање за еколошки здраву средину? Шта је весела песмица Ала је дивота кад се ко окупа,
што се не би купали, вода није скупа (Змај, 2003), ако не борба за здравље?
Песмама за децу, кроз дечје јунаке (птице, мачке, лептире, лутке, цвеће),
до последњег часа упозорава да се о здрављу и природи мора водити брига, „да се трава не сме газити“, да је важно „рано легати, не јести ни врело
ни хладно“, како би се очувао здрав живот (Лешић, Бумбаширевић, 2004:
279). Не размишљајући о значају екологије, здравља и здравог стила живота, деца усвајају песме због своје мелодичности. Дидактички карактер
остварује се управо на тај начин – дете подсвесно, певајући песму, обавља
радње на онај начин на који му их она казује.
Подсећање на начин живота који је детету данашњице стран можемо наћи код Стевана Раичковића. Мотиви природе и зеленила у његовој
поезији супротстављају се мотивима зграда и свега што чини детињство
детета данашњице сивим. „Збирка песама Гурије Стевана Раичковића
говори о старцу, а може послужити да се деца њоме забаве и поуче. Повремено се чини да је Гурије насликан оним бојама и окарактерисан оним елементима који га чине нестварним. Тај релаксирајући тон који Раичковић
ствара и путем одређених стилских и компонованих целина, где језик игра
значајну улогу, као и форма читавог дела, крунисан је и дозом ведрине,
чистоте и хумора. Хумор је одраз задовољства и мере, као и извесног авантуризма који је у бити самог Гурија, а он сам, као да је избрисан са свих
спискова живих и неживих, младих и старих, реалних и имагинарних“
(Денић, 2014: 99-102).
Мотив мистичне природе и низа радозналих питања иза којих следе објашњења воде дете кроз читав низ слика и предела Раичковићеве поезије. Природа се са својим бојама, као и бојама среће и игре, налази и у
поезији Десанке Максимовић. „Кроз природу Бранковине, путевима
маште, хода и поезија Десанке Максимовић. Појавом и својим подједнаким обраћањем деци и одраслима, Десанка Максимовић је свој љубавни
живот пропратила песмом и причом, смехом и кајањем, љубављу и страхом. Детињство разбуктава машту и открива све лепоте зачараних светова,
њихове језике и неисказане радости. Зато и оптимистички звуче речи
песме Детињство“ (Смиљковић, 2006: 119-123):
Детињство, светло огњиште, запретано,
такнем ли те само пепео жарачем,
излете испод њега ватрене пчеле…
Детињство моје, звонка градино речи,
знам сваку на твојим гранама узабрану…
(Д. Максимовић, 1990: 79)
У готово свакој збирци песама за децу Драгана Лукића, па чак и у
онима о мору и морнарима, налазимо понеку хуморну песму. Да се Лукић
не одриче овог песничког манира којим настоји да утиче на интелект детета – сведочи и збирка Песниково игралиште. Песма Велики и мали, заснована на контрасту, свакако подстиче дечју радозналост захтевајући одговоре на две тврдње: „Деда био велики, унук био мали“ и „Сад је унук велики
а деда је мали“. Тврдња и истовремена загонетка садржане су и у песми
Тако је то код пужева. У обради смешног код Лукића варирају и теме и
начин изражавања. Тема смеха варирана је у чак десетак песама, а најбољу
варијацију са пуним значењем налазимо у причи Човек који је купио смех
(Из једног џепа). Неговати смех (јер су само радосни насмејани), смишљати смешно, увијати у алегорију и загонетку – може само истински духовит
песник. Лаза певац, који „буди цео Лазаревац“, давно је изашао из песме и
постао симбол хумора:
И смеха.
смеха,
и смеха деци!
Смешан облак небом нек плови,
учитељ нек прича смешне приче,
смешни нека су брци у чиче,
и нек су смешни дечји снови.
И смеха.
смеха,
и смеха деци!
Весела песма неку децу буди,
и нек се весело у кревет оде,
весело само – ко жубор воде,
па ће порасти весели људи.
Па зато,
смеха,
и смеха деци!
(Д. Лукић Смеха деци)
Игра се, као врховни задатак поезије за децу, супротставља одрастању. Животну радост, коју препознајемо у очима детета, препознајемо и
у поезији не само Драгана Лукића, већ и свих песника за децу.
Хумористички ефекат у песми Драгомира Ђорђевића остварује се
наглашавањем оних ствари којима се из дечје перспективе придаје нарочит значај, као што је нпр. ређе добијање батина: „Пуна кућа браће и
сестара / И на пруту мора да се шпара“, ретко купање: „По угледу на бркате тате / Купало се ретко и на рате“, женска послушност: „Нашао сам и
овај податак – / Цурама је језик био кратак“, али и знатно мањи обим градива у школи: „Да постанеш уважени чова / Ниси моро да знаш баш сва
слова // Историја била им је лака / Милош Марко и нешто Турака / Све
набубаш за мање од сата / Ни говора о два светска рата“.
Дидактички карактер песме испољава се буђењем радозналости и
подстицањем читалаца на истраживање разлика између живота у садашњости и прошлости. „У поезији Драгомира Ђорђевића наилазимо на
бројне песме са наглашеним песимистичким погледима на свет и једном
врстом параноје коју рађа савремено доба. Незадовољство детета које
живи у таквој средини исказано је у песми Песма некад и сад. Истичући
разлике у некадашњем и данашњем начину живљења, поетски глас завиди
својим прецима који су живели у еколошки здравијој средини, без буке
сирена, трола, зграда и лифтова који не раде, и који су се више међусобно
дружили јер није било телевизора“ (Радоничић, 2009: 72-73):
Поток шума где год да се крене
Нигде бука и ауто сирене
Нигде сквера солитера зграде
И лифтова што никад не раде
(…)
Баш завидим некадашњој деци
Коју данас сви зовемо ПРЕЦИ
чини ми се да је само фама
Да би они завидели нама.
(Д. Ђорђевић, Песма некад и сад)
Дете је у поезији Драгомира Ђорђевића суочено са крупним проблемима, са оним проблемима са којима се и савремени човек суочава. Немоћно због таквог односа одраслих, дете улази у извесне стереотипе и безвољно
извршава своје задатке. А иначе би, како то песник каже, проговорило:
Еј, како бих радо писно
Да је прање бескорисно
И дигао буне
На оне сапуне
Еј како бих и то сместа
забранио она теста
И прешао глатко
На шницле и слатко
Еј како бих, да не боли
Реко реч-две и о школи
И уз звуке реске
Поцепао свеске
Еј како бих више-мање
Укинуо и спавање
И ко сваки прави
Живео на јави
Еј како бих
(Д. Ђорђевић Еј како бих)
Код Драгомира Ђорђевића реч је о мисленој игри, не прозирној и
статичној (ако уопште има статичне игре); реч је о оној игри која изазива
чуђење код читалаца. Реч је, дакле, о оној стваралачкој игри која промовише умногостручавање властитости (термин Зорице Турјачанин). У том
смислу наводимо речи Љубивоја Ршумовића поводом заједничке књиге
петорице његових пријатеља, најзначајнијих писаца за децу, из књиге Петорица из српског: „Важно је да не пишемо песме за школу, да стално имамо
на уму децу, наше читаоце. Да им не будемо досадни“ (Ршумовић, 1995: 7).
Досада је, можда, највећи непријатељ детету и његовој раздраганој личности. Дете, које живи у тренутку и труди се да исти обоји бојама своје раздрагане личности, не може прихватити ништа што му није занимљиво.
Савремени песници Душан Поп Ђурђев, Владимир Андрић2 и
Дејан Алексић обновили су оно драгоцено језгро модерности српске поезије за децу које је у знаку толеранције игре и занимљивог. „Свакако најрадикалније у томе је Душан Поп Ђурђев у својим књигама I love av av you
(Ђурђев, 1998) и Slik ovnica (Đurđev, 1998). Већ у насловима ових књига,
препознаје се игровно нарушавање речи, њиховог графичког и семантичког интегритета. I love you није само изјава љубави на енглеском језику,
већ и једна од енглеских фраза дубоко кодирана у подкултури младих,
преплављеној англицизмима и другим рефлексима англосаксонске масовне културе, она по томе има одређено вредносно обремењење. Ђурђев се
управо због тога поиграва овим изразом, разара га хумористичким поступком заснованим на сличности по звуку – у трен ока љубав, love, постаје
ономатопеја лајања: ав, ав, чиме бива најављена нека врста непримереног
говора – љубавног „лајања“ (Љуштановић, 2010: 129). Уводећи енглески
језик у наслов наведене збирке песама и илуструјући неке од песама, Ђурђев као да рачуна на „неке нове клинце“, чији се код из дана у дан мења и
тражи иновативније промене на сваком пољу.
2 Песник који је своју нонсенсну авантуру отпочео још седамдесетих година двадесетог
века, на неки начин под окриљем Душана Радовића, а пуно књижевно уобличење свог дела
доживео тек у књизи Дај ми крила један круг (Андрић, 2006).
Игра и хумор представљају основ вечне инспирације песника за
децу. Ако сагледамо појам игре из угла психологије, а „Фројд је у игри
открио три врсте потреба: за слободом, за фузијом (сједињавање) и за
стварањем“ (Панић, 1998: 149), можемо закључити да се есенција дететовог бића налази у есенцији савремене поезије за децу. Отварају се питања
да ли ће поезија пратити биће које је немогуће у потпуности предвидети и
на који начин ће поезија успети да испрати информациону еру, када су
појмови игра и хумор добили једну сасвим нову димензију.
Закључак
Живимо у времену када је детету све надохват руке, када дете захтева стално кретање и сталну игру. Међутим, та игра често је пасивна и
чак ни само дете није њен активни учесник. Ако је дете почело да се навикава на стално кретање фигура и облика, како му онда учинити књигу
занимљивом? Зато се испред родитеља, учитеља и наставника налази
велико питање: на који начин учинити песму занимљивом?
Песник треба да охрабрује и подржава дете како би испливао на
површину живота као потпун човек, а не као точкић у механизму цивилизације. У веку смо стројева, атома и компјутера, у веку скучености људског говора. Говор нема довољно простора око себе. Потребно је стога
вратити човеку оно што му је цивилизација отела3
. Потребно је вратити
деци детињство, зачарани лет на крилима маште.
Ако је игра есенција бића младог читаоца, није ни чудо што се
исти мотив протеже кроз стваралаштво писаца за децу. Знајући главне
одлике детињства, песник гради песничке слике и ниже мотиве по нитима
које диктира само дете – то су игра, хумор, машта… Радост живота, као
главна одлика детета, истовремено је и главна одлика стваралаштва за децу.
Задатак који се поставља испред савременог песника за децу није нимало
лак; осим тога што треба да прати особености личности детета, он мора да
прати и средину у којој дете одраста (а она се стално мења услед научнотехнолошке револуције). У времену информационе ере, у којој деца данашњице одрастају, уз компјутере уместо уз књигу, питање које се поставља
песнику јесте: како да деца поново заволе књигу и лепоту писане речи?
Чини се да деца данашњице заборављају на радост живљења и игре.
Иако им је све надохват руке, проблем се налази у чињеници да је свет детета,
који је одувек био повезан са игром и смехом, замењен досадом и незадовољством. Песме са мотивом досаде и незадовољства савременим условима
живота имају за циљ да освесте код детета то незадовољство и у њему покрену иницијативу да трага за оним активностима које ће му омогућити здравији,
осмишљенији и испуњенији живот. Позивајући децу да маштају и верују у
3 Богојевић, Дејан. „Александар Вучо – оснивач надреализма у дечјој поезији“. Књижевни
преглед. На сајту: http://www.alma.rs/knjizevni-pregled/broj03/kp03.html преузето: 21. 04. 2015.
своје снове, поетски глас у песми открива да поезију заслужују само они који
су вољни да се препусте чаробној игри значењима и звучањима, смислом и
бесмислом и свим оним што може бити, а не мора, што се подразумева и не
подразумева у комуникацији детета са својом околином, песника са дететом и
детета са песмом. Враћање игре у свет детињства, замена компјутера социјализацијом, ослушкивање, посматрање и стално тражење одговора омогућиће
детету да изнова почне да ствара светове само њему знане. Дете ће се поново
играти – учећи да учи – играјући се.
Литература
- Витез, Г. (1969). Дјетињство и поезија, Умјетност и дијете, бр. 3, стр. 4-
21, Загреб.
- Денић, С. (2014). Књижевност за децу: крила за зачарани лет. Врање:
Учитељски факултет; Нови Сад: Змајеве дечје игре.
- Живковић, Д. (2001). Речник књижевних термина. Бања Лука: Романов.
- Кајоа, Р. (1965). Игре и људи. Београд: Нолит.
- Љуштановић, Ј. (2010). Игра и нонсенс у савременој српској поезији за
децу, у: Савремени тренутак књижевности за децу у настави и науци,
тематски зборник. Врање: Учитељски факултет у Врању, 128-140.
- Максимовић, Д. (1990). Сабране песме, трећа књига, Детињство. Београд:
Нолит.
- Марковић, С. Ж. (1973). Записи о књижевности за децу. Београд:
Интерпрес.
- Марковић, С. Ж. (2003). Хумор у књижевности за децу, Записи о
књижевности за децу III. Београд: Београдска књига, стр. 138-142.
- Милинковић, М. (1999). Хоризонти детињства – огледи и студија из
књижевности за децу. Ужице: Учитељски факултет у Ужицу.
- Милинковић, М. (2012). Књижевност за децу и младе – поетика. Ужице:
Учитељски факултет у Ужицу.
- Панић, В. (1998). Речник психологије уметничког стваралаштва. Београд:
Завод за уџбенике и наставна средства.
- Петровић, Т. (2008). Историја српске књижевности за децу. Нови Сад:
Змајеве дечје игре.
- Радовић, Д. (1995). На острву писаћег стола. Београд: БИГЗ, СКЗ.
- Радовић, Д. (2010). Поетички и критички погледи Душана Радовића, у:
Савремени тренутак књижевности за децу у настави и науци, тематски
зборник. Врање: Учитељски факултет у Врању, 187-201.
- Смиљковић, С. (2006). Ауторска бајка. Врање: Учитељски факултет.
Јелена Д. Стошић