Dragan Mitić
“KAKO SE ONO KAŽE NA NAŠEM JEZIKU?”
Priznajem, kada me je prof. dr. Hristo Petreski, predsednik Društva pisaca Makedonije, moj prijatelj, zamolio da napišem uvodni osvrt o uslovima književnog svaralaštva stranaca pre svega »neslovenaca« u Republici Sloveniji, nisam bio svestan kako duboko ću morati i sam da se preispitam o važnom pitanju koje se tiče svih pisaca koji ostvaruju u regionu na prostorima bivše Jugoslavije, a koje su različiti vetrovi oduvali od njihovih domova i ostavili »negde tamo« kao nove »strance«.
Obuhvatiti sve imlikacije literarnog stvaranja u »inostranstvu« u pozadini lične svesti, a pre svega zbog osnovnog problema da promena prostora, stalnog mesta boravka nosi sa sobom neodloživ teret i to veliki teret i zahteva priličan napor, odnosno ogroman napor, izrazito veliku količinu strpljenja koji vas sve vreme prati i pritiska – priznajte je skoro nemoguće. Možda bi morao da detaljno proučim sve moguće zakone koji su u novim državicama nastali posle raspada zajedničke države, a koji se odnose na tu problematiku. Verovatno bi pri tom nešto propustio i neko bi pronašao neku začkoljicu u toj zamršenoj interdisciplinarnoj problematici.
Međutim odlučio sam se da je preletim na svoj način i kroz svoj lični primer. A »stranac« sam postao na prevaru, jer sam se na preporuku profesora sa fakulteta, koji su mi, naravno, hteli sve najbolje, odlučio da odem iz svog rodnog Niša u Sloveniju na poznati institut »Jožef Stefan«. Iako sam bio odličan student, čak sa dve povelje Univerziteta za najbolji uspeh. Mogao sam skoro da biram na kojoj katedri na Fizici bi nastavio naučnu karieru, u Nišu sam imao rešena sva životna pitanja, od kuće u sred grada što bi me oslobodilo susreta sa velikim kreditima, do života u sredini u kojoj se upotrebljava moj maternji jezik. Šok kog sam doživeo promenom sredine možda nije ništa veći od šokova kojeg so doživljvalai svi ostali koji su je takođe promenili ali o mom znam sve detalje. Odjednom, iako sam odmah dobio mesto višeg asistenta, na osnovu pobede na Jugoslovenskom konkursu za dva mlada istraživača za veliki projekat Nukleranog instituta u Vinči, iako sam na »izuzetan način, izjavom jednog akademika, dobio eksluzivnu priliku… » je to za mene lično značilo, da sam već od prvog dana boravka u novoj sredini, za koju nisam mislio da je tako tuđa, osetio svu oštrinu drugačnosti. Zbog nerešenog problema gde ću stanovati sam bio prisiljen da probam na »šverc« sobe i hodnike nekoliko studentskih domova, spavanje na podu u sobi na institutu, što nije promaklo strogoj kontroli nekog majora za bezbednost i moglo bi prebrzo i neslavno da završi moju naučnu karijeru. Srećom sam u to vreme znao »sve da izračunam» pa me intervencija direktora instituta spasila. Već prvog dana su mi rekli da sam »Bosanac«, što u lokalnoj terminologiji pogrdno generalno označava sve pripadnike iz bivše države koji žive »južno od Kupe«. Sledila su im druga pogrdna imena »čefur« i »južnjak«, koja je generalizovala pogled i ostalih, po pravilu severnijih država, a koji su ovde oberučki prihvatili. Iako su dolazila, uglavnom od pripadnika manje obrazovanih slojeva, su se dobro primila u celom društvu, postala su ne samo deo »slenga« već se udomaćila u svakodnevnom, a nažalost i u njihovom književnom jeziku. U međuvremenu se dogodilo otcepljenje Slovenije od Jugoslavije, istorija će potvrditi, da li je taj čin bio preterano sebičan ili ne, ali ja sam odjednom postao pravi stranac, a u stvari samo sam promenio mesto boravka u svojoj zemlji.
Iako su maternji jezici naroda u Jugoslaviji bili ravnorpavni, obećanja u tranziciji su brzo zaboravljena i od nastanka novih državica se uglavnom ta problematika jako loše rešavala. U Sloveniji, koju po inerciji i sećanju još iz onih vremena kada se nam ona činila najbliža zapadu- znači najbliža novostima i napretku, pa nikako. Iz čisto političkih razloga se zanemaruje činjenica da tu živi više od deset procenata stanovništva koje je »neslovenačko«, čiji je osnovni komunikacijski kanal još uvek osnovni jezik kog upotrebljava za osnovnu ili neophodnu komunikaciju bez prevođenja – takoimenovani »srpskohrvatski, tj srpski ili hrvatski jezik sa svim novim varijantama – bosanski, crnogorski«. Iako i na tim prostorima sadašnje Slovenije već vekovima, a i dandanas, još žive ljudi koji su tim jezikom govorirli, na prostoru Bele Krajine još uvek prisutna naselja, sa kamenim spomenicima u ćirilici još iz šestnaestog veka… Ali zbog neosnovanog straha da bi uključivanje i tog jezika u spisak priznatih »inostranih« jezika moglo državi da pravi štetu, se sve vreme događa nepopravljiva nepravda svima kojima je to maternji jezik. I meni lično, a i svakom drugom, takođe je najvažnije njegovo prvo slovo koje ga je naučio da piše njegov prvi učitelj – obično njegova mama. Nezaboravne su te prve reči, po pravilu su tako ljupke, tople, kojima se prenosi bezuslovna ljubav. I taj prijatan prvi susret sa maternjim jezikom i njegovim pismom treba iskreno čuvati kao nešto najdragocenije. Osećaj prihvatanja i prijatne zavetrine, apsolutne domaće zaštite i sigurnosti ali i neverovatne udobnosti i svega prijatnog nas prati do kraja i uvek pruža nabolje uslove da formiramo svoje misli i naravno sebe 1). To pominjem i ovde zato jer je to neraskidivo povezano u kontekstu književnog stvaralaštva »neslovenaca« koji žive u Sloveniji, njihovom odnosu do jezika, pripadnosti, identitete.
Možemo mi da se sporazumevamo stotinama drugih jezika, što je poželjno i lepo, ali najfinije misli ćemo biti sposobni da izrazimo jedino u svom maternjem jeziku, a sve je to najlepše napisano svojim izvornim i autentičnim pismom. Zato maternji jezik i njegovo pismo ne može biti malo ili veliko nego je uvek neprocenjivo i najveće i najvažnije. Nijednu veliku i izvornu – originalnu ideju ne možemo lakše zapisati nego u svom jeziku jer najlakše ostvarujemo u jeziku koji je deo našeg unutrašnjeg ja, naše biti i suštine, a ne možemo je lepše napisati nego u pismu svog jezika. A da je čovek najkreativniji i da se najlakše i najlepše izražava baš na svom jeziku je pa opštepoznato. U njemu najlakše osvajamo nova znanja i saznanja, najlakše se učimo i većina baš tako da tekst gleda. Odakle onda ideja da nije tako važno: kako je nešto napisano1)?
Iako zvuči neverovatno, ali od otcepljenja od Jugosalvije pa u zadnjih trideset i više godina se u Sloveniji na javnoj televiziji ili radiju zvanično nije objavilo ni minut programa na srpskom ili jezicima koje se međusobno razumeju. Osim brige za priznate nacionalne manjine na prostorima gde u Sloveniji bivaju a to su samo italijanska i mađarska nacionalna manjina se samo delimično pobrinulo o zaštiti romskog jezika2) i ništa3) više. Skoro ironično, jedino za šta se pobrinulo je isključivo zato što su bili primorani Uredbom EU4) da se omogući onim strancima koji nisu iz članica EU tečaj od 60, 120 ili 180 sati učenja slovenačkog jezika pred upis u školu – čitaj isključivo zbog lakše asimilacije. Iako je to pitanje brige za maternji jezik svakog pojedinca ne samo etično nego često i egzistencijalno pitanje. Sam, iako strogo apolitičan i nerevolucionaran i po karakteru i po izboru načina kako kroz živo, sam na svoj način pokušao da pomognem. Eksponirao sam se, iako je to zahtevalo priličnu dozu hrabrosti, i kao jedan od četiri osnivača Vukove zadužbine u Sloveniji i jedan od osnivača Srpskog kulturnog centar »Danilo Kiš« u Ljubljnai, (zajedno sa Dušanom Jovanovićem, Svetlanom Slapšak, Markom Milosavljevićem i još nekim fakultetskim profesorima). Kao zanimljivost bi pomenu da je baš u okviru tog centra i na osnovu jednog evrposkog projekta nastao zbornik »Biće bolje – Bo že«, kog je uredila Lidija Dimkovska iz literarnih dela pisaca iz Slovenije koji pišu i na svom maternjem jeziku. Zbornik, koji je u osnovi dvojezični je doživeo još i izdanje u Srbiji i delimično je preveden i u Makediniji. Na žalost za sve to vreme je to jedan od par svetlih primera, da su autori koji žive u Sloveniji mogli da napišu i izdaju svoja dela u svom maternjem jeziku.
A o ostalom, šta da vam pričam. Kao i svi »stranci« i ovde u zavisnosti od dužine boravka se bave drugim osnovnim pitanjima: u kojoj firmi radiš, koliko zarađuješ, koji auto voziš, a lično ulaganje u bolje poznavanje svog jezika obično izostaje jer je to gubljenje dragocenog vremena za koje možeš raditi »prekovremeno« – neko dežurstvo više ili neki dodatni posao. Nekoliko prvih godina kako u svojim taako i u tekstovima drugih, napisanim na njihovom maternjem jeziku, osećaju i prepoznaju greške u pisanju. Kasnije sve manje i manje. Međutim, kako vreme teče se sve češće pitaju: “Kako se ono kaže na našem jeziku?”
Ref:
- Dragan Mitić: »Ćirilico moja« esej, XVI Međunarodnim književni sabor, zbornik »Gori lina uoči Ilina«, Kulturno prosvetno društvo »Vaso Pelagić«, str.17-19, Pelagićevo, 2022
- Zakon o romski skupnosti v Republiki Sloveniji (Uradni list RS, št. 33/07)
- https://jezikovna-politika.si/izobrazevanje/manjsine-in-priseljenci/
- Uredba o načinih in obsegu zagotavljanja programov pomoči pri vključevanju tujcev, ki niso državljani Evropske unije (Uradni list RS, št. 70/12, 58/16in 70/21)
Dragan Mitić, teoretični nuklearni fizičar, pisac, Koper, Slovenija.