Dalibor Soldatić
KNJIŽEVNOST O GAUČIMA
Usamljeni jahač, nomad, gonič stoke na prostranim pampama, gaučo,
oduvek je bio prisutan u argentinskoj književnosti. Gauča ima u Argentini,
Urugvaju, Paragvaju, Boliviji i Brazilu. Žive u ruralnim oblastima, bave se
pre svega stočarstvom, posebno uzgojem konja i poljoprivredom.
Kada je u pitanju književnost treba razlikovati dva pojma: književnost
gauča (literatura gaucha) i književnost o gaučima (literatura gauchesca).
Književnost gauča pojavljuje se već u doba Kolonije i predstavlja narodnu
književnost usmene tradicije, lirsko narativnog karaktera koju prenose
putujući narodni pevači― pajadores (payadores) uz pratnju gitare ili viuele
pevajući i improvizujući pesme o poznatim ličnostima i događajima. Može
se reći da je ova poezija i način njenog izvođenja poslužila kao polazna
tačka za književnost koja se pojavila u XVIII veku u doba romantizma i u
kojoj je glavni protagonist gaučo.
Književnost o gaučima pojavljuje se krajem XVIII i početkom XIX veka u
Argentini i Urugvaju kao deo šireg pokreta hispanoameričkih pisaca u to
doba: amerikanizma. Rađa se u doba neoklasicizma, cveta u doba
romantizma, nastavlja u realizmu i naturalizmu da bi polako nestala u
doba modernizma. Naime, nakon sticanja nezavisnosti od španske vlasti,
kada se formiraju mlade države u Latinskoj Americi logično je da se
postavlja i pitanje: ko smo mi, odnosno pitanje nacionalnog identiteta.
Književnost o gaučima pokriva sve vrste: poeziju, prozu i dramska dela
mada se najvrednija ostvarenja registruju u poeziji.
Književnost o gaučima uzdiže lik ovog nomada u ravan nacionalnog mita.
Obrazovani autori identifikuju se s likom ljudi sa sela i pružaju
svedočanstvo o jednoj nepovratnoj prošlosti. U njihovim delima
predstavljene su oblasti, predeli, život gauča u surovim uslovima pampe,
njihov način razmišljanja i delanja. Glavna osa oko koje se kreće sve,
političke ideje, kritika društva i vladajućih struktura i razni poduhvati, bilo
pozitivni bilo negativni, jeste gaučo.
To ne znači da je slika gauča u književnim delima uvek pozitivna. Ima
nečeg romantičnog u toj fatalnoj sudbini gauča, slobodnog nomada koga
dolazeće ekonomske i društvene okolnosti osuđuju na nestajanje.
Industrijalizacija zahteva da se gaučo uključi u proces moderne
proizvodnje. Gaučo je primoran da postane nadničar, sluga ili vojnik. Na
promene koje mu se nameću često odgovara silom. Pri tom služi i
autoritarnim vođama i ne tako retko postaje žrtva represije. U kojoj meri se
razlikuje slika gauča u književnim delima najbolje se vidi u hibridnom
proznom tekstu Dominga Faustina Sarmijenta Facundo i čuvenom romanu
Rikarda Guiraldesa Don Segundo Sombra.
Vrhunskim dostignućem književnosti o gaučima svakako se smatra Martin
Fjero, Hosea Ernandesa, poema svrstana među klasike argentinske
književnosti. Martin Fjero započinje neposredan i opšti kult hrabrosti i
ličnoj odvažnosti gauča u epskom smislu. Neki ga književni istoričari
smatraju mitopeotskim delom. U njemu se gaučo prikazuje više kao
društveni a manje kao etnički tip, proizvod primitivnog stočarstva. Otuda
njegovo odbijanje da prihvati modernizaciju a samim tim i grad i
civilizaciju u Sarmijentovom smislu. Takav gaučo s jedne strane može biti
zloupotrebljen u političke svrhe, ali u svojoj buntovničkoj individualnosti
može i da se uzdigne.
Martin Fjero objavljen je između 1872. i 1879. godine. Njegov autor Hose
Ernandes (1884― 1886) iz ličnog životnog iskustva dobro je poznavao
ruralnu sredinu Argentine i njene žitelje. Njegova slika gauča nije slikovita
i folklorna već se trudi da predstavi lik koji reprezentuje karakter
argentinskog gauča, usredsredivši se na njegov način života, osećanja,
mišljenja i izražavanja. Ernandesova slika argentinskog društva je gorka.
Istovremeno predstavlja protest protiv nepravde i marginalizacije gauča
dok veliča autentične duhovne vrednosti prirodnog sveta. Martin Fjero
reaguje protiv vlasti, vojske, pravde, grada i civilizacije zato što ga guraju u
propast, i izrasta u mit slobodnog, neukroćenog pojedinca koji ne trpi
društvene nepravde, opresiju i zalaže se za jedan drugačiji, pravedniji
poredak.
Siže je relativno jednostavan. Vlasti su otrgnule Martin Fjera od porodice,
od pampe i prisilno ga regrutovale da bi se borio protiv pobunjenih
Indijanaca. Život na granici pun je zloupotreba, samovolje i nepravdi. Na
kraju će ogorčeni Martin Fijero dezertirati. Nakon tri godine vraća se u
svoje selo da bi zatekao uništen ranč a nestali su mu žena i deca. Kreće u
osvetnički pohod i postaje zli gaučo, nasilnik, upada u poroke, postaje
skitnica ali i dalje nosi u sebi plemenitost svoje prirode. U druženju s
drugim beguncem, Krusom, na kraju prvog dela poeme beži od vlasti koje
ga progone i sklanja se kod divljih Indijanaca. Tako je na primeru jednog
pojedinca prikazan jedan idealizovani mitski svet pampe koji moderna
civilizacija i vlasti uništavaju.
Ernandes je 1878. godine objavio drugi deo svoje poeme „Povratak Martina
Fjera“ u kom se buntovnik vraća u civilizaciju i društvo od kojih je bežao,
uveren da će konačno biti shvaćen. Iskustvo života s Indijancima ispalo je
negativno. Posle smrti Krusa i ubistva jednog deteta kod Martina Fjera
bude se plemenita osećanja i on se okreće protiv Indijanaca i vraća u
civilizaciju.
Ponovo je srećan jer je našao svoju decu, vidi svetlu budućnost dok u
pozadini i dalje ostaje pampa kao temelj velike Argentine u budućnosti.
Tako smo dobili na neki način poetski prikaz Sarmijentovog sukoba
između civilizacije i varvarstva koji se rešava poštovanjem slobode
pojedinca i potrebe da se nametne društveni poredak koji obezbeđuje mir i
prosperitet naciji.
Poema je pisana jezikom gauča koji veoma originalno Hose Ernandes
uzdiže na jednu višu estetsku ravan tako što stvara originalan ali
verodostojan jezik. Veliki argentinski pisac Horhe Luis Borhes svrstao je
među najveća dela argentinske i latinoameričke književnosti sa estetskog
stanovišta mada nije gajio simpatije prema glavnom junaku.