Проф. др Жарко ТРЕБЈЕШАНИН
Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију
Учитељски факултет
Универзитет у Београду
НОВА ПРЕДСТАВА ДЕТЕТА И ДЕТИЊСТВА
У АНТРОПОЛОГИЈИ, ИСТОРИЈИ, ПСИХОЛОГИЈИ
И ПСИХОАНАЛИЗИ
Резиме: У 20. веку васпитање деце постаје свe више друштвена и
државна брига. Осим породице, о деци брину јаслице, вртићи, центри за
социјални рад, црква, медији и школа.
Историјску димензију у схватањима детињства такође је могућно пратити кроз промене представе детета и детињства у историји
књижевности.
Све у свему, новија истраживања разбијају предрасуде и стереотипе o детету као анђелу и детету ка „безобличној глини“.
Кључне речи: дете, породица, друшзво, промене, детињство,
предрасуде.
Дуго времена је у западној, хришћанској култури дете схватано попут анђела, као „чисто“, „неискварено“ и „безгрешно биће“.
У модерно доба Фројд је први, смело, викторијанском мњењу
упркос, на шокантан начин оспорио мишљење да је мало дете, тобож боголико, добро и асексуално. Овај мит о „анђеоском“ детету
оштро се супротставља очигледним чињеницама (нпр. дечје игре
„доктора“, онанија). Дете је, изазовно тврди отац психоанализе, мало полиморфно перверзно биће. Тиме он мисли на бројне, разноврсне
парцијалне нагоне инфантилне сексуалности (садизам, мазохизам, егзибиционизам, фетишизам, воајеризам итд.), који анархично, сваки за
себе, одбијајући да се подреде примату гениталне функције, теже постизању задовољства. Дете у време процвата инфантилне сексуалности око четврте-пете године, на фалусном ступњу, развија Едипов
комплекс. Мали дечак је на инцестуозан начин привржен мајци, а
оца, кога доживљава као сметњу, несвесно мрзи и жели да уклони.
Годишњак Учитељског факултета у Врању, књига III, 2012.
Класична антрополошка истраживања детињства у тзв. примитивним културама била су под директним утицајем Фројда, усмерена на тестирање универзалности психоаналитичких поставки. Као
реакција на биологистичку оријентацију психоанализе, настају пионирска антрополошка истраживања Bronislava Malinowskog, Ruth
Benedikt i Margaret Mead. Ова класична теренска испитивања критикују биологизам и заступају супротну, културалистичку тезу. Ову
поставку најјасније и најпрегнантније је изразила Ruth Benedict:
„Човека уобличава обичај, а не нагон“ (Обрасци културе, 1976).
Детињство у нашем, западном, друштву битно се разликује
од оног у другим, традицијским заједницама. У нашем друштву деца
се схватају као неодговорна, незрела бића и зато она морају бити послушна у односу на одрасле. Тек када одрасту, њима се може допустити иницијатива, самосталност и признати одговорност. У традицијским заједницама, међутим, нема оштре разлике, дисконтинуитета између деце и одраслих, па се она већ од раног детињства, кроз
рад и игру, поучавају одговорном и самосталном понашању (Benedict, „Continuities and Discontinuities in Cultural Conditioning“, 1967).
Bronislav Malinowski у делу Секс и потискивање у примитивном
друштву, такође је указао на низ разлика између савременог европског схватања и схватања тзв. примитивних народа у погледу природе детета, одгајања (нпр. начин одбијања од дојке), родитељске улоге (отац може бити нежан, брижан) итд. Он је показао и да Едипов
комплекс варира у зависности од структуре породице у различитим
друштвима (у неким матријархалним заједницама дечак има амбивалентни однос према ујаку, а не оцу!). За антропологију детињства
значајни су радови Margaret Mead која је истраживала детињство и
начин одрастања у далеким културама. Она је распршила илузију о
универзалном, непроменљивом, у потпуности биолошки одређеном
путу одрастања детета. У култури друкчијој од наше, друкчији су
циљеви, начини и ефекти подизања деце. У складу са начином живота и признатим вредностима, стилом васпитања, различите културе формирају различите типове одрасле личности (Mead, Пол и темперамент у три примитивна друштва, 2010).
Дете и детињство из визуре „нове историје“
Оно што је некада историјска наука са презрењем одбацивала или гурала на маргину – свакодневни породични живот, положај
жена и деце у друштву – савремена, тзв. нова историја ставља у жижу својих проучавања. Данас су популарне компаративне историј-
ске студије детињства, које показују да се схватање детињства мењало од једне до друге историјске епохе.
Од тих истраживања ваља пре свега споменути француског
историчара Phillipa Ariesa, аутора књиге Дете и породични живот
под старим режимом, у којој је показао да појам детињства није
универзалан и постојан, већ је друштвено и историјски условљен.
Ова његова већ класична, обимна и добро заснована студија представља капитално и превратничко дело у социологији породице,
психологији и антропологији. Његова главна, провокативна теза је
да представа о детету и детињству каква данас постоји на Западу није постојала „одувек“. Наше схватање детињства није непроменљиво. Напротив, обрасци схватања детета на Западу последњих векова
претрпели су значајне промене. Још заоштреније, ова теза гласи: Детињство представља откриће модерног доба, оно није постојало пре
- века! Пре овог периода људи нису знали за детињство као за неко специфично, посебно развојно доба. До тада дете је схватано као
„умањено одрасло биће“.
Полазиште Аријесовог истраживања детињства јесте рани
средњи век. За период од 12. до 17. века може се рећи да су то векови без детињства. „У средњовековном друштву… доживљај детињства није постојао. То не значи да су децу тада запостављали, одбацивали и злостављали. Доживљај детињства није исто што и наклоност према деци. Он одговара свести о посебности детета, свести о
ономе по чему се дете разликује од одраслог, чак и младог одраслог.
Таква свест није постојала“ (Aries, Векови детињства, 1989). Своје
закључке Аријес заснива на брижљивом истраживању представљања детета у религијској иконографији, у мемоарској и педагошкој
литератури, у писмима, на надгробним споменицима, у књижевности, одевању итд. Лингвистичком анализом француског средњовековног језика, Аријес открива да у њему не постоји посебан термин
за дете. „Дете“ је значило исто што и „момак“. Затим, указује да је у
црквеном средњовековном сликарству дете представљено као мали
одрастао човек, без специфично дечијих карактеристика. Детињство
се тада схватало као једно кратко, прелазно и само по себи безначајно доба, ефемерна етапа на путу до одраслог бића. Зато родитељи у
својим писмима често само крајње суво, без много жаљења, констатују да им је неко од мале деце умрло. За наше појмове то је знак
безосећајности. Тек у 17. веку, о чему сведоче гравире, промене у језику, иконографија, литература, открива се да мало дете има посебну телесну конституцију, понашање, говор и менталитет, тј. да је
особено биће, различито од одраслог. Помаљање детињства започи-
ње стидљиво још од 13. века, лагано се пробија у иконографији 15-
- века, да би се интересовање за дете у пуној мери испољило у 17.
веку. Представа детета у сликарству и књижевности тада постаје
слична нашем модерном доживљају детета као малог, дражесног,
нежног створења.
Открићу детињства допринеле су две важне институције чија
је основна социјална функција подизање и васпитање деце: породица и школа. Са настанком модерне породице, као присне емотивне
заједнице која је организована око одгајања подмлатка, јавља се нова слика детета као симпатичног, љупког бића, увек спремног на
игру. Захваљујући развоју институционалног образовања ствара се
једна друга, по много чему различита педагошко-морализаторска
представа детета као неразумног, несоцијализованог створења које у
процесу строгог школског образовања треба уразумити, дисциплиновати, учинити моралним; укратко, преобразити малог „дивљака“ у
доброг, моралног хришћанина.
Историјску димензију у схватањима детињства такође је могућно пратити кроз промене представе детета и детињства у историји књижевности. У класицизму дете је неразумно, незрело биће и
њему се не посвећује неки већи значај, а у просветитељству интерес
за дете је превасходно педагошки. Тек у романтизму детињство се
схвата као засебан, специфичан и важан период живота који није само припрема за свет одраслих већ је сам по себи значајан, јер представља драгоцено доба пуно неостварених могућности. У модерној
књижевности, неоромантичарско схватање узима дете као важан
симбол природног, нагонског, запостављеног и потиснутог, а детињство поима као право, изворно доба људскости, време неспутане маште и непатворене осећајности.
Схватање детињства у Западној култури двадесетог века
Британски психоаналитичар Rob Weatherill у књизи Колапс
културе (2005) аналитичким средствима истражује савремену културу Запада, а посебну пажњу посвећује схватању детета и анализи савременог подизања деце.
У 20. веку васпитање деце постаје сви више друштвена и државна брига. Осим породице, о деци брину јаслице, вртићи, центри
за социјални рад, црква, медији и школа. Дете постаје све више подржављено, а све мање неотуђива својина родитеља, који су, по мишљењу стручњака, превише себични, необразовани и ускогруди да
би им се потпуно препустио тако друштвено важан задатак (социјализација). Затрпан брошурама различитих експерата (педијатара,
психолога, психијатара), родитељ постаје све несигурнији и све више зависан од тренутне моде у погледу „здравог начина васпитања“.
А ове васпитне моде се доста брзо смењују и све више збуњују и
слуђују родитеље.
Ове промене у схватању природе детета могу се успешно
проучавати и анализом садржаја порука упућених родитељима у
сукцесивним издањима приручника Брига о детету (период 1914-
1946), који издаје Биро за децу у САД, као што је то учинила Marta
Wolfenstein у својој студији. Тако, рецимо, у издањима Билтена из
тридесетих година 20. века дете схвата као мало, себично и зло чудовиште које жели да завлада родитељима, те га треба строго зауздавати. Тих година доминирала је бихејвиористичка филозофија
васпитања према којој се деца морају строго „научно“, плански одгајати, тј. контролисати од стране друштвене околине, која моделује
дете попут глине. По Watsonu, треба избегавати играње са малом децом, мажење и испољавање родитељске љубави јер је то погубно по
њихов развој. У бихејвиористичкој педагогији идеално је дете послушно, које на захтеве васпитача функционише савршено тачно
попут машине. Нешто касније, 30-их и 40-их година 20. века, вулгаризовано психоаналитичко учење формирало је, пак, други екстрем
у филозофији васпитања. По овом схватању, дете треба да се спонтано развија и да испољава своју сексуалност; свако ограничење и
спутавање његових жеља је опасно и штетно.
Urie Bronfenbrenner је анализирао промене у васпитној пракси код америчких мајки из средње класе. Он је показао да док су у
ранијем временском периоду (30-их година овог века) те мајке биле
ригидније и вршиле већи притисак на децу у навикавању на чистоћу
и грубље их одбијале од дојке него мајке из радничке класе, дотле
су деценију касније мајке из исте ове „просвећеније класе“ (захваљујући утицају нових стручних савета експерата) постале попустљивије него мајке из ниже класе (Brofenbrenner, „The Changing
American Child – A Speculative Analysis“, 1972).
Хуманистички психолози на челу са Abrahamom Maslowim
60-их година 20. века истичу да је дете по својој природи добро, алтрустичко, а не рђаво и агресивно. По њему, бројни емпиријски подаци „указују да је оправдано претпоставити да код сваког људског
бића и код скоро сваког новорођенчета постоји активна воља за
здрављем, импулс усмерен ка рашћењу, односно ка остваривању
људским потенцијала“ (Maslow, The Farther Reaches of Human Natu-
re, 1976). Ова урођена тежња за самоактуализацијом, сматра Maslow, спречава развој агресивних, себичних и неуротичних тежњи, а
води ка срећи, радости и здрављу. Тих година превладава слика детета као беспомоћног, безазленог и радозналог бића према коме ваља да су родитељи благи, обзирни, пуни љубави и нежности. Из
овог схватања настаје нова идеологија детињства чији је прадигматичан пример школа Summerhill (Neill, A., Слободна деца Самерхила, 1981). У складу са овом „ружичастом“ сликом детета је и хуманистичка филозофија васпитања: деци треба само допустити да се
спонтано развијају, без репресивног васпитања, а она ће тада у процесу самоактуализације остварити све своје потребе и таленте и
постати зреле особе (Маслов, Неке васпитне импликације хуманистичке психологије, 1974).
Од схватања детињства у савременом друштву споменућемо
само још провокативну студију америчког развојног и социјалног
психолога Brofenbrennera – Two Worlds of Childhood: US and USSR.
На основу сопствених теренских истраживања и анализе психолошко-педагошке литературе, овај психолог закључује да се систем
социјализације у САД и СССР битно разликује у кључним сегментима: у систему вредности (у САД је изражен индивидуализам, а у
СССР-у колективизам), затим, у главним институцијама социјализације (у САД: групе вршњака, неформалне дечје групе и породица, а
у СССР: дечје формалне групе у вртићу, у школи), као и у односу
мајке и детета (у САД тај однос је „хладнији“ а у СССР „топлији“).
И, најзад, америчка деца су агресивнија, бунтовнија, а совјетска несамосталнија и више конформистичка.
Култура без ауторитета и васпитање без забрана
Cristopher Lasch прати даље промене у 20. веку у америчком
друштву, које одликује бирократизација, у породици – слабљење
ауторитета оца, несигурност и хладноћа мајке, као и приручницима
програмирано подизање деце које ствара „нарцистичку личност нашег доба“ (схизоидна, хладна, асоцијална личност са маском „топлине“ и љубазности).
У данашњем западном друштву све више превладава нова
васпитна мода у којој су деца потпуно „аутономна“, а њихова комуникација са родитељима је заснована на „спонтаности и равноправности“. Деца су увек у праву, она су потпуно слободна у одлучивању, а родитељ је ту да само као посматрач изрази своје лично ми-
шљење, али не и да забрањује. Инсистирање на тобожњој равноправности деце и родитеља представља крах родитељског ауторитета,
укидање његове дужности старања о развоју деце, као и суспендовање родитељске одговорности за добробит детета, сматра Weatherill.
Лицемерно подилажење деци и стављање у позицију одраслих, „равноправних“ партнера, суштински је неизводљиво и погубно је за децу. Дете мора остати дете, са свим својим особеностима и жељама, а
родитељ мора бити родитељ са својим потребама и дужностима.
Њихов однос је неизбежно асиметричан, њихове социјалне улоге су
нужно комплементарне. У новом, „демократском“ васпитању деце
има све мање места за оца, који је симбол застрашујућег, репресивног, ретроградног, патријархалног васпитања. Са рушењем ауторитета оца (дисциплинује и кажњава), истовремено је срушен и спољашњи ауторитет који је неопходан ослонац детету које изграђује
свој лични идентитет. Суштински допринос психоанализе критици
савремене културе је у томе што она наглашава значај родитеља и
нужности постављања ограничења, сматра Weatherill (Колапс културе, 2005).
Новија психоаналитичка и етолошка истраживања детињства
John Bowlby у својој чувеној студији о душевном здрављу
деце лишене родитељске неге, закључује да је за ментално здравље
потребно да „одојче и мало дете имају у искуству топао, интиман и
трајан однос са својим мајком (или њеном сталном заменом) у којем
обоје налазе задовољство и уживање“ (Maternal Care and Mental Health, 1951). Према Bowlbyju здрави, срећни и самостални млади људи представљају „производ стабилних домова у којима оба родитеља посвећују деци велику количину времена и пажње“ (Сигурна база, 2011).
Bowlby је психоаналитичар који смело преиспитује неке од
кључних поставки Freudove метапсихологије и критикује их са становишта емпиријских налаза етологије, савремене развојне психологије и нових научних парадигми (теорија информација), те нуди алтернативно гледиште. Још у огледу „Природа дететове везаности за
мајку“, Bowlby одбацује схватање да је афективна везаност (attachment) секундарне природе, односно изведена из примарног нагона
глади. Природу дететове везе с мајком, он схвата на битно нов начин: као резултат особеног, делом наследно програмираног низа
образаца понашања који се формирају током првих месеци живота и
имају као за последицу да дете буде што више у близини своје мајке
(Bowlby, 1969). Крајем прве године понашање везивања је тако програмирано да се активира кад год се стекну одређени услови (бол,
умор, страна особа и све што плаши дете, нпр. када је мајка одсутна)
и да престаје када се јаве неки други (мајка се вратила). Афективна
везаност представља сложен систем филогенетски програмираних
образаца понашања као што су хватање, држање, сисање, праћење
погледом, осмехивање, гукање, плакање и сл. Биолошка функција
везивања младунчета за одраслог јесте заштита од опасности. Ова
потреба има важну адаптивну улогу – омогућава да дете буде у мајчиној близини, а тиме и чување незрелог младунчета од потенцијалних непријатеља, грабљиваца и несрећних случајева.
Harry Harlow је експериментима показао да је Bowlby у праву. Наиме, младунчад мајмуна заиста преферира „мајку“ која је „топла“, мада нема млека, у односу на жичану, „хладну мајку“ која има
млеко, која је „хранитељка“. Потпора Болбијевој теорији стигла је и
од огледа Mary Ainsworth, која је изумела експерименталну проседуру за изучавање афективне везаности („страна ситуација“) и увела
појам сигурне базе, открила обрасце везаности одојчади итд.
Под утицајем Bowlbyja и његове етолошки оријентисане аналитичке школе, данас се битно променило наше стереотипно гледање на одојче. Књига Desmonda Morrisa Разумевање бебе
(Babywatching, 2005) на нов начин разматра људско младунче и његове могућности. „Није претерано ако се каже да је људско одојче
најимпресивнији животни облик који се појавио на планети“, каже
Morris. Наиме, о беби се дуго мислило као о малом, немоћном, безличном и бесловесном створењу, потпуно неразвијеном у погледу
сензорних, моторичких и когнитивних могућности. Постоји, на пример, стереотипно схватање да беба не види скоро ништа. То је нетачно. Она је тако саздана да види оно што је њој потребно, а не види
оно што јој је у првим данима небитно. Новорођенче је у стању да
опази и да се усредсреди на мајчино лице, што је и сврсисходно, јер
му је веза са мајком витално важна. Morris убедљиво показује сложеност и задивљујуће адаптивне могућности људског младунчета.
„Иако мала, рањива и нема, беба истовремено поседује изненађујуће
моћан потенцијал. Програмирана милионима година еволуције да
своје софистициране родитеље претвори у потпуно предане заштитнике, беба зрачи неодољивом привлачношћу“ (Morris, Разумевање
бебе, 2005). Откуда беби, рецимо, њен тако неодољиви, љупки
осмех, који је специфичан за нашу врсту?. „Нема ничег привлачнијег код бебе од њеног осмехнутог лица. Први пут када се мајушна
уста отворе у широко осмехивање, незабораван је тренутак за сваког
родитеља“, пише Morris. Овај бебин осмех је универзални сигнал
пријатељског поздрава и средство чврстог социјалног везивања за
своје моћне заштитнике. Младунче мајмуна може да се чврсто приљуби уз мајку хватањем за њено крзно, што је људском младунчету
немогуће. Одојче, дакле, „не може да се довољно јако причврсти да
би обезбедило да родитељ остане близу. Њему је потребно још нешто – нешто што ће родитељима да буде тако привлачно да неће моћи да се повуку – а то је осмехнуто лице. Чаробни осмех људске бебе
задржаће вољеног родитеља исто толико близу као и приљубљивање уз крзно“, закључује Morris. На сличан начин он тумачи и смисао
бебиног плача, који представља позив у помоћ, тј. моћан и важан
сигнал упућен одраслом да је она нечим угрожена (нпр. глад, бол,
усамљеност итд.), те да јој је хитно потребна подршка. Бебин плач је
сјајан изум мајке природе „за случај нужде, чија је основна функција да што је могуће брже доведе родитеља до бебе“. Отуд је опасна
заблуда да бебе плачу тобож без разлога („шире плућа“) или што су
мала, „лукава“ бића која сузама манипулишу родитељима.
Све у свему, новија истраживања разбијају предрасуде и стереотипе и показују да дете није ни „анђео“ ни одрасли у малом формату, да није ни безоблична глина коју меси и обликује култура, да
није тако слабо, немоћно и асоцијално створење као што се то дуго
мислило.
Литература
- Ainsworth, M. S. & S. M. V. Bell (1970). „Attachment, exploration
and separation: illustrated by the behavior of one-year-olds in a strange situation“, Child development, 41, p. 49-67.
- Аријес, П. (1989). Векови детињства. Београд: Завод за уџбенике.
- Бенедикт, Р. (1976). Обрасци културе. Београд: Просвета.
- Benedict, R. (1967). „Continuities and Discontinuities in Cultural
Conditioning“, in Mead, M. and Wolfenstein, M. (eds), Childhood in
Contemporary Culture, Chicago.
- Bronfenbrenner, U. (1975). Two Worlds of Childhood: US and USSR,
Penguin.
- Bronfenbrenner, U. (1972). „The Changing American Child – A Speculative Analysis“, in Lazarus & Opton, Personality, Penguin Books.
- Bowlby, J. (1951). Maternal care and mental health. WHO Monograph Series. Geneva: World Health Organization.
- Bowlby, J. (1969, 1973, 1980). Attachment and loss, Vol. 1, Attachment, Vol. 2: Separation, Vol. 3: Loss, sadness and depression, Basic Books, New York.
- Болби, Ј. (2011). Сигурна база. Београд: Завод за уџбенике.
- Фројд, С. (2011). Антрополошки огледи, (прир.) Ж. Требјешанин.
Београд: Просвета.
- Фројд, С. (1984). Три расправе о сексуалној теорији. Нови Сад:
Матица српска.
- Harlow, H. (2006). Ljubav kod beba majmuna, u Mirić i Dimitrijević
(ur.), Afektivno vezivanje; Eksperimentalni i klinički pristupi. Beograd: Centar za primenjenu psihologiju.
- Кларк, А. М. и А.Д.Б. Кларк (ур.) (1987). Рано искуство. Београд: Завод за уџбенике.
- Кон, И. С. (1991). Дете и култура. Београд: Завод за уџбенике.
- Купер, А. и Ј. (2010). Енциклопедија друштвених наука, 1-2. Београд: Службени гласник.
- Lasch, C. (1987). Narcistička kultura. Zagreb: Naprijed.
- Malinowski, B. (1971). Seks i potiskivanje u primitivnom društvu, u
Nauka, magija i religija. Beograd: Prosveta.
- Маслов, А. (2001). О животним вредностима. Београд: ИП Жарко Албуљ.
- Маслов, А. (1974). Неке васпитне импликације хуманистичке
психологије, Идеје, 3.
- Maslow, A. (1976). „Neurosis as a Failure of Personal Growth“, u
The Farther Reaches of Human Nature. Harmondsworth: Penguin
Books.
- Mead, M. (2010). Pol i temperament u tri primitivna društva. Beograd: Ukronja.
- Mead, M. and Wolfenstein, M. (eds) (1967). Childhood in Contemporary Culture. Chicago.
- Mehler, J. and Dupoux, E. (1994). What Infants Know: The New
Cognitive Science of Early Development. Cambridge: MA.
- Morris, D. (2005). Razumevanje bebe /Babywatching/. Beograd: Zavod za udžbenike.
- Neill, A.S. (1981). Slobodna deca Samerhila. Beograd: XX vek.
- Stern, D. N. (1985). The Interpersonal World of the Infant. New York.
- Требјешанин, Ж. (2008). Представа о детету у српској култури.
Београд: Софос.
- Trebješanin, Ž. (2005). „Analiza nelagodnosti u savremenoj kulturi“
(pogovor), u Weatherill (2005). Kolaps kulture. Beograd: Clio.
- Winnicott, D. W. (1980). Dijete, obitelj i vanjski svijet. Zagreb: Naprijed.
- Weatherill, R. (2005). Kolaps kulture. Beograd: Clio.
Žarko Trebješanin, Ph.D.
NEW PRESENTATION OF CHILD AND CHILDHOOD
IN ANTHROPOLOGY, HISTORY, PSYCHOLOGY
AND PSYCHOANALYSIS
Abstract: In the 20th century the upbringing of children more and more becomes social and state care. Except family, some other institutions take care of
children: nursery, kindergartens, social services centers, church, media.
It is possible to follow historical dimension in understanding of childhood through the changes of child’s images and childhood in the history of literature.
In large, recent studies break prejudice and stereotypes about child as an angel
and child as a ,formless clay’.
Key words: child, family, society, changes, childhood, prejudice.