O NEKIM ODLIKAMA JEZIKA SAVREMENIH AUTORSKIH BAJKI
I NJIHOVOJ RECEPCIJI KOD MLAĐIH ČITALACA
Autorska bajka tematski obuhvata šire područje od narodne bajke i zalazi u neke druge književne žanrove (lirske, fantastične, avanturističke priče itd.), ali, opet, nekom vezom ostane vezana za svoj arhetipski model. Osnovna razlika je, podrazumeva se, poznatost autora, pojedinca, i to što ona je obavezno zapisana. Važna sličnost sa narodnom, usmenom, bajkom je i sinkretička, ali ne i dominantna, veza sa predanjem koje je najčešće tipično za određeni nacionalni, etnolopki ili religijski okvir (što može ponekad da se prepozna u prisustvu nekog motiva ili lika, ne celog predanja, naravno). Ipak, između autorske i narodne bajke mogu se uočiti mnoge stilske, strukturne i, naravno, jezičke razlike.
Autorska bajka je samim tim uslovljena individualnim afinitetima, ukusom pa obrazovanjem stvaraoca. Pri tome njena uloga da pre svega zabavi čitaoca, a zatim da ostvari i didaktičke i etičke funkcije. Takođe začudnost, koju izaziva sadržina bajke, skoro uvek je prisutna.
Jezik i stil njihov svakako je određen i činjenicom da one hronološki pripadaju savremenoj književnosti, pa je prirodno da očekujemo i jezičko-stilske razlike u odnosu na bajke naše usmene tradicije. Samo postojanje autora-pojedinca obavezno mora da delu da individualnost. Ta subjektivnost sa sobom nosi posebnost svih jezičkih nivoa kao i slojeva književnoumetničkog dela.
Jezik je savremen, ili makar osavremenjen, pa samim tim deci razumljiviji od narodnih bajki.
Ovom prilikom pozabavićemo samo jednim nivoom jezičkih obeležja autorskih bajki, određenim izborom leksema i nekim njihovim oblicima i semantičkim nivoima.
Otkriti značenje lekseme znači razotkriti složeni odnos u koji stupaju leksema i određeni pojam u spoljašnjem svetu, materijalnom ili apstraktnom, pri čemu se jezička funkcija proširuje na kognitivnu, bez koje bi komunikativna bila nemoguća. To je složeni proces koji zahteva određenu mentalnu zrelost govornika, tako da je prirodno da govornici mlađeg uzrasta imaju poteškoće u razumevanju određenih leksema. Stoga autori bajki koje su namenjene mlađim uzrastima moraju voditi računa ne samo o sintaksičkom sloju teksta, već i da izbor leksema i njihov oblik bude primeren publici kojoj je tekst namenjen.
Osvrnućemo se samo na neke jezičke odlike koje se mogu uočiti kao dominantne kod većine autora bajki. Naravno da se radi tek o jednom delu moguće jezičke analize.
Na ovom mestu ću dati analizu dela leksičkih karakteristika bajke „Začarano drvo“ (autorke Tatjane Milanović).
- Deminutivi jesu reči umanjenog značenja koji se mogu upotrebiti sa različtom semantičkom funkcijom, od one najosnovnije, da označe nešto što je manje veličine od uobičajene, zatim, sa izrazitom stilsko vrednošću, kao hipokoristik, reč subjektivne ocene, ali može se upotrebiti i ironično. Emocionalna obojenost ovih leksema je najuočljivija semantička funkcija takvih leksema. Takve su u ovoj bajci: listić, kofica, sestrica, ručice, leptirić (neke se ponavljaju više puta). Ovakav izbor deminutiva jasno naglašava emocionalnu povezanost i ljubav između brata i sestre, junaka naše bajke i oduševljenost lepotom malog drveta.
Umesto deminutiva, isto značenje se može postići imeničkom sintagmom u kojoj će se koristiti atributi koji imaju značenje umanjenog, kao što su mali, sitan, nevelik i sl. (malog drveta). U ovoj bajci upotrebljena je i imenička sintagma sa sličnim, ali eufemističnim značenjem – nedovoljno velika.
Manje je uobičajeno, ali prisutno, da se takvi pridevi kombinuju sa deminutivom što bi u velikom broju slučajeva u govornom jeziku mogla biti stilska greška, ali i stilsko sredstvo u umetničkom tekstu, pleonazam. Mogući primer, a slične nalazimo kod mnogih autora, bio bi: malo stabaoce, sitan listić ili sl.
- U bajkama se često nalaze neki glagoli subjektivne ocene, po značenju učestali glagoli nesvršenog vida ili trenutno svršeni, i njima se naglašava subjektivni stav autora prema vršiocu radnje, koji su u bajkama često već i sami označeni rečima subjektivne ocene. Na taj način označena radnja glagola jeste vršena ili izvršena, ali tako da je dominantan naš stav o načinu na koji se vrši: jedva čujno, tek primetno, samo na trenutak, nežno i sl. Lišće je tiho zašuštalo, stablo se meškolji ili promeškolji, su primeri koje nalazimo u bajci „Začarno drvo“.
- Komparativi prideva i priloga i poređenja – u konstrukcijama sa komparacijama uzima se leksema koja u svesti malog čitaoca označava nešto izuzetno. Ukoliko bismo želeli malom čitaocu ili slušaocu da dočaramo neku osobinu, ili da je naglasimo, koristićemo poređenja, bilo da su poređenja po jednakosti ili nejednakosti, u kojima bi značenje pojma sa kojim se poredi morao biti nešto deci poznato, pa i blisko. Tako bismo za nešto što je vredno ili važno mogli upotrebiti sledeća poređenja: vrednija od zlata, slađa od najslađeg džema od šumskih jagoda, lepša od najlepših leptirovih krila. Poređenje po jednakosti se ovde vrši u odnosu na najveći stepen osobine iskazane pridevom, u odnosu na superlativ.
Sa druge strane izbegli bismo stereotipne opise koje najčešće izražavamo imeničkim sintagmama sa pridevima u osnovnom obliku, pa bi nabrajanje pridevskih sintagmi sa komparativom kao glavnim članom i nekom poredbenom odredbom, dopunom ili kongruentnim atrubutom u široj imeničkoj sintagmi i sličnim konstrukcijama razbile „monotoniju“ uobičajenih opisa. (Npr. Bilo u jednoj šumi jedno drvo, sasvim obično, kao i mnoga druga oko njega. Ni po čemu se nije izdvajalo od drugih, osim što je bilo malo niže, malo mlađe, malo lepše i malo zelenije od ostalih oko njega.)
Zaključci:
Šta se postiže ovakvim odabirom leksema, njihovih oblika ili leksičkih sklopova i kakva je očekivana recepcija kod čitalaca/slušalaca mlađeg uzrasta?
- Leksika autorskih bajki pripada savremenom srpskom jeziku tako je deci bliža, jednostavna za razumevanje od narodnih bajki.
- Izdvojeni leksički nivoi prvenstveno pokazuju stilsko obeležje autorskih bajki.
- Jezik autorskih bajki je za decu, čitaoce ili slušaoce savremenog doba, prirodniji, pitkiji. Samim tim što je kod većine autora postojala namera da stvore delo za malog čitaoca, teme, sadržina i način na koji su obrađeni najčešće su prilagođeni toj nameri na svim jezičkim nivoima: rečenice su kratke i jednostavne, izbor reči i njigovih oblika, jezičke konstrukcije ostaju u okviru receptivnih mogućnosti dece.
Tatjana Milanović