O KRATKIM KNJIŽEVNIM FORMAMA
Kratke književne forme, kao deo književnosti, odnosno umetnosti, nisu nimalo lak zadatak za autore, iako deluju kao nešto što se piše i čita s lakoćom. Upravo ta njihova prividna jednostavnost im daje kompleksnost. Autor je na jednom ozbiljnom zadatku – da na ograničenom broju strana, to jest redova sastavi jednu smislenu celinu, ne odstupajući od svih osnovnih knjževnih traganja. On ima i odgovornost da kroz kratke književne forme, bilo da se radi o narodnoj ili opštoj književnosti, zainteresuje čitaoca, poigra se kako svojom, tako i njegovom maštom, da dopre do najskrovitijih mesta emocija.
S obzirom da živimo u trećoj dekadi 21. veka, u ovom „digitalnom dobu”, kada je virtuelno postalo realno, kada je brzina postala rutina svih nas, kada se vreme vrednuje novcem, mislim da kratke književne forme jesu ono što bi moglo da „modernim” ljudima zaokupira pažnju. Ujedno, time i negujemo pisanu reč, nezavisno da li je ona štampana ili digitalna.
Odlučio sam se za pisanje kratkih književnih formi zato što me je sam novinarski posao, kojim se inače bavim, naučio da tekstovi ne bi trebalo da budu preopširni. Pisanje je, na neki način, eskapizam, kao i sama umetnost. Uzmimo za primer jednu od popularnih socijalnih mreža – Tviter, čiji je tvit ograničen na 150 karaktera, to i jeste kratka forma. Kako će ko iskoristiti tih 150 karaktera zavisi od slobode izražavanja autora i njegove percepcije svega oko sebe. Neko će biti diplomata, a neko umetnik.
Nikola Lj. Stojanović
- 11. 2021.