KRATKE KNJIŽEVNE FORME
Sve brži način života i brz protok informacija formira nam um na takav način da ljudi više nemaju koncentraciju da iščitavaju duge tekstove. Kratke književne forme su način da ogolimo tekst od nepotrebnih objašnjavanja ili razvodnjavanja, da jezgrovito i upečatljivo izrazimo svoj stav i/ili umetnički izraz. Kratke forme su danas prijemčljivije ljudima, pogotovo mladima. To nikako ne znači da je duža forma zaboravljena ili prevaziđena. Možda su čak kratke forme jedan od načina da više zainteresujemo mlade ljude za književnost.
Tradicionalna poezija je, čini mi se, sve manje zastupljena danas. Moderna poezija ima određen otklon prema rimi ili lirskim izlivima emocija, više se ceni odsečnost, drskost, jasan stav i društvena angažovanost. Ceni se individualnost i karakter, prenaglašena emotivnost se smatra slabošću.
Kratke književne forme prisutne su u različitim supkulturama, imamo i poeziju u rep tekstovima, pank-rok, indie-pop muzici i drugim vrstama muzike, imamo haiku, kratke priče, besne govore (takozvane rantove), imamo poeziju u prozi, slem poeziju koja se usmeno izvodi pa se na neki novi način kratka forma vratila svojim korenima. Sve češće viđamo iseckan prozni tekst prostim udaranjem entera koji je nakon toga smatran pesmom. Imamo kratku formu po blogovima, društvenim mrežama, imamo misao uobličenu u određeni broj karaktera i na taj način mi zapravo programiramo naše misli da staju u određeni format.
Sa pojavom slem poezije, koja svakako spada u kratku formu, došlo je i do momenta gde je bitan i performans. Dok čitamo naše delo na bini, bitan je kontakt sa ljudima i iznošenje svojih reči na najefektniji način, kao i prenošenje te energije na publiku. Večeri poezije postaju jedno lepo druženje, ponekad bude i ekscentrika i neobičnih usamljenih ljudi, ljudi koji imaju šta da kažu ali nema ko da ih čuje, na ovaj način svi činimo jednu malu zajednicu i prihvatamo sve različitosti među nama. Poezija koju ljudi čitaju na poetariumu često je uzbudljiva, a sami performansi ponekad su i na granici incidenta.
Sasvim slučajno, zapisujući svoje misli po društvenim mrežama, počela sam da pišem aforizme a kasnije kratke pesme u slobodnom stihu i kratke priče. Odabrala sam da nastavim da pišem kratke književne forme jer sam se tu pronašla, ljudi su mi govorili da sam oduvek umela “da poentiram” i da iznesem precizno i slikovito unutrašnje misli i osećanja. Da uobličim u misao, aforizam, stih, ili kratku prozu oni što mnogi misle ali ne umeju tačno da izraze. Što se poezije tiče, u početku sam bežala sam od rime iz straha da to ne bude neki kliše ili patetika, da ne zvuči “narodnjački”, bežala sam u apsurd i forsirala mračne teme. Kasnije sam shvatila da mi je i dalje draža poezija sa strofama, stihom, ritmom i rimom.
Za razliku od situacije od pre nekih 20 godina, čini mi se da su se ljudi oslobodili stega i lakše iznose u javnost, pa i na papir, svoje misli i emocije. Mnogi ljudi koji ranije nisu ni sanjali o tome sad počinju da pišu poeziju. Velik broj konkursa je dobra stvar za afirmaciju mladih pisaca i pesnika. Poezija može da utiče i na promene u društvu, da pokrene razne diskusije, pogotovo ako taj pesnik/pesnikinja objavi knjigu, nakon čega gostuje po medijima i tako prenosi svoju poruku širem auditorijumu. Može da utiče i da nekog inspiriše da razmišlja o nečemu o čemu možda nije razmišljao pre toga.
Lično više volim estetsku poeziju koja mi pruža zadovoljstvo tako što stvara slojeve zvukova i slika, ali takođe cenim i društveno-angažovanu poeziju ukoliko je iskrena a ne pisana samo zato što je određena tema popularna u tom trenutku.
Pisanje se moze posmatrati i kao određena terapija za osobu koja piše. Bilo da je u pitanju članak na blogu, kratka priča, ispovest, poezija ili jednostavno mudra misao/aforizam koju iznose na mreže. Anonimnost na inernetu je pružila introvertnim ljudima mogućnost da se oslobode a da ipak zadrže svoj osećaj sigurnosti. Živimo u digitalnom dobu gde ljudi žele da se njihov glas čuje, i to je jedna sjajna stvar.
Jelena Davidović