КЊИЖЕВНИ ТЕКСТОВИ ЗА ДЕЦУ
КЊИЖЕВНИ ТЕКСТОВИ ЗА ДЕЦУ
КАО СЛОБОДНА ЛЕКТИРА
Резиме: У овом раду расправљаће се о књижевно-уметничким
текстовима као изворима лексике, симбола, граматичког система. Указа[1]ће се на врсте које програм предмета Српски језик и књижевност на мла[1]ђем основношколском нивоу предвиђа, као и на вредна остварења савреме[1]не књижевне продукције за децу. Циљ рада је да се путем интегрисаних
садржаја укаже на неодвојиву и нераскидиву везу између језика и књи[1]жевности. Одабрани књижевни текстови које ученици читају у периоди[1]ма слободног времена омогућавају дијалог са ауторовим текстом који
доприноси развоју мишљења, богаћењу духа и смисла за лепо.
Кључне речи: Књижевно-уметнички текстови, лексика, лектира.
Увод
Књижевни текстови представљају полазне претпоставке које
су везане за учење језика, богаћење лексике, уочавање симболично[1]метафоричних слика, хумора, игре и поезије. Језички слојеви књи[1]жевних текстова међусобно се прожимају и захтевају контекстуално
читање. Поред тога, основне вредности српског језика уочавају се и
сазнају из естетског смисаоног текста који мотивише децу на разми[1]шљање, усмени и писмени стваралачки приступ и способност кому[1]ницирања.
Феномен језика, а нарочито његов екстралингвистички слој
који чине акценат, емотивно-мисаона усмереност, мелодија и ритам,
представљају основу у процењивању значењских симбола и нивоа
садржаних у уметничком делу, посебно за децу. Речи у језичком
тексту откривају суштину и продиру у суштину. Без њих многа обја[1]шњења појава би пресахла, а духовност ишчезла. У речима књижев[1]них дела сачувана је традиција и култура људске цивилизације, го[1]вор љубави проистекао је из најдубљих осећања, отварају се слике
душа поколења и мудрости опстајања. Ове констатације, као и сли[1]ковитост и сугестивност уметничког говора показаћемо на примеру
поезије Десанке Максимовић и Мирослава Антића, с једне стране и
народног стваралаштва, с друге.
Годишњак Учитељског факултета у Врању, књига III, 2012.
Богатство песничке речи
Богата ризница песама за децу Десанке Максимовић опева
доживљаје детињства и детета, усхићења свеживотним и свеприсут[1]ним у космосу. Живот сваког живог створења, патње, персонифици[1]ране боли и радовања животиња, птица, биљака и још много ситни[1]ца које живот чине пуним и динамичним, заузимају важно место у
поезији за децу. Почев од збирки симболично-метафоричног насло[1]ва, као што су Река помоћница, Ветрова успаванка, Пролећни са[1]станак, Росне руковети, Шумска љуљашка, Чуда у пољу, Сунчеви
поданици, Птице на чесми, Златни лептир и Дете у торби, до бајки
и прича, песникиња ниже стихове исклесане руком доброг мајстора
певача. Открива тајне срца и душе природе, разгрће мрачне шумске
ходнике, проналази у њима скривене горске потоке и разуме гргоље
воде, чује говоре цвећа и дрвећа, слуша како живот ниче у хиљаде и
хиљаде примерака.
Детињство проведено у ненарушеној природи Бранковине и
њени мириси најбоље ће се одразити у песмама које симболизују за[1]четак здравог живота и почетак једног новог сазнања природе. Кроз
изванредне описе река и шумских бистрих извора, кладенаца, врела,
вирова, росе којом се умивају птице и траве, водом која је животвор[1]ни сок, описом планина, шуме и цвећа, биља у њој – песникиња сва
своја чула дарује песми. Сва њена знања о постојању и животу на[1]једном оживе, успламте и ти огњеви рађају песму која слави живот
и лепоте у њему. Наводимо неколико стихова као доказ претходној
тврдњи:
Ја волим скровити живот шуме,
никад не знаш отров у којој је бобици,
никад не знаш шта паук шумски уме,
нити шта коњиц ветар носи у зобници.
Ја волим живот шуме скровити,
никад не знаш где вију гнезда тајне,
не знаш где те чека извор лековити,
где ћеш наћи дрењина рујне колајне.
Игра духа и стваралачке маште, као и тежња ка узвишеним
сазнањима остварена је необичним везама речи, инверзивним стихо[1]вима, метафорично-симболичним и персонифицираним језиком пре[1]плетеним чудесношћу и фантастиком. Зато, док се читају њене
песме, осећамо: како се птице умивају, договарају, певају, ћућоре,
жвргоље, граде гнезда, одгајају младунце певајући им успаванке, и
бубице које воде опасну борбу за опстанак тежећи некаквом порет[1]ку. Ту је безброј гмизаваца и других животиња које се међусобно
разумеју, а њихов говор и проблеме и сам читалац разуме. Природа
пуна боја исказана поетском мелодијом и жива створења у њој нат[1]криљена су космичким догађајима. Све функционише у најбољој
хармонији: звезде су ту да прате шта се тамо доле, у најскровитијој
шуми догађа, својим сребрним сјајем осветљавају путеве залуталих
путника – бубица и птица. Уколико звездани сјај не може допрети
до живога света – ту је месец који се невидљивим мердевинама спу[1]шта до земље, ломи сенке и путеве. И ветар, који песникињи личи
на младог момка, развејава све снове када наврати у шуму или кро[1]шњу дрвета, а сунце – тај жути сунцокрет – својом топлотом зове
семе различитих биљака да избије из земље.
Игровни елементи и дете
Најлепше слике обликоване игром речи и разуђеношћу изра[1]за назиру се од песама у којима Десанка Максимовић открива своју
безграничну љубав према цвећу и биљкама. Животни хедонизам и
хуманизам избија из ритма стихова. То је пут којим нас песникиња
води ка чудима у која побеђујемо. Прекрасним и оригиналним мета[1]форама песникиња осветљава камене и загонетне пећине и у њима
крунисање цара патуљака круном каменог цвета, ноћно крстарење
патуљака у шуми и њихов труд да пронађу чашице каћунака из ко[1]јих би се напили воде. Асоцијације се нижу: отварају се змајеви дво[1]ри, назире се змај који „девојку под пазухом носи“. Ту је и змија
младожења која скида змијску кошуљицу како би се претворила у
прекрасног момка. Над свим тим чудним догађањима седи усуд,
скида звезде са неба и баца их у воду. Вода носи звезде, месец их
прати и плете своје руменкасте мреже како би уловио све оно што се
са висине може видети и чути. А када се створи привидан мир и све
заспи, зажуборе неке горске чесме које почињу своје ноћне песме
намењене вили која повија и љуља дете, намењене живом свету који
само ноћу проналази смисао живљења. Када се све светлости ноћне
угасе, ту је свитац који попут ноћног светионика проналази изгу[1]бљене путеве мравима и штурцима. У саму рану зору весели птичји
оркестри пробуде шуму, биљке, ветрове и воду. Поздраве месец и
звезде, ноћне чуваре и пошаљу своје песме које се ветром и водом,
као ехо, разносе свуда. Уочава се да специфичним стихом, тоном,
римом, асоцијацијама, ономатопејама и хиперболом песникиња
ствара доживљај, динамизира лирске догађаје и ситуације. Ритмом и
хармонијом успоставља се живот који се множи и оплођује, гради се
мост од реалности до мита и легенде, од бајке до дугих лирских мо[1]нолога којима се осмишљава живот у безброј облика и слика.
Немушти језик којим говоре животиње и биљке кроз песму
одувек је био човеку загонетан јер тај свет живи својим животом ко[1]ји се манифестује покретима, погледима. Своје болове и радости из[1]ражава само кликтајем, завијањем. Одлази са земље као што одлази
суза, роса или облак. Специфичним везама речи, епитетима који
красе стихове и строфе, динамичним глаголима и поезијом која го[1]сподари, песникиња је успела да симболичним језиком исплете и
преплете текст који не остаје само знак већ и са многим значењима.
Тим поетизовано-симболичним језиком ствара се игра којом се
остварује „радост срца“ и стиче мудрост.
Тајне и мудрости света које песник кроз игру речи саопштава
и које деца кроз сопствену игру прихватају исказане су кованицама,
неологизмима, асоцијацијама, контрастима, деминутивима, застаре[1]лим и заборављеним речима, тихим хумором којим се осветли поја[1]ва или догађај. На тај начин песникиња психологизира биљни,
животињски и неживи свет, указујући при том, младим читаоцима
сасвим необичну животну димензију.
Писци за децу својим стваралаштвом бране дете у одраслом
човеку, помажу да мали човек одрасте, као што је то чинио Миро[1]слав Антић у својим песмама. Звездасти снови и жеље, све лепоте
овога света живе својим посебним животом у поезији, домаштавају
се започете приче о детету, откривају тајне снова и сновиђења. Пе[1]сник пева: „Све се ређе усуђујем да изговарам речи јер увек значе
друго него што ја то желим.“ Оне (речи) наличе на бајку, пословицу
или загонетку. У складу са тим својим унутрашњим духовним зако[1]нима, Антић ствара песму и свестан је да је „највећа поезија трену[1]так када ниси свестан песме.“ Опозиција могуће-немогуће, присутна
у овом примеру, као и у другим, у потпуности је функционална, пот[1]крепљена игром симболичних речи и веза. Пронађена је азбука која
се увек изнова учи. Његове песме саме по себи уносе животно и пе[1]сничко искуство које је модерно конципирано и грађено, јер песма
је пут да се до личности дође. На том путу песник се бори за аутоно[1]мију – слободу деце. Изнутра је треба обасјавати невидљивом све[1]тлошћу која ће огрејати само истинске духове. То треба чинити
игром и маштаријама јер и у игри има озбиљности и истине. За пе[1]сника Антића игра је једна од највећих истина.
Посебна срећа за песника је говор и откриће речи. У њима је
лепота значења и звука. Његове речи увек другачије значе но што он
жели: „Ко зна гласове мисли, ретко када се оглашава гласом гово[1]ра.“ Зато песме личе на игру сна и јаве, веровања и надања, игре гра[1]на на ветровима. За песника су светови деце велики „јер да би се
истински волело, треба одрасти до детета“ – каже песник, као што
„нема малога човека и мале љубави“. Уметничким визијама писци
употпуњују тзв. празан међутекстовни простор мислима јунака и
њиховим доживљајима. Тиме откривају узвишено у обичном, ства[1]рајући асоцијације читалаца које богате језик, мисао и емоције мла[1]дог читаоца.
Симболи у народној басни
Много је слојева који су се током протеклих миленијума та[1]ложили те представљају подлогу за обнову сазнања и значења ове
књижевне врсте. Оно што се из предања може назрети и што је још
увек актуелно – то је језик. Иако има доста елемената архаичности,
бајковитости и фантастичности, слика створена у давној прошлости
остаје. Визуелни облик који је потекао из речи богати се путем јези[1]ка и његове неисцрпне моћи, омогућујући да се у њему пронађе
живот. Ко ће у њему наћи оно што ће га испунити, зависи од њега
самог. Али, наћи ће. И ученици ће, уз помоћ свог учитеља, а понај[1]више својом интуицијом, продрети у књижевни текст и себе обога[1]тити новим доживљајем, новом врстом мудрости.
Осим препознатљивих симбола који навиру из предања, могу
се у појединим појавити и бајковити. Такав је случај са предањем
Змија-девојка у Мрсињграду. Композиција – сасвим у духу бајке, је[1]зик и чудесне представе такође. Заплет намеће догађај из којег ће
потећи предање о девојци коју је отац проклео да се у змију претво[1]ри и чува благо све док је људско лице не пољуби. Визуелна пред[1]става проширује се духовном: девојка плеше у рану зору, пре сунца.
Такав чудесан призор видео је пастир, хтео је побећи, али исповест
девојке и молба да је спасе, задржала га је. Страх да пољуби змију
био је јачи од обећаног блага и лепоте девојке. Трипут је змија пола[1]зила уз пастиров штап, трипут ју је пастир стресао. Клетва којом је
отац проклео девојку, добија нове димензије: уклела је пастира да
му трипут опусти кућа. Он умире.
Иако је овај текст предања изабран као домаћа лектира за че[1]тврти разред, он има и своју дубљу филозофију и није у потпуности
из дечјег доживљајног света. У њему има фантастике, драме, маште,
говора, покрета, боја, звукова, светла, али и таме. У складу са могућ[1]ностима деце, открива се живот у својој сложености која рађа страх
да ће се, можда, угасити, нестати. Жеља девојке да сачува благо јача
је од страха који је створила природа – снежних неприлика. Из стра[1]ха се јавила потреба да се девојка преобрази у пређашњи лик. Живот
испод змијске кошуљице за њу је теснац, оквир који је спутава. Са[1]моћу ублажава повременим преображајем у девојку, али клетва је
присутна стално. Људски лик је елиминисан, говор је остао. Гово[1]ром она исповеда своју невољу. Кад јој се жеља не испуни, и она ис[1]пољава кобну и злу страну своје природе. Жели смрт човеку који је
из зачараности не може спасити, јер га спутава страх. Цика којом
змија испољава своју негативну енергију наговештава кобни крај. То
је истовремено и опомена да је живот велика борба. Текст отвара за[1]гонетне капије игре речи и игре за живот. Јунаци је нису размрсили.
Басна има дуги живот захваљујући својој непрестаној приме[1]ни у објашњењу мисли и догађаја који су везани за човека и чове[1]чанство. Уколико су њене примене нове и увек оригиналне, она
успешно продужава своје трајање и обнавља смисао и значење у за[1]висности од времена и услова развитка човекове мисли. Човек у ба[1]сни не треба да препознаје јунаке и догађаје из живота, већ својим
духовним бићем открива алегоричност казивања. Уколико се препо[1]зна догађај или јунак, басна губи своју првобитну лепоту, те књи[1]жевни текст постаје дидактички.
Басна је жанр са необичним јунацима: то су животиње и
предмети који говоре и имају сталне карактере. Иако су то животи[1]ње различитих врста, међусобно разумеју језике, успостављају
комуникацију, друже се, гложе; дијалогом подстичу развој радње.
Драматика и сажетост радње елиминисала је описе и портрете, ту је
акција која треба да се спроведе до краја. У самом центру читаочеве
и слушаочеве перцепције је текст који се одликује својом двоструко[1]шћу радње, или тзв. нивоима у радњи. Ови нивои доприносе успо[1]стављању поетичности која басну чини књижевношћу. Крај басне
представља сједињавање обеју равни које су се током развоја радње
јављале као супротне, противречне. Као у драми и епу, катастрофа у
басни представља психолошко пражњење, доводећи радњу басне до
природног завршетка. Претходна тврђења поткрепићемо анализом
басне Феникс и голубови.
Спољашња лепота узбуђује нарочито онда када је биће ње
свесно. Оно се поноси сазнањем да ће дуго гледати свет и чуда у ње[1]му. Такав је феникс који се сам излегао из родитељског гнезда. Пре[1]красно тело, крила, издржљивост, све је то спремно за стогодишњи
лет. Јато белих голубова, као нежни посматрачи, прилазе фениксу,
диве се лепоти и дуговечности. Прво питање које постављају – где
му је друг – открива психологију пркосног и осионог летача и у кон[1]трасту, дружељубивих грлених певача.
Дијалог, којим се две равни у басни приближавају и одмичу
истовремено, открива две супротне особине: жељу да буде сам и ду[1]говек, јединствен – то је жеља феникса, и жељу голубова да у дру[1]штву, песми и лепоти игре у лету испуне своје животе. Сазнање да
ће сто година летети сам, изазива сажаљење код дружељубивих пти[1]ца: О, несрећне на свету птичице! Како ли ће толико дуги и бедни
проживети и провести живот, и без брата, и без пријатеља, без
сестрице и без верна друга (Обрадовић, 1963:245).
Поента је симболично-поетска, прожета тугом и болом због
самоће. Не намеће се, сама се открива из кратког дијалога који је
функционалан. Појам лепоте је широк и различито се тумачи. Про[1]налажење смисла духовне лепоте најсветлији је животни чин. Голу[1]бови су умели да га пронађу.
Будном перцепцијом, читаоци млађег школског узраста, чи[1]тајући прозна и песничка остварења, откривају и оне лепоте које су
по много чему неухватљиве, суптилне, бесконачне у изналажењу ле[1]поте која утиче на развој духовног богатства. Снага генија писаца и
твораца народне књижевности допринела је открићу поетских еле[1]мената свевременског значења.
Закључак
Песник песмама пише и ствара разгледнице ума, мисли и се[1]ћања, промишљања, досезања до усијаног ума, до креације. Има тре[1]нутака када је свестан апсолутног себе, када тврди да уме да облику[1]је ватру длановима, хода по пени реке и океана. Умео је све то јер је
веровао себи и речима којима испуњава мисао, знао је да је незнање
веће од знања. Потпуно је у праву када потенцира да се огромна зна[1]ња могу наћи и у малим световима. Певајући о свему чега се дота[1]као, песник Антић се узвисио до оних који умеју да се одмакну
довољно и виде ствари изван чула, а да ипак живе у њима својим
животима и чулом свога духа обележе време. Антић је обележио
време јер је полазио од сазнања да је дух сваке речи којом је створио
игру, хумор, мисаоност шири од саме употребљене речи.
Мисао немачког писца Грима да је „у давна времена сваки
звук имао свој смисао и своје значење“ остаје важећа јер је свевре-
менска. Каже се да је реч магија, да се звук простире у етар својом
вишезначношћу и симболиком, не само у књижевном тексту, и да
има своју функцију. У књижевним делима за децу појмови и звуко[1]ви, тачни описи и кристализиране слике света задржане су језиком.
Језик и речи у њему не могу се описати, нити објаснити до краја, ма[1]кар колико синонима и симбола нашли, као што је то учињено тра[1]гањем по песмама поменутих песника. Изговорена реч, разговор
природе и птица, струјање ветрова и хука змајева осветљава човеков
дух и животни ритам који се осећа из стихова који симболизују не[1]исказану лепоту, радост, остављајући могућности различитог разу[1]мевања поезије и поетике писаца какви су Десанка Максимовић и
Мирослав Антић.
Књижевна дела за децу откривају најдубље садржаје живота
и значе сусрет младих духова са тим истинама које су често неухва[1]тљиве. О њима се пише да се досегне до лепоте која ће у младом
бићу пробудити мисао и изазвати естетско-емоционални доживљај,
саградити хармонију и бити зрнце мудрости у даљем животу и тра[1]гању (Смиљковић, 2009: 68). Књижевна дела, прозна или стиховна,
настала у срцу, исказана речима оживљавају, или живе свој други
живот у мислима и осећањима читалаца. За њих је то шаролики и
разнолики свет духова који траже тајне у лепотама, прижељкују да
из текста потече река догађаја, проговоре ликови. Речи, нарочито у
делима намењеним деци, постају шифре. Како ће их она дешифрова[1]ти, зависи од психичке конституције и културе читања, од тога коли[1]ко је понуђена естетска творевина блиска дечјем животу. Уколико се
успешно успостави дијалог између писца и читаоца путем текста,
утолико ће задовољство у трагању за смисленим лепотама бити веће.
Литература
- Виготски, Л. (1975). Психологија уметности. Београд: Нолит.
- Обрадовић, Д. (1963). Басне. Београд: Просвета.
- Караџић, В. (1853). Српске народне приповијетке. Београд: Нолит.
- Смиљковић, С. (2006). Ауторска бајка. Београд: Учитељски фа[1]култет у Врању.
- Смиљковић, С. (2002). Настава српског језика и књижевности I. Врање: Учитељски факултет у Врању.
проф. др Стана Смиљковић
Учитељски факултет у Врању