Skip to main content

КЊИЖЕВНИ ТЕКСТОВИ ЗА ДЕЦУ

 

КЊИЖЕВНИ ТЕКСТОВИ И РАЗВОЈ ДЕЧЈЕ МОРАЛНОСТИ

 

Резиме: Књижевно дело за децу представља неисцрпни извор зна[1]ња из свих животних области. Проучавањем књижевног дела, његових

идеја и мотива, осим примарних естетских, остварују се и општи дидак[1]тички циљеви. Примери из књижевних дела за децу имају велики утицај на

духовни развој детета, као и на свеукупан развој личности. Ликови у дели[1]ма за децу, носиоци позитивних или негативних особина, помажу детету

да препозна битне врлине и мане и на тај начин формира сопствени си[1]стем вредности.

Кључне речи: књижевност за децу, морал, морално васпитање.

У васпитању и образовању за живот и рад велику улогу игра

љубав према књизи. Књижевност је меёу првим уметностима са који[1]ма се дете среће. Примери из прича, песама, бајки, басни, сликовница

остављају дубоки траг на духовни живот детета, на његову целокупну

личност. У савременој педагогији више се истиче значај позитивних

примера, мада и негативних који, без сумње, имају велики васпитни

значај јер код детета могу да изазову одвратност према многим људ[1]ским недостацима: неуредности, хвалисавости, лењости, лукавству…

Има много примера да су књижевни текстови помогли родитељима у

одвикавању деце од неких негативних особина, као и у стицању пози[1]тивних.

Педагози и писци за децу имају различито виёење функције

књижевних текстова за децу. Док педагози истичу васпитну функ[1]цију као основни критеријум њихове употребе у настави, писци ин[1]систирају на ставу да се књижевност за децу не сме процењивати

критеријумима створеним изван ње саме, нити се сме гледати на њу

искључиво функционално.

Сунчица Денић истиче да „објективност, праведност и хар[1]моничан однос према стварном и могућем које писци за децу, као и

сама деца, прихватају и нуде, нужна је подлога за тумачење и при[1]хватање књижевног текста за децу, као и приступање одраслих у

примени истих― (Денић, 2010: 152).

Годишњак Учитељског факултета у Врању, књига IV, 2013.

Дете не може да развија ставове и вредности само на основу

приче о томе како је важно да поступају исправно, сараёују, буду

добри другови, да није лепо када се сваёају итд. Наравно да је важно

да са децом разговарамо о свим тим стварима, али је много важније

да им пружимо прилику да кроз различите активности доживе шта

значи сарадња, превазилажење конфликата, решавање проблема.

Учитељи имају могућност да са децом кроз различите игре, песме,

приче и активности додирну теме које се тичу развоја животних

вредности. Зато је један од основних задатака наставе књижевности

васпитно деловање на ученике и развијање моралних вредности уче[1]ника кроз обраду и детаљну анализу књижевних дела.

Ликови у делима за децу носиоци су позитивних или нега[1]тивних особина, у њиховим поступцима ученик ће препознати врли[1]не и мане појединца, групе или појединих друштвених сталежа, на[1]ћи ће узоре сопственог понашања и изграёивати систем вредности.

Књижевно дело за дете представља неисцрпни извор знања

из свих животних дисциплина. Проучавањем структуре књижевног

дела, његових идеја, естетских вредности, остварују се циљеви не

само наставе српског језика и књижевности већ општи дидактички,

васпитни и образовни циљеви. Иако савремена критика с негодова[1]њем гледа на принцип дидактичности када су у питању дела за децу,

постојање поуке је очигледно у свим фазама развоја књижевности.

„На синхронијској и дијахронијској равни књижевности, исто[1]рије, од епопеје, мита и легенде, преко различитих модела усмене

традиције, све до великих остварења домаће и светске белетристике,

садржина сваког конкретног дела поучава читаоце својом садржином

или уметничком лепотом. Поруке великих уметничких дела, као што

су Илијада, Одисеја, Еп о Гилгамешу или Библија, представљају дра[1]гоцене поуке или искуство читавог народа на континуираној линији

књижевног развоја, од самих прапочетака, па до наших дана. Позната

дела српске и светске књижевности независно од језика на коме су

написана и коме жанру припадају, уче човека да не понавља грешке

праотаца, које су биле карактеристичне за детињство људске цивили[1]зације― (Смиљковић, Милинковић, 2008: 22).

Читајући песме, приче, бајке, басне и остале врсте, деца се

упознају са њиховим актерима, јунацима, који су носиоци позитив[1]них и негативних особина. Деца ће негативне поступке препознати и

осудити их, а са позитивним јунацима ће се идентификовати и усво[1]јити њихове вредности и поруке које дело шаље. Тако ће, на пример,

Змајеве песме Материна маза и Гаша помоћи деци која су лења и

размажена да увиде колико су те особине ружне и штетне.

Гаша хтеде столар бити

Тежак му је сврдо.

После хтеде ковач бити

Гвожёе му је тврдо.

Он је хтео и ткач бити

Кидају се конци.

И лончар је хтео бити

Ал му смрде лонци.

Затим хтеде кројач бити

Ал га игла боде.

Што год Гашан поче радит,

Све натрашке оде!

За стицање навике уредности и чистоће деци може помоћи

песма Гвида Тартаље Пери руке, И воде се боји, затим Змајева песма

Чистоћа је пола здравља. Колико је тврдоглавост ружна особина и

као и да се инатом не може постићи ништа добро, деца могу увидети

и читањем песме Два јарца Душка Трифуновића.

Кад су дошли насред моста

један рече – сад је доста

и са једне стране и са друге стране

Вратимо се свако себи

да до туче дошло не би

ни са једне стране, ни са друге стране

Песма Једнога дана Љубивоја Ршумовића исмева седам гото[1]вана који презиру рад и труд и читаоцима шаље поруку да се не мо[1]же добити ништа ако се сами не потрудимо и не радимо вредно. Ко[1]лико вреди добар друг откривају нам песме У самоћи Љубивоја

Ршумовића, Свитац пшеничар и воденичар Добрице Ерића, Добри

пријатељи Јована Јовановића Змаја, Друг другу Драгана Лукића и

многе друге. Песме Мати Јована Јовановића Змаја, Бака Десанке

Максимовић, Шта је највеће Мирослава Антића, Срце Драгана Лу[1]кића величају породичне вредности. Много је лепих песама које код

деце буде љубав према домовини и свом народу. Таква је песма До[1]мовина се брани лепотом Љубивоја Ршумовића, која читаоца под[1]стиче да размисли од којих се то опасности домовина треба бранити

(непријатељ, насиље, сиромаштво, нерад, сваёе, неслога, некултура,

неправда…) и открива му како се домовина може бранити лепотом,

реком, цветом, песмом, хлебом, добром књигом, чашћу, знањем, жи[1]вотом… Ова песма шаље детету поруку да се љубав према отаџбини

не показује позивом на борбу, рат, смрт, да се домовина не мора

бранити само пушком, већ највећим људским вредностима:

Домовина се брани лепотом

И чашћу и знањем

Домовина се браним животом

И лепим васпитањем

Патриотска осећања код деце пробудиће и песме о завичају

Моша Одаловића:

Само у мом родном крају

Умем да одредим

стране света

и нигде

нигде

нигде

више

У формирању погледа на свет, развоју моралне свести и мо[1]ралног понашања, значајна је улога бајки као носиоца великих жи[1]вотних истина. Иако је у бајци све наизглед фантастично, нестварно,

ликови и догаёаји су плод маште, у суштини сваке бајке је обичан

човек и порука да добро побеёује зло, да се праведност, поштење,

искреност, скромност, рад и труд увек на крају исплате. Тако бајке

Пепељуга, Трнова Ружица, Ружно паче, Прича о Раку Кројачу, Чар[1]дак ни на небу ни на земљи, као и многе друге, васпитавају децу у

хумане и дубоко моралне личности.

„На предшколском и основношколском узрасту бајка значај[1]но утиче на личност ученика. Богата многим местима неодреёено[1]сти, она допушта дечјој машти да прошири њену садржину, уведе

нове ликове, чудесне ситуације, необичне сусрете, несвакидашње

борбе добра и зла, из којих ће у друштву главног јунака и они сами

изаћи као победници, естетски, емоционално и интелектуално много

зрелији, духовно богатији, морално јачи, него пре читања бајки―

(Стојановић, 2010: 386).

Од свих књижевних врста басна има најексплицитније истак[1]нуту поруку. Занимљивост причања, драмска ситуација, природност

дијалога, јасно оцртан карактер ликова, њихова осећања, експлицит[1]на порука, привлаче децу и можда више од свих књижевних врста

утичу на развијање њихових вредносних судова. Читајући басне

деца ће научити да цене врлине, исправљају мане, цениће снала[1]жљивост, домишљатост, осуёиваће тврдоглавост, халапљивост, лу[1]кавство, хвалисавост… Басна ће код детета развити љубав према на[1]родним умотворинама, усмериће ученика на животне ситуације у

којима треба показати мудрост, сналажљивост, разборитост, помоћи

ће детету да уочи узрочно-последичне везе у одреёеним ситуацијама.

Дидактичност басне најизраженија је код Доситеја Обрадовића, и то у

виду наравоученија, односно посебних објашњења поруке басне.

Пас и његова сенка

Пас, носећи парче меса, пролажаше покрај једне реке. Опази у ре[1]ци сенку своју и помисли да је то други пас с месом. Учини му се онај ко[1]мад много већи, залети се да га уграби, упусти свој комад, те му га однесе

вода, пак остане чудећи се како у један мах оба комада пропадоше.

Поука – не види се оно што се има, зато што се гледа оно што

се жели…

Настава језика и књижевности басну је одувек обилато кори[1]стила управо због њене моралне функције, што се често изједначава

и дефинише као васпитна функција, као што би често могла бити

синоним. Животиње које се понашају као људи одувек су привлачи[1]ле пажњу ученика. У основној школи незаобилазне су басне Цврчак

и мрави, Лав и миш, Гавран и лисица, Лав и лисица, Лисица и ждрал,

Вук и јагње, Корњача и зец, Пас и његова сенка… Али треба рећи да

басна не сме да се користи само за остваривање васпитних циљева,

већ да су оне погодне и за остваривање многих функционалних ци[1]љева (развијање менталних и рецепцијских способности, оспосо[1]бљавање за анализу књижевног дела, решавање проблема, увежбава[1]ње читања, препричавање, богаћење речника, језичке, правописне и

стилске вежбе). Свака басна садржи више поука, а њихов број зави[1]си од степена доживљености басне и изазваних ситуација на стварне

и могуће ситуације и личности, на карактере појединаца, њихове по[1]ступке, врлине и мане.

Када се говори о утицају књижевности на развој моралних

ставова ученика не можемо запоставити значај народне књижевно[1]сти. Читајући народне песме, приче, бајке, басне и друге народне

умотворине, деца се упознају са временом у коме је та књижевност

настајала, човеком у том времену, његовим веровањима, надама,

стрепњама… „Испод наслаге времена, у великим делима су увек је[1]згра општељудских вредности, вечитих истина и нада човекових, са

којима је увек топлије и сигурније― (Маринковић, 2003: 169).

Са народним песмама и причама човек се среће у најранијем

детињству. Оне код њега постављају основе естетског, моралног и

етичког развоја, помажући му да се у реалним животним ситуација[1]ма лакше снаёе и избори. Градећи осећај националног припадања и

поноса на свести о томе ко је и ко су му били преци, народне песме

и приче су стављале човека лицем према себи и према другима, без

обзира на то да ли су „други― означавали породицу, друштвену за[1]једницу, природу или васиону.

„Чињеница је да народне песме и приче због својих изузет[1]них естетских и етичких вредности представљају књижевни садржај

којим се у настави остварују бројни и често јединствени образовни и

васпитни циљеви, меёу којима се посебно издвајају формирање осе[1]ћања националне припадности и система етичких и естетских вред[1]ности. Све ово чини народну књижевност значајним и вредним на[1]ставним садржајем и у савременом времену, посебно у основној

школи― (Марковић, 2011: 753).

У народној књижевности морална начела исказана су на при[1]мерима јунака који су показивали позитивне начине поступања поје[1]динца у друштвеној заједници. Темеље ове етике чини, пре свега,

историјско искуство, православље, душевност и саосећајност. Највеће

благо њене етике је слобода. Слобода говора, слобода љубави, слобо[1]да човекове жртве често су етичке поруке ове књижевности. Нацио[1]нални понос који никога не понижава је такоёе елеменат ове етике.

Пева се о славама и свадбама старих владара и великаша, реёају се

велике званице, свите, богата одела, лепо оружје и подвизи. У име ро[1]дољубља позива се на националну слогу, а у неслози великаша и њи[1]ховој саможивости види се главни узрок националне несреће.

Од витешких моралних начела истиче се верност. Верност

отаџбини, верност владару, верност датој речи, верност у љубави.

Не бих ти се јунак повратио,

да бих знао да бих погинуо.

Идем, сејо, у Косово равно,

за крст часни крвцу прољевати

и за вјеру с браћом умријети.

Насупрот томе, неверство се строго кажњава. Част и образ

чувају се по цену властитог живота. Витешки се поштује достојан[1]ство противника. Тако се о пореклу и снази Мусе Кесеџије говори с

поштовањем, непријатељу се из поштовања витешки предлаже:

Удри прије, да ти жао није.

Храброст, срчаност је, такоёе, битна порука ове етике. Са

подвизима Обилића, Марка Краљевића и других јунака изражавала

се вера у себе, у сопствене снаге борбе и отпора. Читава епска пое[1]зија је порука срчаности, да се издржи у најтежем часу и да се буде

храбар.

Правичност се испољава у тежњи за правдом, и то за правдом

која извире из традиције правне државе, као у песми Урош и Мрњав[1]чевићи. Марко Краљевић је образован човек, он познаје законе и по

њима суди.

Душевност се испољава у саосећању са невољама народа, у

спремности да се помогне у несрећи, да се прашта, у способности да

се осети и немир сопственог срца. Марко Краљевић не само да се сао[1]сећа са људском патњом него и са болом свега живог на свету, као у

песми Марко Краљевић и орао, у којој из косовске крви спасава орла

и односи га у планину, а орлушиће из запаљеног гнезда узима себи у

недарца и односи двору, тамо их храни, а онда пушта на слободу.

Морал ове поезије није морал душевне сломљености, већ оп[1]тимизма који храбри и у најтежем тренутку.

Књижевне врсте за децу, од романа до најкраћих (пословица,

загонетки, ребуса, изрека, као и вицева), имале су и имају знатну

улогу у развијању моралних и општих вредности у животу детета.

Кроз време, књижевност за децу се, сходно условима у којима је на[1]стајала, као и снагом идеја и метафоричности стајала и као чувар и

стражар онога што друге науке промовишу као тенденцију, најпре

етика и дидактика, а најчешће самостално, као што израз уметности

избија и егзистира.

Њена се улога, дакле, помера спремношћу оних наука и ди[1]сциплина да је, у њеној самобитности и аутонимности, препознају

као сусретање, као битан сегмент свеопштег уздизања човека, нај[1]пре детета и његовог васпитавања и образовања.

Битна, савремена и творачка улога књижевности је, измеёу

осталог, да се приближи савременим тенденцијама у развоју деце.

Закључна разматрања

Књижевност за децу има вишеструки утицај на свеукупан

развој личности детета. Њу чине дела високе уметничке вредности,

писана у складу са интересовањима, психологијом и језиком детета.

Она детету нуди извор система вредности и сазнања, пожељних об[1]лика понашања али и неисцрпне радости, ведрине и забаве. Писац се

детету обраћа са позиције искуснијег, шаље му васпитну поруку ко[1]ја произилази из особина самог ствараоца, његове љубави према де[1]ци и познавања њихових потреба и особености.

У настави српског језика и књижевности морално васпитање

остварује се анализом књижевних ликова, њихових тежњи, поступа[1]ка, конфликата и судбине. Добро и зло су основне силе које се суко[1]бљавају и боре у свету књижевне уметности. Зато морално гледиште,

заједно са другима, треба да буде заступљено током проучавања књи[1]жевних дела, а посебно при откривању њиховог смисла (порука). При

томе се треба клонити нападног дидактизирања, наметљивог наравоу[1]ченија и површног увида. Морални садржаји већином су уткани у

књижевна дела у виду загонетака које подразумевају истраживачко

ангажовање у препознавању добра и зла. Зло се обично скрива, ма[1]скира и узима привид добра, а добро пролази кроз силна искушења.

Настава књижевности треба да ствара такве читаоце који ће мањак

добра у текућем животу надокнадити порастом своје спремности да

се ангажују на страни добра и да се супротставе злу.

Уз помоћ књижевних дела ученике треба често доводити у

проблемске ситуације које ће им помоћи да своје навике и површне

моралне ставове критички сагледају, те да узвраћено добро, награду

за доброчинство, признања и славу не схватају као директну после[1]дицу и егоистичку погодбу. Етичка анализа књижевног дела може

се поуздано вршити само ако се ученици упућују да гледишта про[1]шире на све људе и на период дужи од човековог живота. Са тог

универзалног моралног становишта долази се до закључка да нас

добра дела награёују и самим тим што их чинимо. Човек је срећан

кад срећу доноси другима.

Битан циљ моралног васпитања је развијање врлина и сузби[1]јање порока. Зато се ученици упућују да истраживачки и критички

откривају и тумаче карактерне особине и поступке литерарних јуна[1]ка. При томе не треба остати само на главним особинама и грубој

подели ликова на позитивне и негативне, већ треба кренути у дубљу

психолошку и моралну анализу, при чему се открива више особина,

па и понека мана позитивног јунака, а врлина код негативног.

Свако књижевноуметничко дело обилује племенитим поступ[1]цима и хуманистичким порукама које ученици доживљавају и усва[1]јају као узоре за племенито поступање. Задатак наставе је да овај

процес појача, с тим што ће га учинити још приснијим. Племенитост

се огледа и развија и у односима људи према животињама, биљкама,

стварима и животној средини.

Литература

  1. Денић, С. (2010). Мера и привид, етиком до књижевне естетике. Бео[1]град: Београдска књига.
  2. Ђорёевић, Ј. (2002). Морално васпитање – теорија и пракса. Нови

Сад: Савез педагошких друштава Војводине.

  1. Маринковић, С. (2003). Методика креативне наставе српског језика и

књижевности. Београд: Креативни центар.

  1. Марковић, С. (2011). Народна књижевност у наставним програмима

млаёих разреда основне школе, Радови Филозофског факултета, бр. 13,

књ. 1. Источно Сарајево: Филозофски факултет у Источном Сарајеву.

  1. Николић, М. (2009). Методика наставе српског језика и књижевно[1]сти. Београд: Завод за уџбенике.
  2. Смиљковић, С., Милинковић, М. (2008). Методика наставе српског је[1]зика и књижевности. Врање: Учитељски факултет.
  3. Стојановић, Б. (2010). Бајка и њен значај у васпитању деце, Савремени

тренутак књижевности за децу у настави и науци. Врање: Учитељски

факултет у Врању, 382-387.

 

др. Марија Дејковић

Учитељски факултет у Врању