Пружање подршке деци са поремећајем из спектра у аутизма да се
укључе у социјалну средину
Первазивни развојни поремећаји, односно поремећаји аутискичног спектра, су
поремећаји у развоју које карактерише поремећај комуникације и социјалних вештина. То
је неуропсихијатријски развојни поремећај за који је карактеристично да је социјални и
развој у области говора и језика нетипичан за узраст, односно да је успорен. Сама дијагноза
обухвата широк појам поремећаја који се у већини случајева дијагностикује пре 4 године, а
већина је повезана са одређеним степеном социјалне дисфункције, одсуством комуникације
и присутности стеретипних понашања.
Када говоримо у аутизму важно је нагласити да не постоје два иста детета која имају
поремећај из овог спектра и да ако смо упознали једно дете са аутизом не значи да познајемо
аутизам. Управо због наведеног је изазов укључити дете у социјалну средину. Овај изазов
је постављен пре свега пред родитеље, али и пред васпитаче, учитеље, терапеуте и све особе
које су укључене у дететов живот.
Када правимо план како ћемо дете укључити дете у средину која га окружује пре
свега је важно урадити добру и детаљну процену јаких страна и анализу понашања. То је
најлакше учинити у природнм окружењу детета и игри. Праћењем дететових интересовања,
мотивације, али окидача за стереотипна понашања правимо план интеграције у активности
са вршњацима.
Опсервацијом детета у игри добијамо битне информације о начину функционисања,
интересовањима детета и покретачима. Важно је приступити индивидуално сваком детету
и не правити преурањене закључке и претпоставке. Отворен разговор са родитељима даје
нам увид у функционисање детета у породици што можемо пренети и на вртићку или
школску средину.
Нека од питања која можемо поставити родитељима:
- Које су омиљене активности вашег детета?
- Шта дете највише воли да ради у току дана?
- Шта мотивише дете да се укључи у свакодневне рутине и активности породице?
- Које су омиљене игре или речи на које дете реагује?
- Који су окидачи у окружењу који могу довести до непожељних облика понашања
и/или узнемирености?
Отворен разговор са родитељима без предрасуда отвара нам пут да остваримо
партнерски однос са родитељима што омогућава да постанемо детету водич од поверења.
Родитељи су извршни носиоци свих промена у дететовом животу и породица је основни
стуб подршке детету (Нејсон, 2014). Те је зато приликом израде плана потребно мислити на
целу породицу, а само на дете издвојено из породице.
Почетна тачка пружања подршке деци са поремећајем из спектра у аутизма да се
укључе у социјалну средину јесте остваривање заједничке пажње. Заједничка пажња у
контексту раног развоја представља координисану пажњу родитеља и детета која је
усмерена једна према другима и/или према трећем предмету или догађају. Сматра се да она
игра велику улогу у раном развоју и да је јако важна за развој говора. Та пажња се постиже
природно, инстиктивно и то је онај тренутак када видимо да дете нешто гледа ми погледамо
исто то и прокоментаришемо једноставим речником.
Заједничка пажња је основна вештина коју би дете требало да савлада како би могло
да развија комуникацију. Морамо доћи до детета пре него што кренемо да га учимо. Она је
вештина чији би развој требало подстицати, уколико изостане, односно неговати уколико
је присутна, без обзира на узраст детета. Стратегије које можемо испробати у контексту
укључивања деце са аутизом у социјалну средину јесу:
- Играњње које подстичу кретање.
- Мењање боје гласа како би привукли дететову пажњу.
- Уместо да сталног инсистирања да дете погледа у вас, промените свој положај како
би “ушли” у видно поље детета.
- Ставити дистракторе на минимум.
- Обраћање пажње на активности у којима дете ужива, али се могу десити само у
контакту са другом особом – голицање, љуљање, јурење,…
- Праћење дететове игре, укључивање у дететову игру и праћење онога што ради. Не
преузимати вођство у игри сваки пут.
- Искорисити свакодневне активности, рутине како би подстакли заједничку пажњу.
- Именовати и кратко опишита оно што је дете заинтересовало. Не користити
превише речи како не би дете збунили и изгубили пажњу.
Укључивање деце са аутизомом у групу је процес који траје, не би требало очекивати
да ће се инеграција десити преко ноћи. Доследност у понашању одрасле особе јесте кључ
укључивања у групу, посебно на раном узрасту када дете највише учи и упија о свету око
себе. Не покушавајте да промените дете, већ се потрудите да прилагодите окружење детету.
Ослоните се на јаке стране детета, а обезбедите подршку у пољима у којима је дете слабије.
Свима нама је неопходна помоћ и подршка других да бисмо наставили даље.
Литература:
Алексић Хил, О.: Первазивни развојни поремећаји. у: психијатрија развојног доба.
Уредници: Бојанин с, Поповић Деушић С., Досије „Студио“, Београд, 2012. (269-286).
Аутисм спеакс,: Приручник за првих 100 дана аутизма
Нејсон, Б. (2014): Дискусија о аутизму, Камелија издаваштво, Београд
Марија Ршумовић, мастер дефектолог
Инклузивни развојни круг за децу и младе “Мој начин”, Београд