Детињство у породичном и друштвеном контексту
Резиме: У првом делу рада указујемо на досадашња искуства и до- принос аутора заслужних за истицање парадигме која проблематизује нови концепт детињства, наглашавајући три аспекта: идеју детињства (симболичке и колективне представе о породици и детету), праксу де- тињства (стварни положај детета у породици и друштву) и културу де- тињства (интерактивне активности меёу децом и унутрашњи свет де- тетовог и уметничког доживљаја детета и детињства). У централном делу рада, наше истраживачко интересовање систематизује и предста- вља особености дечје праксе кроз дескрипцију свакодневне дечје праксе, обичаја у којима учествују деца, дечје игре и дечје поезије. Нове перспек- тиве у социологији детињства дају предност разумевању дечје праксе и детета као активног учесника у приватном и јавном животу. Значај овог прилога парадигми детињства, као друштвеног феномена, садржан је у потреби реформе у едукационим програмима за васпитаче које треба упознати са чињеницом да је детињство друштвени и породични кон- структ подложан динамици.
Кључне речи: патријархална породица, модерна породица, де- тињство, обичајна пракса, дечја поезија и игре.
Породица је место где се принципи и вредности кују на наковњу свакодневног живота.
Charles R. Swindoll
Уместо увода
Под утицајем епохалних промена у начину живота човека и примене информационих и комуникационих технологија, концепту- ално поље социјализације, као доминатно у објашњењу детета и де- тињства у научној парадигми, данас је делимично превазиёено. Наи- ме, данас су дете и детињство доспели у центар пажње породице и
Рад је ураёен у оквиру пројекта Традиција, модернизација и национални иденти– тет у Србији и на Балкану у процесу европских интеграција (179074), који финан- сира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.
друштва, и то захваљујући новонасталој димензији „посебности― и форсирањем стратегије „успона индивидуализма― у савременом друштву. Савремено друштво у условима глобализације, тек када буде „довршило своју мутацију у глобалној модернизацији― поста- виће оквире савременог породичног образца у коме појединац више неће бити потчињен породици као друштвеној институцији, „већ ин- ституција породице мора служити и одговорити његовим потреба- ма― (наведено према: Mendras 2004:99). Парадигма детињства је по- себно значајна у контексту промена које су везане за савремено дру- штво и савремену породицу. Социолошки приступ у проучавању де- це у савременом друштву заснива се на противуречностима које се крећу измеёу нормативног и декларативног. Џенс Квортруп (Jens Qvortrup) говори о особеностима парадоксалног односа детињства и савременог друштва, како на индивудуалном, тако и на општем ни- воу као врста конфликта измеёу идејних концепција и практичних активности.
Овај прилог проблематизује дијахронију парадигме и праксе детињства: историју развоја дечје игре, улогу детета у свакодневној обичајној пракси, књижевно-уметнички доживљај детињства, те од- носе и активности у породици, као важног социо-културног контек- ста у развоју детета и детињства у кључу унутрашње динамике тра- диционалне и савремене породице.
1. Теоријска подлога
Савремена теоријска полазишта у социологији породице претпостављају проблемско подручје нашег истраживања, а кључни теоријски оквир садржан је у уједињавању двеју парадигми које су досада опстајале независно једна од друге: становиште да „ друштво има васпитни карактер― (Жан Пијаже); и аспект да је „дете родитељ човека― (Маргарет Мид), па је у том смислу довољно компетентан актер кога би ваљало озбиљно проучити (Milić, А. 2007:161). У уџбе- ничком издању социологије породице Анёелке Милић (2007) нови контекст проучавања детињства се проблематизује у три аспекта (Игор Кон, 1991) који у себи садрже:
– идеју детињства (симболичке и колективне представе о по- родици и детету),
– праксу детињства (стварни положај детета у породици и друштву) и
– културу детињства (интерактивне активности меёу децом и унутрашњи свет дететовог и уметничког доживљаја детета и детињства).
Детињство као друштвено и породично конструисана пракса не представља јединствени структурни и динамични процес одра- стања детета сачињен из једног дела, већ је оно веома разуёени, про- менљиви социјални оквир дететовог начина живота и делања, који има појединачну слојевиту структуру а сваки елеменат своје значе- ње, симболе и сентименте времена које је протекло,а све групе ску- па у приличној мери показују квалитет породичних односа, култур- них процеса и свакодневних активности.
У историји човечанства, Конвенција о правима детета Ује- дињених нација, представља најуниверзалнији уговор у области људских права, будући да права детета добијају императивни карак- тер и позиционирана су изнад обичаја и морала друштва (Јовић 2009). Чињеница је да, након доношења Конвенције о правима дете- та Уједињених нација 1989. године, новоустановљена парадигма де- тињства заокупља нарочиту истраживачку пажњу јер су спроведени многи компаративни пројекти о детињству у САД-у, Великој Брита- нији и Немачкој. Смиљка Томановић (2004) је избором текстова у социолошкој хрестоматији Социологија детињства, различитих тео- ријских и методолошких оријентација које се баве анализом свако- дневног живота деце, истакла релевантност детињства као самостал- ног предмета социолошких истраживања и прегледом компаративних научних промишљања која се своде на питање – постоји ли једно, универзално или више детињстава? Да ли је детињство антрополошка универзалија или је породични и друштвени конструкт?
Природа проблема истраживања нас је усмерила ка појмовној дескрипцији и дефинисању породице и друштва путем дескрипције односа подсистем – друштвени систем. Породица је једна од најста- ријих примарних друштвених група у оквиру које се остварују био- лошки, емотивни, економски, едукативно-културни и комуникациј- ски односи. Марко Младеновић дефинише породицу као основну друштвену групу која, зависно од историјског и друштвено-економ- ског развитка окупља лица везана браком и њихово потомство, а евентуално још и шири или ужи круг крвних или других сродника, који се удружују ради задовољења разноврсних биолошких потреба (задовољење полног нагона, раёање и подизање деце), економских потреба (производња, потрошња, размена), социјалних (заштита чланова породице), васпитних, емотивних и других потреба (Младе- новић, М., 1993:32), је условно прихватљива за потребе нашег ис-
траживања. Непходно је истаћи да се овако прихваћена мисаона конструкција о породици односи на породицу која у реалности по- стоји као један од облика породичне организације у савременом српском друштву. Овако одреёен појам породице потиче из „златног периода социјализма― и шири је од појма брака и појма нуклеарне породице, који заступа Ентони Гиденс (2003). Док је брак двова- лентна друштвена група заснована измеёу мушкарца и жене, дотле је породица шира друштвена група и садржајнија по својим функци- јама. Динамику различитих функција породице (биолошко-сексуал- на и репродуктивна, емотивна, социјализаторска, економска, васпит- но-образовна, заштитна) можемо пратити преко различитих типова породице који се неједнако развијају и у сталним су трансформаци- јама (редукцијом неких функција трансформише се патријархална породица у демократску).
Појам патријархалне породице је исто што и појам традици- оналне породице, односно, ови појмови су синоними. Употреба при- дева „патријархална― за традиционалну породицу произилази из схватања да је управо патријархалност основна одлика овог типа по- родице. Овим појмом истиче се ауторитет и доминација мушкарца и потчињеност жена и деце у породици. У нашој социолошкој литера- тури патријархална породица је најчешће истраживана у оквиру породичних задруга. Није једноставно дефинисати појам традицио- налне породице, поготово ако имамо у виду његову досадашњу упо- требу и нека алтернативна одреёења. Традиционална породица је била патријархална заједница у којој су мушкарци и старије генера- ције имали највиши положај (ауторитет). Породица као економска заједница (одн., као потрошачка друштвена установа) постаје дома- ћинство. Структурално трдиционална породица би могла да буде нуклеарна или проширена, али је за њу готово увек карактеристично да је она део ширег, сродничког система од којег зависи њен иден- титет и егзистенција.
При том имамо у виду да породица представља историјски променљиву друштвену заједницу, па користимо и појам модерне породице који се у социологији користи за означавање оне породице која се код нас јавља у послератном периоду, односно, о породич- ном типу који се мења услед процеса индустријализације и урбани- зације. Модерна породица настаје када се производња „износи из породице― тако што се изван ње запошљава најпре муж (отац), па потом и жена (мајка), кад деца стичу више образовање од својих ро- дитеља. Таква породица задржава само неке друштвене функције: није више производна, али остаје економско-потрошачка скупина
(домаћинство); структура ауторитета се мења и жена се постепено изједначава са мужем, а деца са родитељима; социјализација се пре- носи и на друге друштвене групе; сви чланови породице преузимају бројне нове улоге у широј заједници и ступају у мноштво значајних друштвених односа изван породице― (Митровић, М., 2007:125).
Нуклеарна породица је израз који потиче од Талкота Парсон- са и назив је за савремену породицу која по саставу представља, ка- ко Анёелка Милић у појмовном одреёењу нуклеарне породице наво- ди, малу групу родитеља и њихове деце (роёене или усвојене). Са изласком ширих и ужих сродника из породичне групе индивидуали- зују се рад, својина и потрошња у нуклеарној породици.
Модерно друштво је друштво ризика и многоструких избора, друштво нетипичних облика проширене и нуклеарне породице, али и даље стабилан узор пожељног начина живота и примарна сфера друштвености. Модерна породица је самостална друштвена група, независна од сродничких група којима припадају супружници. Ан- ёелка Милић – модерну породицу посматра као индивидуалну, за- себну јединицу која задовољава потребе својих чланова самостално или у сарадњи са друштвеним установама и јавним службама које спадају у оквир деловања модерне државе. Модерна породица је ре- зултат постепене историјске редукције и контракције (сужавања) сродничких односа на нуклеус неопходан за биолошку репродукци- ју (Милић, А., 2007:416-417).
Прихватајући многе новонастале потребе које са собом доно- си индустријско-урбанизацијска цивилизација неопходно је модерну породицу схватити као место које савременом човеку служи као ослонац у личним и друштвеним превирањима, уточиште блискости и интимног разговора, као место за дружење, одмор, разоноду и ре- креацију, али и економски одрживо место преживљавања. Попули- стичко појмовно одреёење породице је најфлексибилније савремено одреёење породице. Дато је у Енциклопедији Британика (2005) и до- ступно је широј читалачкој популацији. У овој популарној енцикло- педији о породици се говори као основној друштвеној јединици и институцији која је одговорна за подизање и социјализацију деце, за негу болесних, старих и немоћних, а поред тога је одговорна да сво- јим члановима обезбеди основне физичке, економске и емоционалне услове за живот (Енциклопедија Британика, 2005:64).
2. Идеја, пракса и детињство
Од тренутка када је француски историчар Филип Арије (Phi- lippe Aries) својом чувеном студијом, Векови детињства (1962), установио да се током читавог средњег века посебност и значај де- тињства у људском животу и друштву занемаривала, а дете третира- ло као део света одраслих, прошло је скоро педесет година, но и данас велики број теоријских опсервација о „открићу детињства― позива се на његове револуционарне идеје о посебности детињства од средњег века па до савременог доба (Милић 2007). Ипак, мно- штво прегледне литературе која се бави питањем детињства као дру- штвене творевине указује не само на домете у овој области већ и на проблеме у конституисању једне од посебних социологија – социо- логије детињства (Томановић (ур.) 2004, Мишковић 2005, Милић 2007., итд.). Меёутим, и данас када је научно прихваћена релевант- ност детињства као самосталног предмета социолошких истражива- ња, савремени истраживачи све наглашеније дете и детињство кон- цептуализују као друштвено конструисану праксу. Социолошки приступи у проучавању детињства конципирани су према кључним социолошким дихотомијама: структура – делање; идентитет – разли- ка; континуитет – промена; локално-глобално, а познати су и дис- курси према којима је детињство везано за различита одреёења дете- та (структурално дете, конструисано дете, дете као мањинска група и племенско дете). Поред социолошког приступа прихваћена су ис- куства и емпиријски налази и других научних приступа (психоло- шки, педагошки, филозофски, антрополошки, етнолошки и меди- цински приступ), који утиру пут у синтетичком истраживачком подухвату у социологији детињства (Томановић 2004). То је допри- нело дубљем осмишљавању концептуализације детињства као обли- ка праксе у свакодневном животу детета, односно скуп ставова, од- носа и активности у оквиру којих се деца посматрају као субјекти у друштву. Поједина емпиријска истраживања су фокусирана на кон- кретне проблеме: дечја права (Gerison Lansdown), економски поло- жај деце у развијеним земљама (Steven Kennedy, Peter Whiteford i Johnatan Bradshaw), искуство другарства као друштвеног односа (Алисон Јамесс), однос према телевизијском програму (David Buc- kingham), дечји рад (Martin Woodhead) (Томановић 2004).
Значајна карактеристика дечјих игара које су биле омиљене меёу децом двадесетих година 20. века била је да се у игри деца бр- зим физичким или мисаоним реаговањима, мудрошћу, вештином, спретношћу и духовитошћу науче побеёивању, упорности и акцији.
Интересантно је да ниједна од дечјих игара из тих времена није има- ла везе са насиљем и ратом, иако је прошло само десетак година од завршетка Првог светског рата. После Другог светског рата, многе дечје игре изражавале су ратна збивања на нашим просторима. На крају другог миленијума дечје игре се битно разликују од некада- шњих. Компјутеризација је усмеравала свет дечјих игара. Компју- терске игрице су постале најважнија дечја игра са последицама не- сагледивих размера. У тим игрицама се пре свега промовише наси- ље, али и још погубније – будући да дете само седи по неколико сати за компјутером, и асоцијални начин живота са свим пратећим еле- ментима што такав савремени начин живота значи и оставља у на- слеёе младим генерацијама. Кратком дескрипцијом неколико дечјих игара из прошлости, чији је одабир проистекао како из писаних из- вора, тако и из усмених казивања указаћемо на важност дечјих игара за свакодневну друштвену и породичну праксу, развој моторике, развијање истраживачког духа и учење – играње породичних и дру- штвених улога. Све игре сврстане су у групе, као што су: кликери, црвене рукавице, зује, шуге, жмурке, тутумиш и многе друге игре.
КЛИКЕРИ – најчешће играју од двоје до петоро деце. Изаб- ере се раван терен за игру, бројалицом се одреди редослед постављ- ања кликера на земљу, а тиме и редослед гаёања. Кликери се пост- ављају на земљу тако да буду што даље један од другога, тј. сваки играч бира што неповољнији положај у односу на оне који ће га к- асније гаёати. Основно правило у игри је да свако „јури― или „вија― свакога. Кликери се меёусобно гаёају котрљањем по земљи. Први играч бира и гаёа кликер који му је најповољнија мета. Освојени кл- икер узима и даље гаёа остале кликере, све док не промаши. Играч који изгуби кликер на исто место поставља нови кликер. На крају игре врши се бројање освојених кликера и проглашава се најуспе- шнији играч.
ЦРВЕНЕ РУКАВИЦЕ – у игри учествују два играча. Играчи стоје један наспрам другог са рукама испруженим напред, тако да се дланови једног играча налазе изнад дланова другог играча. Руке ос- тају тако једно време у мировању, док се веза измеёу играча одр- жава погледима. У погледима играча је сва концентрација. Играч чији су дланови испод дланова суиграча чека и одмерава тренутак његове непажње да би га брзим подизањем дланова ударио по ис- пруженим надлактицама. У исто време, играч који очекује овај удар- ац, концентрише се на тренутак када треба брзо да се сколни, тј. повуче према себи своје руке и избегне ударац. Играчи се наизмени- чно мењају у улогама. На крају игре, од честих удараца надлактице, руке играча поцрвене као црвене рукавице.
ЗУЈЕ – на почетку игре се бира играч „зуја―.Он држи једну руку савијену у лакту са подигнутом шаком поред главе којом зак- лања свој видик према играчима. Другу руку повлачи испод пазуха савијене руке и окреће је отвореним дланом према играчима. Играчи стоје окупљени иза „зује― и погледима се договарају ко ће га удари- ти по отвореном длану. После сваког ударца сви играчи дижу руку са два прста у вис, вичући „з, з, з, з,..―, а „зуја― се окреће према њима и погаёа ко га је ударио. Уколико погоди, играч који га је ударио постаје „зуја―.
ШУГЕ – један играч јури, а сви остали беже. Бежање је дозво- љено у договореном простору. Када играч који јури удари или до- дирне играча који бежи и каже „шуга―, овај преузима његову улогу и игра се наставља. Играчи који беже могу да наёу спас, ако се у то- ку трчања два играча ухвате за руке.
ЖМУРКЕ – деца се сакупе и договоре о величини и граница- ма простора за игру и одреде место на коме стоји играч који жмури. Прво дете које жмури бира се бројалицом. Док оно жмури и броји до 20, остала се скривају. Затим, дете које жмури полази да их тражи и када пронаёе првог играча, гласно изговара његово име и трчи до места на коме је жмурило. Ако до тог места пре њега стигне откри- вени играч, онда оно поново жмури, у супротном, они мењају улоге. На крају је најуспешнији играч оно дете које у току игре није нијед- ном жмурило.
ТУТУМИШ – сви играчи, осим онога који има повез преко очију, лагано се крећу по унапред одреёеном простору за игру. За то време играч са марамом покушава да ухвати неког од њих. Када у томе успе, он додиром лица, тела, или делова одеће покушава да от- крије кога је ухватио. Препознавање играча и изговарање његовог имена остали играчи поздрављају узвиком – „погодио си―, а улогу тутумиша добија откривени играч. У супротном исти играч и даље игра тутумиша. Некада су младићи и девојке играли тутумиша, тако што је тутумиш са испруженим рукама ходао и кришом испод пове- за по обући препознавао играче, тако да је лако могао и додирнути вољену особу.
Детињство као предмет проучавања многих научних дисци- плина најбоље се може конципирати и испитивати кроз праксу сва- кодневног живота детета и његове породице, будући да свакодневни живот представља оквир у којем се одвија пракса детињства. Свако- дневни живот детета у великој мери је одреёен животним стилом његове породице и треба да буде предмет истраживања унутар по- родичних односа у нашој средини. Овде је детињство у фокусу про-
учавања, што значи да се сви аспекти свакодневног живота пород- ице посматрају и интерпретирају у односу на дете, као и из пер- спективе детета.
3. Обичајна пракса, култура и детињство
Детињство може бити посматрано у статичној перспективи структуираних односа унутар којих се одвија живот детета и консти- туише његова социјална позиција. Овде је нагласак на указивању на променљиве социо-културне аранжмане и нормирање очекивања од детета, постављање граница његовом понашању и дефинисање ње- гових потреба, а све из перспективе одраслих. Управо на том фону настало је и мишљење да обичаје и етичке норме у једној средини и њихово схватање од стране деце треба посматрати кроз дечји свет, где је дете актер, односно активни учесник догаёаја из свакодневне обичајне праксе. Дечја искуства у односу на разне врсте обичајних правила, испољавања и њихове промоције треба да се посматрају у односу на другу децу и у односу на одрасле. Тиме се ствара нај- обухватнији и најреалнији аналитички оквир проучавања детињства као праксе у свакодневном животу детета. Напред наведено спада у културу детињства и односи се, дакле, на унутрашњи свет детета, његов доживљај и слику света, активности и интеракције меёу де- цом, а све везано за одговарајуће обичајне манифестације. Посма- трањем друштвених појава деца се упознају са друштвеним односи- ма, друштвеним групама. При томе усвајају друштвене норме, морал, стичу знања о облицима друштвене свести. Било како да су мали, било како да су ови садржаји компликовани, деца су део друштва и треба да усвајају и разумеју ове садржаје јер су знања о друштву неопходна. Тиме се не ствара општи појам о систему, већ о упознавању стварног живота којим деца живе. Дакле, овде је реч је о непосредном искуству. Задатак ове дескрипције јесте интерпре- тативни опис праксе детињства у свакодневном животу породице у односу на поштовање обичаја, уз указивање на њихов значај за раз- вој детета и његову улогу у томе. У многим културним срединама, резултати социолошких истраживања указују на архаизацију свако- дневнице и на репатријархализацију, која се, измеёу осталог, испољава кроз обнављање традиционалне поделе улога карактери- стичне за патријархалну културу. Обичаји се кроз дуг временски пе- риод преносе и мењају, појединац их усваја од најранијег детињства, и то по правилу занимљивим облицима понашања.
Период раног детињства је најпогоднији период за пласирање код деце одговарајућих садржаја у форми васпитавања од стране роди- теља и ужег и ширег окружења. Нема народа без обичаја, без обзира у ком крају света живи. Свако село, сваки крај, свака област, сваки народ, имају своје обичаје. Неки обичаји припадају само ужем крају, неки захватају читаве области једне земље.
Велике сеобе народа кроз векове, освајачки походи разних народа, вековна ропства и многобројни ратови, а уједно праћено и вољним и невољним мешањем крви, учинили су да су се и народи и њихови обичаји прилично измешали. Мало је народа који су имали толико сеоба као српски народ. Од доласка на Балканско полуострво пре много векова, па све до сеоба у последњој деценији 20. века, притиснути разним невољама, Срби су се селили из једног краја земље у други. Они су у својим сеобама поред многих кућних пот- репштина носили и своје обичаје. Описаћемо неколико обичаја, који у српском обичајном календару слове за најзначајније у обичајној пракси код Срба, посвећене породици, деци и детињству, родитељ- ству, очинству и материнству.
БОЖИЋ – Код Срба се Божић и празници везани за њега нај- свечаније прослављају и обилују живописним обичајима, који време од неколико недеља око Божића чине најлепшим и најсвечанијим периодом у целој календарској години. Божић се празнује као успомена на дан роёења Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Спаси- теља света. Чињеница да је то празник раёања новог живота израже- на је у краткој народној здравици и молитви о Божићу: „Дај, Боже, здравља и весеља овом дому, нека нам се раёају здрава дечица, нека нам раёа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, тору и обору!― Божићу се радује и старо и младо, и мушко и женско. Неко- лико недеља пред Божић (већ од Никољдана) и неколико недеља по- сле Божића (до Савиндана) траје свечано празнично расположење. Народ се весели и радује, у кућама и породицама влада пријатно ду- ховно расположење, у атмосфери се осећа неко тихо празнично бла- женство, па се у таквим приликама људи мире, праштају једни дру- гима увреде нанете преко године и цео народ постаје једна душа. У овом периоду су најважнији следећи празници: Детинци, Материце, Оци, Туциндан, Бадњидан, Божић, Нова Година, Богојављење, Јов- андан и Савиндан. За сваки од ових дана и празника везани су наши лепи обичаји. У трећу недељу пред Божић славе се Детинци. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туёу децу. За везивање се обично користи каиш, гај- тан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу.
Везивање на Детинце, Материце и Оце има вишеструку симболику. Прво симболизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и меёусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зараёену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споро- вима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно шта је човек добро у свом живо- ту учинио. Добра и штедљива деца прикупе нешто средстава штед- њом па за тај дан набаве неку част и „дреше― се онима који их вежу. У другу недељу пред Божић пада празник Материце. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана, деца јој честитају празник а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се „дреши―. На исти начин се вежу и све удате жене које се
„дреше― поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима. При нашим православним храмовима, нарочито по градовима, бого- мољне жене у договору са свештеником могу да припреме пригодну академију са програмом, у коме учествују деца са прикладним реци- талима и певањем, а онда деца везују присутне старије жене. Оне им се „дреше― поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, кр- стићима, итд. Негде се организује посета болници, нарочито дечјим одељењима, где се деци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао. У прву недељу пред Божић празнују се Оци или Очеви. Тога дана, исто као на Материце, деца везују своје очеве, а ови им се „дреше― поклонима, исто као и мајке. Оци, Материце и Детинци су чисто породични празници и за тај дан домаћице при- премају свечани ручак на коме се окупи цела породица. Ови празни- ци, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумевању, поштовању измеёу деце и родитеља, старијих и млаёих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. А зна се, да је породица темељ једнога друштва, државе и цркве. На два дана пред Божић, 5. јануара, је Туциндан, када се коље и реди печеница за Божић. За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош. Обичај везан за клање печенице остао је вероватно из старих многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благо- словила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача хра- на добро доёе, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме. На Туциндан, по народном веровању, децу „не ваља― тући, јер ће це- ле године бити неваљала и боловаће од чирева.
Сви наведени обичаји и ритуали имају динамично-практичну сврху и своде се на постизање општег циља који је садржан у следе- ћем: штитити породицу од зла, болести и људске мржње и то него- вањем солидаризма, поштовања, љубави и разумевања у контексту породице и ширег окружења.
У даљем тексту следи прегледна анализа усмерена ка одабра- ним тематским целинама из дечје поезије Јована Јовановића Змаја (1833-1904), најплоднијег српског песника из друге половине 19. ве- ка. Његово песничко дело је широка и верна слика свакодневног жи- вота у једном бурном периоду наше националне историје. Стална активност у друштвеном животу, лекарски позив и педесетогоди- шњи књижевни рад учинили су Змаја највернијим књижевним тума- чем тежњи детета и детињства у друштвено-културном и историј- ском контексту. За разлику од наведене обичајне праксе, одабрана тематска целина из књижевно-уметничке праксе, за потребе ове оп- сервације, има за циљ да скрене пажњу научној и културној јавности о актуелности Змајеве дечје поезије данас. Познато је да се она дек- ларисала и као национална читанка 19. века, а и као својеврсна и не- потпуна антологија средњоевропског песништва тога доба. Чини се, да су стихови Змајеве поезије за данашњег читаоца можда актуелни- ји, но у време њиховог појављивања. Уочивши суштинске, битне особености детињства и детета уопште, Змај их је ту и тамо издво- јио, извукао, а везавши их за одреёене ликове и типизирао, створио своје дечје типове који остају вечити. Пратећи дечји живот у свим етапама и ситуацијама, од првог тепања до дечачке стасалости, об- ухватио је непрегледно много тема: од хигијенско-здравствених и других директних појава до правих поетских узлета у песмама о ро- дољубљу, раду, прошлости, младости и старости, пролазности, вре- мену. (Милинчевић, 1963: 18-19) У средишту књижевног опуса, песника велике етичке и интелектуалне лепоте, стоји дете и детињ- ство у свим његовим видовима испољавања и свакодневним актив- ностима. Имао је дара да уочи и рељефно уобличи типично дечје црте, те и данас уживамо у стиховима који описују каприц, размаже- ност, ружне нагоне и јогунлук антијунака као што су: лени Гаша и лени Рава, Пура Моца, Кржљавић Љуба, материна маза, неспремна Ана, Рашко непослушко. Духовитост и оптимизам је домиманантан Змајев мотив. Тегобна социјална слика дечјег живота из времена ко- је је Змај опевао, нагонила га је да усмери пажњу на сироту децу ко- ја се носе са недаћама које озбиљан живот носи. Друштвену неједна- кост у свету детињства приказује песмама: Сиротињски јади, Општинско слушче, Шегрти. У лику малог Ђуке дочарана је поет-
ском снагом тежина сиротиње и деце која трпе малтретирања и сво- јим рукама зараёују хлеб. Знајући за све могућности и магије песни- чке вештине, Змај је опевао детињство у свим његовим стадијумима. Дубоко осећајући поезију живота младих, обједињујући машту, иг- ру, смех и нонсенс, ритмички уобличеним стиховима згодним за памћење, обраћао се сасвим малој деци. Састављао је песмице о де- тету које проговара о ёацима-првацима, о птицама, бубамарама, жи- вотињама, о воћу, секи, куми, баки. Топлином тек роёеног осећања, богатством вокала и поетском орнаментиком, жуборивим и певљи- вим тоном, наивно – игриво, хедонистички и ведро, умео је да приёе сасвим малој, тек роёеној деци. Аутор ненадмашних песничких је- диница о игри мајке са дететом, Таши, таши, танана, те по дифолту речено, прве мелодије коју дете чује после откуцаја мајчиног срца.
Књижевни критичар и хроничар не може одолети а да не по- мене маштовите стихове о Малом коњанику који се читају одмах по савладавању азбуке. Крећући подсредством маште, из свог свако- дневног живота на далеке путе, играјући се на столици, дете се, у својој уобразиљи, уноси у улогу јахача и ствара оно што му недос- таје. Полетном маштом и илузијом, ритмом и мелодијом стиха, уса- глашеним са њихањем љуљке, имагинациојом и игром, сан је оства- рен. Живе и неживе ствари су поистовећене, све је покренуто и ко- њаник – сањар само што не полети. Песма Мали коњаник је химна страствене дечје жеље за игром и бекством од једноличности. (Пет- ровић, 1999: 40-41)
Змајева поезија је широко захватила дечји свет од врха до дна, све узрасте, све типове, интересовања и страсти, различите жи- вотне средине и социјалне околности, па је децу као периферан дру- штвени слој граёанско–патријахалног и руралног друштва ставила у средиште свога књижевног интереса потврёујући њихов свет и њих лично као могући књижевни мотив, дајући допринос колективној представи о детету и детињству у српском друштву пре скоро два века. Змај је певао, нема сумње, о детињству једног времена и про- стора, али истовремено и о детињству као универзалном феномену. Захваљујући томе, његова дечја поезија је непрестано животна и актуелна, корисна у научним анализама детињства као породичног и друштвеног конструкта.
Уместо закључка
Теоријски приступи и орјентације у проучавању детињства, иако различити, ипак теже да прикажу детињство преко његових со- цијалних карактеристика (идеје детињства, пракса детињства, култу- ра детињства, обичајна пракса и детињство), не само у породичном, него и у ширем друштвеном контексту. У социологији је дете углав- ном проучавано као објекат, и то са позиција теорије социјализаци- је. Меёутим, потрошачко друштво је изнедрило нове агенсе соци- јализације деце и тиме условило настајање противуречности и кон- струисање новог концепта детињства, који полази од следећих прет- поставки: актуелне презентне стварности коју дете живи и кроз коју формира сопствени идентитет; посматра дете као активног субјекта и објекта властите праксе одрастања којом конституише своју суб- јективност и трансформише објективни свет релација и значења која затиче (Милић 2007:161).
Опште је прихваћено да се последњих деценија упоредо са убрзаним друштвеним променама и смањењем биолошке репродук- ције јавља и социјална појава „детецентричност― породице и дру- штвене заједнице, у којој дете постаје центар свих породичних дога- ёања. Потрошачко друштво увећава трошкове у подизању деце, а вредност детета везана за положај детета у породици и друштву, те тако деца постају и друштвено богатство.
Потрошачке благодети савременог друштва реконституисале су породицу (смањује се број чланова у породици, јављају се нове родбинске мреже), смањиле наталитет и прикривају појаву сирома- штва које је све више распрострањено не само у неразвијеном већ и у земљама развијеног дела света.
Ова расправа, надамо се, износи поједине опсервације и деск- рипцију улоге и полажаја детета у друштву и породици у дијахронији српског друштва од 19. века до данас. Породица, као важан социо- културни контекст у развоју детета и детињства у савременом дру- штву, указала је на смер динамике породичне организације и поро- дичних односа у свакодневном животу, наглашавајући слабљење по- родичног језгра, али и значајно место које дете као субјекат заузима у савременој породици. Модерни концепт детињства садржи следеће мултидисциплинарне садржаје: дечја права, дечји концепт, приватно и јавно кроз искуствене садржаје о ризику, опасности, безбедности и сигурности, економски положај детета наспрам економске за- висности, дечји рад, злостављање деце и слично. Модерне перспек- тиве у социологији детињства дају предност разумевању дечје праксе и детета као активног учесника у приватном и јавном животу.
Литература
- Arijes, F. (1989). Vekovi detinjstva. Beograd: Zavod za udţbenike i nastavna
- Bek, U. (2001). Rizično društvo – u susret novoj moderni. Beograd: Filip Višnjić.
- Влаховић, П. (1999). Србија. Београд: Етнографски музеј у Београду/ Вукова задужбина.
- Gerc, K. (1998). Tumačenje kultura I i II. Beograd: Biblioteka XX
- Gidens, E. (2003). Sociologija. Beograd: Ekonomski fakultet u
- Golubović, Z. (1976). Promene u strukturi porodice u Srbiji posmatrane u kontekstu društveno-kulturne sredine, Sociologija (Beograd), vol.3/4, 297- 314.
- Golubović, Z. (1981). Porodica kao ljudska zajednica. Zagreb:
- Jović, O. (2009). Prava deteta – između ideje i stvarnosti. Beograd: Zaduţ- bina Andrejević.
- Mandra, A. (2001). Osnovi sociologije. Podgorica:
- Milić, A. (2007). Sociologija porodice, kritike i izazovi. Beograd: Ĉigoja štampa.
- Milić, A. (2004). Transformacija porodice i domaćinstava – zastoj i strategi- je preţivljavanja, u: Milić, (pr.) Društvena transformacija i strategija
društvenih grupa: svakodnevica Srbije na početku III milenijuma. Beograd: Institut za sociološka istraţivanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, 315- 345.
- Mitrović, M. (2007). Uvod u ociologiju i sociologija prava. Beograd: Pravni fakultet u Beogradu/Sluţbeni
- Mladenović, M. (1993). Osnovi sociologije porodice. Beograd: Sluţbeni list SFRJ.
- Петровић, Т. (1999). Школски писци. Врање: Учитељски факултет.
- Петровић, Т. (1997). Змај и српска књижевност за децу. Нови Сад: Змајеве дечје игре. 42-43.
- Mendras, H. (2004). Europa i Europljani. Zagreb: Masmedia, 233-246.
- Spasić, I. (2004). Sociologija svakodnevnog ţivota. Beograd: Zavod za udţ- benike i nastavna
- Tomanović, S. (ur.) (2004). Sociologija detinjstva: sociološka
Beograd: Zavod za udţbenike i nastavna sredstva.
- Требјешанин, Ж. (2009). Представа о детету у српској култури (преу- зимано са сајта: www.ask.rs)
- Haralambos, M. (1989). Uvod u sociologiju. Zagreb:
- Haralambos, M., Holborn, M. (2002). Sociologija – Teme i perspektive. Zagreb: Golden
- Sociološki rečnik (2007). Beograd: Zavod za udţbenike i nastavna
- Енциклопедија Британика (2005). Породица. Књига 7. Београд: Поли- тика – Народна књига.
Доц. др Данијела Здравковић,
Педагошки факултет у Врању