Skip to main content

 

Ритам и говор – елементи музике и језика

Резиме: Говор је основно средство за изражавање и комуникацију, па зато велики број активности у развоју осећаја за ритам треба везати за прикладан текст. Изговарањем стихова дечјих песама и бројалица које имају правилну ритмичку структуру, њиховом поделом на слогове, дифе- ренцира се ритам, и деца то врло радо и лако усвајају.

 

Кључне речи: осећај за ритам, читање и говор, интеракција ли- терарног и нотног текста.

 

У раним стадијумима људске цивилизације музика је више коришћена као средство комуникације него за задовољство. Овакав вид музике огледао се кроз њен први и основни елеменат – ритам.

Ритам је настао низањем тонова различитих трајања, и чини саму основу сваког музичког збивања, „својеврсну кичму музике и њено временско било без којег она не може ни да постоји― (Деспић, 1997: 43).

Ритам у музици може бити остварен без употребе тонова и то: говором, пљескањем, откуцавањем, лупањем и играњем. С тога се може закључити да је ритам нека ванмузичка – техничка апстрак- ција. Меёутим, такав ритам је једна врста комункације и изражавања у примитивној и народној музици, као облик једнодимензионалне музичке структуре.

Код примитивних племена ритмички изражај је изванредно развијен. Ритам даје осећај слободе, снаге, заноса, пуноћу, што наро- чито долази до изражаја у неким изразито ритмичким акцијама по- пут плеса. Природне појаве, посебно оне неугодне, примитивне за- једнице приписују невидљивим и моћним бићима. Они их се најпре боје, а затим настоје да их одобровоље и потчине себи. У том насто- јању, изградио се специфичан ритуал са елементима играња, певања уз ритмичко изговарање речи.

У даљем развитку првобитне људске заједнице примитивац се дуго служио ритмичким инструментима које му је дала природа. У извесном тренутку осетио је потребу да функцију својих руку

 

промени и, уместо да даље удара дланом о длан, почео је ударати рукама по предметима из окружења или предметом о предмет. Тако је настао низ удараљки од дрвета и метала, које су служиле за огла- шавање и комуникацију.

Из свега наведеног, може се закључити да у развоју ритма значајно место припада првобитним друштвеним заједницама. По мишљењу Сишара, које преноси Ројко, тежња човека да делује у ритмичком покрету и развије ритмичку комуникацију је биолошке природе. Ритмичност покрета смањује неодреёеност, јер је ритмич- ки покрет предвидљив па је као такав одреёен, јасан и лаган за изво- ёење. (Ројко, 1982: 32-55).

* * *

Неки научници сматрају да се рани облик људског говора развио из прамузичке комуникације. Првобитни језик поседовао је јединство речи, ритмичност интонације и покрета, па је тако говор најстарија музичка форма. Људи и данас док говоре, заправо певају. Повезаност језика и музике има дубоке корене. Музика и говор су, површно гледајући, драматично различити. Музика употребљава ви- сину тонова различито од говора, а у говору се користи звучна боја различито од музике, која врло често „сама саопштава поруку пот- пуно независно од оног што је изговорено― (Андевски, 2008: 23). Иако се музика и говор разликују у примарним акустичким одликама које дефинишу формирање звука, чврсто их повезује ритам говора и музички ритам. Овај феномен има за последицу боље разумевање и изучавање теоретских и практичних питања развоја људске комуни- кације. Данас се сматра да се ритам и мелодија слогова у говору, ин- тонација и акценти – прозодија – осликава и у музици. Чешки ком- позитор Леош Јаначек волео је да нотира тонске успоне и падове изговорених говорних фраза. Био је убеёен да се у прозодији налазе кључеви за схватање емоционалног садржаја музике. Сваки пут када би неко говорио, записивао би успоне, падове и трајања звукова. По начину говора знао је каква је та особа, како се осећа, да ли лаже, да ли је узнемирена. У звуцима, интонацији и ритму људског говора, откривао је најдубљу истину (Кук, 1982: 158-199).

Дете, да би научило да говори, прво мора да слуша говор одра- слих, али тек у комуникацији са својом средином оно стиче говорне способности. На исти начин оно развија и свој музички потенцијал. Ако се детету не омогући да активно учествује у певању, најзначајни- јој музичкој активности, да у музичкој комуникацији са одраслима не опонаша и истражује звучне узоре, то је исто као када би слушало матерњи језик без могућности интеракције са било ким. Дете усваја

 

док слуша. Све док дете учи, грешке се опраштају. Као што језичка реченица „може бити граматички нетачна, меёутим, може имати вр- ло снажну комуникацијску функцију― (Мандић, 2003: 18), тако и му- зичка реченица, настала као продукт дечјег стварања или инпрови- зације онога што је дете упамтило, и поред неких неправилности у граёи, структури, мелодијско-ритмичким карактеристикама, може имати васпитни значај и утицати на подстицање и развој музичких способности и креативности.

* * *

Смер од звука ка нотној слици, од ритма ка метрици, у скла- ду је са педагошким и психолошким ставом да сазнајни пут води од чулног ка рационалном, од конкретног ка апстрактном и да свако музичко искуство почиње опажањем звука. Ово питање је посебно интересантно ако се зна да су музички педагози на различите начине користили и користе говорни ритам или песме са текстом за постав- ку простих ритмичких врста на којима лежи настава почетне музич- ке писмености.

Проучавајући ритмичке карактеристике српског језика, а у ци- љу трагања за одговарајућом поставком наставе ритма, Зорислава М. Васољевић је дошла до закључка да у нашем народном певању доми- нира ритам говора. Сви ритмички елементи страни нашем ритмичком говору и певању, који чине основу западноевропског музичког ства- ралаштва, морају се кориговати и надоградити помоћу одговарајућег тонског материјала (Васиљевић, 1985: 50-51). За оне ритмове и рит- мичке фигуре које нису карактеристичне нашем традиционалном пе- вању могу се наћи примери у песмама других народа. Подразумева се да, као и код постављања звучних поставки тонских висина, у постав- ци звучних представа ритмичке проблематике треба поћи од оних об- лика који су блиски нашој деци.

Из наведених разлога, логично је што поједини музички пе- дагози (Поповић, Лекић, Којов-Буквић, Стоковић, Стојановић) тон- ска трајања и врсте ритмова постављају изговарањем бројалица, пи- талица и текстова песама.

„Посебна врста дечјих песама, са којима се деца сусрећу још од првих дана живота су бројалице. Оне су музика речи извоёена у одговарајућем ритму, са или без мелодије, уз равномеран покрет разбројавања― (Стојановић, 1996: 9). Значајне су за развитак говора, мотивишу децу да говоре слободно и течно, богате дечји речник, до- приносе правилном изговору појединих гласова, смањују говорне сметње, изграёују дикцију, нагласак и интонацију.

 

„У раду на развијању ритмичке компоненте музикалности предност се даје природнијем говорном ритму, говорним бројалица- ма― (Стојановић, 1996: 10). Ако је ритам трајањем и акцентима одре- ёен тонски ток, онда је необично важно да се слуху наметне правилан начин акцентовања (Васиљевић, 1985: 81-128). Дакле, постављање метричке структуре захтева поштовање акцентовања и дужине изго- варања слогова у говорном ритму, као и у музичком. Изговарањем го- ворне бројалице постиже се да дете доживи природни ритам говора, да осети разлику измеёу промене акцената и дужине слогова. Усваја- ње нове бројалице је сложен процес који се састоји од слушања, пам- ћења и понављања мањих целина иза учитеља, њиховог повезивања и учвршћивања целе бројалице. После отпеване целе строфе, бројалица се дели на мање целине. Најчешће је то мала реченица (четири такта), која својом дужином и музичком заокруженошћу не отежава запам- ћивање. Свака целина се пева наизменично, у дијалогу како би једни друге чули, више пута док се на запамти и тачно изведе. Свака нова научена целина повезује се са претходном и тако до краја, када се це- ла бројалица понавља и учвршћује.

Различити текстови бројалица, одабрани по принципу по- ступности и систематичности, обогатиће музичку подсвест ученика и учврстити осећај за извоёење ритма. Имајући у виду узраст учени- ка, њихове могућности перципирања и способности схватања и ре- продуковања, потребна је, не само поступност, већ и чешће враћање на исту бројалицу, ради што бољег усвајања ритмичких и других по- јава које одреёена бројалица пружа.

Могућност извоёења по групама, у виду дијалога по принци- пу један стих једна група, други стих друга група, комбинацијом из- воёења уз пуцкетање, тапшање, ударањем о клупу, допринеће разво- ју ритмичког осећаја.

* * *

Језик, односно, говорни ритам, може да помогне настави рит- ма. Правилно акцентована гласовна артикулација, уз одговарајуће, покрете учвршћује звучну представу и утиче на развој технике опа- жања и извоёења ритмичких врста и подела ритмичких јединица.

Звучне представе ритмичке проблематике се стичу, као и тонске висине, преко звучних примера бројалица и дечјих песама са текстом које се уче напамет, понављају, памте и имају своју функци- ју само ако су ускладиштене у меморију и ако се по потреби могу употребити.

 

Нема сумње да је стицање звучних представа пресудно за на- ставу ритма. Асимилацијом разноврсног тонског материјала у ин- теракцији са језичким (текстови песама у садејству са мелодијом, гласовна артикулација – пословице, брзалице, изреке) стварају се звучне наслаге. Асоцијацијом на тај материјал развија се стратегија опажања, идентификовања и репродуковања тонских висина и рит- мичких кретања. То су она неопходна музичка искуства која, уз од- говарајуће тумачење и вежбање, детету омогућавају да пореди и ор- ганизује звуке, да их репродукује, и касније примењује у новим си- туацијама. На темељу звучних наслага, синхронизацијом звука и нотне слике, отпочиње учење певања из нотног текста.

Правилна акцентуација, интонација и ритам могу се савлада- ти само слушањем. Може се говорити оно што се чуло, а чита се оно што је већ изговорено, што је већ усвојено као језички код (Brooks, 1964: 50-52). Читање се, дакле, доводи у везу са говорном способно- шћу. По аналогији, музички језик, као систем знакова, се учи. У ин- теракцији са средином дете развија своје музичке предиспозиције, али звучне обрасце на којима отпочиње певање или свирање из нот- ног текста, прима учећи их.

 

 

Литература

 

  1. Андевски, М. (2008): Уметност комуницирања. Нови Сад: ЦЕКОМ – боокс д.о.о.
  2. Books, N. (1964): Language and language learning, Theory and Practice, Harcourt, Brace & World, Inc, New
  3. Васиљевић, З. (1985): Теорија ритма са гледишта музичке писмено- сти. Београд: Универзитет уметности.
  4. Деспић, Д. (1997): Теорија музике. Београд: Завод за уџбенике и на- ставна средства.
  5. Кук, Д. (1982): Језик музике. Београд: Нолит.
  6. Мадараш, Р. (2009): Математика и музика. Нови Сад: Природно мате- матички факултет.
  7. Мандић, Т. (2003): Комуникологија (Психологија комуникације). Бео- град: Клио.
  8. Ројко, П. (1982): Психолошке основе интонације и ритма. Загреб: Му- зичка академија.
  9. Стојановић, Г. (1996): Настава музичке културе. Београд: Завод за уџ- бенике и наставна средства.

 

Доц. мр Јелена Вучковски,

Мс Александар Стојадиновић,

Педагошки факултет у Врању