Skip to main content

 

 

Стратегије и системи наставе граматике и културе изражавања

 

 

Резиме: Рад се бави дефинисањем, класификацијама и тумачењима стратегија и система развоја комуникацијских компетенција код ученика. Питање наставних стратегија и система усвајања граматике и стицања културе изражавања увек је актуелно и подложно квантитативном и ква- литативном проширавању. Полазећи од речи и враћајући се њој, у индиви- дуалном или тимском раду, разговарајући, читајући или слушајући, ученицима ће рад на усвајању језика увек бити занимљивији ако су директно упућени на креирање нове језичке стварности. Та креација може бити имплицитно или експлицитно подстакнута од стране наставника, мотивисана речју, делом или покретом, олакшана наставним средствима, али у својој основи има добро конципиране методичке стратегије.

Ваљане наставне стратегије усвајања језика и комуникативних ве- штина засноване су на разноврсности, креативности и динамици организа- ције наставног часа. Оне захтевају веће ангажовање наставника, његово методичко прегалаштво и подробно познавање особина, класификације и употребну вредност наставних стратегија и система рада, односно, његове стручне и методичке компетенције у складу са савременим педагошким кретањима.

 

Кључне речи: наставне стратегије, наставни системи, језик, кому- никација, култура изражавања.

 

1.     Увод

Савремена педагошка методологија своје теоретско утемељење баштини на стратегијама наставног рада. Наиме, без ваљаних наставних стратегија нема ни ефикасне наставе. Очекивани исходи у настави српског језика и културе изражавања ће изостати будемо ли начинили грешку у планирању њихове реализације. Но, да бисмо разматрали фу-

 

нкцију и значај стратегија у наставном процесу српског језика, анализи- рали њихове оптималне моделе, системе и вредности, морамо поћи од самог значења овог термина.

Реч стратегија је грчког порекла /strategia/ и значи: вођство, команда, вештина командовања и вођења борбе. У позадини примарног значења стоји планирање, организација, активирање расположивих ме- тода, средстава и облика у међусобном садејству деловања остваривања предвиђеног циља. Очито да оно што је првобитно подразумевало ратовање, агресивност, надмудривање, тактизирање, надјачавање свим расположивим војним чиниоцима у циљу освајања територије, семан- тичком аналогијом је повезано са осмишљавањем свих чинилаца на- ставе у циљу освајања знања. Стратег у настави, међутим, није војско- вођа или војни заповедник, већ наставник који усклађује наставне циљеве и задатке са расположивим наставним методама, средствима и облицима рада према ученицима у одељењу. Дакле, стратегије за учење матерњег језика подразумевају организационе активности планирања, осмишљавања, конципирања и поступности савладавања градива. Њихов циљ је стимулисање оних особина код ученика које ће довести до најбољих наставних резултата, односно, то су специфичне радње које се користе да би савладавање граматике и културе говора на часу било лакше, брже, усмереније, ефикасније и применљивије на што већи број реалних говорних ситуација. Такође, стратегије су усмерене ка учењу са разумевањем и пријатним осећањем опуштености и слободе мишљења и мисаоних активности на часу (Oxford 1990:8-9). „Strategije za učenje jezika su mentalni i komunikativni procesi koje učenici koriste da bi učili i koristili jezik.     Poznavanje strategija je jako bitno jer, što veću svest učenici

imaju o tome šta rade, i koji procesi stoje iza učenja, učenje će biti  efikasnije“ (Nunan 1999: 171). И док су ученици „корисници“ наставних стратегија, њихови креатори, тј. стратези, су наставници чија је улога огромна у подстицању и развијању стратешких односа на часу. Њихов задатак је утолико тежи што морају укомпоновати не само методе, средства и облике рада у једну целину, већ та наставна структура мора бити подређена очекиваном исходу, с једне, и језичком основом  средине и локалним говорним навикама ученика с друге стране. Веома важан моменат у креирању наставних стратегија на часовима граматике и културе изражавања јесте разноврстност и богатство ситуационе контекстуализације говорних чинова, мотивациона креативност, разно- ликост подстицаја на говорне активности и динамика деловања изабраних наставних компоненти. Поред личних настојања и интере- совања, наставник мора „изместити“ свој угао посматрања на начин размишљања  и  сфере  интересовања  самих  ученика,  како  би  из  угла

 

ученика могао доживети, сагледати и промишљати о говорним актив- ностима, њиховом квалитету, сврсисходности и оправданости. Практи- чно, наставник мора најпре тематиком, ситуационим и лингвистичким контекстом блиским интересовању и узрасту ученика, а онда и настав- ним стратегијама, „придобити“ поверење ученика и њихову спремност за сарадњу у овладавању граматичким знањима и говорним вештинама. Дакле, кључ успеха је у доброј мотивацији и правилно изабраним и конципираним наставним стратегијама. Не заборавимо хуманистички приступ наставним стратегијама, заснован на наставниковој подршци, разумевању и поштовању ученикове личности. Његово дејство је више- струко и усмерено, у ужем смислу посматрања, ка успешним исходима у овладавању комуникативним компетенцијама, а у ширем смислу дело- вања, ка креирању самокритичних, аутентичних и креативних личности ученика.

 

2.     Класификација стратегија у настави граматике и културе изражавања

Постављамо питање квалитета наставних стратегија у методици на- ставе језика и културе изражавања. Одговор ћемо потражити у класи- фикацији коју даје светски познати и актуелни методичар наставе јези- ка, Американка Ребека Оксфорд (слика бр. 1), која каже да су добре оне наставне стратегије које:

  • начином деловања на часу доприносе главном циљу – стицању комуникативних компетенција ученика;
  • помажу ученицима да изворе мотивације, способности и креације проналазе у себи, оспособљавају се за самостални рад на грама- тичким питањима, па у том смислу подстичу љубав ка самораду, самоангжовању и окренутости себи приликом усвајања грамати- чких знања и комуникативних вештина;
  • проширују улогу наставника предавача до креатора, „стратега“,

медијатора наставе;

  • усмерене су на решавање, тумачење и осмишљавање језичких проблемских ситуација;
  • активирају свесне мисаоне и вербалне радње ученика;
  • могу се научити и увежбавати;
  • подстичу оригиналне активности ученика на часу, његову специ- фичност и јединственост;
  • у наставни процес не укључују само когнитивне и меморијске, већ разнородне особине и квалитете ученика;
  • подражавају и директно и индиректно учење, делујући на плану свести и на плану подсвести ученика;

 

  • флексибилне су у моделовању часа и подложне прилагођавању наставном принципу условности.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Сл. бр. 1: Особине наставних стратегија (Oxford 1990 : 9)

 

Постоје различите класификације стратегија у савременој лите- ратури које се односе на наставу граматике и културе изражавања, а у зависности од изабраног критеријума. Тако на пример, амерички нау- чник Арнолд (Arnold Hodder, An introduction to applied linguistics, Oxford university press Inc. New York, 2002) разликује стратегије за учење језика од стратегија за примену лингвистичког знања. У том смислу, ова кла- сификација се може продубити на:

 

  1. стратегије за учење граматике и
  2. стратегије за овладавање вештином културе усменог и писменог изра- жавања.

Прве би се односиле на учење, усвајање и разумевање грамати- чког система, а друге на увежбавање стечених знања, његове практичне примене и подстицање умења успешног комуницирања и креирање ра- зличитих врста говорних интерпретација (изражајно читање, рецитова- ње, причање, описивање, објашњавање, дискутовање…). Исти аутор

 

(Arnold, 2002: 178) наглашава сложеност стратегија за овладавањем јези-

чком вештином и међу њима уочава четири поткатегорије (слика број 2):

 

  1. „RETRIEVAL STRATEGIES“ – то су стратегије које помажу уче- нику да сам дође до решења (рецимо да на основу контекста па- сивно значење речи преведе у активно);
  2. „REHEARSAL STRATEGIES“ – стратегије намењене увежба- вању језичке ситуације са јасно дефинисаном језичком формом (нпр. упутства за писање вести, извештаја, реферата, вођење дис- кусије…);
  3. „COMMUNICATION STRATEGIES“ – стратегије комуникације и преношења информација и
  4. „COVER STRATEGIES“ – стратегије добре комуникације којима се вешто прикривају недостаци и празнине информативне цели- не.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Слика бр. 2: Стратегије у настави културе говора

 

Уже посматрано, можемо говорити о стратегијама: слушања, чи- тања, писања, (раз)говора, богаћења речника (сл. бр. 3).

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Сл. бр. 3: Стратегије усвајања језика у ужем смислу

 

  1. Стратегије слушања у служби су језичких и говорних вежби (пре свега на плану ортоепије, тј. прозодије, дикције и акустичких го- ворних констатни), али и интерпретације књижевноуметничког дела, а можемо их поделити на стратегије слушања: наставниковог изражајног читања, озвученог буквара, звучне читанке, акценатског речника, прави- лно акцентованих текстова, снимљених беседа и сценског говора.
  2. Стратегије читања су најважније у настави почетног читања, а потом у настави културе говора и књижевности, а могу бити: читање изабране школске и домаће лектире, школских листова и часописа, иза- браних стрипова, текстова са интернета, титлованих филмова за најмла- ђе. Квантитативно, текст се може више пута на часу гласно читати да би се омогућила слојевитост његове рецепције (акустичне особине језика, семантички део, перцепција битних детаља, нове речи…).
  3. Стратегије писања свој допринос имају у настави почетног писања, настави писменог изражавања, настави граматике и настави књижевности: преписивање текстова, вежбе диктата, писање теза, пи- смених састава, коментар ученика и наставника о написаном.
  4. Стратегија монолога и дијалога, односно говора и разговора, свеприсутна је у настави језика, културе изражавања и књижевности, а подразумева: све облике говорних вежби – причање, препричавање, извештавање, описивање, дискутовање, објашњавање, честитање, изри- цање молби, захтева…; инсценирање дијалога различитих говорних си- туација, разговор о тексту.
  5. Стратегије елоквентности у вези су са наставом језичке кул- туре и наставом књижевности, а подразумевају уочавање, тумачење и учење нових речи из књижевноуметничких текстова (лектире), јавних гласила и периодика, стрипова, часописа, електронских медија, са инте- рнета.

 

Међутим, у основи ових језички манифестних стратегија постоје и оне дубинске, које чине суштински оквир комуникације: когнитивне, метакогнитивне, афективне и социјалне (Arnold 2002 : 182-184).

  1. Когнитивне стратегије су битне за учење језика јер подразуме- вају деловање на значајан део психолошких процеса везаних за усвајање граматичких садржаја и језичког материјала (успоста- вљање парадигматских односа, идентификација, проналажење

„праве“ речи у комуникацији).

  1. Метакогнитивне стратегије подразумевају деловање на проми- шљање о контролисању и усмеравању усвајања знања из језика (сам ученик планира активности и проверава резултате учења језика).
  2. Афективне стратегије усмерене су ка афектним стањима која прате говорну ситуацију, а односе се на емоције, мотивацију, же- ље и намере у комуникацији (рецимо особа може применити са- моохрабривање приликом пословног разговора, фокусирајући се на добар утисак и поруку коју оставља о себи).
  3. Социјалне стратегије подразумевају друштвени контекст и ме- ђусобну интеракцију међу говорницима (како започети разговор, поштовати правила културног понашања у комуникацији у одно- су на узраст, пол, занимање, порекло или традицију говорникове културе).

Ребека Оксфорд (Oxford 1990 : 14) ове стратегије групише у:

  1. директне (когнитивне, стратегија меморије, стратегије ком- пензације) и
  2. индиректне (метакогнитивне, афективне и социјалне) стра- тегије.

Иако су све ове стратегије међусобно повезане у чврсту кохере- нтну целину међусобних садејстава, јасно је разграничење да су ди- ректне стратегије експлицитно садржане у раду на граматици и језич- ким задацима и ситуацијама, и то су, нпр.: меморисање, разумевање и примена језичких јединица (речи, фраза, синтагми, реченица), док се стратегија компензације примењује да би се овладало језиком као ин- струментом за прикривање мисли или незнања. Наравно, индиректне стратегије су имплицитно садржане у говорном чину јер усмеравају и контролишу учење, осећања и односа према другим људима. Графички приказ (слика бр. 4) њиховог међусобног саодноса Ребека Оксфорд у својој књизи представља на следећи начин (Oxford 1990 : 15):

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Слика бр. 4: Међусобна повезаност индиректних и директних стратегија

 

Овако удружене наставне стратегије у свепрожимајућем односу облика, средстава и метода рада ради постизања циљева и задатака, чине системе наставе српског језика и културе изражавања.

 

3.     Системи наставе српског језика и културе изражавања

Професор Павле Илић почетком деведесетих година прошлог ве- ка први радикално уноси значајне новине у теоријске оквире Методике наставе српског језика и књижевности. Уз констатацију да „ … пред на- ставу српског језика и књижевности увек је постављен циљ њеног орга- низовања и извођења и задаци преко којих ће се тај циљ и остварити. Да би се тај циљ и остварио, настава се организује у системе подесне за остваривање постављеног циља. Настава српског језика и књижевности зна за више таквих система“ (Илић 2006 : 97). Он најпре наводи, а потом и експлицира, следеће системе (слика бр. 4):

 

  • систем проблемске наставе (акценат је на стварању проблемске ситуације и самосталном ангажовању ученика приликом реша- вања проблема);
  • корелацијско-интеграцијски систем (тематска међупредметна на- става);

 

  • систем програмиране наставе (ученик је потпуно окренут (уна- пред програмираном) индивидуалном усвајању граматичких знања) и
  • учење путем откривања (вид самосталног ангажовања ученика на часу у коме се комбинује проблемска и програмирана настава).

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Сл. бр. 4: Методички системи наставе језика

 

Пођемо ли од дефиниције да наставне стратегије подразумевају укупност односа заснованих на појединачној и симултаној примени об- лика, метода и средстава наставног рада и да означавају јединство и узајамно деловање персоналних и аперсоналних медија у интеракциј- ским односима наставника и ученика у различитим социолошким фо- рмацијама, методама рада, у наставним ситуацијама које омогућавају висок степен сарадње, организације, извођења и вредновања креативног наставног процеса“ (Стевановић 2000 : 63) можемо закључити да ови методички системи представљају свеукупност односа наставних стра- тегија ради постизања очекиваних исхода на часу.

Међутим, наведени методички системи се, иако прецизно дифе- ренцирани, међусобно не искључују већ се најчешће допуњују, како закључује проф. Илић. Наиме, на једном часу ће видно доминирати један, али се могу укомпоновати и примесе осталих ситема. Све нам ово говори о богатству креирања наставних стратегија на часу, без обзира којој класификацији подлежу.

Нове стратегије образовања усмерене су ка иновативним на- ставним методологијама дивергентног и стваралачког приступа метод- ским јединицама. Посебна организација наставних стратегија у настави

 

језика и културе говора примењена је у комплексној наставној мето- дологији: методу сценске комуникације1 и методу ситуације2.

Савремена интерактивна метода, позната као метод сценске комуникације, представља свеобухватни приступ настави граматике кроз самоангажман ученика, те игровне, имагинативне и драмске актив- ности на часу. Ова метода доминанто је интегративна обједињавајући синергичне сценске компоненте под окриљем претпостављених настав- них исхода.

Метод ситуације представља нову димензију наставног контек- ста, односно, врло тесан начин повезивања наставе и животне ствар- ности. Она је вид савремене контекстуализације наставе која свој хо- листички приступ проналази и утемељује у реалним говорним ситуа- цијама. Свакодневна комуникација постаје основа на којој се савлада- вају предвиђени граматички садржаји, да би се, оплемењени сазнањима у главама ученика, још уверљивије и креативније употребљавали у реа- лности. Ситуациона методика наслања се и укључује у себе многобројне методе наставе, али посебно издваја методе симулације реалних говор- них ситуација и чинова, као и методе стимулације и мотивације на- ставно-васпитне делатности. На тај начин, метод ситуације могуће је представити као сложени систем наставне методологије у чијем су саставу интегрисане друге, једноставније методе сазнавања као што су: моделовање, системска анализа, проблемски метод, игровни метод, има- гинативе и друге форме.

 

4.     Закључак

Питање стратегија у настави српског језика и културе изражава- ња увек је актуелно и подложно квантитативном и квалитативном про- ширавању. Промишљајући о наставној контекстуализацији граматике и комуникације, уочавамо густу мрежу саодноса између различитих по- ступака, метода, средстава и облика рада у стратешкој организацији ус- пешног наставног процеса. Полазећи од речи и враћајући се њој, у инди- видуалном или тимском раду, разговарајући, читајући или слушајући, ученицима ће рад на усвајању језика увек бити занимљивији ако су директно упућени на креирање нове језичке стварности. Та креација може бити имплицитно или експлицитно подстакнута од стране настав-

 

 

1 Саопштење аутора на XLVII скупу слависта Србије у јануару 2009. на Филолошком факултету у Београду: Савремене тенденције развоја говорне културе српског језика методом сценске комуникације (зборник радова у штампи).

2 Саопштење аутора на 17. конгресу Савеза славистичких друштава Србије и Црне Горе, одржаном октобра 2009. године у Соко Бањи: Ситуациона методика – савре- мени вид контекстуализације наставе граматике (зборник радова у штампи).

 

ника, мотивисана речју, делом или покретом, олакшана наставним сре- дствима, али у својој основи има добро конципирану методичку основу. На основу свега до сада реченог можемо закључити да су добре наставне стратегије језика и комуникације засноване на разноврсности, креативности и динамици организације наставног часа. Оне захтевају веће ангажовање наставника, његово методичко прегалаштво и под- робно познавање особина, класификације и употребну вредност настав- них стратегија и система рада, односно, његове стручне и методичке

компетенције у складу са савременим педагошким кретањима.

 

Литература

 

  1. Arnold H. (2002). An introduction to applied linguistics, New York: Oxford uni- versity press
  2. Илић П. (2006). Српски језик и књижевност у наставној теорији и пракси,

Нови Сад: Змај.

  1. Јањић М. Савремена настава говорне кутуре у основној школи, Нови Сад :

Змај.

  1. Nunan D. (1999). Second language teaching and learning, Boston: Heinle and Heinle
  2. Carter R., Nunan D. (2001). The Cambridge Guide to Teaching English to Speakers of Other Languages, Cambridge: Cambridge University
  3. Oxford R. (1990). Language learning strategies: What every teacher should know, Boston: Heinle and Heinle
  4. Педагошки лексикон. )1996). Београд, ЗУНС.
  5. Stevanović, M. (2000). Modeli kreativne nastave,
  6. http://www.cal.org/resources/digest/oxford01.html
  7. http://www.sabetodo.com/contenidos/EEkZVFkkuEsKbiCbVX.php

 

 

Доц. др Марина Јањић,

Педагошки факултет у Врању